Dva drugara na putu do Hilandara

[KILEbg 1235 Napisano Jun 3, 2017]

Cela naša organizacija vezana za put je krenula dosta kilavo. Prvo je trebalo da ide nas trojica, ali je onda jedan drugar otkazao put iz zdravstvenih razloga... što se kaže spala knjiga na dva slova. Onda nam se ceo put doveo u pitanje zbog situacije u mojoj firmi. Naime, par dana pred polazak sam saznao da ću možda morati da ostanem zbog posla. Bukvalno do poslednjeg trenutka nismo znali idemo li ili ne. Na kraju sam ipak dobio zeleno svetlo i to je bilo to... cilj je Hilandar. Ispostaviće se da je ovaj put bio jedna velika avantura i jedno veliko iskustvo... veliko moto iskustvo i veliko životno iskustvo. Kroz tekst i slike ću pokušati da vam prenesem deo onoga kroz šta smo prošli i šta smo doživeli.

Pa da počnemo

[KILEbg 1235 Napisano Jun 3, 2017]

PONEDELJAK 22.05.2017. 07:00 Beograd

Pošto smo prethodno veče premerili bagaž, kačimo kofere, pozdravljamo se sa našima i lagano krećemo.

Naravno izbegavamo autoput i idemo preko Smedereva i Požarevca ka Boru. Prvu ozbiljniju pauzu pravimo kod manastira Gornjak. Protežemo noge, hidriramo se i nastavljamo dalje.

Usput fotkamo prele pepredele i prirodu kroz koje prolazimo. Vreme nas idealno služi... nije hladno a nije ni previše toplo. Imamo nekako utisak da sve vreme bežimo od kišice a u nekim momentima nam se čini da je pratimo. Sve u svemu vozimo po suvom. Krivine i asfalt za poželeti. Stižemo na Borsko jezero i tu pravimo pauzu za ručak. Terasica, kafanica, čorbica, lepinja sa pretopom i tucanom paprikom, koka kola i kafa... cvrkut ptica, lagani vetrić. Savršen predah.

Otprilike pola puta za prvi dan smo prešli. Idemo dalje na jug... Zaječar, Knjaževac, Pirot. KodPirota se odvajamo za Babušnicu i CrnuTravu. Nailazimo na vodopad Bigar koji izgleda nestvarno a nalazi se odmah uz put. Stajemo da uradimo po koju fotku i nastavljamo dalje. 

Od CrneTrave do Vlasinskog jezera izbegavamo gomilu puževa koji pokušavaju da predju s jedne na drugu stranu puta. Ja lično nisam zgazio ni jednog Iskreno, toliko puževa nisam nikada video ni u prirodi a kamo li na putu. Posle cirka sat vremena stižemo u smeštaj na Vlasinskom jezeru. Otprilike stižemo oko 18:30. U pitanju je Elektransko odmaralište koje se nalazi odmah uz branu. 

Mi smo bili jedini gosti iako nam je u trenutku kada smo rezervisali preko telefona bilo rečeno da očekuju neku rekreativnu nastavu u tom periodu. Ulazimo u sobu, raspakujemo se i odlazimo u restoran da večeramo. U restoranu prava domaćinska atmosfera... toplo, gledaju se Srećni ljudi a ekipa lokalna. Posle ukusnog i bogatog obroka spuštamo se do jezera da udahnemo svežeg vazduha i da napravimo koju fotku. Vraćamo se u sobu i posle osvežavajućeg tuša odlazimo na počinak. Za danas je dosta... sutra nas čeka novih 450km.

[KILEbg 1235 Napisano Jun 3, 2017]

UTORAK 23.05.2017. 07:00 Vlasinsko jezero

Ustajemo, pakujemo se, brišemo motore jer je tokom noći pala kišica, plaćamo prenoćište i nastavljamo putešestvije. Od Vlasinskog jezera vožnja kroz šumu uz vodu i jutarnja svežina koja ispunjava nozdrve je nešto fenomenalno.Dolazimo do T raskrsnice i tu pravimo grešku (ali ne potpunu). Umesto da skrenemo levo ka Bosilegradu mi skrećemo desno ka Surdulici. Vozimo nekih 15-ak km i shvatamo da smo na pogrešnom putu... to nam potvrđuju i radnici koji rade na saniranju puta. Vraćamo se na početnu tačku i ispravljamo grešku...nastavljamo ka Bosilegradu. Ovo lutanje od 30-ak km uopšte nije bilo loše jer su predeli toliko lepi da se meni u jednom trenutku učinilo da se nalazimo negde u Kanadi. I sad kad se setim kakvi su putevi, priroda i predeli, zažalim što to nije bliže da može češće da se vozi. Lagano stižemo u Bosilegrad i stajemo na poslednju pumpu u Srbiji. Pumpa mala, neugledna, privatna. Ja točim prvi i pomeram motor da se natoči i kolega. Ni manje pumpe ni više ljudi na njoj... nas dvojica, bager, neki lokalci i pristiže pick up koji staje paralelno sa nama i priključuje se na plin. U sledećem momentu lik seda u auto i daje gas a crevo mu je i dalje zakačemo za auto. Radnik pumpe istrčava i počinje da se dere da stane jer je crevo i dalje zakačeno. Mi svi sluđeno gledamo oko čega je nastala frka i u tom trenutku se crevo otkida i počinje da vitla po pumpi. Svi smo se razbežali kud koji mili moji. Sreća pa niko nije zapalio cigaretu inače bismo bili tamo daleko Posle par trenutaka kad se sve stišalo ja prilazim da proverim motore. Moj čitav, prilazim do Borisovog i imam šta da vidim. Crevo mu je probušilo zadnju desnu plastiku, desni migavac mu je naprsnuo i nosač tablice se odvalio na jednom mestu tako da se tablica drži na jednom šrafu. Sreća pa ništa vitalno nije stradalo ali i ovo je šteta.

