Proteklog vikenda smo Peđa (Lord Oblivion) i moja malenkost konačno uspeli da sastavimo dugo planirani i odgađani enduro krug oko Ljubovije... Ja sam inače rodom iz Ljubovije i dobar deo terena oko Ljubovije sam peške prošao 90-tih godina sa raznim istraživačima, planinarima ili samostalno. Ipak, setiti se kojekakvih staza i bogaza 20 i kusur godina kasnije nije baš jednostavno, posebno što se stanje puteva menja iz godine u godinu, a ne kamoli 20 godina kasnije... Za enduraše koji još uvek nisu upoznali taj kraj, mogu reći da okolina Ljubovije pruža skoro neiscrpan izvor enduro zabave. Zapad je omeđen Drinom, a istočno se pruža venac valjevskih i rađevskih planina ispresecan klisurama nekoliko planinskih reka (Gračanička reka, Ljuboviđa, Trešnjica sa Tribućom itd.). Iz same Ljubovije bukvalno treba 2-3 minuta da izađete van asfalta na bilo koju stranu. Ideja je bila da iz Ljubovije krenemo na severoistok preko sela Čitluk (i zaseoka Drabić odakle je moj otac rodom i gde i sada imamo staru kuću i imanje) pa preko Savine glavice i Sokolca da se spustimo ka Gračanici i Soko gradu, zatim da se popnemo do ostataka utvrđenja Soko grad iznad manastira. Odatle smo planirali dalje da idemo prema Sokolskoj planini i vrhu Rožanj, i dalje preko sela Carine da izađemo na Proslop. To je ujedno trebala da bude i prva polovina puta - odmor i ručak na Proslopu pored izvora... Odatle je plan bio da dalje nastavimo ka Medvedniku, zatim da pređemo ka Jablaniku pa odatle ka Gornjim Košljama, da se spustimo u kanjon Trešnjice, odatle na Trutinac, pa u Grčić zatim u Gornju Trešnjicu i drinskom magistralom nazad ka Ljuboviji... Kao i svaki plan i taj se, naravno, izjalovio Sve smo dobro počeli - došli u Ljuboviju u petak uveče i prespavali kod mene sa idejom da u subotu ujutro rano krenemo u endurisanje... Iz raznih razloga, to "ujutro rano" pretvorilo se u cca 10h Ipak, krećemo planiranom rutom. Prvu pauzu pravimo vrlo brzo (3-4 km od Ljubovije) kod očeve stare kuće u Drabiću. Lord i njegova verna bedevija I moja enduro klavijatura Kuću i okolno voće održavamo koliko možemo - otac više ne može, a ja, na žalost, jedva stignem da pokosim oko kuće par puta godišnje da se baš ne korovi - valjda ću imati malo više vremena kada mi klinci porastu... Nastavljamo dalje putem koji od pristojnog makadama prelazi u lošiji makadam, a zatim i zarasli šumski put. Nakon jednog batrganja kroz kolotrage zarasle u travu, ja gubim koncentraciju, točak spada sa kolotraga i cima mi desnu ruku, ne uspevam da iskontrolišam gas i da se oduprem desnom nogom i motor završava parkiran u šumi na boku. Sebini crash barovi su odradili posao ZA SVE PARE, na samom motoru nema ni ogrebotine, ali se otkačio desni retrovizor a plastika vizira koja je nalegla na neku granu pokrivila je desni nosač vizira i ujedno napukla - plaćen danak (ne neiskustvu, nego mojoj tvrdoglavosti da sa motorom "lepim za slikanje" krenem u šumu umesto da poskidam pre vožnje sav višak)... Evo kako je to izgledalo: U jednom trenutku opušteno "travarenje"... A već u sledećem, praktična provera nekoliko zakona fizike ... Sve to ide u rok službe, dižemo klavijaturu, i nastavljamo dalje kroz šumu: Malo kasnije stajemo u hladovini da se odmorimo i da ja vratim nazad korman koji se malo smakao u desno u rajzerima. Otpuštam dva imbusa, vraćam nazad korman kako je bio i ovog puta malo jače stežem Put nastavlja dalje kroz šumu da bi par minuta kasnije izbili na malo bolji šumski put gde na žalost gubimo dosta vremena pokušavajući da shvatimo da li da idemo levo ili desno... Srećom biramo pravi put, koji nas u jednom trenutku dovodi do putokaza koji je interesantniji ženskom delu populacije (uveličao sam tablu da se vidi poenta) Kasnije stižemo do mesta koje se lokalno zove "Šarampov" (šarampov je sinonim za šanac/rov, a konkretni šarampov je bio istaknuta artiljerijska pozicija srpske vojske u vreme drinske kampanje u Prvom svetskom ratu). Sa fotografije je jasno zbog čega... Pogled puca na sve strane. Sa te kote može da se kontroliše veliko područje okolo a iza su dva