Još krajem oktobra počela sam da se pribojavam da je sezona vožnje pri kraju i da počinje onaj dugi depresivni period kada je motor parkiran i ušuškan a ja sa zebnjom pratim vremensku prognozu u isčekivanju toplih dana. Možda zbog toga, možda zbog relativno toplog novembra a možda i zbog nekih novih momenata u mom moto životu poklopilo se da je svaki vikend u novembru bio jedna moto čarolija. Pa tako prvog novembarskog vikenda u subotu je bila organizovana BJB vožnja do Ostrvice , deseta jubilarna za zatvaranje sezone i uspon na vrh za one najupornije a bilo nas je dosta upornih. U nedelju, uzbudljiva adrenalinska vožnja sa prijateljem po Fruškoj gori uzduž i popreko, uvod i kondiciona priprema za ono što sledi.. 11-12.11.2016 , produženi vikend, mogućnost za neku malo dalju vožnjicu ali i vremenska prognoza koja ne obećava u potpunosti (za petak najavljena temperatura od 1 do 14 C, sunčano ali zato u subotu ceo dan kiša,vetar i hladnije). Tako je i bilo, na moju delimičnu žalost prognoza je bila tačna, nisam mogla da izbegnem kišu. A kombinacija kiše ,vetra i ne tako visoke temperature nije baš neki ugođaj, ali izazov svakako jeste. Razmišljala sam gde da idem, kuda da se vozim. Ovo je verovatno poslednja prilika ove sezone za malo dalji put od kuće, treba izabrati nešto zanimljivo, neuobičajeno za ovo doba godine, nešto što obećava izazov i avanturu. Mada gde god da krenem avantura ne izostaje. Valjda je to nešto što dolazi iz glave, moj doživljaj vožnje i okoline. Za mene je avantura i vožnja do Kosmaja vrlo često . Međutim sada sam želela nešto malo neizvesnije, uzbudljivije... Bila je opcija da drug krene sa mnom ali nešto je iskrslo, nije mogao..mada se još nismo ni dogovorili gde.. Po Srbiji uvek ima šta da se obiđe, tu lako mogu da smislim rutu.. i sve su mi već nekako na dohvat ruke, samo treba da izaberem gde i krenem.. Negde dalje van granice, nije realno, dan je kratak, mrak pada već oko četri, pola pet a onda postaje hladno. To bi bilo izgubljeno vreme a pitanje je kakav bi krajnji rezulat bio ... A opet ima ruta koje mogu da smislim i realno mi izgledaju moguće i sad u novembru.. Tu u komšiluku, možda malo kroz Bosnu pored Drine... ne, ne ide mi se. Crna Gora koju volim i uvek joj se vraćam.. ne, ne želim sada.. Ali možda Rumunija...nije daleko, tu je odmah iza ćoška. Ona Rumunija iz koje nosim lepe uspomene sa vožnje letos po TA i TF ali i nemir i nesigurnost od proklizavanja u povratku.. Vuče me da se opet vratim tamo, sama. Sada je prilika, proleće je daleko... Da, to je izbor, idem u Rumuniju. Kao i obično budžet mi je maksimalno ograničen pa ne mogu da vozim sva tri slobodna dana, tako da rutu prilagođavam dvodnevnoj vožnji. U stvari rutu pravi moj prijatelj. On Rumuniju i njene puteve poznaje kao na dlanu. Tako detaljno mi je ispisao sve, gde koji dan da vozim, gde da kupim gorivo, gde da zamenim novac, gde da jedem, gde da spavam da mi skoro upšte nije trebala ni karta a ni navigacija. Mada je on mislio da ću na vožnju ići na proleće, nije očekivao da ću krenuti sada. Iako sam navikla da vozim i planiram sama iznenadila sam se koliko je dobar osećaj imati podršku. Na to se čovek tako lako navikne da mu je posle prosto teško da se vrati samom sebi. Dakle, tog petka