Put od 1000 milja

[Forsberg 3148 Napisano Januar 31, 2020]

Biće prilike. Parkirao sam dole kod rampe, malo prošetao okolo, ali nisam mislio da imam vremena da ostajem nešto duže.

[Forsberg 3148 Napisano Februar 2, 2020]

Dan 7. Budva

 

Posle jednog dana vožnje, planirao sam da ostanem u Budvi, ali i da se provozam i deo dana okolo po rivijeri. Želeo sam da posetim Sv. Stefan na kome nisam bio jedno 20 godina. Ipak, čuo sam da su ulaznice vanzemaljski skupe i da idu samo dve ture dnevno. Zajebi to, setim se ja stiha iz one pesme od juče i rešim da se podsetim Mogren plaže.

 

Kad nećeš da platiš ležaljku, ovako se sklanjaš od sunca

 

Neću o ovom danu više pisati, jer šta se ima reći o tome kako je Mogren preskup sa svojih 20e za ležaljku bez pića i da je sav prirodni hlad bio zauzet kad sam došao. Ipak, nalazm neku palu granu i tu provodim vreme kad nisam u vodi. Za razliku od Slovenske plaže, ovde je voda kristalno čista.

 

Ova mačka nepomično stoji na ovo mestu. Kasnije mi je drugar pričao da joj odozgo bace hranu, a da je mačka slepa, ne znam da li je istina

 

Dan za lenčarenje, uveče još nekoliko piva sa sličnom ekipom kao sinoć i sutradan nastavak dalje. Razmišljao sam da ostanem još jedan dan, ali kako me čeka Durmitor i povratak kući, odlučujem da je dva dana sasvim dovoljno.

[Forsberg 3148 Napisano Februar 2, 2020]

Dan 8. Budva-Ostrog-Žabljak

 

Oko 10h već sam na motoru. Izlazim na magistralu i krećem ka Žabljaku. Malo sam mamuran od sinoć, tako da ne uživam previše u vožnji danas. Jbg, stvarno je trebalo da se manem piva i da pređem na žestinu koji inače pijem. Nije strašno, ali nisam baš najbolje spavao, tako da će biti ovo dug dan.

 

Negde na pola današnje rute obrćem 1000km na ovom putu

 

Inicijalni plan bio je da spičim do Durmitora što brže mogu. Dakle, nema ulaska u Podgoricu, Nikšić niti planiranih dužih stajanja usput. Samo koliko da sipam gorivo i popijem neko energetsko piće. Čudo je šta čokoladica i guarana mogu da urade.

 

 

 

Međutim, moj manjak znanja geografije ovde dolazi do izražaja. Naime, pojma nisam imao da mi je Ostrog na ruti. Tako da, kad sam video znak i proverio da je to to, rešavam da nema razloga ne posetiti ovaj manastir. Skrećem desno i prilazim serpentinama koje vode do stene. Mada mali, manastir je na prelepom mestu. Ipak, ispred mene je, ponovo, jedno more ljudi koji smanjuju doživljaj. Sedam sa strane i puštam ih da se izređaju, a onda se vraćam nazad kad su se kapele već ispraznile da ih na miru osmotrim.

 

 

Gužva za duhovnost

 

 

Posle nekog vremena natenane razgledanja, skačem na motor i nastavljam dalje.

 

Priroda je u ovom delu Crne Gore prelepa. Ali te lepote ne mogu da se mere sa onim što me čeka na Durmitoru.

Još iz osnovne škole sećam se jednog drugara iz odeljenja koji je toliko hvalio Durmitor da mi se sama planina smučila, a nit sam znao gde je nit šta ima da ponudi. Prizori koje sam video na prilazu Žabljaku najavili su, prirodni spektakl.

 

Priroda je lepa, a biće još lepša

 

Stižem u smeštaj u Žabljaku oko 6h uveče. Nažalost, nisam našao mesta u hostelu, tako da sam iznajmio sobu u jednoj kući. Jedini sam gost, tako da imam ceo sprat na raspolaganju.

 

Ideja za sutradan je da se ispnem na Bobotov kuk. Hahahaha, kako sam samo naivan! Prvo, ovaj vrh je još pod snegom i nije sigurno da se može proći do njega sada. Drugo, za uspon, potrebno je imati pravu obuću. Moje moto-čizme i patike apsolutno ne ispunjavaju uslove. Sreća, pa sam na vreme saznao za ovo.