Boris je iznerviran i pomalo zabrinut što nam je ovako loše krenuo dan, ali vezicom pričvršćujemo tablicu, smirujemo se i nastavljamo put dalje. Stižemo do granice. Našu granicu prolazimo maltene bez gledanja pasoša, dok nas Bugari već malo detaljnije pregledaju. Kod policajca se raspitujemo da li se plaća putarina, na šta nam on odgovara da se za motore ne plaća i da budemo oprezni ako nas policija zaustavi i traži nam novac da znamo da su u pitanju lažni policajci. Nastavljamo dalje i sad se ona milina od puteva pretvara u pakao. Priroda i predeli su i dalje lepi kao i u Srbiji ali su putevi katastrofalni. Rupe i zakrpe u tolikoj meri da sam pomislio da će početi da mi otpadaju šrafovi iako vozim enduro motor. Borisa nisam ni smeo da pitam kako je njemu na Kawasakiju. Vozimo dalje i prvu pauzu pravimo u Kjustendilu na pumpi. Kratak predah, jedemo po sendvič, hidriramo se i idemo dalje. Stižemo u Blagoevgrad i tu pravimo veću pauzu za ručak. Motore parkiramo na pumpi i prelazimo preko puta u drumsku kafanu koja nam deluje primamljivo. Ulazimo unutra, sedamo i naručujemo po čorbu i salatu. Inače meni će ovaj put ostati u sećanju i po najvećoj pojedenoj količini šopske salate u životu. Ne znam zašto ali mi je stvarno prijala kao nikada u životu. Inače čorba je bila prilično loša... posle mi je Boris objasnio da je to zbog nekog njihovog začina koji nama uglavnom ne prija a stavljaju ga i u roštilj ili skaru kako to Bugari kažu. Najinteresantnija je bila muzika u kafani... ULTRA GIGA TURBO TEHNO i to u sred bela dana Malo je reći da smo Boris i ja bili zatečeni. Pojeli smo, popili, platili i brže bolje izleteli sa rejv žurke. Sad već izlazimo na nešto što bi moglo da se nazove autoput. Taj deo puta je prilično dosadan ali posle nekog vremena stižemo do Bugarsko-Grčke granice. Tu nas detaljno čekiraju i jedni i drugi. Ne traže da otvaramo kofere ali nas proveravaju u bazi podataka. Koristimo čekanje da se malo odmorimo, protegnemo i popijemo koju kap vode. Dobijamo pasoše i saobraćajne nazad i nastavljamo dalje ka Seresu. Vozimo autoputem a to je u Grčkoj dosadnije nego bilo gde drugo. U glavi mi odzvanja pesma Goblina...Mene je daleki vodio put... Odvajamo se ka Drami a put je podjednako nezanimljiv. Kod Drame se odvajamo za Amfipoli gde pravimo i prvu pauzu. Pošto nigde uz autoput nema ni pumpe ni restorana, pravimo pauzu na napuštenoj pumpi gde nam društvo prave ofucana mačka i tužni pas. Vožnja autoputem nas je poprilično ukočila tako da se ovde razgibavamo, uzimamo malo slatkiša da podignemo šećer, hidriramo se i pravac Asprovalta. Stižemo u Asprovaltu i tražimo skretanje za Stavros. Boris vodi ali nije siguran da li je skretanje za Stavros pravo tako da dolazimo skoro do kraja Asprovalte. Tu stajemo i konsultujemo se da se ipak vratimo na skretanje koje smo videli jer neki put za Stavros je ipak bolje nego nikakav. Boris mene pušta prvog da vodim i skrećemo kod znaka. Ulazimo u malu raskrsnicu gde ja ugledam mali znak Stavros levo. U trenutku kada sam usporio da bolje osmotrim znak čujem krkljanje, blagi udarac od pozadi i udarac. Pogled mi privlači Boris i njegov motor koji leže sa moje leve strane. ŠOK! Pomeram motor napred, spuštam ćopavu i silazim da mu pomognem. „Jesi li živ jbt? Šta bi?“ -„Dobro sam sve je ok. Nisam video da si usporio. Zagledao sam se u tablu i da te ne bih udario naglo sam ukočio i pokušao da ti prođem sa leve strane“. -„Ok, daj da ga dižemo da vidimo da li je motor ok.“ Sreća pa je raskrsnica bila prazna inače ko zna kako bi se ovo završilo. Dižemo motor i gledamo da li je sve ok. Crash pad je iskrivljen ali to je ok... odradio je posao. Nigde ništa ne curi što je takođe bitno. Međutim shifter menjača je stradao. Od siline pada se ozbiljno iskrivio.