krenula sam oko osam sati, ranije nije moglo.. a i tada je temperatura bila 1 C...sveže, jako sveže. Krenula sam pomalo nesigurna, puna dilema. Da li će biti previše hladno, hoću li moći da izvezem celu rutu do kraja, jer bez toga kao da nisam ni krenula , hoću li imati dovoljno novca, da li ću pronaći sve puteve kojima treba da prođem... A tu je i taj paradoks, nisam kupila putno osiguranje jer sam u zadnjem trenutku odlučila da ću ipak ići...Nemam osiguranje, idem sama, idem u novembru kada je dan prekratak i temperatura niska, putevi mokri i klizavi, i idem u Rumuniju u kojoj mi je ono realno bilo potrebno prošli put... Planirana ruta za prvi dan: Beograd-Bela Crkva-kanjon Nere ( koji sam jedino promašila )-Oravita-Bigar vodopad-Anina-Resita-Smenik-Slatina Timis. Do Bele Crkve se smrzavam, prsti su mi se ukočili, sunce se tek polako promalja ...ali znam da me tog dana čeka više sunca, znam da ću se kasnije malo zagrejati ali isto tako znam da to neće trajati dugo i da neću stići do cilja za dana. Deo puta posle Resite, preko Semenika mi je potpuno nepoznat a voziću ga po mraku i biće već hladno, jako hladno, to je planina.. a treba naći i smeštaj, nisam ništa rezervisala unapred. U Beloj Crkvi stajem da slikam jezero i doručkujem nešto s nogu. Ne zadržavam se, nemam vremena, moram da požurim ako mislim da stignem gde sam zamislila. Sve ide glatko, ulazim u Rumuniju, sad je već toplije i svetlije...lep put za vožnju, zanimljivi predeli. Još je ravnica a evo i vetrenjača. Sunce je uvek saveznik, veliki, greje i dušu i telo. Pruža sigurnost. Sada već izvesno verujem da će sve biti kako treba i bez sumnje znam da će ovo biti uspešna vožnja. Adrenalin raste, i ja konačno vozim svoju vožnju. Prepreka više nema a i ako ih bude znam da ću ih savladati. Time počinje i uživanje. Sve više zapažam i osećam okolinu, sva čula se bude. U Oraviti sipam gorivo i menjam novac ( pratim uputstva ). Odatle vozim ka vodopadu Bigar. Put ide između brda, u senci je, nema sunca, vlažan je i klizav ali krivine i priroda prelepi. Ovim putem sam prošla iz suprotnog smera prošle godine sa Radomirom i Saletom ali bila je kiša a ja totalni početnik pa se slabo ičega i sećam. Ipak prepoznala sam predele a i krivine. Ovde svakako treba ponovo doći na leto ili proleće kada je dan duži i sunce toplije, zadovoljstvo će biti još veće. ] Vredelo je voziti do Bigara iako sam zbog toga skrenula sa puta za Aninu pa se posle ponovo istim vraćala. Prelepe kaskade vodopada, posetilaca nije bilo, samo jedan par koji je već odlazio. Ulaznice se nisu naplaćivale, verovatno zato što je već novembar pa i nema turista. ] /] /] ] Nisam mogla a da se ovde ne zadržim neki trenutak duže i uživam u tišini i lepoti. Samo ja, bistra voda koja teče i pada niz stenu, staza i trava vlažni od kiše i mir, beskrajni mir u duši. Vrhunski osećaj. Rumunija i ja se polako mirimo... do kraja puta harmonija će biti potpuna, još jedna otvorena vrata za osvajanje novih teritorija... Od Bigara se vraćam nazad ka Anini. Još uvek je dan i ima sunca. Obronci Karpata su predivni za vožnju. Drugih vozila gotovo da uopšte nema, tu i tamo po neki automobil prođe. Pista je samo moja, baš uživam. Na tom delu puta skroz dobro vozim, drži me ushićenje još od