Vacanze Italiane

[Clau 89 Napisano Januar 5, 2015]

Xtra

 

Veoma zanimljiv stil pisanja sto rece kolega iznad...

[hard_rock 7446 Napisano Januar 5, 2015]

Vrh samo nastavi

[dragan026 22 Napisano Januar 5, 2015]

 

 

 

 

 

[drs 15610 Napisano Januar 6, 2015]

Euforija, očaj, srećan kraj

 

Desi se ponekad tako. Zaboravimo i gde smo krenuli i zašto smo krenuli. Zaboravimo sve, ponese nas trenutak i svim čulima živimo u tom trenutku. Ne pitamo zašto nam se to događa, ne pitamo zašto to radimo. Jednostavno radimo i lepo nam je do kohonesa.

Otprilike tako nekako je bilo kada je trajekt stigao u Mesinu. Veliko plovilo otvori usta od utrobe i ispljunu nas na obalu. I kao da me je talas poneo, uključih se u frenetični saobraćaj grada i postadoh njegov gradivni deo. Jurili smo niz bulevare i kroz malene ulice. Propinjali đogata na semaforima ne dozvoljavajući lokalcima da nam pokazuju auspuhe. Vežbali counter-steering dok su iz pobočnih ulica iskakali dvo, tro i četvoro točkaši poput pajaca na federu iz kutije. Provlačili se na semaforima između automobila, onako natovareni i široki, ignorišući gabarite i razum. Vozili ludo i brzo kao i svi oko nas i to tako dobrih 45 minuta.

U jednom trenutku stiže otrežnjujuće pitanje sa zadnjeg sedišta. "Gde idemo". Za trenutak ćutim pa odgovaram krajnje precizno: "Ne znam". Čaroliji je kraj. I ja polako dolazim sebi, sagledavam situaciju u realnom kontekstu i uviđam totalni besmisao ovog vitlanja gradom. "Mislila sam da znaš kuda idemo.... hajde stani negde da piškim; bole me noge, gladna sam, ....". Poput klinca uhvaćenog u ostavi sa prstima u marmeladi, pokajnički odgovaram "važi draga, sada ćemo, evo stajem kod prvog kafića". Ma i batine sada da dobijem, nema veze, srce mi je puno i prepuno.

 

Kafić je moderan, toalet uredan. Muzika takođe moderna, MTV hitovi; a klijentela...uglavnom muška. Pola gostiju čini jedna grupa koja kao da nešto proslavlja. Momci unutra...pa kako da vam kažem. Odavno nisam video te odevne kombinacije; ni odela sa podužnim štraftama. Zamisli ste garderobu, sada samo da dodamo fizionomije. Ako se sećate one dvojice sa lovačkim puškama što su kao čuvali (a na kraju ga izdali) Mikele Corleonea kada ga je ćale poslao na Siciliju dok se ne slegne prašina zbog ubistva policijskog kapetana. Sećate se? E, ovo su garant njihovi unuci. Nigde kasnije nismo videli ništa što se toliko uklapa u neke šablone i predrasude poput te grupe momaka u kafiću u Mesini. Fotosa nemam; nisam hteo da rizikujem da mi dragoj donesu ribu umotanu u moju moto jaknu. Pokvarilo bi joj to odmor, ipak.

 

Postojala je ideja da se spava u Mesini. Grad je interesantan i lep a plaže na ostrvu Lipar su čuvene; moja draga želeše da se okupa tamo. Ipak, ona beše ta koja je presekla i rekla - idemo na jug."Možeš li da voziš još jedno 60km" upita me. "Ma mogu i celu noć ako treba". "Hajdemo do Taormine, tamo je predivno". Nisam znao mnogo o Taormini sem da je to neko fensi mesto, nešto poput Sicilijanske Marbelje. Bljak, mislim se u sebi ali sam kredite za veto potrošio tokom učestvovanja na "Rally of Messina" tako da prihvatam predlog na prvu.

 

Do sada se već dobrano smrklo; napuštamo Mesinu i koristeći E45/A18 hitamo na jug put Taormine. U najvećem delu trasa autoputa je paralelna sa magistralnim drumom, tj. paralelna sa obalom. Vožnja nije dosadna a nije ni duga; nepunih 50km i odvajamo se sa autoputa desno, u brda put Taormine. Tu se suočavam sa malom začkoljicom; naplatna rampa za izlaz sa auto-puta. Super, a gde je bila rampa za ulaz na auto-put. Kako da platim kada nemam

tiket. Nema nikoga u kućici uz rampu, ne vidim ni kamere velikog brata. U inostranstvu se ne kur*im, ali ovde ću da platim isto kao što plaćam u Srbiji; na dođem ti. Levo rame malo unutra, lagano pored rampe, razvučeš drugu, pa onda opet polako - kao da se ništa nije desilo.

 

 

 

Put odmah postaje mnogo zanimljiviji. Da li sam napomenuo, mnoooooogo zanivljiviji. U narednih 9 do 10km uhvatićemo i nekih 450m nadmorske visine. Arkadni svodovi, poput tunela - slika familijarna putnicima kroz alpe; uspon, serpentine, tuneli, okruženje - ludilo. Opet me hvata euforija iz Mesine a mojoj dragoj budim uspomene na vožnju po Stelviu nekoliko godina pre ovoga. "Hoćemo li se prevrnuti na leđa na ovoj uzbrdici" pita pola u šali a pola u zbilji.

 

Na stranu entuzijazam koji nas ponese kada je put pod nama ovako izazovan. Svakome je jasno da se natovaren motor sa saputnikom ne može peglati po krivinama. Može se malo i umereno poterati ali to traži dosta snage a i koncentracije više nego na stazi. Kraj je dana i umoran sam. Telo se buni, signali za bol stižu iz svih krajeva: vrat, zadnjica, ramena, butine. I saputnica se unervozila, a njeno meškoljenje u sedištu ne olakšava vožnju; dapače. Treba naći smeštaj.

 

Dok vrtim po glavi gde se skrasiti za noćas pored nas promiče beskrajan niz hotela i hotelčića. Svet uglavnom (dosta) stariji, dobro stojeći. Takvo društvo nam ne imponuje, gledamo dalje. Na dva mesta koja su mi se učinila više po našem ukusu sam stao da pitam za sobu. Cene koji mi rekoše oterale bi i mnogo veće parajlije od nas glavom bez obzira. Pokunjen, vraćam se do motora; Adrijana stoji pored i bistri dno kesice nekih grickalica. Cico, skrušenim glasom rekoh, mi smo potpuno nespremni uleteli u ovo ludilo. Bila je to najniža tačka mog bio-ritma tog dana. Sedoh na žardinjeru, zapalih cigaretu i potražih u sebi dugme za resetovanje.

 

Danas kada gledam Google Maps, ruta koju mi pokazuje od odvajanja sa auto puta do hotela je 9,4km i 19min. Pitaj Boga kuda smo mi zaista prošli te noći ali smo se vozili makar jedno 3 puta po 19 minuta.

 

Nije potrajalo dugo, možda pola cigarete, kada drevna mudrost ponovo osvetli put pred nama. Hajde da nađemo lepo mesto za klopu - a kada jedemo bićemo pametniji! Kvačilo na klizanju, dosta gasa i đogo ponovo polete uz brdo.

