Pohod na zemlju bunkera

[Gliga 3770 Napisano Septembar 19, 2015]

Osmi dan, nastavak...

 

Spust sa vrha atraktivne planine nikada nije ni približno zanimljiv koliko penjanje. Tomori nije izuzetak... Put do sela Gjerbes ima 10-15km i jedini događaj vredan pomena jeste prolazak blizu nekog stada. Vredni psi čuvari su se dali u poteru a k'o uz kur... k'o u inat taj potez puta je bio jako, jako loš. Igrali se mi tako vije i ja ipak pobedio  Gjerbes, selo poprilično u sred ničega, prijatno iznenađuje sa kamenom popločanom glavnom/jedinom ulicom i trgom. Baštice, kafanice, prodavnice... Nedugo nakon Gjerbesa put silazi do doline reke.

 

 

Ima tu i most kojim se može preći na drugu stranu i verujem da ću jednom prilikom saznati kako je tamo. Jednom prilikom, samo ne danas. Danas skrećem levo i vozim koritom reke. Velika, velika nepoznanica tokom planiranja rute. 15-ak kilometara put bukvalno ide kroz korito reke, u više navrata potrebno je i preći preko reke. Nalazio sam fotke motora na ovom potezu (Česi. uvek blesavi Česi) ali u pitanju su bili motori prilagođeniji terenskoj vožnji a uz to ih je bilo više od jednog.

 

U startu mi je drago što je put ipak u boljem stanju nego što sam očekivao. Kamionima ugažena i utabana trasa od kamena, šljunka i peska. Nemoguće je međutim zaboraviti da se ipak nalazite u koritu reke, 100-200m širokom. Put se u nekim delovima praktično gubi i tu se lepo vozi samo pravo.

 

 

 

Sećate se onih simptaičnih crnih oblaka koje sam posmatrao sa vrha Tomori? E, sad su bili blizu ispred mene i vrlo silovito istresali svoj sadržaj. Neverovatno je prilaziti tom zidu vetrom nošenog peska. Napravim pauzu u nadi da će nevreme proći ispred mene, da mi samo seče putanju.

 

 

 

Fotka apsolutno ne dočarava "peščanu oluju". Ovo je bio neki trenutak zatišja, verovatno se postidela kamere...

 

 

Prilikom moje posete reka se svela na nivo običnog potočića tako da prelasci nisu predstavljali nikakvu prepreku. Inače to zna da bude prava reka, o tome svedoče i brojna stabla razbacana svuda po koritu. A ume da bude i ona eksremno bistra planinska rečica. Ipak, sada je samo mutni potok i to je ok.

 

Sledeću pauzu pravim zato što nije lepo voziti dok pada grad... Ok, nema skidanja kacige, nema vožnje.

 

 

 

 

Nikada nisam video niti doživeo ovoliki grad. Odzvanja kaciga baš lepo prilikom udara...

 

A onda me nešto razvali po leđima, preko ranca i sunđerastog štitnika u jakni, i zaboli... Prelazimo na sledeći nivo! Skidam rukavice i pokrivam instrument tablu, šteta bi bila da se polupa. Sledeći pogodak je u ruku, u predelu lakta. E to je baš zabolelo. Modricu sam imao skoro nedelju dana a bol osetio i duže. Nenormalno veliki grad, raspadne se prilikom udara o zemlju tako da na kraju ne ostane ništa reprezentativno za fotkanje. Onda mi se posreći tako što jedan padne na mekanu torbu i neoštećen sleti na zemlju. Nisam mogao da verujem koliki zapravo može da bude. 

 

Na ovom gornjem treba da zamislite još "bodlje" na sve strane. Do trenutka kada sam se dokopao fotoaparata (donji je uspeo da upadne u torbu sa aparatom i zamagli objektiv ) "pahulju" je već načelo topljenje.

 

Posle fotkanja sam se setio kišnog odela kao i mogućnosti da makar šake sakrijem negde na sigurno. Pošteno me izudarao, ne znam kako bi se proveo neko u civilnoj garderobi Vredi napomenuti da nigde u blizini nije bilo mesta za sklanjanje. Imao sam samo sreću da intenzitet padavina nije bio naročito jak.