Tada sam se osvrnuo da pogledam mesto gde je pao i vidim na putu dva bela plastična dela. Odlazim da ih pokupim i shvatam da je to moj štitnik lanca i da je to bio onaj udarac od pozadi. Zadnjim točkom me je potkačio i sva je sreća što sam tada bio u pokretu jer da sam stajao garant bih i ja pao a to bi onda najverovatnije značilo i oštećenje kofera. Srećom prošlo je ovako. Stojimo pored motora, gledamo shifter a kroz glavu mi promiču misli kako smo u ozbiljnom problemu... Boris ne može dalje, Hilandar pada u vodu a nazad se vraćam sam. Najgori mogući scenario. Srećom nailazi momak na skuteru i pita da li nam teba pomoć. Mislim se u sebi sam Bog te je poslao. Objašnjavamo mu šta se desilo i pitamo ga da li možda negde blizu ima neki majstor. On nam kaže da ima na 2 km od Asprovalte i da može da nas odvede do tamo. Boris i ja oberučke prihvatamo ponudu ali pre toga Boris mora da isproba motor da vidi može li uopšte da menja brzine i da li je sve ok sa motorom kad ga vozi. Boris pravi probni krug i kaže da je sve ok ali da baš teško menja brzine (što se na kraju ispostavilo da je više stvar položaja noge... na svu sreću). Idemo za momkom i ubrzo stižemo do majstora. Majstor (koji ne zna reč Engleskog), gleda shifter i odmahuje glavom. U pitanju je aluminijum i svaki pokušaj ispravljanja bi mogao da znači pucanje a to nam nikako ne odgovara. Uz pomoć štapa i kanapa, majstor nam objašnjava da može da naruči novi shifter iz Soluna i da će sve biti gotovo za dva dana. Stojimo, gledamo, razmišljamo...vremena nemamo a vožnja sa takvim shifterom je najblaže rečeno vrlo nezgodna. U tom momentu, majstorov džukac prilazi motoru i pruža se tačno kod shiftera i tužnim pogledom kao da kaže „Momci nema pomoći“

Sva četvorica smo se slatko nasmejali a onda je Boris odlučio da idemo dalje pa kako nam bude. Pozdravljamo se sa majstorom i momkom na skuteru, zahvaljujemo se na pomoći i nastavljamo lagano do Jerisosa što je nekih 40-ak km. Usput nam pogled puca ka moru, uveliko osećamo miris mora. Tabla Jerisos... stigli smo. 

Ulazimo u turističko mesto i brzo nalazimo smeštaj koji smo rezervisali preko Bookinga. Gazdarica kao da dugo dugo nije imala ni jednog gosta. Nudila se žena da nam nosi kofere i opremu i svaki put kad nas vidi zvala nas je na kafu. Ne mogu da grešim dušu čuvala nam je motore dok smo bili na Atosu što je bila neka vrsta kompenzacija za kvalitet smeštaja. Bili smo smešteni u sobi koja je kao iz horor filmova 70-ih godina. Ulazna vrata ne dihtuju, pod kao da ga nema...sve se trese kad se korača. U sobi su dva kreveta, frižider, ormar i kupatilo. Inače između kupatila i kreveta je lavabo... jer šta će tou kupatilu?!?! Kupatilo ima šolju i tzv. kadu koja je metar sa metar a toliko je sve staro i štrokavo da sam ja imao fobiju da će iz odvoda kade iskočiti pacov. Inače na kupatilu ne postoje vrata nego harmonika vrata koja baš i ne dihtuju. Žao mi je što nisam slikao smeštaj. HOROR! Pošto smo već ogladneli rešili smo da se malo prošetamo po Jerisosu pre nego odemo u krevet.

Uspeli smo da stignemo do Jerisosa posle svih peripetija i rešili smo da se opustimo. U jednu od taverni smo svratili na Mythos koji nas je koštao paprenih 3€!!! Tu nailazimo na grupu naših ljudi i koristimo priliku da ih pitamo da li je tačno da viza za Atos stiže u luku Jerisos za one koji idu iz Jerisosa. Jedan od prisutnih koji je tu po ko zna koji put već, nam saopštava veselu vest da se to nikad nije desilo i da po vizu moramo sami da odemo u Uranopolis. To nam predstavlja problem i dodatni stres jer brod iz Jerisosa sutra ujutru kreće u 08:30 a kancelarija u Uranopolisu se otvara u 07:00. Biće sve knap pod uslovom da budemo prvi u redu. Boris i ja srčemo poslednje kapi preskupog Mythosa i odlučujemo da prošetamo do luke da se raspitamo o detaljima. Do luke ima nekih 15-ak minuta dobrog hoda, međutim tamo ne nalazimo apsolutno nikoga. U međuvremenu Borisu stiže mail da zbog redovnog remonta broda, u povratku nećemo moći da se vratimo u Jerisos već da će nas brod iskrcati u Uranopolis. To nam se baš i ne sviđa ali taj problem nije nerešiv. U povratku svraćamo na giros i posle tuša razmatramo šta nam je činiti ujutru. Donosimo odluku da krenemo za Uranopolis već u 06:00, da zauzmemo red i da po preuzimanju vize stignemo u luku Jerisos, tamo ostavimo motore i opremu i odmah se ukrcamo na brod. Biće vrlo tesno i napeto ali sad moramo da se naspavamo za sutra...čeka nas novi stres

[Savan 8684 Napisano Jun 3, 2017]

Zanimljivo:)


Verzonden vanaf mijn iPhone met Tapatalk Pro

[KILEbg 1235 Napisano Jun 3, 2017]