 

Ostaje mi da gledam u mapu i do sutra osmislim novu rutu.

 

[Forsberg 3148 Napisano Februar 4, 2020]

Dan 9. Šetnja po Durmitoru i obilaženje jezera

Planirajući današnje aktivnosti, setio sam se razgovora sa Santijagom, momkom iz Čilea koga sam upoznao u Budvi. On mi je tada pominjao Jablan jezero kao lepo mesto za posetiti. Uz pratnju obeležene staze, šetnje do tamo traje 2-3 sata.

 

Odlučujem da će moja ruta za danas biti Žabljak-Crno jezero-Zminje jezero-Jablan jezero-Žabljak.

 

 

 

 

Ponovo ne ustajem preterano rano, ipak je ovo planina. Svež vazduh i prohladno jutro ne teraju me da baš iskočim iz kreveta. Oblačim se za šetnju, pakujem litar i po vode i jedno duplo pakovanje plazme, kameru i mapu i krećem oko 11 sati.

Put me vodi preko Crnog jezera koje nisam planirao obići punom dužinom. Ipak, kako odoleti ovoj lepoti?

 

 

Rešavam na licu mesta da opet ne znam kada ću biti ovde i da bi bila greška ne obići jezero. Tako da krećem levom stranom lagano.

 

Zaista bi bila velika greška da ga nisam obišao:

 

 

Stazica oko Crnog jezera ima nekoliko potoka koji je presecaju u ovo doba godine

 

 

 

Pred kraj kruga, skrećem na levo i pratim putokaze ka Zminjem jezeru. Do njega mi treba jedno 45 minuta, ovako po sećanju. Ovo jezero nije ništa posebno, tako da se ovde kratko odmaram i krećem ka Jablanu. E ovo će da potraje...

 

Put do Jablan jezera je trajao mnogo duže nego što sam mislio. Krave koje sam sreo u jednoj šumi su mi pomogle da se izgubim, tako da sam pola sata tražio oznaku staze. Slike uspona su u nastavku:

 

 

 

 

 

Kako vreme prolazi, sve se više pitam da li ću imati dovoljno vremena da se vratim po danu i da li je možda vreme da se ipak okrenem. Prema rečima lokalaca, 2-3 sata bi trebalo da traje ceo moj obilazak danas. Ipak, eto mene 4 sata nakon polaska kako i dalje hodam sve dalje od kuće. Na ovom putu, sreo sam samo troje ljudi i svi su išli u suprotom smeru. Kad ih pitam koliko još ima kažu ima i nije baš lagan uspon. Ali je mnogo lakše u povratku. Ma nemoj da pričate...

 

 

Po šumama i gorama, na Jabljan jezero, stižem oko pola 5. Gola sam voda, ali sreća pa sam sam. Skidam majcu i ranac, stavljam ih da se suše dok sedim na jednoj toploj steni u upijam zrake sunca koji polako zalaze za planine. Ipak je, jezero u maloj kotlini, tako da ovde sunce dosta rano zalazi. Pravim pauzu jedno 20 minuta i uživam u zvuku insekata. Ovde se ama baš ništa drugo ne čuje.

 

Sto godina od polaska, konačno stižem na jezero

 

Kako je već kasno popodne, dolazim sebi i rešavam da krenem. Iako sam u treningu, butine me već dugo bole, a ni stopala nisu presrećna zbog sveg ovog pešačenja u patikama. Za sledeći put, moram da obezbedim patike sa debljim đonom.

 

Jablan jezero

 

Povratak je trajao dva sata i u Žabljak stižem u 7h uveče. Dakle, umesto 2-3 sata koliko mi je bilo prognozirano (doduše, bez obilaska Crnog jezera), ispešačio sam ovu rutu za jedno radno vreme. Loši ćevapi i pivo su bili zaslužena nagrada posle ovakvog jednog dana.

 

Tek u povratku sa Jablan jezera shvatam da imam pogledan Crno jezero

 

Povratak u sobu i pripreme za nastavak putovanja sutra. Krećem ka Beoradu, ali nisam siguran da li ću da vozim sve do kuće ili ću još negde da prespavam.

 

Ova sloboda izbora jedan je od najvećih benefita ovog puta.

[Forsberg 3148 Napisano Februar 5, 2020]

Dan 10. Žabljak-Beograd

 

Kao i skoro nikad do sada, nisam poranio ujutru. Ideja je bila da krenem već oko 9h. Ipak, na motor sedam sat vremena kasnije.