vodopada, adrenalin je porastao, krivina za krivinom, nižu se sa lakoćom. Stižem u Resitu u sumrak.. Nisam imala vremena za obilazak grada ali onako na prvi pogled svideo mi se. Još jednom ću sutradan kroz njega proći i kratko se zadržati u Lidlu u kupovini nekih sitnica. Od Resite počinje uspon ka Semeniku. Do Slatine Timis ima oko 50 km, tako kaže navigacija koja se po ko zna koji put blokira baš onda kada mi treba. Počinje mrak. Ovo je možda najupečatljiviji deo putovanja. Put se postepeno penje blagim krivinama uz brdo kroz visoku i gustu šumu. Osim puta, šume i blistavog punog meseca iznad mene, ničega više nema. Kasnije te večeri prijatelju sam napisala: rajska slika. Moji farovi svetle kao sveće, jedva vidim u koju stranu skreće krivina. Ali je osećaj moćan. Tu u toj nepoznatoj planini, u sred šume kroz čije grane se sa mukom probija mesečeva svetlost hrabreći me da nastavim dalje, ispunio me potpuni osećaj zadovoljstva i sreće. To je ono kad radiš nešto neuobičajeno, pomalo neizvesno ali utoliko više uzbudljivo. Pomislila sam na medvede, sigurno ih ovde ima ali verovatno već spavaju negde zimski san.. Neću biti te sreće da ih sada sretnem.. Nebo je još uvek vedro, počeo je da duva vetar i tek se naziru oblaci koji će u toku noći doći. Opet je hladno, ja vozim u letnjim rukavicama što duže mogu zato što mi je zbog stare povrede u zimskim ograničen pokret povlačenja ručice kvačila. U njima stižem do Valiuga ali tu sam već morala da obučem zimske. Više ne osećam prste od hladnoće. Opet je 1 C a možda čak i manje.. U vazduhu se oseća miris snega, prognoza kaže da će ovde preksutra da pada ... Posle kiše... sneg... Taman ću se provozati preko Semenika i zbrisati nazad pre prvih pahulja, mada bi me zapravo jako obradovalo da sneg počne još večeras da pada. Dugo putujem ovih 50 km., ali ne žurim znam da ću stići. Pitanje je samo kako ću naći neko prenoćište pošto se usput pokazalo da i oni pansioni koji postoje u ovo doba godine ne rade, nigde nikoga nema.. Prolazim pored jezera Trei Ape i mesta Brebu Nou. Kroz mark se nazire da je ovde mnogo lepo po danu i leti, znači treba opet doći.... Tu negde je bilo i skretanje ka vrhu Semenika ali to ostaje definitivno za neku drugu priliku... Odatle počinje spuštanje na drugu stranu, šuma je ređa, više brisanog prostora pa vetar jako i neprijatno duva, šeta me po putu... Još malo i stižem u Slatinu Timis. Ni tamo nema žive duše, a ni pansiona za prenoćište... Nalazim neki otvoreni bar i ulazim da se ugrejem i raspitam za sobu. Unutra su samo vlasnik i jedan gost, ne znaju engleski pa se jedva nekako sporazumesmo oko čaja. Ovuda prolazi mnogo motociklista, ali ne u novembru. Gledaju me radoznalo kako skidam slojeve garderobe sa sebe, i trljam ruke da se zagrejem..Pitam za sobu... nema... ali sad će pozvati nekoga da vide... Sve to oni pričaju na rumunskom ali ipak se razumemo...izgleda kao da se razumemo. Vadim telefon da vidim ima li poruka i zatičem poruku od druga koji nije mogao da pođe sa mnom zbog obaveza... Poruka je još od jutros, kaže da je ipak predivan dan za vožnju, šteta je to propustiti, zove me da se vozimo... On još ne zna gde sam ja...Kratko odgovaram da ću se javiti za sat vremena ne rekavši odakle. Ljubazni Rumuni mi na kraju ipak