SREDA 24.05.2017. 06:00 Jerisos

Budimo se nešto pre 06:00, pakujemo torbe sa stvarima koje ćemo nositi na Hilandar i na sebe navlačimo minimum opreme...kaciga, pojas i jakna. Uskačemo u sedla i pravac Uranopolis. Svitanje, Sunce tek izlazi, jutarnja svežina u vazduhu i krivinarenje tik uz more vape za fotoaparatom ali ozbiljnost situacije nam ne dozvoljava taj luksuz. Gazimo do Uranopolisa i stižemo u centar. Ulice su još uvek puste... rano je. Nailazimo na lokalce i pitamo ih gde je kancelarija. Opet niko ne zn areč engleskog, ali uspevamo da se razumemo i ubrzo dolazimo do kancelarije. Nema nikog ispred... znači da smo prvi... odlično!!! Ali onda na vratima vidimo da se kancelarija otvara u 07:30. Problem... da li ćemo sve stići? Stojimo i čekamo a ja koristim to vreme da malo fotkam.

Ljudi polako počinju da pristižu... naši, Makedonci, Bugari, Rusi, Grci. Konačno kancelarija se otvarai mi zabukvalno 10 min. uzimamo svoje vize, opet se pakujemo na motore i sad pravac Jerisos. Na nekom od semafora proveravamo vreme i shvatamo da nam je prolazno vreme odlično i da čak imamo fore da ostavimo motore kod hotela i da peške stignemo na brod. Sa osmehom na licu parkiramo motore, ostavljamo opremu u sobi i peške krećemo ka luci. Uspeli smo... sve je ok... imamo vizu. Približavamo se luci i vidimo da nema ljudi... samo jedan kombi i tri čoveka. Računamo da će tek doći da ima još vremena. Međutim, u susret nam dolazi čikica koji je u punoj planinarskoj opremi (na kraju se ispostavilo da je Nemac) i obaveštava nas da je brod otkazan!!! Boris i ja se gledamo i ne verujemo. Brod iz Jerisosa je otkazan tako da je jedini način da stignemo na Atos brod iz Uranopolisa koji srećom kreće oko 10:30. Zahvaljujemo se ljubaznom Nemcu i nastavljamo ka ljudima koji stoje pored kombija. Vidim BG tablicu i shvatam da su naši. “Pomoz Bog!” – “Bog ti pomogao”. – “Šta se dešava?” – “Brod je otkazan...moramo u Uranopolis. Aodakle vi momci?” – “Mi upravo iz Uranopolisa... išli po vize i jurili da stignemo i sad ništa.” – “Ajde upadajte sa nama pa da krenemo.” Sreća nas je opet pogledala. Ulazimo u kombi i tu ulazimo u priču. Vladimir i Đurađ su momci iz Beograda, a treći like je vozač.  Đurađ je medicinski tehničar koji ide u Hilandar kao ispomoć medicinskom osoblju...a inače je motorista A Vladimir je čovek bez koga bi nam ceo boravak u Hilandaru bio polu prazan. On je već više puta bio na Atosu, poznaje istoriju, religiju, obrede, simboliku... jednom rečju sve što čoveku treba kada je na takvom mestu. Od tog trenutka pa sve do kraja boravka na Svetoj Gori nas trojica smo bili nerazdvojni. Đurađ je morao da nas napusti jer je imao obaveze od prvog dana. Stižemo u Uranopolis i odlazimo da kupimo kartu za brod. 

Gužva je poprilična a i cela procedura je dosta spora. Uzimamo karte i odlučujemo da sednemo i osvežimo se pred ukrcavanje na brod.

Ukrcavamo se na brod i idemo na poslednju palubu pod vedrim nebom. Posle malo duže vožnje stižemo u luku Jovanica gde nas čekaju džipovi. Ukrcavamo se u stari Land Rover i Camel Trophy počinje. Ja sam čuo priče od ljudi koji su bili da je vožnja luda ali ovo nisam očekivao. Putevi su zemljani...negde su širi, negde uži ali poenta je u vožnji. Naš vozač je obilazio druge džipove u krivini, mi smo poskakivali u sedištima a oblak prašine iza nas je ostajao u vazduhu još neko vreme. Ne trebam da napominjem da je sve vreme sa jedne strane puta litica, ambis, a sa druge oštri komadi stena. Vozimo se nekih 5km, oko nas šume i zelenilo. Ubrzo počinje da se nazire Hilandar. Pomislih u sebi...uspeli smo, stigli smo... a usne mi se razvukoše u osmeh. Sa zemljanog puta prelazimo na stari makadam i stižemo pred zidine manastira. Izlazimo iz džipa a domaćini nas dočekuju, verifikuju prema spisku i vode nas u „sobu za prijem“. Ulazimo u impozantnu prostoriju sa ogromnim stolovima i stolicama od masivnog drveta. Sve je pod konac uređeno i čisto. Sedamo za sto a domaćini nam donose domaću rakiju, ratluk i kafu. Preko puta nas seda tip koji je tipičan predstavnik Slovena.  Na kraju se ispostavilo da ćemo sa njim biti u sobi. Svi zajedno nazdravljamo a Sloven dokazuje svoje poreklo brzopoteznim eksiranjem čašice. Ubrzo potom dolazi domaćin i moli nas da krenemo za njim kako bi nam pokazao našu sobu. Iskreno, nije mi baš bilo jasno kako to da dobijamo sobu kad znam da se gosti smeštaju u tzv. senaru, prostoriju koja je u prošlosti bila namenjena skladištenju sena a danas je prepravljena u veliku spavaonicu gde je smeštena gomila kreveta i gde se spava kao u kasarni. Pratimo domaćina i ulazimo u četvorokrevetnu sobu koja je vrlo skromna ali istovremeno i luksuzna. Iako je strogo zabranjeno fotografisanje unutar prostorija manastira uspeli smo da uradimo par fotki krišom dok niko ne gleda U sobi smo Boris, Vladimir, brat Sloven i ja. Kad smo se smestili prilazim strancu i pitam ga odakle je i kako se zove. On je Belorus i ime mu je Gena što je skraćeno od Genadij. Pravimo fotku za uspomenu i Boris i ja sa Vladimirom krećemo u obilazak.