 

Preživeo sam grad, stala je i kiša. Sve u svemu beše ovo neobično zanimljiva pauza. Čudan neki osećaj sam imao svo vreme tokom vožnje koritom, neka nelagoda, neizvesnot koju ne mogu objasniti. U isto vreme i uzbuđenje a krajni rezultat je vrlo pozitivan.

 

Nedugo nakon ovoga reka se spaja sa još jednom pritokom, lokalci su procenili da više nije razumno korito koristiti umesto puta tako da od tog mesta postoji redovni drum. Nakon nekog vremena sreo sam familiju Čeha ili Poljaka u kamperu, sa sve decom i okačenim biciklima pozadi. Idu u suprotnom pravcu od mene. Kamper je od one standardne, civilne sorte koju smo navikli da viđamo na primorju a ne na ovakvim putevima. Stvarno ne znam koliko daleko su oni mogli dogurati (osim u slučaju da je kamper iznajmljen, onda mu se prohodnost povećava približno 85%)

 

 

 

Dobro je znati da se uvek mogu osloniti na uslugu taxi prevoza, i to Mečkom, sa stilom!

 

Još jedan most, preko njega se ide za civilizaciju. Gradić Gramsh, civilizacija, asfalt.

 

 

Sada je već bilo oko 2-3 sata popodne, vreme za klopu. Pravi trenutak da skoknem do par kilometara udaljenog naselja i namirim potrebe. Naravno, to je nešto što bi neko razumniji od mene uradio. Ja sam, po ustaljenom običaju, odlučio da je sjajna ideja da pičim pravo za Berat jer ima "samo još OVOLIKO na karti" putem za koji ni ne znam da li postoji u stvarnom životu (ova deonica je bila improvizovana na licu mesta. Hvala dobrim ljudima koji doprinose Open Street Map projektu koji su sve puteve koje sam prošao uneli na kartu...).

 

Samo da napomenem: sve što sam danas odvezao, do ovog trenutka (stotinjak kilometara, od toga 75 van asfalta), bilo je planirano za završnicu prethodnog dana. Lud, lud plan, verovatno bih negde oko ponoći u sred onog korita prihvatio da je dosta i da je vreme za spavanje...

 

Ispostavlja se da je prečica za Berat odlična. Široki makadam koji se penje i spušta, blage krivine. Lep je osećaj kada negde u trećoj, četvrtoj brzini zahvatite punu šaku gasa a zadnji kraj krene da klizi u stranu. Zadnja guma (od početka putovanja samo posmatram kako nestaje i pitam se na čemu ću se vratiti kući...) nikako ne može biti srećna zbog toga ali ja jesam a to je ono što je važno. Iskoristiću priliku da napomenem kako su mi i zadnje pločice bile negde pri kraju još tamo u Crnoj Gori...

 

Nema govora da stajem pod ovakvim okolnostima. Dobro, mogu jednom zbog fotke...

 

Tomori sa severne strane

 

Prilično iznenadno i bez neke najave put postaje baš loš. Toliko loš da mi je prva pomisao kako sam promašio neko skretanje. Skretanja međutim nije bilo, ovo je put. Strm uspon, oštre krivine, duboke jaruge i ko zna šta još. A tek je počeo uspon na planinu. Ovo nikako ne uliva poverenje u ostatak puta... Situacija se srećom ubrzo popravlja, put postaje bolji. Negde oko vrha, prevoja, dolazi se do dela gde je svuda unaokolo šuma iskrčena do poslednjeg drveta. To je moglo da se desi u zadnjih godinu-dve jer još nema nijednog žbuna, samo paprat. Sumorno to izgleda, onako kao kod nas u nacionalnom parku Fruška Gora kada batale svako drvo na celoj padini...

 

 

 

 

 

Spust prema Beratu, put je sada zemljani i sasvim pristojan sa izuzetkom par zeznutih kraćih deonica. Već je pomalo i kasno tako da se ne zadržavam, nema fotki. Vozim prema suncu čiji se dnevni krug lagano bliži kraju. Igra svetlosti, oblaci raznih nivoa pretnje... Sustižem dvojac na jednom od onih, ranije spominjanih, motora. Pegla se to momački...