 

Nismo mi ni bili svesni u prvi mah da je Taormina ostala za nama. Sve je to nekako spojeno; bili smo u Castelmola-i. To je mesto na vrhu brda a mi smo bili pri vrhu Castelmole. E tamo je Rajko našao kapu! Tu postoji restoran koji je, najzad, zadovoljio naše kriterijume te večeri. Pica je bila prosečna ali je pogled i doživljaj bio apsolutno nat-prosečan. Sedimo na ivici terase na najvišoj tački okoliša. Više od toga nema; više od toga su samo zvezde. A zvezde su bile i gore i dole. Noć je bila vedra, iznad naših glava tepih od zvezda. A ispod; Taormina, Mazzaro, Villagonia i Giardini-naxos su sa milionima lampica sijali u noći negde dole ispod nas poput četiri sazvežđa. Tako je to izgledalo i ni jotu manje. I osta da sija evo i koju godinu posle.

 

Dugo smo sedeli tu i upijali pogled. Dolazi konobarica i pita da li želimo još nešto da naručimo pošto uskoro zatvaraju, bliži se ponoć. Ja kažem kako bih želeo da naručim sobu. Njen engleski je gori od mog italijanskog, ništa me ne razume pa odlazimo po pomoć. Gospođa srednjih godina, koja radi za šankom, priča perfektan engleski; odmah se sporazumemo šta želim i ona se lati telefona. Jedan poziv menja sve, što bi rekao Cane. Hotel u koji nas upućuje je odmah tu, u sledećoj ulici. Zahvaljujem joj se od srca, plaćamo račun i odlazimo do hotela.

 

 

 

Inače, ovaj metod nalaženja prenoćišta sam primenio dosta puta tokom raznih putovanja i nikada nije omanuo. Ne očekujemo mnogo, bitno je da je pitanje rešeno za večeras. Zvonimo na vrata. Otvara nam...hmm...htedoh reći bakica ali bi to bilo apsolutno nepravedno. Gospođa ima godina za rešpekt, oko sedamdeset i pet, cenim. Ali!, frizura cakum-pakum, haljina - siguran sam vrlo šik za dame njenih godina, nakita po njoj na pretek. Oči, ogledalo duše, još uvek živahne i srdačne. Skakuće ispred nas dok idemo uz stepenice da nam pokaže sobu poput neke planinske kozice. A tek hotel - iznenađenje ali prijatno. Odmah da kažem - ime je zaslužio u potpunosti; Hotel Panorama di Sicilia. Postižemo dogovor u letu, nema tu šta da se razmišlja. Super mesto a super i dil.

 

Dok ostavljam pasoše gospođi na čuvanje preko noći, zamišljam koliko je ona bila mlada kada je ovaj hotel bio nov. Mora da je to bila opasna kombinacija ranih šezdesetih. Bakica, tada riba u naponu a hotel vrhunska fora natalne faze turizma na Siciliji. Malo suptilne bizarnosti pred spavanje ne može da škodi.

 

Umor uzima danak i ubrzo se onesvešćujemo na širokom krevetima sa uzglavljem od kovanog gvožđa.

 

______________________________________

Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

[GhostMile 4613 Napisano Januar 6, 2015]

wahauw

Ovo se polako, ali sigurno, pretvara u klub knjizevnika.

Ajmo, prste iz marmelade na tastaturu.

[doktor 4596 Napisano Januar 6, 2015]

Bolje od ovoga, nisam mogao ni da zamislim...!

[Desert Fox 248 Napisano Januar 6, 2015]

Imas dara za pisanje! A imas dara i za avanturu!

[Desert Fox 248 Napisano Januar 6, 2015]

Imas dara za pisanje a imas dara i za avanturu! Sjajno!!!

[drs 15610 Napisano Januar 9, 2015]

Taormina

 

Budem se relativno rano. Gde sam ja ovo ? Skotrljah se sa kreveta i čkiljeći na jedno oko, odgegah se do malene terase.

 

 

Pogledam dole

 

 

Pa malo više

 

 

Pa još više, a-ha dooobro, to je Etna

 

 

Pogled u levo; fiinooo

 

 

Još malo levo; bingo ! hotelska terasa za popiti kafu.

 

 

Pogled unutra; Adrijana još nema nameru da ustaje. Ok, idem u solo akciju.

 

 

Spuštam se sprat niže gde se nalazi trpezarija za obedovanje. Za dva stola već ima gostiju koji doručkuju. Klimnem im glavom i produžim dalje na terasu koju sam ugledao maločas; prazna je. Perfetto! Kapućino, cigareta i pogled. Ponekad je život baaaš dobar.

 

........

Hotel je zanimljiv, pogled ultimatan ali je nekako ... daleko. Lepo bi bilo locirati se negde odakle se može i peške. Doručkujemo, pakujemo se i eto nas uskoro malo niže, u Taormini. Prvi posao je bio naći prodavnicu za kupiti novu memorijsku karticu za foto aparat. Dok ja isprobavam da li sve radi kako treba, Adrijana se zalepila uz crkvicu u kojoj je venčanje u toku. Ženska posla. Mada, moram da priznam, kuma je bila kao grom. A i oldtajmeri sa Emilijom na vrhu hladnjaka mi uvek privuku pogled i izmame osmeh.

 

 

 

 

 

 

 

Vidimo da nam se mesto baš sviđa, nije mrtvo puvalo kako sam se pribojavao. Znači - booking.com. Petnaestak minuta kasnije već se prijavljujemo na recepciji hotela Splendid. Uskačemo u civilku i nazad u centralnu zonu grada.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mesto jeste mondensko i okrenuto turizmu ali je u potpunosti sačuvalo dušu i odiše šarmom koji pleni

 

 

 

Ogladni se od silne šetnje. Srećom mesta za okrepljenje ne manjka. Malo zagledamo nekoliko restorana pa se odlučujemo za piceriju Vecchia Taormina. Deluje šarmantno a i na vratima nalepnica TripAdviser-a. Za početak antipasta - nekoliko lokalnih specijaliteta po principu "da se proba od svega po malo" a zatim kao glavno ovo što vidite na sledećoj sočnoj fotografiji.

 

 

 

 

 

 

Jednoglasnom odlukom, pizze u Vecchia Taormina su proglašene najboljim koje smo jeli tokom ovog putovanja.

 

 

Da se ne udebljamo preko svake mere, stara se kultura. Ne, ne fizička kultura, nego opšta kultura. To je ono kada bi ste vi sedeli još i pili pivo a žena vam neda zato što treba obilaziti kulturne znamenitosti mesta. Uffff. 'Hajd sad, šta je tu je. Pravac Teatro Greco.

 

 

Nekada davno, baaaš davno, dobar deo Sicilije je pripadao Grčkoj. Mediteran beše glavno mrestilište kultura i naroda toga doba a Sicilija, prigodno svom položaju - kao pupak Mediterana, beše svojatana od svakoga ko je bio dovoljno jak da svojata. U periodu kada je Grčka država bila na vrhuncu neki od glavnih gradova Magna Grecia-e (teritorija Grčke države na području današnje južne italije i Sicilije) su se nalazili na Siciliji, posebno na njenom istočnom delu. Čak i danas, 25 vekova kasnije, tragovi Grčke kulture su skoro na svakom koraku. Pojedini objekti su vrlo dobro sačuvani i kao takvi, interesantni i vredni napora i odricanja od blagodeti kafanskog hlada.