Pošto smo imali dovoljno vremena krećemo u obilazak okoline. Vladimir je imao toliko volje i strpljenja za svako naše pitanje da čovek nije prestajao da priča nekih 3 sata a mi smo slušali i upijali. I sad dok ovo pišem ne mogu da verujem koliku smo sreću imali da naletimo na njega. Odlučujemo da prvo posetimo manastir Esfigmen koje je nekih 2km od Hilandara i da se nadamo da će nas pustiti. Inače, Esfigmen je Zilotski manastir i potpuno je "odsečen" od cele Svete Gore u svakom smislu. Meni je velika želja bila da posetim manastir Esfigmen jer su mi ti tzv. monasi pobunjenici bili vrlo zanimljivi nakon odgledane emisije VICE koja je bila posvećena njima i na osnovu nekih članaka koje sam našao o njima na netu. Posle ne vise od 20-ak minuta hoda ispred nas se pojavio Esfigmen. Prizor fantastičan... ogroman manastir nalik tvrđavi sa čijeg pirga se viore 3 zastave: plava sa belim krstom, zastava Svete Gore (žuta sa crnim dvoglavim orlom) i potpuno crna na kojoj je natpis na grčkom "Pravoslavlje ili smrt". Polako se približavamo manastiru dolazimo do kapije i tu nas dočekuje jedan monah. Vladimir mu se obraća na grčkom i posle nekoliko rečenica shvatam da ga monah pita odakle smo. Vladimir mu odgovara da smo iz Srbije i monah pokretom ruke nam pokazuje da možemo da uđemo i da možemo malo i da slikamo a da će on pozvati oca Simeona koji je Srbin da sedne sa nama da popije kafu i da se malo ispričamo. Ne mogu vam opisati koliko sam ja bio srećan. Dozvolili su nam da uđemo i još su nam dozvolili da slikamo a na sve to imaćemo priliku i da popričamo sa jednim od monaha. Ulazimo u dvorište manastira i u tišini slikamo.

Sačekali smo neko vreme da se otac Simeon pojavi ali njega nije bilo, takođe nije nam bilo dopušteno ni da uđemo u crkvu...ali šta da se radi. Pre nego što smo napustili Esfigmen ulazimo u prodavnicu da uzmemo nešto za uspomenu i napuštamo Zilote. Odatle idemo do Milutinovog pirga i do luke u koju smo trebali da pristanemo da smo dolazili iz Jerisosa. Dolazimo do pirga i uskim stepeništem se penjemo do vrha do terasice sa koje se pruža fenomenalan pogled. Ispod nas su vinogradi i maslinjaci a u daljini puca pogled na pučinu. Vetrić lagano pirka... taman koliko treba... mir... tišina... miris prirode... melem za dušu.

Tu se malo odmaramo i uživamo skoro svim čulima. Silazimo dole i nastavlajmo ka luci a nakon toga se vraćamo u Hilandar da malo odmorimo pre večere i službe. Sam ritual obedovanja je na mene ostavilo poseban utisak. U većernjim satima odlazimo na bdenje posto je Spasovdan. Bdenje traje 3 sata ali nismo imali snage da izdržimo do kraja. Stigao nas je umor pa smo se u miru i tišini povukli u svoje odaje i legli da se odmorimo za sledeći dan... slikanje i napuštanje Hilandara i povratak u bazu.

[MiltenGo 29 Napisano Jun 3, 2017]

Odličan putopis, zavidim vam na svakom kilometru i na svakoj krivini koju ste peglali.

Послато са ASUS_Z010D уз помоћ Тапатока

[Bruno 68 2576 Napisano Jun 3, 2017]

Mozda ste trebali da porucite polugu I da je zamenite na povratku.

A i ako pukne, bandaziras sa parce lima I lepljivom trakom.

[KILEbg 1235 Napisano Jun 3, 2017]

ČETVRTAK 25.05.2017. 07:00 Hilandar

Budimo se nešto malo pre 7h, oblačimo se i idemo na jutarnju službu i Liturgiju povodom Spasovdana. Nakon završene službe koristimo nešto malo slobodnog vremena do obroka za obilazak i slikanje.