pronalaze smeštaj u nekom pansionu na magistrali koja je na dva kilometra odatle. Super, ne biram... hladno mi je, smrzla sam se do kostiju, važno da soba bude topla i da ima tuš. Potpuno sam zaboravila da nisam ništa jela od jutros , od Bele Crkve...Sreća da sam ponela neku paštetu, a imam i kiflu. Inače, ovde prodavnice nema... možda i ima ali sada sigurno ne radi. Ispostavilo se da je pansion sasvim ok, čak sam i motor smestila u garažu. Uz malo problema oko tople vode sve se brzo sredilo. Grejanje radi odlično, zavšila sam vožnju za taj dan, stigla do cilja. Sada ću da se ugrejem, jedem, spavam a sutra idem dalje... Ali pre toga javljam prijatelju gde sam. On je potpuno iznenađen mojom idejom da vozim čak ovamo... Pričamo, ja sam toliko puna utisaka i uzbuđenja da to jednostavno moram da podelim sa nekim sada odmah, pre bilo čega drugog. Ne znam šta pre da ispričam, toliko toga ima, čitava bujica raznih emocija me preplavila. Pričam zbrda zdola, preskačem sa jednog na drugo, ali on me razume. Razume i deli moje uzbuđenje, moju euforiju. Toliko mnogo toga je i sam prošao, provezao...mnogo, mnogo više i dalje od mene. I po kiši, i suncu i hladnoći, u izvesnim i neizvesnim situacijama...ja sam samo amater početnik u odnosu na njega. Ono o čemu sada oboje razmišljamo je sutrašnji dan...znamo da je prognoza dosta neizvesna. Sigurno je da će kiša padati ceo dan ali koliko će tačno biti hladno i teško ostaje da se vidi. Međutim, ja sam srećna , jako srećna i ništa više ne može to da pokvari, ni kiša ni vetar a ni sneg. Toliko sam srećna i toliko energije imam da bih mogla odmah sada da nastavim dalje, mogla bih da vozim čini mi se još danima.. Mnogo je moćna stvar podeliti doživljaj putovanja sa nekim ko to na isti način oseća, time doživljaj postaje jači, intenzivniji a ti sam spremniji na mnogo više od onoga što trenutno stvarno možeš. Ipak realno, koji god put da izaberem za povratak to je oko 300 km najmanje, nije baš svejedno u kojim uslovima ću voziti. Preostaje samo jedno, da se psihički pripremim na tu u neku ruku vožnju u ekstremnim uslovima . To je jedini način da vozim ceo dan mokra i promrzla sa osmehom na licu i toplinom u srcu. Možda zbog toga, a možda i zbog vetra koji se strahovito pojačao tokom noći, jako loše sam spavala. Probudila sam se oko četri sata i nisam možda čitavih sat, dva zaspala. Ili je to još uvek bio adrenalin zbog ovoga što radim a uspeva mi... Inače na celom putu nisam srela ni jednog motociklistu. Sezona je ovde izgleda zavšena, čak i za čudake slične meni ... Jutro je mračno, hladno i pada dosadna kiša. Ono što me brine je vetar. Sa prozora sobe izgleda loše, čini se da jako duva. Spremam se, oblačim još jednu rolku (preko nekoliko majica i još jedne ispod) za svaki slučaj, možda pomogne, a preko kišno odelo i izlazim. Nova avantura počinje, samo ova je teža, izazov je veći, treba se izboriti sa lošim vremenom a i sa samim sobom. Ali i u tome je draž zar ne? Ruta za drugi dane je: Od Saltine Timis ka Temišvaru ( samo je bilo pitanje kojim putem) , pa preko Vršca za Beograd. Drug mi šalje poruku da idem magistralnim putem, kiša je,nije bezbedno drugačije. Ali kad sam sela na motor i skoro krenula ka Caransebesu pogled na Semenik koji se izdizao