 

 

Strateški pozicioniran na grebenu koji dominira nad tri zaliva nalazi se amfiteatar koji nam dočarava neka druga vremena.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Neizbežna Etna

 

 

 

Dugo smo se muvali po tom starom zdanju istražujući prolaze i vidikovce polu-sakrivene rastinjem koje je bujalo gde god je kamen neoprezno dozvolio da se malo zemlje tu naseli. Umoran od štrapaciranja sedam na kameno sedište amfiteatra i pokušavam da zamislim O čemu je razmišljao čovek onoga doba, doba kada je ovo zdanje bilo mlado. Šta bi on osećao, šta bi poželeo ili uradio u smiraj dana. Da li postoji neka zajednička tačka koja nas neraskidivo vezuje i ukazuje na aksiomnost određenih pojava bez obzira na vekove koji nas dele. ...mmmmmm ......Pa da, naravno... napitak od hmelja....to je to, ne može da omane.

Osokoljen spoznajom kako neomeđen vekovima mogu da prodrem u misli nekog dalekog predaka, sa novo otkrivenim entuzijazmom skačem na noge lagane. Draga, hoćemo li ?... da krenemo polako....Vecchios Grekos u meni ište jedno pivce.

 

 

Ovde mora doći jedna fusnotica. Moja naklonost ka vinu, specijalno rumenom, nije ništa manja a istorijski je i starija od moje naklonosti ka pivu. Valja pomenuti i naklonost ka domaćoj rakiji, Irskom viskiju, francuskom konjaku - i mnogim drugim napicima iz plemena maligana. Sreća u nesreći je da nimalo ne volim osećaj (ozbiljnog) pijanstva te da, što bi rekli, pijem s' merom. Nije to stvar neke moje samodiscipline ili pameti - jednostavno mi se posrećilo da sam takav. I da ne ispadne kako ovde neodgovorno propagiram upotrebu alkohola, u duhu modernog stila odricanja od odgovornosti, molim da se uzme k'znanju da: "upotreba alkohola u ovom putopisu je upražnjavana od strane odgovornih pojedinaca u kontrolisanim uslovima; ne pokušavajte ovo sami pre ili tokom vožnje. Tokom stvaranja putopisa nije povređena nijedna životinja".

 

 

....

 

 

Vraćamo se ka hotelu i razmišljamo šta za večeru. Zavirujemo, onako u prolazu, u bašte restorana koje su nam usput, kibicujući šta jedu tamo prisutni gosti. U jednom trenutku prolazimo pored prodavnice delikatesa, salumeria kako oni to zovu. Već smo je bili prošli neka dva tri metra kada kao po komandi napravismo na-levo-krug i zalepismo noseve za izlog. Butiga uzana, malog fronta ka ulici, ali duboka dobrih šest metara beša krcata delicijama raznijeh sorti. I džaba mudrost odavno spoznata da se gladan ne ulazi u ovu vrstu radnji. Minut ili dva kasnije već smo bili unutra i kupovali svega kao da smo iz gladi utekli. Parmezan, Šunka iz Parme, pa neka druga pršuta, pa beli sir u maslinovom ulju, masline zelene u nekoj spec marinadi pa masline crne sa komadićima sušenog paradajza i crvenim lukom, salata sa bukovačom pa neka druga salata sa pastom, baget, flaša crvenog vina, .... Navrle mi emocije dok ovo kucam, samo da uzmem pelenu da obrišem bale pa se vraćam .........

Naravno, previše smo nakupovali ali nema veze, ješćemo i sutra. Natovareni kesama hitamo ka hotelu.

 

 

Kada te neće, neće te; a kada te hoće, onda te baš ide. Imali smo sreće sa smeštajem prethodne noći, a tek ovde ! Dobili smo sobu na kraju hodnika na poslednjem, petom spratu. Sobe koje gledaju na more imaju svoje, male terase; sobe koje gledaju ka brdu, nemaju terase. Hodnik, zajednički za sve sobe izlazi na veliku, zajedničku terasu od nekih 150m2. Jedino je naša soba imala direktan izlaz na veliku terasu. I jedino smo mi i koristili tu veliku terasu (makar u vreme kada smo mi bili tamo).

 

 

 

 

 

 

 

 

Nije teško sabrati dva i dva i zaključiti kako se završilo to veče. Velika terasa samo za nas dvoje i delicije koje smo doneli iz grada. Non plus ultra; La vita e bellissima.

 

 

 

________________________________________

Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

[Mr.ZOKI 46 Napisano Januar 9, 2015]

Auuuuu ...pa od ovog mož'da se rikne ! Melem za oči i dušu, svaka čast na avanturici a i načinu pisanja .... odoh da naseckam nešto, ogladneo

[drs 15610 Napisano Januar 10, 2015]

Hjuston, javi se

 

 

Beše skoro 9 sati kada smo ustali. Izlazim na terasu da osmotrim okoliš i pogledam kakvu nam meteo situaciju najavljuje ovo jutro.

 

 

 

 

Pogled sa terase na susednu zgradu otkriva na kakvom nagibu su zgrade zidane. Ono što je sa leve strane ulice prizemlje sa desne je treća etaža

 

 

 

Na trećem spratu hotela je bazen

 

 

"Naša" terasa

 

 

Vreme je kombinacija sunca i benignih oblaka; deluje kao perfektan duo za procunjati okolišem. Smislili smo da ćemo na Etnu za početak pa ćemo za dalje videti. U svakom slučaju ostajemo u Splendidu još jednu noć. Uobičajene jutarnje aktivnosti, pa drum pod noge.

 

Spuštamo se na SS114 i okrećemo ka jugu. Malo nakon Giarre skrećemo na zapad. Okruženje i krajolik nisu mnogo interesantni, jednostavno odrađujemo deonicu. Niti je put kroz naselja niti preko polja - nešto između; kuće stalno promiču pored nas. Rastinje pored druma mi ograničava vidik tako da nemam vizuelni kontakt sa planinom. Valjda smo na dobrom putu. Objasnili su mi da ima nekoliko varijanti trase do Etne, te su neke preporučili za izbegavanje. Table uz put sa oznakama pravca su šture i konfuzne. Na raskrsnicama biram smer na osećaj.

 

U jednom trenutku drum postaje dosta bolji i širi a uspon bitno naglašeniji. Uskoro sa desne strane puta ugledasmo trasu kuda je, nekada ranije, tekla lava niz brdo. Asvalt je nov i odličan, topologija druma dušu dala za poterati đogu malo agilnije. Ali avaj - neće moći ovaj put. Ulazimo u nisku oblačnost, temperatura naglo pada i drum je vlažan. Sipljiva, valjda kiša, prosto se lepi po viziru. Jbga, prethodnog dana i jutros gledali smo na Etnu koja je sve vreme bila osunčana a sada kada smo joj prišli uz skute ona reši da se ušuška u oblake. Živa grehota kako za pogled koji bi mogao biti sjajan tako i za ovaj fenomenalni drum pod nama koji ostaje "neupotrebljen".

 

Sada smo već na nekih 1900 mnv. Prolazimo ogroman parking i niz suvenir šopova koji se nalaze na njegovom obodu. Produžavamo još malo napred. Tačka do koje smo stigli zove se Sapienza Refuge. Dalje, sopstvenim prevozom, nećemo moći. Parkiramo ispred jednog restorana pa krećemo da se promuvamo po okolini i vidimo kakve su nam opcije.