Procedura za obedovanje je opet ista s tim što je obrok malo bogatiji a i Iguman zauzima posebno mesto s obzirom da je u pitanju svečanost Spasovdan. Za ručak smo imali oradu sa pirinčem i blitvom, kupus salatu i kolač koji je bio vrlo ukusan. Generalno je ceo obrok bio izuzetno ukusan. Boris i ja odmah po završetku i izlasku iz trpezarije žurimo do sobe da pokupimo stvari da bismo stigli do prodavnice i uzeli nekoliko suvenira pre nego što nam dodje džip. Ulazimo i pored standardnih suvenira tipa magneta, krstića i tamjana nalazimo i rakiju koju nam je poslužena za dobrodošlicu. Oči nam se zacakliše i uzimamo svako po jednu flašu. Završavamo kupovinu i izlazimo na parking gde je smena gostiju uveliko u toku. U celoj toj gužvi nalazimo mesto u jednom od džipova ali nema Vladimira. Nismo se pozdravili sa čovekom a i valjalo bi sačuvati mu mesto u džipu iako on sa nama ide donekle pošto mu je sledeća stanica bio manastir Zograf. U poslednjem momentu ga Boris primećuje i ja odlazim do njega da mu kažem da ga čekamo u džipu. Trčeći dolazimo do džipa, pozdravljamo se sa monahom koji nas dočekao i koji nas sada ispraća. Krećemo i ubrzo shvatamo da je sa nama u džipu i Genadij Dok se vozimo, koristimo priliku da razmenimo mailove i telefone sa Vladimirom kako bismo razmenili slike u Beogradu i kako bismo organizovali neko sledeće hodočašće. Na pola puta do luke Vladimir i Genadij nas napuštaju i nastavljaju peške. Vladimir šumskim putevima do manastira Zograf a Genadij nazad u Hilandar pošto je zaboravio dokumenta Mi stižemo u luku i bacamo pogled na raspored vožnje trajekta. Eto nama iznenađenja... poranili smo cirka 2,5 sata. Koristimo priliku da se malo provrtimo po plaži... smočimo noge (pošto je kupanje zabranjeno) i pokupimo koji kamenčić kao uspomenu za naše najbliže. A i kažu da se valja uzeti kamen sa Svete Gore. Sabiramo utiske dok hladimo noge u plićaku, Sunce počinje da nas prži a mi sa suzom u oku gledamo predivno more. Polako počinju da pristižu i drugi džipovi sa hodočasnicima.

Mi se povlačimo u hlad i tu nastavljamo da čekamo naš brod. U jednom trenutku dolazi kombi u kome je otac Kiril. Inače kako smo saznali on je najstariji monah u Hilandaru. Vrlo simpatičan monah koji je uzgred i vrlo duhovit. Brod posle 1000 godina čekanja pristiže i mi se ukrcavamo. Smeštamo se u kabinu i pošto smo pošteno ožedneli Boris i ja se častimo po jednim pivom. Vožnja traje a ja opet koristim priliku da malo fotkam.

Konačno stižemo u Uranopolis i po iskrcavanju nalazimo autobus koji vozi za Jerisos i dalje. Plaćamo kartu 2,5€  i čas posla stižemo u našu bazu. Prilazimo hotelu i najvažnije nam je da vidimo da su nam motori na mestu. Ulazimo u sobu, ostavljamo stvari i pravac na klopu. Odlazimo do centra i pošto taverna sa girosima nije otvorena ulazimo u sledeću i naručujemo morski specijalitet... lignje. Ja ih obožavam i mogao bih svaki dan da ih jedem tako da su meni legle samo tako. Posle ukusnog obroka razmišljamo da se brčnemo bar malo ali nas oblaci i zahlađenje odvraćaju od toga i umesto kupanja svraćamo u lokalni market da se obezbedimo vodom i nekim grickalicama za sutrašnji povratak. Na redu je pakovanje... Boris me ubeđuje da odmorimo malo pa ćemo onda na tenane, ali ja sam živac i mogu da se odmaram samo kad znam da je sve završeno Boris popušta pod mojom euforijom i pridružuje mi se u pakovanju. E sad kad je sve gotovo rešili smo da pokušamo da pojedemo još jedan giros za srećan put Imali smo sreće... taverna je sad bila otvorena. Punog stomaka se vraćamo i proveravamo prognozu za sutra koja nam uopšte nije naklonjena... kiša od ranog jutra. Rešavamo da ujutru krenemo u 6h kako bismo što duže vozili po suvom pošto će nas kiša uhvatiti kad tad. Biće zanimljivo sutra.

[KILEbg 1235 Napisano Jun 4, 2017]

PETAK 26.05.2017. 06:00 Jerisos

Jutro je suvo ali tmurno. Pakujemo se na motore, pozdravljamo se sa gazdaricom i krećemo u susret kiši...negde. To negde nije uopšte bilo mnogo daleko. Praktično samo što smo izašli iz Jerisosa a prve kapi su počele da nam se lepe za vizire. Inače, zbog kiše smo odustali od svraćanja u Kakovo, metoh Hilandara. Trebalo je da ga vidimo odmah po dolasku u Jerisos ali zbog peha koji nam se desio i šoka koji smo preživeli potpuno smo zaboravili na Kakovo. Bilo kako bilo, to nam ostaje za neku drugu posetu Hilandaru. Nego da se vratimo na put... kiša postaje ozbiljnija i odlučujemo da stanemo i da navučevo kišna odela. Prvi put iskorištavamo svoja odela od kako smo ih uzeli i do kraja dana ćemo shvatiti koliko su u stvari korisna. Nastavljamo dalje i ulazimo u Asprovaltu iz koje baš i nismo sigurni kako i gde da izađemo. Stajemo pored taverne u kojoj su se lokalci okupili na jutarnji Ouzo. Vadimo kartu koju smo imali sa sobom i uz pomoć štapa i kanapa, rukama, nogama, pantomimom i više ne znam čime sve ne saznajemo gde treba da se isključimo. Uskačemo u sedla i gas. Ako se dobro sećam, negde u okolini Drame pravimo kratku pauzu pošto je kiša stala. Doručkujemo kroasane koje koje smo kupili prethodnog dana u marketu, malo se hidriramo (kakve li ironije... hidriramo se a sve vreme kiša ) i pravimo jednu fotku za uspomenu u kišnim odelima. Kasnije smo se sprdali da smo na fotkama kao povratnik iz Afganistana i radnik Beograd puta   