iznad, vrhova prekrivenih maglom i sivim oblacima neodoljivo me privlačio da se tamo vratim i pređem preko njega po danu. Sivom, kišnom ali opet koliko toliko vidljivom danu. Stvarno je lepo, još jednom sam pomislila kako moram opet ovde da se vratim sledeće godine... Ni kiša mi nije smetala da se par puta zaustavim i napravim neku sliku, mada je to baš bilo dovijanje kako zaštititi telefon pa je tako više od pola fotografija mutno...Ali nema veze, zadovoljna sam, vozim dalje i dalje sama na putu... Kod onog skretanja za vrh pada mi na pamet kako bih ipak mogla da vidim šta ima tamo, ali asfalt prestaje, počinje makadam, strm klizav makadam. To me je srećom otreznilo pa odustajem od ove namere i nastavljam dalje ka Resiti. Ona šuma i danas po kiši, bez meseca izgleda čarobno...Sve je mokro, sivo ali savršeno. Temperatura više nije mnogo niska, oko 7-8 C , ni vetar nije hladan ali džabe kad osećam da voda prolazi kroz kišno odelo a i rukavice su već sada mokre. Jezero Trei Ape ( ovde ima i kamp ) Ove godine sam dosta kisnula, pa kako nemam kvalitetne rukavice smislila sam patent koji do neke mere pomaže, kuhinjske gumene rukavice. Obučem ih preko moto rukavica, dovoljno su tanke da ne smetaju u vožnji a drže ruke suvim neko vreme. Možda bi to vreme i bilo duže da ih nisam svaki čas skidala da nešto slikam pa sam ih navlačeći i pocepala. A rezervne pametnica stavila na dno ranca, nema šanse da ih po onoj kiši izvadim, i nisam .. Preko Semenika je bilo lepo ali kratko je trajalo, brzo sam stigla u Resitu. Tamo sam svratila u Lidl da kupim neke sitnice i nešto za jelo i naravno uopšte nisam razmišljala da nemam gde to da stavim.. Zavezala sam gurtnama kesu pozadi a do kuće je sve unutra bilo mokro uključujući i kutiju čaja.. Od Resite sam preko Lugoja vozila do Temišvara. I u Temišvaru sam prvi put. Šteta što je vreme tako loše pa nisam mogla više da se prošetam, što znači moram ponovo da dođem... Nisam očekivala da je Temišvar tako veliki grad. Malo sam lutala dok nisam pronašla centar. Drug mi je u uputstvu čak napisao da se popnem motorom na trg i tu parkiram, što sam i uradila. Prava sreća da imam tako detaljna uputstva a i tako dobrog prijatelja koji je mislio o svemu... Tu se prvo malo slikam na trgu a onda tražim neko suvo mesto da se osušim i nešto pojedem. Najlakše je u Mec-u. Već je pola tri, sporo sam putovala a i bio je usput neki sudar, nije moglo da se prođe pa sam se tu dosta dugo zadržala... /] Sve moje rolke.. Prvo halapljivo jedem, baš sam gladna a onda vadim telefon da se javim prijatelju da sam stigla u Temišvar. Ali on već vidi da sam u mreži i šalje poruku sa pitanjem gde sam . Sedim dosta dugo , unutra je prijatno toplo. Sve na meni je već mokro pa i veš i čarape ( klasika), nema smisla da se presvlačim a i nemam snage za to. Dok se odmaram razmenjujemo poruke . Njegove šale i podrška mi vraćaju energiju koja je na trenutak opala. To mnogo pomaže. Sedim u prepunom Mec-u obučena za severni pol (a ipak nije bilo toliko hladno ), mokra do gole kože i smejem se naglas našoj prepisci. Ljudi me povremeno gledaju, verovatno misle da nisam baš sasvim svoja ( što su možda u neku ruku i u pravu ) ali to me još više zabavlja. Energija mi se povratila, spremna sam da nastavim put