puta kojima artiljerija može da odstupi i dva puta kojima može da napreduje Ovde smo ujedno imali i zanimljiv razgovor sa jednom bakom. Naime, dok smo kontemplirali kojim putem od tri moguća odatle da krenemo, naiđe freza koju je vozio momčić od kojih 15-tak leta, sa prikolicom punom sena, a na senu, kao carica, sedela je jedna baka. Tu ih zaustavimo da se raspitamo za put. Razgovor je tekao ovako: Baka: "Ovaj put skroz desno ide u Jerotiće, ovaj u sredini u Gornju Ljuboviđu a vama deco treba ovaj levi". Mi: "Kakav je taj put, da li je prohodno?" (pošto nam sam početak koji vidimo nije ulivao neko posebno poverenje)... Baka: "A sa čime deco idete?" Mi: "Sa motorima." Baka: "E, sa motorima može! Gde ne budete mogli voziti, vi gurajte motor sporadi sebe i polako..." Ja razmišljam u sebi (kuku i lele - Lord ono svoje kinesko sokoćelo još možda i može da gura a šta ja da radim sa svojim muzičkim instrumentom od 180 kila...). Ali šta ćeš, dalje se mora nastaviti, gurali - ne gurali... SAMO DA NAPOMENEM - OD SADA NA ENDURO SEKCIJI FORUMA NE TREBA GOVORITI "KEPO JE REKAO DA MOŽE", nego "BAKA JE REKLA DA MOŽE" Ubrzo nas i stiže to bakino "guranje" Oko kilometar dalje, kako izbijam iza jedne krivine, vidim duboko blato u dužini od nekih desetak metara preko celog puta i Lorda kako pokušava da digne motor iz njega... Stao je negde na pola, pokušao da se osloni desnom nogom i utvrdio da kolotrag desno faktički nema dna . Spuštanje motora bilo je neizbežno. Dok sam ja sišao sa motora i došao do njega, on je već digao sokoćelo. Odlučuje da nastavi pravo dalje i čupave gume ga ipak na kraju izvlače... Sad je bilo pitanje kuda proterati Yamahu - desno, kroz sredinu i levo nije bilo ni za razmišljanje (bockali smo štapom da proverimo i štap je po pola metra upadao u blato - gore iznad puta je bio nekada izvor a sada je to sve zaraslo - voda je naravno još uvek tu, a K60 koje su na Yamahi ipak nisu toliko "čupave" da duplo težem motoru daju dovoljan grip za čupanje). Zaključujemo da je najizglednije da prođem kolotragom skroz levo koji je delovao najpliće. Nabacali smo u kolotrag gomilu nekog granja i.... ćorak Motor je potonuo do fuzastera, auspuha itd., a pokušaj čupanja samo ga je još više zakopao... Jedina preostala mogućnost je bila da ga izguramo nazad pa da pokušam da ga proteram skroz sa leve strane po ispupčenju iznad kolotraga. Ispupčenje obraslo u travu, širine oko 30-tak cm i naizgled dovoljno čvrsto da Yamaha ne potone - na sredini popreko omanji kanal koji je voda probila otičući i koji smo ispunili granjem da točak može da pređe.. Teraj Miško! I protera ga Miško, ali skroz na kraju kad sam već izašao iz blata, pravim istu grešku kao i prvi put - popušta koncentracija, zadnji točak se smiče sa kolotraga i za trenutak gubi grip, obrtaji začas idu u nebo, guma ponovo hvata i isteruje motor pravo u šiblje pored puta... Na motoru opet nema ni ogrebotine (čak ni na crash barovima) i osim vrlo glupog osećaja, narušenog ega i trenutnog ispizditisa zbog sopstvene gluposti, sve biva u redu... Stajemo nekih stotinak metara dalje da se dobro izduvamo. Obojica smo mokri do gole kože, a ja sam već i prilično umoran... Na tom mestu je lepa livadica okružena šumom. Lord je smućkao sebi neku kafu, ja sam popio sokić od pomorandže, prikupili smo energiju i nastavili dalje. Dobro je bilo što smo tu odmorili, jer nas je koji kilometar dalje sačekala i verovatno "najstrašnija" deonica tog dana. Snimak sa kamere iznad stvarno ne može na najbolji način da dočara "problem", a problem se satojao u dugom usponu sa velikim nagibom, gde je ovaj desni kolotrag bio pun vode i blata (samim tim nije bilo šanse da tuda motori izađu uzbrdo), dok je ovaj levi kolotrag bio dubok i pri dnu pun vode i krupnog kamenja tako da na početku uspona nismo ni pokušali njime da krenemo. Uhvatili smo ovu levu ivicu koja je pri dnu bila za nijansu šira, ali kako je uspon išao tako se i ta ivica sužavala da bi zadnjih 30-tak metara vozili pun gas po zaobljenoj, zemljanoj gredi i molili Boga da se ni jedan točak ne smakne ni levo