Nastavljamo dalje a put postaje više dosadan nego zamoran. Kiša, kiša, kiša i samo kiša. Doduše, u nekim momentima je počeo i vrlo neprijatan bočni vetar što je malo razbilo monotoniju. Dolazimo do granice sa Bugarskom i tu opet počinje detaljno čekiranje. Gde smo bili, odakle idemo, kad smo došli i sl. Granicu koristimo za pauzu i malo se protežemo i hidriramo. Ušli smo u Bugarsku i dolazimo do Blagoevgrada, a zatim do Kjustendila gde pravimo pauzu za ručak na pumpi. Devojka koja je radila na pumpi ne zna engleski tako da je naručivanje hrane potrajalo. Ako ništa bilo je dosta smeha i bila je dobra atmosfera. Primera radi, Boris je hteo kupus salatu ali devojka nije razumela šta tražimo pa nam je na kraju iz kuhinje donela kesu sa glavicama kupusa da pita da li to želimo Još veći šok za nju je bio kad je Boris tražio veliku šolju (kao za čaj) kad je tražio makijato. Toliko je bila u čudu da je mene pogledala a izraz lica joj je bio u fazonu "jel ovaj normalan" Na kraju kad smo trebali da platimo je bio šou pošto nam je rekla da primaju evre ali nije naglasila da ne primaju metal. Onda je Boris skoknuo da razmeni nešto malo evra da ne bude da moramo da ostanemo i peremo suđe. Međutim to nije bilo dovoljno...falilo je još nekih 3,5 evra. Devojci je na kraju bilo dosta pa je prihvatila 3 evra u metalu a 50 centi nam je oprostila. Sve u svemu smo se svi dobro nasmejali i sa osmehom napustili pumpu.

Prelazimo na lošiji put i približavamo se granici sa otadžbinom. Prolazimo kroz bugarska mestašca i u jednom od njih nas zaustavlja patrola. Stajemo a oni nam traže pasoše i saobraćajne. Pošto nam je naglašeno da ima i lažnih pandura nije nam baš najjasnije zašto su nas zaustavili. Nismo išli brzo, nije bilo nikakvih prekršaja. Odlaze do kombija i tamo proveravaju podatke motora. Vrlo brzo se vraćaju, vraćaju nam dokumenta, ljubazno se zahvaljuju i mi nastavljamo dalje. Dolazimo do granice. Bugari nas zadržavaju malo ali više zbog priče i šale nego zbog same procedure ili čekiranja. Prolazimo i našu granicu i sad je već lakše... stigli smo u svoje dvorište  Vozimo do Bosilegrada gde smo opet svratili da se natočimo na istu pumpu gde je Boris imao peh sa motorom, ali ovaj put prolazimo sve kako treba. Vozimo dalje do Vlasinskog jezera i svraćamo kod naših domaćina iz odmarališta da se malo ugrejemo i pojedemo koju palačinku da malo dignemo šećer. Dve porcije palačinki sa eurokremom (ali poštene porcije) i dva čaja su nas koštali 300 din. Jesmo te palačinke čekali 40 min. ali su bile odlične. Vraćamo se na drum i preko Surdulice stižemo u Vladičin Han. Vrlo simpatično mestašce na jugu Srbije koje je i Borisa i mene vrlo prijatno iznenadilo. Dolazimo do hotela koji je u samom centru i u kome je svadba u toku Ulazimo i prijavljujemo se na recepciji. Tu saznajemo da hotel ima i "garažu" gde možemo da ostavimo motore. Odlično! E sad to baš i nije garaža ali nama je bitno da motori nisu na ulici i da su pod ključem. Smeštamo se u vrlo malu sobu ali čistu i urednu. Tuširamo se, presvlačimo i pravac u grad da malo prošetamo centrom i da nešto klopamo. Ulazimo u pravu pravcatu kafanu i tu za stvarno male pare jedemo vrhunsku klopu. Nakon ukusne večere se vraćamo u sobu i vrlo brzo nas hvata san. Sutra stižemo kući.

[KILEbg 1235 Napisano Jun 4, 2017]

SUBOTA 27.05.2017. 09:00 Vladičin Han

Pošto smo u Srbiji i nigde ne žurimo odlučujemo da spavamo malo duže i da se na tenane spakujemo, doručkujemo, još malo isfotkamo centar i polako krenemo oko 9h.