 

 

Lagao bih ako kažem da znam gde sam izašao na asfalt. Neko selo je u pitanju. I ovde je bila očigledna pojava koju kod nas ne viđam a u Albaniji je rasprostranjena na svakom koraku. Bez obzira kolika vukojebina bila u pitanju, bez obzira što žive u selu do kog vodi samo jedan loš neasfaltirani put, ljudi tu žive. Prave nove kuće sa sređenim fasadama, šetaju, vozaju bebe kolicima... Ne pamtim da sam negde kod nas video novu kuću u nekom selu koje nije na glavnom magistralnom putu...

 

Jedna od obaveznih stanica u okolini Berata je i napušteni vojni aerodrom. Možete zamisliti moju sreću kada sam na Google Earth-u video da sada preko piste prelazi ulica a da je 100 metara dalje ulaz u podzemne hangare ispred kojih su i dalje parkirani stari MiG-ovi. I stvarno, ulica prelazi preko piste (ne poletne ali svejedno), sa obe strane je žičana ograda sa kulturno otvorenom kapijom... Fotkam, kurvanjski motorom krećem prema avionima ali me u daljini dočekuje mahanje osobe koja je mogla biti u vojnoj uniformi a i nije morala... Mašem i ja njemu, okrećem i ipak izlazim iz ograđenog vojnog objekta. Nisam baš voljan da ga priupitam za privremenu dozvolu, jako mi fali taj socijalni aspekt ličnosti. Drugi put...

 

 

 

Prilaz Beratu i konačno me sustižu svi oni pljuskovi koje sam izbegao tokom dana. "Staću na prvu sledeću pumpu, nema razloga da kisnem" je rečenica koju sam ponovio prilikom prolaska 5-6 takvih lokaliteta. A pošto ipak nisam bezgranično tvrdoglav to sam u neko doba zapravo i uradio. Naravno da kiša deluje slabije kada nisi na motoru i naravno da je dosadno stajati u mestu duže od dva minuta. Čekam da se malo smiri i krenem dalje. Na sledećoj pumpi, blago natopljen, odlučujem da me više mrzi čekati da padavine prestanu nego da oblačim kišno odelo tako da u grad ulazim po solidnoj kiši. Mitasi KLIZAJU.

 

Dok sam parkirao motor kiša je stala. Imam vremena da nešto malo prezalogajim, istuširam se i istrčim napolje da bih uhvatio onaj odlični period sumraka nakon nevremena. Malo je falilo da opet propustim. Noćas glumim turistu

 

Uličice u starom gradu

 

 

 

Glavna ulica, može se smatrati da ovde nema ljudi.

 

Glavna saobraćajnica.

 

 

 

 

Ostatak večeri je obeležilo čekanje pice od nekih 45 minuta. Nema veze, bila je sranje i nimalo jeftina tako da je vredelo.

 

 

 

Tako se "lagani i kratki krug po okolini" pretvorio u celodnevnu odličnu vožnju. 105km van asfalta u komadu, mislim da je to dosadašnji rekord. Kod nas nije moguće povezati toliko u smislenoj vožnji.

 

160km, nešto ispod 5.5 sati kretanja. Track log je u prilogu. Hoću dogodine da vidim fotke nekog od vas iz ovih krajeva

 

 

U sledećoj epizodi sam u gostima albanskoj porodici 

2015-08-03 1006__20150803_1006.gpx

[brki82 210 Napisano Septembar 20, 2015]

Uh.     Vredelo je procitati u dahu a sad cekamo nastavak . Bravo za destinaciju.Albanija je nesto sto se tesko moze opisati recima a ni slikama.Ja i Ugac smo vozili 2012 i usli smo isto na Gusinje i spustili se u Skadar. Tada je mehanizacija za puteve stigla tek nesto posle Stare,tj do velikih serpentina. Nama je destinacija bila Grcka tako da smo nastavili niz Albansko primorje do igumenice. I to sto smo malo zakacili ostavilo nas je bez reci. sledeci put idemo tvojim tragom

Slike su ti odlicne,ali samo jedno pitanje. Zasto ne slikas ljude koje si slucajno upoznao  na putovanju? To bi posebno dalo draz ovom putopisu.

[brki82 210 Napisano Septembar 20, 2015]

Mislim da je malopre odgovorio na pitanje zasto ne fotografise ljude. Moras imati neku konekciju sa ljudima da bi ih fotografisao uspesno. Ne nuzno prica i druzenje, nego da osecas poveanost, pa iz toga belezis emociju.