 

Etna je visoka preko 3000m; od tačke na kojoj se nalazimo (1900mnv) pa do 2500mnv vozi žičara. Od kraja žičare pa dokle je prohodno (oko 2900 mnv) voze terenu prilagođeni mini-busevi. Cena za kompletan tretman nije mala, lomimo se da li da idemo do vrha ili ne. Grupa srpskih turista se upravo vraća sa vrha i pomaže nam oko odluke; "ne bacajte pare; sve je u oblacima, ništa se ne vidi a vetar toliko duva da ne može da se gleda." Dobar savet para vredi, a ovaj je bogami vredeo 100+ jevrića za nas dvoje. No kada smo već tu, prošetaćemo ovim "livadama" na 2000 mnv. Prvo odlazimo u restoran da se okrepimo i utoplimo. I ovde solidno pirka, a definitivno nije vruće.

 

Neku godinu ranije bih se možda i podsmevao kakvom bajkeru koji je preko sedišta prebacio ovčiji kožuh. Ove godine, i to dan pred put, svratim do Derme u Kralja Petra i kupim jedan. Zatim svratim u Balkansku ulicu i kod starog tašnera "instaliram" gurtne sa nitnama da kožuh učvrstim na sedište.

I tako krenemo na put. Možete da mi se smejete, kako vam volja - ali vuna radi posao; nema šanse da se ulepite tamo dole na dugim letnjim vožnjama sa ovim pod zadnjicom. Deluje šašavo ali mene više j**a ne svrbe.

Ne bih ja ovo ni pominjao da se gorepomenuti kožuh nije pokazao kao multipraktik. Ako, kojim slučajem lagano obučeni krenete leti put neke planine a temperatura naglo padne, te vaša partnerka zapišti kako joj je hladno, možete skinuti kožuh sa sedišta i dati joj da se ogrne.

 

 

 

Znači stučemo jednu kaficu, ubacujem vučicu u jagnjeću kožu pa krećemo u ispitivanje okoliša.

Pejzaž koji nas okružuje zaista deluje kao da po dolasku ovde treba da se javite u Hjuston - fazer to base; we landed OK; waiting for further instructions; over.

 

 

Prvo što nas je fasciniralo je sirova veličina; reč je o ogromnom prostranstvu. Delovi gde je lava tekla u skorije vreme su jednolična, ružna crna masa. Drugi delovi pak, ... ma šta pričam, slike će kasti to lepše no ja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dobra tri sata smo proveli na planetu Etna. Vredelo je doći. Ko voli ovakvu vrstu doživljaja a pogodi i lep dan pa zapuca do vrha - slobodno može da planira celodnevni provod na ovom mestu. Fotograf entuzijasta ovde može naći dobrog materijala na pretek. Za nas je današnja misija ovde završena.

Ukrcasmo se na naš plavi Enterprajz i bez ubacivanja u warp brzinu, kliznusmo polako, sada niz južnu padinu Etne - put Katanije.

 

Nepuna tri kilometra ovim pravcem, i ko voli, veliki i lep avantura park. Svratili, prošetali, nismo se pentrali po drveću.

Dok se spuštamo prolazimo pored jednog od svežijih nestašluka Etne (čini mi se iz 2009). Planina je malo podrignula i bljucnula a šta se našlo na putu, više ga nije bilo. Dok se spuštamo dalje, vegetacija je na momente veoma interesantna.

 

 

 

 

 

Ulazimo u Kataniju, grad je prilično veliki. I dok su nekoliko centralnih gradskih ulica prave kao strela, veoma široke i idu u nedogled, ostatak je neopevano krivudav i težak za snalaženje. Grad je interesantan, centralni deo je pun velelepnih zdanja u baroknom stilu. Blizina aktivnog vulkana ima svoje mane (razorne zemljotrese i erupcije) a i prednosti - napravite grad od početka. Poslednja erupcija koja je razbucala grad bila je krajem 17 veka pa je nakon toga izgrađeno ono što danas vidimo. Prošetali smo se centrom grada, ali nas nije "kupio". Nekako je sve mnogo veliko pa se čovek oseća malim, intimizacija tu otpada.

 

 

Uhvati trenutak - Quartet Magnifico

 

 

 

Simbol grada

 

 

 

Nakon dva sata cunjanja po centru zajahujemo đogata i okrećemo na sever, put Taormine. Full speed ahead.

 

 

Parkiranje ispred hotela Splendid; nema rasipanja prostora - ni santimetar.

 

 

 

Pala je još jedna, oproštajna šetnja Taorminom i to je to. Sutra je novi dan, nova avantura; idemo dalje na jug.

 

________________________________________

Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

[zeza 20 Napisano Januar 11, 2015]

Odlicno, cekamo dalje!

[Clau 89 Napisano Januar 11, 2015]

Super, ali bas super....

S` nestrpljenjem cekamo nastavak...

[Багзи 20 Napisano Januar 12, 2015]

Ал си скроман био кад си сумњао у себе пре почетка писања. Кад завршиш овај, онда да се вратиш на сва путовања и натенане пишеш, а ми који стварно немамо дара за то, да уживамо у читању

[drs 15610 Napisano Januar 13, 2015]

Ko to tamo peva

 

 

07:55h ; oproštajni pogled sa terase; ciao Taormina

 

 

Subotnje jutro, tog 8. septembra 2012 osvanulo je vedro i sunčano. Prethodne večeri smo rezervisali sobu na novoj lokaciji; La Maison Des Reves (Kuća Snova) B&B; Viale Teocrito 71, 96100 Siracusa. Sirakuza se nalazila veoma visoko na mojoj listi lokacija koje želim da obiđem. U vreme kada Grci vladahu ovuda, Sirakuza beše jedna od najznačajnijih i naj-snažnijih gradova-država. To je i rodni grad jednog od blistavih umova antike - Arhimeda. Sve što sam pročitao o Sirakuzi pre puta samo je raspirivalo moju želju da tamo provedemo par dana.

Brzo smo opeglali tih 120km puta između Taormine i Sirakuze. Lako pronalazimo željenu adresu, smeštamo se i raspakujemo đogata. Smeštaj je za svaku preporuku. Motor mi je stajao gde na slici i stoje motori - ispod prozora. Desno je bar za jutarnju kafu i kroasan kao i za kolače iza ponoći po povratku iz štrapacirunga. Levo je picerija koja nosi ime najpoznatijeg borca protivu vetrenjača.

 

 

Dan je veoma lep i topao, 30+ stepeni, tako da deluje kao zgodan momenat za ispunjenje ambicija da se kupamo u moru. Vlasnik pansiona se baš potrudio da nam objasni gde da idemo, dade nam i neku mapicu. Uputio nas je na plažu koja se zove Arenella; nekih 12km daleko od grada. To je, navodno, najbolja plaža u okolini Sirakuze.

E tu se javlja problem različitih standarda. On je plažu predstavio kao čudo od lepote i krasote. Nije on nas slagao; za njih je ona takva. A mi razmaženi grčkim plažama Jonskog i Egejskog mora imamo maaalko drugačiji doživljaj i standarde. Nije ta plaža loša kao prirodna pojava - šta više; voda je mokra, slana i bistra a pesak je žut, sitan i vruć. To je sve kako treba, aaliii ...