Silazim do motora da ih pripremim za pokret i vidim da smo imali pojačanu zaštitu tokom noći. Pored Borisovog motora leži pas od kojeg se ledi krv u žilama i pored kojeg ni jedan lopov ne bi smeo ni da pomisli da nešto ukrade

Švrća se smrzao i gladan je. Gledam okolo ima li neka kutija ili nešto gde bih mogao da ga smestim ali uzalud. Prelazim preko puta ulice i u prodavnici mu kupujem 100gr nekog nareska, vraćam se ali njega više nema. Da li ga je neko oterao ili je sam otišao ne znam, tek ovaj narezak sam kao kreten vucarao do pred Beograd u nadi da će naići neko drugo kuče kome ću ga dati.Švrća se smrzao i gladan je. Gledam okolo ima li neka kutija ili nešto gde bih mogao da ga smestim ali uzalud. Prelazim preko puta ulice i u prodavnici mu kupujem 100gr nekog nareska, vraćam se ali njega više nema. Da li ga je neko oterao ili je sam otišao ne znam, tek ovaj narezak sam kao kreten vucarao do pred Beograd u nadi da će naići neko drugo kuče kome ću ga dati. Izvlačimo motore iz garaže, sedamo i krećemo. Preko Leskovca, Prokuplja i ostalih mesta stižemo do Kruševca. Usput pravimo manje pauze za hidriranje, kafu i po koju grickalicu. Sreća pa je danas lepo vreme. Nastavljamo dalje ka Kragujevcu i prolazimo kroz šumadijska sela a predeli oduzimaju dah.

 

Inače koga zanima šta smo koristili kao navigaciju, mogu samo reći da je to bio GPS pa skoro poslednje generacije

Stižemo u Kragujevac i tu me Boris vodi u čuvenu Biblioteku kod Milutina. Šta reći... gozba. Hrana vrhunska. Skoro pa da me je sramota što nisam znao za ovo mesto. Do kuće je ostalo još malo. Vozimo ali dalje ka Mladenovcu i tu negde u okolini istog počinje kiša. Stajemo, čekamo da vidimo da li je prolazna ili će da potraje. Kiša je uporna tako da navlačimo odela i nastavljamo dalje preko Ralja ringa i Avale stižemo u Beograd. Probijamo se kroz gužvu a srce počinje brže da lupa. Stigli smo ali još je rano za radovanje...garaža je pravi cilj. Prelazimo most, približavamo se bloku...do cilja još manje od 200m. Ulazimo u blok i kod garaža vidimo da nam je spremljen doček (moja lepša polovina i naš drugar motorista sa svojom devojkom). Palac je na sireni...srce hoće da iskoči. Točkovi prelaze poslednje metre ovog puta. Stajemo, silazimo sa motora a odbor za doček nas pozdravlja osmesima... grlimo se, ljubimo. E sad je kraj! Stigli smo! Uspeli smo!

 

[KILEbg 1235 Napisano Jun 4, 2017]

Sve u svemo oko 1800km. Sveta Gora je neverovatno iskustvo. Imali smo ogromnu sreću da upoznamo Vladimira bez koga bi boravak u Hilandaru bio mnogo, mnogo drugačiji. Sve što nam se izdešavalo je bila jedna velika škola i dobro je da se sve završilo bez većih i ozbiljnijih posledica. Na kraju bismo hteli da se zahvalimo i našim drugarima motoristima koji su nas sve vreme puta pratili preko viber grupe i slali nam poruke podrške. Do sledećeg putopisa pozdrav.

[BBojan 18 Napisano Jun 4, 2017]

Svaka cast!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[king_julien 2566 Napisano Jun 4, 2017]

Kile, svaka čast na putopisu, potpuno ste me oduševili vas dvojica. Naravno veliko poštovanje za sve što se izdešavalo na tom putu a niste pokleknuli.
Što se tiče strašnog psa, od koga se ledi krv u žilama, nekom od vas dvojice je zapišao točakhahhahaha
Što se tiče kišnog odela reci mi gde je kupljeno ono "radnik puteva" i "avganistanac" oba mi se jako sviđaju

[KILEbg 1235 Napisano Jun 4, 2017]

Hvala

Oba su kupljena na zrenjaninskom putu u army shopu/otpadu MMOC. Ja sam moje jednodelno (Beograd put) platio 1500din.

[tocak... 17 Napisano Jun 4, 2017]

Odlican putopis, veliko iskustvo 

[MiltenGo 29 Napisano Jun 4, 2017]

Stvarno dobar putopis, lepo dočarano.
Daj nam neke informacije o troškovima i potrošnji goriva.

Послато са ASUS_Z010D уз помоћ Тапатока

[ujkaalbert 27 Napisano Jun 4, 2017]

 

Odlican putopis i prelepe fotke.

[slavuj75 2 Napisano Jun 4, 2017]

samo cu reci HVALA!

[KILEbg 1235 Napisano Jun 4, 2017]

Što se troškova tiče, za smeštaj sam potrošio oko 100e a za gorivo 150e. Jbg... imao sam bisage tako da mi je aerodinamika bila malo poremećena a i bio sam malko teži tako da mi je potrošnja bila kao da vozim po gradu tj. 6-6,5l. Na klopu komplet sam potrošio još nekih 50e i to je to. Drugim rečima ceo put od 6 dana me je izašao oko 300e.

[zolaman03201 139 Napisano Jun 4, 2017]

Svaka cast, verujem da je bilo perfektno, a i kako ne bi...bravo

Ps. Slike su predobre

 

 

Sent from my iPhone using Tapatalk

 

[Mlekadžija 8 Napisano Jun 5, 2017]

Svaka cast.

Pratio sam preko Facebook-a vas put, Boris je lepo izvestavao ali je ovako na jednom mestu preglednije, a i lakse je uz tvoje komentare i

opis.

Pozdrav.

 

[ducans 82 Napisano Jun 5, 2017]

Bravo momci!