 

A ja imam neki osecaj da je nas kolega samotnjak, i ja ga razumem i podrzavam. Sa ljudima samo platonski, sa 7 metara razdaljine

[zor@n 375 Napisano Septembar 21, 2015]

u dahu 

[srrdjan 315 Napisano Septembar 22, 2015]

 Само напред 

[Šumi Zmajček 1261 Napisano Septembar 23, 2015]

 

[dragon9103 16 Napisano Septembar 26, 2015]

  sekoja cest

[crnisin 165 Napisano Septembar 28, 2015]

Ponedeljak jutro, skuvao kafu, mislim, sada cu da uzivam -  sigurno je @Gliga napisao nastavak- 9.dan. Kad ono...devet dana ni slova, cccc.

 

 Cekicamo

[fritz 59 Napisano Octobar 1, 2015]

Ponedeljak jutro, skuvao kafu, mislim, sada cu da uzivam - sigurno je @Gliga napisao nastavak- 9.dan. Kad ono...devet dana ni slova, cccc.

 

Cekicamo

I sam tako svaki dan proveravam jos nista novo....

 

Послато са SM-G350 уз помоћ Тапатока

[Pera Pop 596 Napisano Octobar 1, 2015]

Ma Gliga je sa onom Albankom o kojoj izbegava da pise

[bdada 12933 Napisano Octobar 1, 2015]

Ma Gliga je sa onom Albankom o kojoj izbegava da pise

Ili su ga nasla njena braca 

[Gliga 3770 Napisano Octobar 1, 2015]

Gliga je ekstremno zauzet na poslu. Ono malo vremena što provede kući gleda da utroši na neke druge stvari. Nadam se da će biti neki nastavak narednih dana, nisam zaboravio na temu

 

 

 

Uh.     Vredelo je procitati u dahu a sad cekamo nastavak . Bravo za destinaciju.Albanija je nesto sto se tesko moze opisati recima a ni slikama.Ja i Ugac smo vozili 2012 i usli smo isto na Gusinje i spustili se u Skadar. Tada je mehanizacija za puteve stigla tek nesto posle Stare,tj do velikih serpentina. Nama je destinacija bila Grcka tako da smo nastavili niz Albansko primorje do igumenice. I to sto smo malo zakacili ostavilo nas je bez reci. sledeci put idemo tvojim tragom

Slike su ti odlicne,ali samo jedno pitanje. Zasto ne slikas ljude koje si slucajno upoznao  na putovanju? To bi posebno dalo draz ovom putopisu.

 

Bocca je odgovor sročio verovatno bolje nego što bih ja mogao, to je u principu to. Meni nije lako a ni naročito prirodno da fotkam ljude koje sam upoznao koji minut ranije. Žao mi je zbog toga i svestan sam koliko bi potpunija priča bila al' džaba.

[piki 8760 Napisano Octobar 2, 2015]

Nismo ni mi zaboravili na cerku albanca,tako da pisi sto pre.

[fritz 59 Napisano Octobar 2, 2015]

Nismo ni mi zaboravili na cerku albanca,tako da pisi sto pre.

A o tome cemo tek da prozborimo po neku

 

Послато са SM-G350 уз помоћ Тапатока

[ŠekiKG 4330 Napisano Octobar 4, 2015]

Gligo, brate, jel imas dusu?

[Gliga 3770 Napisano Octobar 4, 2015]

E dobro, da vidimo gde smo stali sa pričom...

 

 

Deveti dan, 4.8. Berat-Frasher-Clirim-Selenica

 

Standardno rano ustajanje, šetnjica do grada u nabavku. Nikada se nisam ovoliko pomučio da kupim konzervu tunjevine. "Tuna" nije tuna na albanskom, "fish" prodavačica ne razume jer je njen engleski malo bolji od mog albanskog... Posle par minuta se, srećom po mene, pojavio komšijski prodavac koji zna engleski i stvar je čas posla rešena.

 

Nošenje svih stvari do motora, nizbrdo i dok je čovek odmoran, je neuporedivo lakše i zahteva manje psovanja nego nošenje do smeštaja, uzbrdo na kraju napornog dana. Vožnju započinjem laganim prelaskom preko pešačkog mosta. Možda nije u redu al' lokalci rade isto tako pa ne bih da odskačem... Nepune tri minute kasnije već sam sišao sa asfalta. Stara kaldrma, makadam, ponegde četinarska šuma. Vozi se brzo, razgibavanje na početku dana.