 

Da li se neko seća ograničenja brzine u CG? Najviše ograničenje 70km/h. Ja ne jurcam ni motorom ni kolima. Naravno, tu i tamo odvrnem gas, ali ne na magistralnim putevima. Ipak, ovih 70km/h meni je zaista malo malo. Tako da sam danas imao prvi susret sa organima reda u Crnoj Gori.

 

Na samom izlasku iz Žabljaka nailazim na jedan crveni 206 koji ide meni u susret. Stajem da kupim nešto, kupovina je malo potrajala i krećem dalje. Kad, isti 206 opet, ali ovog puta ispred mene. I vozi užasno sporo.

 

Postao sam vrlo nervozan kad vidim ljude koji dave u saobraćaju. Daj bre gas makar do ograničenja ili se makni skroz desno pa se tamo igraj puta kolko hoćeš. Naravno, na ovakvom putu, nema se gde pomeriti, tako da čim mi se ukazala prilika, pretičem Peugeot i dajem gas. Nedugo zatim, iskače lokalni pandur iz žbunja i zaustavlja me. Kaže vozio sam 90 na sat, a ograničenje je 70. To je 30e kazna i moram da se vratim do Žabljaka do pošte da bih platio.

 

-          Dokumenta molim.

-          Izvoli pasoš, sad ću da nađem saobraćajnu.

-          Pa ti si naš! Pa da sam znao da si naš ne bih te snimao!

-          Izvini druže, koliko si Nemaca video na ovakvom motoru?

-          Ma ima ih svakakvih, putuju i na starima...

-          Ma daj ne zezaj, niko više tamo ne vozi 25 godina star motor. Nego reciti meni, jel možemo mi nešto da se dogovotimo?

-          Jao pa ne znam... Kako sad mi ovo da pravdamo, sve je snimljeno... Je li (obraća se kolegi), kako da pravdamo ovo?

-         Ma daj druže, evo ja te častim sve što imam (10e u novčaniku i to je stvarno sve u kešu što imam), kasno sam krenuo, 10 dana sam na putu treba da stignem u Beograd.

-          Gde si bio?

-          BiH-HR-CG

-          Aha... I gde je najbolje kupanje?

-          Pa na Mogrenu!

-          Pa naravno! (gleda kolegu, pa se obraća meni) Vidi, mi ćemo ovo da brišemo, a ti časti ako hoćeš...

 

Uzmem ja i spustim onih mršavih 10e na prag automobila i zahvalim se. Objasni on meni da nigde do Prijepolja neće ograničenje biti veće od 70 na sat i kaže: „Miran si do Đurđevića Tare, dotle je sve naše i nema nikoga.“

 

Sedam na motor i krećem dalje. Malo sam potresen celom situacijom (ne volim da dajem pare u vetar), ali i zahvalan što nije bilo gore. Vozim sat vremena i stižem do čuvenog mosta.

 

 

Za avanturu na mostu su mi razni pričali da moram da probam zip-line. Nisam baš bio oduševljen celom pričom i nisam planirao da probam to ovde. Nemam strah, samo mi nije nešto preterano uzbudljivo. A i vozio sam se ranije u okviru jednog avantura parka u Poljskoj. Ali kao i toliko puta do sada, ne znam kad ću opet biti ovde, pa hajde da iskoristim priliku. Sreća pa primaju kartice, tako da sam za nekoliko minuta lakši za 20e, u korpi i vozim se preko drugog najdubljeg kanjona na svetu. Pamtim Taru sa splavarenja i vrlo je poštujem. Iako nismo više ista država, smatram da ona, kao i druga prirodna bogatstva, predstavljaju univerzalni biser svih nas koji živimo na ovim prostorima.

 

Posle ove kratke vožnje, nastavljam dalje ka granici. Sad obraćam pažnju na brzinu, jer bi stvarno bilo mnogo da me dva puta u jednom danu zaustavljaju zbog iste stvari.

 

Stižem na granicu. Ispred mene dva automobila, pa neću da idem preko reda. Nisam stajao ni minut, kad pandur mi signalizira da prođem sa strane i priđem na prelaz. Super! Verovatno razume da nije gušt čekati na suncu, pa će me provući preko reda.

 

Kakav danas neiskustvu

 

Skidam kacigu, dajem mu pasoš i tražim ostala dokumenta. Pandur mi kaže da siđem sa motora. Šta sad hoće...