Plažu nalazimo bez problema. Mesto gde da stanem takođe - bar sam tako mislio. Parkiram, siđem sa motora, pređem desetak koraka - kad ka meni, sav zvaničan, "maršira" neki čičica. Taj živopisni karakter visok je metar i žilet, proćelav, ima oko 65 godina. Nos orlovski a uši kao ručke od lonca; Ima neke zube ali ne one prednje; hoda kao da je jahao bure. Na koga li me ovaj neviđeno podseća, pokušavam da se setim.

To gde sam stao je ...slepa ulica, iza nje je more, ni blizu nečega što bi se nazvalo parkingom a pri tom jasno deluje kao javna površina a ne nečija prćija. Stao sam tamo gde su i svi ostali parkirali - ni bolje ni gore. Ali avaj - hoće deda da mi naplati parking.

Nedam se odmah preveslati, nego ga pitam da li je sve ovo ovde njegov parking. Aaaa ne, nije; pokaza rukom od negde do nekle - to je parking; ako neću da platim moram da pomerim motor tamo gde je parkirano onih par vespica - tamo je besplatno. Pogledam u "besplatan parking", pogledam u njega pa pogledam u sebe. Smiri se, iskuliraj ga - sufliram si.

 

Nekakav prosečni zapadnjak bi bio ubeđen da je u pitanju skrivena kamera. Meni, istreniranom zadnjih par decenija na brdovitom Balkanu, beše jasno da je u pitanju tipično oranje druma, pa ili da idem okolo, ili da platim - preko oranja da preletim ne mogu. A fakat je da on može da zove decu da mi buše gume.

Sočno sam mu pozdravio širu žensku rodbinu; na srpskom, jakako, da me ceo svet razume. Pomerim motor tih 7 metara u "park free zonu" i krenem unutra. Pažljivom oku nebi promaklo da je njegov "parking" bio omeđen senkom nekog žbunja. A koliki je taj parking i odakle dokle - pa to normalno zavisi od položaja sunca, tj. zavisi kada dođete na plažu. A ja hteo džabaka da parkiram u hladu. Non possibile.

 

Volim ja more i kupanje; još ako su talasi - ne možeš me iz vode isterati. Nego,.. mogu i bez toga. Adrijani, pak, to puno znači. Voli ona da obilazi znamenitosti; voli kulturu a voli i avanturu; ponekad čak i motor voli. Ali njoj bez plaže i kupanja odmor nije odmor. Zato i hitamo danas na plažu. Ja sam tu više vozač i pratnja nego aktivni učesnik.

Ulazimo na plažu. Da, dobro sam se izrazio, ulazimo - neka kapija, zidić, žica. Pored nas prolazi plažni policajac (!) - da se zna da ovde vlada red. Kao da idem na prinudni rad a ne na plažu, j**o vas ##s#l#n#, mislim se u sebi.

Unutra suncobrani i ležaljke naslagani vojnički uredno i bezdušno gusto. Cene - pa morske, naravno. Arhimedov zakon primenjen na turističku praksu glasi: telo turiste uronjeno u ležaljku na plaži lakše je za onoliko eura koliko uspe da mu se istisne. A ovi ovde navalili da istiskuju ...

 

Nemam ja problem sa tim da platim šta platiti treba. Nemam problem ni oranje katkad da platim - posmatram to sportski. Al da se kupam u ovom mravinjaku - e taj se film neće gledati. S'druge strane ne želim da izneverim Adrijanu i uskratim joj nešto što joj puno znači.

 

Vruće je, vruće nam je a situacija napeta kao u pretegnutom mideru. Ulazimo u kafić/restoran tu na plaži; hladno pivo da rashladim telo i pregrupišem misli.

 

 

 

Tabanamo niz plažu dobrih 500m; prođemo deo sa ležaljkama; prođemo i deo sa peškirima (tu se plaža ne plaća) - odemo do stena skroz na kraju zaliva.

 

 

Eeee, ovde nije loše

 

Hajde mrgude, idemo u vodu

 

Stene su sve sem udobne ali uz nešto dobre volje i malo fakirskih sposobnosti moguće je čak i leći. Imamo flašu hladne vode kupljene u kafiću; imamo neke grickalice; sami smo tu gde smo. Kupali smo se tu neka dva sata; voda je bila sjajna - bistra, i ni topla ni hladna. Bilo nam je baš lepo.

 

.....

 

Tuširanje, presvlačenje pa večernja akcija. Silazimo do Don Kihota na večeru. Bašta restorana je puna; porodična varijanta. Deluje da je mesto popularno. Unutra, užurbana atmosfera; takođe deluje porodično - kao porodični biznis. Zaposleni imaju između 14 i 74 godine. Dosta toga se pravi za poneti. Svaki čas se neko pojavi da preuzme picu. Bilo je ukusno ali ipak klasu ispod onih šampionskih iz Taormine.

 

 

 

 

 

 

 

 

Kada smo namirili stomake sedamo na đogu i pravac stari grad - Ortigia. Ortigia je istorijski centar Sirakuze; mesto gde je grad nastao pre 2700 godina. Očekivanja su mi bila velika ali ih je grad bez napora dosegao i prevazišao. Šetamo ulicama koje su definitivno iz nekog drugog vremena. Na trenutak pomislite da tu niko i ne živi. A onda vas motorin ili kakav omanji četvoročkaš koji promakne ulicom i nestane iza neke teške kapije demantuje. Hodate dalje, opet tišina pritiska; pa onda kroz neke odškrinute prozorske šalone dospe do vas vesela graja sa neke porodične trpeze, onako sa sve zveckanjem escajga. Pa onda opet samo bat naših koraka u praznoj ulici.

 

 

 

 

 

 

 

Ulaz u restoran; Jelovnik stoji na stočiću kako bi putnik namernik mogao da vidi da li mu ponuda odgovara.

 

 

 

 

 

 

Tumarajući ulicama i uličicama izbijamo na veliki trg ispred katedrale. Odjedared, druga planeta; svetla, žagor, živost svuda unaokolo. Lokalci i turisti; mladi i stari; večernje toalete i opuštene varijante - svi su tu u ovoj toploj noći s kraja leta na ovom prelepom trgu. Šetaju ili sedi u kafeima. Sedamo i mi u jedan, onaj centralni - baš preko puta katedrale. Kad je bal nek je u loži.

 

 

 

 

 

 

 

 

______________________________________________

Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

[drs 15610 Napisano Januar 14, 2015]

Sirakuza, žuč i med

 

 

E ovu nedelju pre podne sam na*ebo ko žuti. Nemojte pogrešno da me shvatite, volim ja muzeje, stvarno. Za desetak dana, videćete, sa kakvim entuzijazmom sam posetio jedan drugi muzej. Više je to pitanje udubljivanja i vremena provedenog ispred eksponata. I naravno, na prvom mestu, teme. Volim ja arheologiju - al onako platonski. I beše mi zanimljivo prvih sat vremena. Al ovu moju nikako izvući odande. E, da, zaboravih to da pomenem, ali shvatili ste već - u pitanju je Museo Archeologico Regionale, koji se nalazi baš preko puta hotela.