 

 

 

 

Nakon naselja Terpan skrećem sa glavnog puta i počinjem da se spuštam u dolinu reke. Put brzo postaje sve lošiji i lošiji. Par krivina, poneko odvajanje i po prvi put u Albaniji se nalazim na drumu koji ne pokazuje znakove upotrebe. Pali to neki alarm u glavi ali ga ignorišem. Nije baš mnogo pomoglo ni to što sam u jednom trenutku sa "glavnog" puta sišao na prečicu a da to nisam primetio. Put sada vodi peko livade, izrovan je dubokim jarugama ali jedino je važno da vodi nizbrdo. Vidim gde treba da siđem pa nije problem. U dolini se spajam sa glavnim putem, obilazim kameni most iz turskog doba. Još može da se koristi

 

 

 

 

 

Odavde se vraćam na asfaltni put Berat-Corovode. Na asfalt se uključujem na jako blizu mesta gde sam juče krenuo sa usponom na Tomori. Jako mi se sviđa kada uspem ovako da iskombinujem rutu Točim gorivo u Corovodi i po drugi put izvlačim deblji kraj prilikom plaćanja Eurima. Nije neka razlika al' je glupav osećaj. Realno, sam sam kriv što nisam menjao pare u lokalnu valutu. U blizini Corovode se nalazi par atraktivnih kanjona, bar još jedan stari most. Mesto je turistička destinacija... Obilazak svega toga ostavljam za neku narednu priliku, ipak ne može sve odjednom da se doživi (za most sam znao pre odlaska, jedan kanjon sam "otkrio" duž puta).

 

 

 

Nakon grada put se sužava i postaje krivudaviji, asfalt deluje prilično nov. Sunčano jutro je odavno ustuknulo, već neko vreme pratim kišne oblake ali ih ne sustižem. Put je mokar, sa sporednih putića je sprano blato. Trenja ima malo više nego na ledu... Vozim jako sporo, nemam ni trunku poverenja u trenutnu kombinaciju podloge i guma. U nekoj desnoj krivini nailazim na blato, kliza prednji točak ali održavam ravnotežu. Završavam u kanalu na suprotnoj strani puta... Kanal je betoniran i ima betonski zid od koji se, potpuno elegantno, odgurujem nogom i nastavljam sa vožnjom. Led... Vožnja mi već ne prija a dan je praktično tek počeo... Sa druge strane, kanjon koji ide duž puta je vrlo atraktivan i privlači pažnju.

 

 

 

 

Neočekivani kraj asfalta iako sam na glavnom/jedinom putu, Albanija po ko zna koji put iznenađuje na ovu foru. Most sa drvenim kolovozom, njih sam se već nagledao. Ovaj je bio malo zanimljiviji zbog činjenice da je mokar i klizav a usput mu fali i poneka daska u pravcu kretanja, tek toliko da točak motora može upasti... Okolina je jako čudna, negostoljubiva. Sitni goli kamen, ponešto zakržljalog rastinja. Može da prođe kao neki vanzemaljski pejzaž

 

 

 

 

 

 

Iako se na ovoj poslednjoj fotki vidi plavo nebo ja sam zapravo u tom trenutku kisnuo. Uspeo sam da stignem kišu, a moram priznati da se nisam baš trudio. Nedaleko od mesta (sela, da se ne lažemo) Raban stižem na najjužniju tačku ovog putovanja. Vreme je da se motor lagano usmeri u pravcu kuće. 

 

 

Jedna od prvih stvari koje sam primetio prilikom prve posete Albaniji jeste ta nagla promena okruženja. Često se desi da neko vreme prolazim kroz vrlo slične predele da bi se u svega par krivina okolina promenila u nešto sasvim drugačije, kao da sam prešao na drugu stranu zemlje... To u našim krajevima nisam doživljavao.

 

Kako god, sada odličnim belim makadamom pičim kroz park prirode Frasher, prema istoimenom selu. Telefon/navigacija počinje da zeza...

 

 

Nastaviće se...