ni desno (pun gas, jer ako motor stane, izvrtanje je apsolutno osigurano, pošto se nogom ni levo ni desno ne može dohvatiti)... To je jedan od onih momenata kada vas napuca adrenalin i kada se osetite vrlo "živo" (ili što bi u mom kraju rekli "žvaće dupe gaće" ) Nadalje nije bilo puno iznenađenja... Malo smo lutali... Malo vozili kroz šumu... I blato (Lord ispituje dubinu blata čuvenim GOG uređajem (Grana Od Graba)) ... I preko dobrog šodera... Na kraju nas je čekao konstantan spust od par kilometara sa velikim nagibima, oštrim serpentinama, krupnim tucanikom i vododerinama, koji Lordu nije predstavljao problem ali je mene dosta iscrpeo... Ja 'numem brzo i opušteno da teram nizbrdo a posebno sam bio stegnut i oprezan jer mi je ovo bila prva zahtevnija vožnja sa ovim motorom (ono endurisanje po Rudniku ne računam jer tamo nije bilo ni blizu ovakvih nagiba). Izbili smo na oko dva kilometra od manastira na Soko gradu, pa odlučujemo da vozimo do krsta iznad manastira (do ostataka utvrđenja Soko grada) i da tu pravimo pauzu za ručak... Jasno je da je početni plan već u tom trenutku pao u vodu. Kasni polazak, moja relativno spora i oprezna vožnja (u svakom slučaju sporija od Lordove), lutanje i traženje pravog puta, stajanje i odmaranje pojeli su dosta vremena. Sam uspon do krsta nije tehnički zahtevan za prosečnog enduraša (spust već jeste , to znam od prošle godine...). Po dogovoru, gore pravimo pauzu za ručak i fotkanje... Ujedno tu menjamo prvobitni plan - od ranije znamo šta nas čeka dalje do Proslopa, jer smo prošle godine taj deo prošli iz suprotnog pravca i ujedno zaključujemo da će prvi sumrak početi verovatno da nas hvata na Proslopu. Samim tim, drugi deo planirane rute kompletno otpada. Dogovaramo se da se taj dan vratimo nazad do mene u Ljuboviju, i da sutradan preko Trešnjice krenemo ka Beogradu (da vozimo van asfalta koliko vreme dozvoli, ali u svakom slučaju da izvezemo do kanjona Trešnjice i da posetimo Bobiju i Jablanik). Put od Soko grada ka Rožnju pokazao se zahtevnijim nego što smo očekivali. U odnosu na prošlu godinu dosta je propao - krupan tucanik kojim je put i tada bio posut, sada je voda raznela, i nagomilala na pojedinim mestima dok su na drugim ostali duboki kanali. Ništa strašno, ali ipak dovoljno da nas još malo uspori... U podnožju samog Rožnja meni kamera na kacigi prestaje sa radom zbog istrošene baterije, tako da nemam snimljen verovatno najzanimljiviji događaj od ovog dana (u svakom slučaju - najsmešniji, mada meni u tom momentu ništa nije bilo smešno). Naime, na samom početku uspona, na novoprobijenom putu nalazi se baruština od nekih pola metra dubine. Sa leve strane bio je vrlo uzak pojas suvog, ne više od 30-tak cm širine, izdignut iznad bare i odmah pored šuma kroz koju je narod napravio privremeni obilazak oko bare. Lord prolazi tim uskim delom a ja kao kreten za njim. U jednom trenutku Lord mi viče da stanem (u stvari hteo mi je reći da mi je lakše da idem kroz šumu), ja stajem i shvatam da stojim pored najdubljeg dela te baruštine i da motor preteže na desnu stranu. Ja se levom rukom hvatam za drvo koje je bilo pored i nogama zadržavam motor da se ne preturi - sve to traje par sekundi koje se čine kao večnost, meni ruka klizi sa kore drveta i ja instinktivno pokušavam desnom nogom da uhvatim neki oslonac... Desna noga upada do kolena u vodu i blato a motor se pretura bukvalno naopačke u onu vodu... Epilog - ceo motor u blatu, obrtomer pun vode, desna bisaga puna vode, ja mokar i blatnjav do gaća. Da sam uspeo to da snimim pare bih namlatio na jutjubu... Sad kad se setim kako sam se držao za drvo momentalno krenem da se kezim Odmaramo na vrh Rožnja, a ja vreme koristim da makar donekle očistim komande na motoru od blata. Pošto sunce već polako zalazi, sa Rožnja ne idemo preko Carine na Proslop, nego vozimo direktno za Pecku dosta dobrim makadamom. Biće prilike da se propuštena deonica istraži neki drugi put... Toliko za sada... Sledi drugi deo (Grčić, Trutinac, Trešnjica, Gornje Košlje, Bobija, Jablanik...) I video, kad stignem da izmontiram...