 

Muzej je lep, negooo ... , prevelik je. Kada uđeš, nikada izaći. Prepun je artefakta iz raznijeh perioda. Neizbežno, pada mi na pamet Bata Stojković u filmu Sabirni Centar kada pita "Izvinite a ko kida glave i ruke ovim kipovima". Bilo je tu oružja i oruđa, kipova i skulptura i mitskih i ovozemaljskih stvorenja. Bisti Grčkih bogova i Rimskih vladara. Novčića i rukotvorina raznih. Ali ono po čemu muzej nama ostade u sećanju su ćupovi i ćupčići. Toga je bilo u tolikoj količini i u neverovatnom rasponu veličina da sam se nahvatao straha od ćupova do kraja života.

 

U vrtu muzeja

 

 

 

 

Iz muzeja smo otišli opet u staro gradsko jezgro - Ortigiu. Šetamo gradom i napajamo oči i srca.

 

Fontana boginje Artemide na Arhimedovom trgu; Zevsova kći, Apolonova sestra bliznakinja; boginja lova, šuma i životinja, zaštitnica mladih devojaka, ....., i boginja strelaca. Neki izvori ovu fontanu nazivaju fontanom boginje Dijana - rimskim pandanom Artemidi. Ja se držim pravila, ko pre boginji pre će i da ih preleži - znači Grci.

 

 

 

 

Hajde malo da filozofiramo. Apolon (čiji hram, tj. njegovi ostaci) takođe postoji u Sirakuzi je bio bog muzike, poezije, umetnosti, znanja, ..., i strelaca. Apolon kao i sestra mu bliznakinja su bili među najvažnijim, naj-obožavanijim, naj- ....... božanstvima antičkih grka. To ni malo ne čudi, ipak im je tata bio vrhovni baja. S druge strane, luk i strela behu naj moćnije i naj dalekometnije oružje onoga doba. Znači naj važnije ličnosti su bogovi (zaštitnici) naj moćnijeg oružja. Sve, sve ali vojna moć. Bilo onda, ostalo i danas.

 

Nema više filozofije, samo lepe fotografije.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Došlo je vreme da se zadovolje i niske strasti; izbor pada na tratoriju Kalliope.

 

 

 

Krenulo je sa rakijicom pa primi piatti, pa ...., zatim orada sa pomorandžom i džidža-bidžama, ...

 

 

Ova faca govori, a i čaša suflira da je uživanje u maliganima bilo ekstenzivno. Šta da se radi, svako jelo traži svoje piće - pravila se poštovati moraju.

 

 

 

Iza ovoga, neminovno, sledi - odjavna špica.

 

 

 

______________________________________

Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

[Furious Panda 7197 Napisano Januar 14, 2015]

FE-NO-ME-NAL-NO!!!!

[losmi 231 Napisano Januar 14, 2015]

Pratim..

[nemo 3148 Napisano Januar 14, 2015]

Super putopis, budi mi uspomene...

U Castelmolli ste propustili poznatu poslastičarnicu, punu falusa svih oblika i veličina - mnogo kreativno

[drs 15610 Napisano Januar 15, 2015]

Pavaroti

 

 

Svanuo je još jedan sunčan i veoma topao dan. Doručkujemo, pakujemo stvari ali ih ne stavljamo na motor, već na recepciju. Mi odlazimo da obiđemo Arheološki park; po stvari ćemo se vratiti kasnije. Za razliku od muzeja, koji je za ozbiljne profesionalce, Arheološki park je jako zanimljiv i za nas kojima arheologija nije struka. To je jedan poveliki kompleks zanimljivih prizora; grčki i rimski amfiteatar, neopolis, nekropolis, pećine razne - svega ko na vašaru.

 

Kratko šmekamo rimski amfiteatar, pa zaključujemo da nas "novotarije" ne zanimaju, idemo da pogledamo grčku verziju. Naravno, obilazimo i najpoznatiju pećinu u ovom i inače šupkljikavom krečnjačkom okruženju punom horizontalnih rupa - Dionizijevo uvo. Tu doživimo jedan od onih malih ali dragih doživljaja koji putovanja čine tako specijalnim i posebnim iskustvom za svakoga od nas.

 

Priča počinje 15-ak minuta ranije na ulazu u park dok smo kupovali ulaznice. Tik iza nas u redu za karte je povelika porodica. Kao da su izašli iz kakvog starog Felinijevog filma; muškarci, onako kršni ali više u širinu nego u visinu. Žene su im još, za kategoriju do dve, kršnije a deca ili vrlo mršava ili sa viškom kilograma. Glava porodice i vrat porodice u ranim šesdesetim. Dva sina i snajke, svi između 30 i 40 godina i dece buljuk, uzrasta raznog. Svi pričaju u isto vreme i nadvikuju se. Mamma mia - samo italijanu mogu da budu tako bučni.

 

Odmah po kopovini karata puštam korak ne bi li uhvatili malo distance u odnosu na ovaj kotrljajući kakofonijum. U trenutku kada smo ušli u pećinu nije bilo nikoga. Vaauuu - sjajno za napraviti par fotosa i nesputan obzirima prema drugima, pustiti i po koji neartikulisani zvuk. Svod pećine je klinastog oblika tako da je prostor pravi prirodni power amplifier. Ne lezi vraže, taman što smo se raspištoljili u pećinu stižu i veseli Italijani.

Svako od njih ponaosob oduševljen akustikom prostora kreće da priča još jače i brže, nadvikujući se sa ostalima. E je*iga, baš su morali sada da dođu - mislim se. Krenuh da zaustim - hajdemo, zabavi je kraj, ali ne rekoh ništa; zbuni me to što su svi kao po komandi zaćutali u istom trenutku.

Jedan dugački tenutak u pećini je vladala potpuna tišina. A onda,.....prostor ispuni moćni glas jednog od članova familije. Čuj glas, bolje reći ... Glaščina.

Znate ono kada se osetite privilegovanim zato što ste svedok nečeg jako lepog, nečeg što se dešava retko i apsolutno je spontano. Ono kada se naježite a nije vam hladno. E to!

 

Nije to neka popularna arija već, verovatno, neka stara pesma njegovog rodnog kraja. Nije tužna na kukavan način, više je setna. Reči, naravno ne razumem; one nisu ni bitne. Pesma nosi emociju, prostor to pojačava a mi slušamo kao omađijani i ne želimo da pevanje prestane. Skoro da se postideh svojih prvih misli o njima. Moćno je oružje pesma iz duše - razoružava.

 

Taj mini koncert je potrajao neka tri minuta - koliko je i trajala ta jedna pesma. Posledica je bila da su privučeni ovim nenajavljenim nastupom svi posetioci parka iz okoline pećine pohrlili unutra. Što i nije tako loša varijanta - dok su svi u pećini mi ćemo na tenane da uživamo u ostatku ponude.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sada dolazimo u deo iznad i oko amfiteatra. Ja tvrdim da su ovo bile kuće; Adrijana kaže grobnice. Nije isključeno da smo i jedno i drugo u pravu - zavisi o kom trenutku pričamo. Interesantno je kako god obrneš. Sam amfiteatar, meni je bio interesantniji i od onog u Taormini. Nisam proučavao temu, ali mi se čini da je ceo amfiteatar uklesan u padinu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pećina nimfe; kažu da ovaj izvor žubori preko 2000 godina;

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Verovatno je sunce koje je odskočilo i upeklo uticalo da postoje delovi parka koje nismo obišli. Šteta, zato što je sve zaista zanimljivo. Nije isključeno da napravimo popravni jednog dana.

 

Nazad do hotela da pokupimo stvari pa đi-haaa dalje ....