[Gliga 3770 Napisano Octobar 4, 2015]

Da ne bude kako ste čekali 2 sedmice zbog par redova sledi:

 

Deveti dan, nastavak.

 

 

Dakle, park prirode Frasher... Nisam znao šta da očekujem. Tokom planiranja to je bio jedini put koji prilično direktno povezuje centralnu Albaniju sa istokom. Dugo sam smatrao da je neprohodan da bi tokom prošle godine dobio potvrdu da se motorom prolazi bez problema, "odličan put, može se velikim motorom".

 

Telefon ima neki problem sa punjenjem na motoru koji danas ponovo počinje da se ispoljava. Jako brzo isprazni bateriju i gasi se. Druga baterija rešava problem na nekoliko sati. E, ovde negde je i druga baterija već bila pri kraju tako da se telefon gasi. Nije mi toliko bitno zbog navigacije, ipak "treba samo da pratim glavni put" koliko volim da mi ostane track log. Par puta pravim pauzu da bi se ovaj malo dozvao pameti. Negde na ovom potezu sam imao i trku sa ovčarskim psima. Ja pobedio ali je jedan uspeo da me ćapi za nogavicu pantalona, bez posledica po bilo koga. Bezobraznici kao da znaju gde je put najlošiji i gde ne može da se beži brzo

 

Zagazio zam u poslepodne i umoran sam. Koristim jednu od tih pauza za ekspres dremku. Jedna od boljih stvari vezana za moto opremu je da u njoj bez problema sedim ili ležim na bilo kakvoj podlozi. Trava pored puta, kamen pod glavu i milina.

 

 

 

 

 

 

 

Selo Frasher prolazim bez zadržavanja. To je navika koju bi valjalo promeniti tokom narednih putovanja... Nakon sela put se kvari. Par kilometara do prevoja vodi kroz nestvarni predeo, ima par zeznutih deonica. Na prevoju put prolazi kroz desetak metara široki procep u steni koja se proteže celim grebenom.

 

 

 

 

 

 

 

Spust na drugu stranu mi ne prija. Da se ne lažemo, veći deo današnje vožnje mi ne prija a ovde je to doseglo neki vrhunac. Zemljani put, izrovan kamionima za izvlačenje drva, vodi kroz šumu. Nema nikakvog pogleda i osećam da sam u nekoj žešćoj zabiti. Jedino me raduje što je podloga ipak suva i što ne idem u suprotnom pravcu. Blatnjava bara celom širinom puta. Prolazim je sa 2 na sat i polugom menjača kačim neki skriveni kamen. Ova se krivi kao da je od sira. Nakon toga menjanje brzina nije bilo prijatno ali sam se tek sutradan nakanio da nešto poduzmem... Zanimljiv most preko reke, uspon na drugu stranu prema civilizaciji. Znam da je odavde sve normalno prohodno.

 

 

 

Već se bliži ono doba dana kada polako treba razmišljati o smeštaju. Voda mi je pri kraju pa me i to opterećuje.. Penjanje, dugo penjanje do sela Clirim u čijem centru se nalazi česma. Pauza, fotkanje... Prilazi mi neki deda i u čudu širi ruke u fazonu "otkud ti iz tog pravca, tuda se ne ide" nakon čega sledi univerzalno prepoznatljivo lupkanje po slepočnici... Dobijam osmeh i mahanje tako da je ipak sve kako treba

 

Clirim, glavna a ujedno i jedina ulica. Da se primetiti bogatstvo koim celo mesto odiše...

 

Odavde je put odličan. Počinjem da zagledam livade sa strane ali nijedna ne zadovoljava onaj specijalni kriterijum koji glasi "nije još dovoljno kasno, traži nešto savršenije". Nailazak na asfalt me raduje. Nekako računam da je Voskopoje tu, blizu, i da stižem časkom. Zanemarujem činjenicu da o putu koji sam do tamo trasirao ne znam baš ništa, između ostalog ne znam ni da li uopšte postoji... U krajnjem slučaju mogu odatle da odem do Korce pa onda za Voskopoje mada je to poslednja opcija, kukavičko povlačenje na asfalt.