kući, još samo 150 km... Pojma nemam kako da izađem iz Temišvara na put ka Beogradu. Moj drug, pošto je tačno znao gde sam predlagao mi je da tom jednosmernom uličicom kratko voziim u suprotnom smeru što me je baš razdragalo i nasmejalo. On, koji toliko poštuje saobraćajne propise u ovoj situaciji, znajući kako se loše snalazim u gradovima daje mi ovakav savet. Vrh... e sad mogu i mokra da vozim i po mraku ništa mi neće smetati, pevaću i smejaću se ispod kacige do kuće... Još je bio dan kad sam krenula iz Temišvara i začudo brzo sam našla izlaz. Mada posle nekih dvadesetak kilometara pošto ništa ne mogu da pročitam na tablama ( kako zbog kiše tako i zbog vida ) zapitala sam se da li ja uopšte vozim u dobrom pravcu. Srećom, bio je dobar pa sam na granicu stigla oko pola šest. Carinik me malo začuđeno posmatrao a i malo više zapitkivao o tome gde sam bila, da nije hladno sada za vožnju, zašto vozim sama i sl... Valjda sam mu bila čudna onako obučena a i nisam mogla da skinem rukavice čitavih par minuta, zalepile se od vode a onda sam mu još dala i mokar pasoš... Na OMV pumpi u Vršcu pravim pauzu i sušim se (kobajagi ). Naravno, razmenjujem poruke sa prijateljem. On je pomalo zabrinut što vozim po ovakvom vremenu a i oseća se odgovornim jer mi je predložio rutu, ali za proleće. Nije ni sanjao da mogu da budem toliko luda da krenem sada... Ne poznaje me dovoljno, mada mi se čini da me već polako upoznaje i postaje mu jasnije.... Sve u svemu od Vršca do kuće baš dugo putujem. Sad mi je stvarno jako hladno, vetar na čistini briše, ne mogu da održim pravac, gura me levo desno i tako sve do Beograda. Nastojim da vozim bliže sredini, da kad me pogura imam dovoljno prostora da se vratim i ne sletim sa puta. Ipak vozim jako oprezno i polako. Levom rukom uopšte više ne mogu da stisnem kvačilo, jedva pomerim ručicu koji milimetar toliko da mogu da prebacim brzinu. Mrak je još jedan otežavajući faktor a hladnoća i mokra odeća svakako najveći. Tih devedeset kilometara do Beograda su mi bili najteži na ovoj turi. Bukvalno borba sa samim sobom da se izdigneš iznad svega što ti je u tom trenutku teško, i ostaneš fokusiran do kraja ma koliko dugo to trajalo.Tek kad sam stigla do Pančevačkog mosta počela sam da drhtim. [ Ova vožnja me podsetila na skijanje. Slični izazovi i osećanja. Od totalne euforije kada sunce obasja planinu, a ti trijumfalno juriš niz blještavo bele padine i osećaš se kao kralj, kao da je ceo svet tvoj. Do onih dana kada temperatura jako padne, oblaci i magla se spuste do zemlje , hladnoća ti se uvuče u kosti ali se i dalje spuštaš i penješ uporno , gore, dole, do zadnje vožnje, ne odustaješ... Na kraju nagrada uvek sledi, zadovoljstvo nikada ne izostane. Kući sam stigla oko osam sati. Umorna, baš umorna ali skroz srećna. Stvarno sam pevala ispod kacige sve do Beograda a nemam pojma sa pevanjem, stvarno sam bila skroz mokra, toliko da sam kompletnu opremu odmah ubacila u mašinu, a čizme su se sušle nedelju dana i stvarno sam bila savršeno srećna. Probajte ovo ako već niste, doživljaj je neverovatan. Volećete, pamtićete svaki trenutak takvog putovanja. Samo oprez, ovakve kombinacije mogu da budu opasne i po zdravlje pa i po život. Dakle, ipak se ne preporučuju. Ali čarolija je čarolija...