 

 

______________________________________

Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

[drs 15610 Napisano Januar 15, 2015]

Turismo Rurale ili ti Turizmo Žderale

 

 

Upravismo korman ka suncu i zarolasmo niz drum. Obično bih ja opredelio gde nam je sledeća stanica, a i izbor hotela je često bio moj ili pak zajednički. Nekako imam laku ruku za to. Ovaj put rekao sam Adrijani da me ništa ne pita niti mi kaže; neka nam rezerviše spavanje i samo neka mi kaže gde da vozim. Sat vremena vožnje od Sirakuze stajemo u mestu Vizzini. Kafa, cigareta i kolačić pride su uvek dobrodošli. Dok stojimo na gradskom trgu dva para iz nemačke na GS-ovima kratko zastaju; prave par fotografija, nešto petljaju oko motora pa produžavaju dalje u smeru suprotnom od našeg.

 

 

 

Ovde se susrećemo sa nečim što je inače zaštitni znak gradića koji je cilj našeg današnjeg puta - stepenice i keramika.

 

 

 

Ukucavam u navigaciju adresu našeg noćašnjeg smeštaja: Strada Vicinale 102, Caltagirone. Naime, na toj lokaciji se nalazi Villa D'Andrea B&B. Samo što to nije u Kaltađirone-u nego nekih 15km od grada - što naslov reče, u ruralnoj oblasti. Ne kažem, bio sam pomalo skeptičan da će izbor mesta ispasti dobar. Dok eskivirate nusprodukte varenja rogate marve koji leže po uzanoj džadi sumnje se lako roje; poput muva na onome na drumu.

 

Poslednjih par stotina metara vozim po makadamu; Stižemo a sve sumnje u izbor mesta bivaju razvejane u narednih pet minuta. Ako smo mogli da spavamo u staroj fabrici testenina na jugu italije, zašto ne bismo mogli da se smestimo u staroj vinariji; to je nekako i prirodnije. Smeštaj nam se svideo. Opuštena atmosfera nam se svidela. Bazen nam je legao ko kec na jedanaest.

 

Desno su zidovi stare vinarije, levo su dozidani apartmani. Rustičan fazon ali funkcionalno.

 

 

 

 

Bazen je fenomenalno urađen; strana koja je ka padini je urađena kao prelivna. Doživljaj kada ste u bazenu i gledate na brežuljak preko puta je kao da ste na moru i da imate ispred sebe pučinu a ne nekoliko metara vode u bazenu.

 

 

 

 

Lepo je na selu, a vreme je da proverimo i grad. Ove stepenice su glavno obeležje grada

 

 

 

 

Grad je čuven po proizvodnji keramike. Ja, načelno, nisam ljubitelj raznoraznih keramičkih izradaka, ali pred veštinom majstora i lepotom predmeta koje ovi ljudi izrađuju samo sam mogao da napravim dubok naklon. Da nismo putovali motorom neka od rukotvorina bi nam zasigurno izvukla pare iz novčanika. Znači nemoj da kažete da vas nisam upozorio ako zabasate ovamo a kolima ste i sa suprugom. Mala osobenost je da na izlogu svake radnje imate istaknuto da je fotografisanje zabranjeno (?). I priložene fotke su urađene krišom.

 

 

 

 

 

142 stepenika je ovde (nisam brojao, poverovao sam kada su mi rekli). Svaki red je ukrašen drugačijim, ručno bojenim pločicama.

 

 

 

 

 

Popeli smo se uz stepenice, napravili krug po gradu pa se vratili na trg koji se nalazi u blizini podnožja. Mesto je proslavljalo nešto, neki za njih značajan događaj. Bila je tu gradonačelnica sa sve nekom lentom na izdašnom poprsju, pa plehani orkestar u prigodnim uniformama i podmladak okupljen u simpatičnom i raštimovanom dečijem horu. Odnekud su doneli stolice pa su organizovali nekoliko redova sedenja; za one starije i za počasne goste. Ostali su stajali u naokolo, onako u slobodnoj formi. Bi mi strašno simpatičan taj njihov večernji perfomans, valjda me je podsetio na neka druga vremena. Stajali smo i mi tu kao posmatrači nekih 20-ak minuta i uživali, upijajući po malo tu njihovu zaraznu vedrinu.

 

Hodamo polako od trga put mesta gde sam ostavio đogu. Sa naše leve strane kratka uličica sa stablima pomorandže sa obe strane ulice. Ulica kratka i prilično strma - skoro kao balkanska ulica u Beogradu. Sa desne strane te uličice prvo poslastičarnica a pored nje pekara. Malo studiramo izlog sa kolačima pa prelazimo na slani deo. To je sve, u stvari jedna celina, samo zbog velikog nagiba ulice ima odvojene ulaze.

Kud i uđosmo. ...

Peciva sveža samo izlaze iz peći; miris i izgled - ludilo; poredivo jedino sa onim doručkom u Bari-u. Mi smo u stvari razmišljali šta i gde za večeru. Nije bila ideja da večeramo u pekari - ali tako je sve bilo bezobrazno dobro.

Uzmemo paštete sa pečurkama. Pa uzmemo po čašu crvenog vina. Sednemo napolju na terasa-baštu. Pojedemo paštetu, ajd po još nešto - uz vino. Uzmemo paštetu sa spanaćem, popi se vino. Ajd po još čašu vina. Ode ova sa spanaćem a ima još vina u čaši. I tako smo probali i onu sa sirom, sa paradajzom i sa maslinama. A sve korak po korak. Kada smo četvrti put ušli da naručujemo ceo personal pekare se smejuljio. Ajmo Jano, obrukasmo Srbiju; misliće da smo iz gladi utekli.

 

 

 

 

 

 

 

Sati je oko 10 uveče i ulice su prazne. Koristimo priliku za još jedan photo-session na skalinama.

 

 

 

 

 

Naše muke sa hranom te večeri još nisu okončane. Mislio sam da posle one pekare nema teorije da zinem više - ali pokazalo se da nisam dobro mislio. Vratimo se u hotel a tamo vlasnik sa svojim društvom - spremio klopu za svoju dušu. Ponudio nas čovek kao najrođenije. Domaće crveno vino, pride. Pa kako da ga odbijemo - nema šanse.

 

Obratite pažnju na custom-made mapu sicilije formata A1 na poslednjoj fotografiji. Google map zumirati na željenu rezoluciju prikaza; moćnom komandom PrtScr sadržaj ekrana prebaciti u Adobe Ilustrator, Corel ili šta ko već voli; skrolovati ekran pa ponoviti postupak. Naporno, znam, i glupo; ali ima svojih prednosti. Struju ne traži, ne mora da se puni, nema bagove. Makar za mene, rođenom i formiranom u svetu koji je imao više od dve cifre (mislim na 0 i 1), papir i mapa imaju draž koju ni jedan elektronski gažet ne može da dosegne; a ja baš volim gadget-e.

 

A sutra ćemo da idemo ....

 

 

 

______________________________________

Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

[Creative biker 1448 Napisano Januar 15, 2015]

Odavno nisam citao ovako pitak putopis, sve lepse od lepseg!

Najveci utisak na mene ostavlja lezernost i putovanje bez jurnjave

i onog moramo...! To jos nisam naucio ali imam zarku zelju da

primenim na prvom sledecem putovanju!

[Clau 89 Napisano Januar 15, 2015]

Ja zaista nemam reci

Sjajno...