 

 

 

Asfalt ne traje dugo, otprilike do kraja prvog sledećeg sela (skrenuo sam sa "glavnog" puta). Zamenjuje ga, na momente, dosta loš put ali nekako se to sve gura. Raskrsnicu na kojoj sam trebao skrenuti na neki još manji put nisam ni video. Mislim, video sam odvajanje, znao sam da je to to, ali taj put zaista nije delovao kao da je za upotrebu. Pogled na navigaciju kaže da može i malo okolo, opet dolazim na isto mesto što mi deluje kao odlična opcija. Kraj uspona, prevoj i ostajem prilično zatečen lepotom prizora. Ispred mene se pruža neka visoravan, blagi vrhovi u livadama i retkoj šumi. Sve to začinjeno odličnim bojama kasno popodnevnog sunca...

 

 

 

Prolazim kroz neko selo, pratim liniju na karti koja i dalje odgovara putu u stvarnosti. Kod zadnje kuće u selu ljudi, muž i žena. Sama njihova reakcija, začuđenost, je dovoljna da ipak stanem iako "znam kuda trebam ići". Kažu da tuda ne može za Voskopoje, jako je loš put. Idu džipovi i to je to. Ja bih trebao da se vratim da onda nekim drugim putem. Nude da svratim na sok, kafu što u prvi mah odbijam. To i inače uglavnom odbijam a sada je još i kasno i ne znam gde ću noćiti. Sve ovo do sada se sporazumevamo na kombinaciji albanskog, engleskog i 'talijanskog, s'tim da oni ne znaju Engleski a ja nemam pojma o ova druga dva... Zovu oni neku Anu koja priča Engleski, ona može da prevodi a ja da svratim kod njih na kafu dok ona ne stigne. Ajd', što da ne... Ionako je ceo dan bio sranje tako da mi malo druženja mora prijati, kampovati se može na prvoj sledećoj livadi.

 

Sad, svašta sam očekivao ali ne i da će Ana (Daniela) biti lepa, mlada devojka od dvaes' i kusur leta. Ćerka Benia (Abenito) i Lide (Lidia), mojih domaćina. Oni inače žive u Tirani, ovo im je letnja kuća gde dolaze i bave se pčelama, travama i ostalim divotama koje čovek može raditi daleko od civilizacije. Ana studira arhitekturu, skoro pa koleginica. Tu je već dve nedelje i dosadilo joj je, nema interneta, nema društva, nema izlazaka... Momak joj je u Tirani al' matorci ne smeju da znaju za vezu, kaže da je to kod nijh još dosta tradicionalno. Sa druge strane, tetovaža na podlaktici je skroz OK... Interesuje ih gde sam sve bio, gde noćim, kako smem sam, kako smem u šatoru, gde ću večeras... Beni je poreklom iz okoline Permeta, to je ono što sam obišao pre ulaska u Frasher park prirode. Oduševljen je kada čuje da sam to sve prošao i da mi se sviđa. Ne znam da li je prošlo 10 minuta od kako smo se upoznali kada sam dobio poziv da prenoćim kod njih. Moram priznati da sam ja od starta merkao ravan krov na kući i čekao momenat da tražim smeštaj, pa ponudu prihvatam bez trunke razmišljanja. Preduhitrili su me... Rešen problem smeštaja.

 

 

 

Čaj, sok, rakija, meza, sprema se večera... I kod nih je rakija nacionalno piće... Imaju kozu koju zovu Besi. Besi daje mleko, sir, a negde pred zimu i meso. Dolaze komšije, familija. Svima zanimljivo da vide motoristu iz Srbije. Nekoliko ih živi na relaciji Grčka-Albanija. Upoznajem ženu koja se zove Žena. Znaju šta to znači na srpskom. Znaju za Lepu Brenu, onu iz davnih dana. Dobijam više instrukcija za odlazak do Voskopoja ali se ne obazirem previše na to, sutrašnji "problem" je u pitanju.

 

Blaga nelagoda kada Ana nije tu da prevodi a domaćini pričaju međusobno. Uspem da uhvatim fragmente razgovora; kidnapovanje, turisti, motor, policija... Nikako tim redom ali mozak pravi čudne veze. Svašta prođe kroz glavu... Bojim se da se ne obrukam, ipak taj dan nisam pio dovoljno vode pa bubrezi možda ne budu vrhunskog kvaliteta. Kasnije povežem da pričaju o češkim turistima koji su par nedelja ranije kidnapovani i ubijeni u okolini Thehtia. 