 

U suštini nemam ništa lično protiv pandura. Oni samo rade svoj posao. Ali ne volim kad me na 40’C maltretiraju. Ili kad me maltretiraju uopšte. A deluje da će tako biti.

 

Panduri su mi tražili sve da povadim iz tank torbe. Nije problem. Popunjena je, ali lako se sve to vrati. Onda mi je tražio da skinem sedište. Nakon toga su osnovni deo tank torbe su raskopčali da vide da nema nečega unutra. Vrhunac je bio kad mi je tražio da skinem bočni kofer i da ga otvorim. E tu mi je pao mrak na oči.

 

Zbog toga što mi se kofer jednom otkačio u vožnji, španerima je obmotan i vežem da i ako se otključa, ne otpadne. Ovaj hack inače radi, proverio sam na ovom putovanju Međutim, užasno me smara kad treba da ih vezujem španerima. I sad se pojavi neki pandur da me cima da mu skidam kofer. E nećeš majci!

 

Prvo sam fino zamolio da ne smaraju, nego da me puste da idem. Ionako su već pola motora proverili. Onda sam se malo prepirao. Kad je povisio ton, rekoh OK, evo skinuću.

 

I sad, ja se nalazim sa druge strane motora u odnosu na kofer koji želi da pogleda, pored kormana. Brzinom najsporijeg puža u istoriji puževa hodam oko motora. Stajem pored kofera. Gledam ga. Pipam koliko je španer zategnut. Da li se negde možda zakačio? Vidim da nije. Lagaaanim pokretima (sad ovo čitajte glasom kao da ste na času joge ) primičem ruke ka koferu. Prvo leeevom hvatam jedan deo španera. Pa onda približavam desnu ruku kako bih ga otkačio.

 

Ovih 588 + 999,4 od nekoliko dana ranije i dolazimo do cifre od (skoro) 1000 milja

 

U tom trenutku kolega poziva ovog pandura koji me maltretira i traži mu pomoć da pretrese jedan džip. Ovaj smarač meni vraća dokumenta i kaže slobodan si. Mislim se da se teraš... Drago mi je bilo što sam bar malo ja njega kulturiška izmaltretirao

Odavde nadalje, vraćamo se na kvalitetne puteve u matici Još ne znam da li ću da idem pravo za BG, ali znam da želim još jednom da probam da uđem u Potpećku pećinu sa početka priče. Uvac je isto bila jedna od opcija, ali nije mi se toliko skretalo sa puta. Pošto sam bio tamo par meseci kasnije, drago mi je da sam odlučio u ovom slučaju da odložim tu posetu za neki drugi put.

 

Stižem kod nje 4.15h. Pećina je otvorena za posetu leti do 5h ili 6h popodne, nisam skroz siguran. Međutim može se posetiti samo uz pratnju vodiča, a ture kreću na svaki pun sat. Kapija je zaključana. Zovem broj sa sajta, ali je nedostupan. Vrzmam se po stepenicama, kad vidim da se vodič i dva momka vraćaju iz obilaska. Pitam je da me provede za pola sata kroz pećinu, jer imam još dug put dalje, pa da ne čekam pola sata bez potrebe. Ako su oni u 4h ušli i izlate u pola 5h, mora da može mene jednog da provede za to isto vreme. Međutim, gospođa neće ni da čuje. Kao, očekuje TV ekipu uskoro.

 

Kako me mrzi da čekam pola sata, a plus sam i iznerviran celom situacijom, rešavam da nastavim dalje bez ulaska u pećinu. Kasnije ću od drugih ljudi saznati da je i njihovo iskustvo sa ovim vodičem dosta loše.

 

Penjem se na motor i u Čačku oko 6h stajem da dopunim gorivo i napravim malu pauzu. Dosta je toplo i butine su mi se upalile u pantalonama. Dakle, malo šetnje će dobro doći.

 

Nazad na mestu sa kog sam i krenuo

 

Vidim da imam vremena i rešavam da ispeglam danas sve do kuće. Sutra je nedelja, taman da se malo odmorim i u ponedeljak na posao.

Ispred zgrade sam već u pola 8h uveče.

 

Posle 10 dana puta, prešao sam nešto manje od 1600km – moj Put od 1000 milja u sezoni 2019. je gotov.

[Mr.ZOKI 46 Napisano Februar 12, 2020]

Pročitao sa užitkom , hvala na trudu i želim ti bar jednom godišnje takvu avanturu