[BusMan 2008 Napisano Januar 16, 2015]

Nedostaje veceras stivo za smirenje i opustanje.

 

Hvala za trud!

[drs 15610 Napisano Januar 16, 2015]

Villa del Casale

 

Dugo smo spavali tog jutra. Suviše se krkalo i pilo prethodne večeri da bi se mnogo ranilo. Samo kapućino za doručak, dupli. Sa vlasnikom ranča, na njegovom računaru tražimo smeštaj za naredno veče. Pri polasku dobijamo flašu vina na poklon (to je bilo navedeno u ponudi za ovo mesto), srdačan rastanak sa domaćinom i ćeraj ba.

 

Prolazimo kroz Kaltađirone i krećemo se u pravcu severozapada. Meta za ovo jutro je Piazza Armerina, tj Rimska vila koja se nalazi neka 3km od grada. Krajolik lep, topologijom na momente dosta podseća na Šumadiju - brdovito, valovito i pitomo; i poput Šumadije - nema šume. Vegetaciju uglavnom čine maslinjaci, ima vinograda a uz drum ima dosta i jedne vrste kaktusa. Plod ovog kaktusa je žuto crvene boje, sočan je i ukusan; podseća na kivi. Prvi put smo ga probali kod jednog uličnog prodavca. Svidelo nam se pa sam ga narednom prilikom kupio u samoposluzi. E tu ima kvaka; onaj ulični prodavac ih je držao u kanti sa vodom, rasekao ih je pre nego nam ih je dao u ruke i dao nam je neki papir da držimo voćku. Sve to zato što kora ploda ima sitne bodlje, dugačke i ekstremno tanke. Kada sam voćku kupovao u radnji uhvatim je rukom; e tu više nema pomoći. Sledećih 12 sati šta god pipnete rukom kojom ste hvatali plod sitno bockanje i peckanje. Bodlje su suviše tanke da bi ste ih izuvukli, jedino vreme tu leči rane. Svaka škola se plaća.

 

Drum je na trenutke relativno lošiji ali je veći deo ove kratke deonice, oko 45km, bio odličan. Iza jedne leve krivine pred nama se ukaza gradić na obroncima brega a ubrzo zatim i odvajanje sa puta koje vodi u grad. Spram mesta koja smo obišli u dosadašnjem toku puta i kriterijuma koji su značajno odskočili - mesto je ok, ništa spektakularno. Vozimo do katedrale koja dominira mestom (i okolinom) i tu malo stajemo da protegnemo noge i procunjamo okolo.

 

 

Lokalni mecena je finansirao izgradnju katedrale a onda je dobio spomenik ispred - pošteno.

 

 

 

 

 

Nema mnogo fotografija, a nema ni nekih uspomena vezanih za ovo mesto. Sledeća stanica: Rimska vila.

 

Wikipedija kaže ovako:

The Villa Romana del Casale (Sicilian: Villa Rumana dû Casali) is a Roman villa built in the first quarter of the 4th century and located about 3 km outside the town of Piazza Armerina, Sicily, southern Italy. Containing the richest, largest and most complex collection of Roman mosaics in the world.

 

Ja kažem ovako:

Prosečnom hedonističkom perverznjaku samo može da bude žao što nije živeo onda; naravno, kao gospodar ove vile. Faktografiju možete naći na internetu, bolje nego da je ja prepričavam. Prilažem par fotografija, kao degustaciju teme.

 

Maketa lokacije; otkopavanja su i dalje u toku.

 

 

Napravljene su galerije po kojima se posetioci kreću. Na taj način moguće je videti sve a ne gaziti po mozaicima

 

 

 

UNESCO je obezbedio sredstva, pa je lokalitet veoma lepo zaštićen a turistima omogućen kvalitetan i kulturan obilazak

 

 

 

 

 

Detaljnost i finoća mozaika je zaista neverovatna. Na gornjoj fotografiji je uhvaćeno otprilike pola širine hodnika u kome je neki prikaz iz lova; donja fotografija je samo glava bizona sa gornje slike. Oko životinje je sastavljeno od ~ 45 raznobojnih komadića kamena. Čak i ozbiljan autista bi ovde imao problem da sve prebroji.

 

Fora za turiste: replika segmenta nekog mozaika, veličina 20x15cm; stave vam kesu sa raznobojnim kamenčićima, lepak i kartonsku podlogu; slika vam je na kutiji u kojoj je sve to upakovano. Kao i svaki tata koji voli detetu da kupi nešto što je kao edukativno i kreativno odavde pa do Beograda sam teglio kutiju sa kamenjem. Kakva sam ja naivčina ! Ne moram da napominjem da mozaik (još) nije formiran. Možda, jednog dana, kada kljokne internet, stanu računari i obnevide androidni telefoni. Pod uslovom da nam deca ne izvrše kolektivno samoubistvo ne videći više smisao života bez zakačenosti na mrežu.

 

 

 

 

 

Ovaj mozaik iz spavaće sobe je jedan od najslikanijih prizora iz ove vile. Gospođa iz središnjeg dela je neka Kardašijanka onoga doba.

 

 

 

 

 

Moj kolega - mašinski inženjer, inače Francuz, Louis Réard imao je godina koliko i ja sada kada je batalio struku i promenio zanimanje. 1946 kreirao je bikini. Naziv bikini dao je po atolu u Pacifiku na kome su Ameri vršile nuklearne probe. Novitet nije uspevao da zaživi sve do 1953 godine. Tada 19-ogodišnja BB promovišući film svog supruga, režisera Rože Vidim-a, na festivalu u Kanu, prošeta plažom svoje zmijsko telo noseći bikini. Nakon toga više ništa nije bilo isto; ni za nju a ni za nas, ostale. A evo i ja nešto razmišljam da pređem u vode mode; nema para u metalnoj galanteriji.

 

Nego, nisam vam ovo pričao zbog toga nego zbog slike koja sledi. Kažem vam ja, znali su ti Rimljani da uživaju. A šta smo sve preturili preko glave, civilizacijski, između bikinija na mozaiku i ovih savremenih - jasno je da civilizacija ne ide napred, nego napred-nazad-napred-nazad- ....

 

 

 

 

Vreme nam je brzo proletelo taj dan. Bilo je već kasno popodne kada smo krenuli put 120km udaljenog Termini-a

 

Bilo je prošlo pola deset kada smo ušli u Termini. Tražimo mesto gde ćemo večerati; grad ne deluje mnogo živahno. Na jednoj raskrsnici blizu rive čekića policijska patrola; stajem pored njih i kažem da smo gladni i da tražimo restoran. Pokazuju na park udaljen par stotina metara. Izgleda da je to jedini restoran u gradu gde možemo da jedemo u ovo doba. Ili ih je mrzelo da nam mnogo objašnjavaju pa nas šalju u ovaj koji ne možemo da promašimo. Kako god, mesto je ispalo odlično; hrana super a cifre korektne.

 

 

Smeštaj nam je bio u nekom ružnom kraju; Hotel ružan kao neki naš iz doba soc-realizma; ali je bilo čisto i bilo je tople vode. Duplo su nam skinuli sa kartice i sve u svemu nisu nam ostali u bajnom sećanju. I to je ok ponekad; ne može ni nama svaki put kašika u med da padne; valja poštovati svemirsku ravnotežu. Sutra je novi dan.

 

 

____________________________________

Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]