 

Napolju je zahladilo pa se selimo u kuću.  Sa smrdljivim stvarima zauzimam ceo jedan ugao i kauč. Skromno ali sasvim dovoljno, kuhinja, soba i kupatilo, bojler, topla voda... Nije nikakvo čudo što vidim TV, pa ni kompjuter. Iznenadi me klavijatura. Ispostavi se da Beni svira... Onda vidim pojačalo a u uglu V električnu gitaru, sa sve SEPULTURA nalepnicom. E, taj momenat je bio toliko nestvaran da ja pet minuta nisam mogao da verujem šta doživljavam. Eto me nekom selu u sred albanske planine, u kući kod nekih ljudi i poslednja stvar koju očekujem jeste ta i takva gitara... Dani kada sam ja taj instrument drndao (prilično bezuspešno, moram priznati) su davno prošli tako da petominutni koncert nije bio neki, iako sam imao punu pažnju publike...

 

 

 

Za večeru burek, sir od Besi i kiselo mleko od Besi. Lida odmah govori kako će mi spakovati hrane, da imam za sutra. Burek se kod njih zove isto tako ali je nešto drugačije jelo u pitanju. Gledaju fotke sa mog aparata, zanima ih Srbija, Crna Gora (mali i Zi, kako je oni zovu, naziv mi je dovoljno simpatičan da sam ga koristio ostatak večeri). Bliži se vreme spavanja. Na raspolaganju su kauč na kom trenutno sedim, krevet i pod. Nije mi baš jasno ko će tu sa kim i gde al' ajde, to je sada manje bitno. Na kraju ja kao gost dobijam krevet, Beni dobija dušek na podu a Lida i Ana idu u komšiluk kod familije

 

 

Veče za pamćenje, ulepšali su mi celo putovanje. Po ko zna koji put se inače usran dan popravlja na tako nasumično fantastičan način...

 

 

160km, pet ipo sati vožnje. Track log je u prilogu. Meni današnja vožnja nije nikako prijala, sa ove vremenske distance ne mogu reći zašto. Predeli zanimljivi, neobični, putevi sasvim korektni. Ima tako dana...

2015-08-04 0914__20150804_0914.gpx

[ŠekiKG 4330 Napisano Octobar 4, 2015]

:care: Svaki drugi komentar bi bio suvišan!

[ivica744 5181 Napisano Octobar 4, 2015]

sam,u satoru,na planini,u albaniji..............................a on jos birka livadu na kojoj ce da se odomaci.svaka ti cast

[Hrundi 63 Napisano Octobar 5, 2015]

Jedva čekam idući nastavak, mitsko Moskopolje, prestonica Cincarstva vaskolikog do kojeg nikad nisam stigao. Jednom promašio put i nisam imao vremena da se vraćam, drugi put me veče pred etapu do Moskopolja zvalo sa posla da se najhitnije vratim, treći put je tri dana lila kiša kao iz kabla da mi se nije išlo...

[Bruno 68 2576 Napisano Octobar 9, 2015]

Vozam se ja svukuda ali ovakvim vukojebinama..

Neznam kakav je mir u tebi ali zavredjujes prilicno postovanje.

Cuj, bira livadu.    

[Bruno 68 2576 Napisano Octobar 16, 2015]

kuc kuc

[Badžo 1 Napisano Octobar 16, 2015]

Koji fotoaparat imate?

[Gliga 3770 Napisano Octobar 17, 2015]

Nastavak će pričekati. Kući sam jedino koliko prespavam... Izeš kapitalizam.

 

@Toshe

Canon EOS 450d sa 18-55 IS objektivom (velika većina fotki), Helios 44M i 35-135mm objektivima. Ima par fotki u ovom putopisu koje su sa akcione kamerice.

[Badžo 1 Napisano Octobar 25, 2015]

Nastavak će pričekati. Kući sam jedino koliko prespavam... Izeš kapitalizam.

 

@Toshe

Canon EOS 450d sa 18-55 IS objektivom (velika većina fotki), Helios 44M i 35-135mm objektivima. Ima par fotki u ovom putopisu koje su sa akcione kamerice.

Hah, pa onda nije ni cudo sto su fotke ovako dobre.. mada mnogo zavisi od fotografa..