Sasvim neplanirano, gotovo pred sam kraj ove nesretne epidemije koja nam je svima zakomplikovala živote otišla sam u vikendicu svoga prijatelja u jedno lepo malo mestašce na obali Dunava nedaleko od Golupca. Otišla sam malo da se osamim a ujedno i pobegnem od pritiska vezano za koronu i mere koje su se preduzimale u cilju njenog suzbijanja a koji mi je iz dana u dan postajao nepodnošljiv. Više nisam znala ni kada, gde ni koliko smem da dišem, hodam, mislim. Potpuna zbrka... Pa reko, idem negde gde osim mene, prirode i reke gotovo da nema nikoga. Bez televizije i vesti, da konačno slobodno udahnem punim plućima i naspavam se u miru i tišini. Na put sam krenula mojim malim plavim dvotočkašem sa namerom da tamo malo vozim po okolnim zabitima. Prvobitna ideja je bila samo vožnja po peščari koja se prostire na povelikoj površini u blizini mesta gde sam odsela i vožnja po nasipima uz Dunav. Međutim odmah prvog dana po dolasku sam otkrila kakve divne šume i puteve krije okolina Golupca i Đerdapska klisura pa sam naredne dane provela u njihovom upoznavanju i istraživanju. Imam dosta lepih slika i nekoliko zanimljivih trekova koje sam izvozila pa ću to podeliti sa vama jer ovaj predivni deo naše zemlje zaista zaslužuje da se upozna. Beograd-Golubac / put do tamo - nasipi i asfalt Od Pančeva do Kovina sam vozila dunavskim nasipom pa prešla preko mosta u Smederevo a ostalo skoro sve asfaltom. Skela u Ramu još uvek nije radila zbog epidemije inače sam veći deo puta mogla da izvezem van asfalta. Moj motorčić nije baš za ovakvu vrstu vožnje, nije za putovanja, posebno ne natovaren. Zbog toga sam se trudila da pakovanje maksimalno svedem na minimum. To izgleda ovako Dan je bio vedar, prelep a ja puna entuzijazma Izlazak na asfalt i saobraćajnu gužvu u Smederevu je razbio moju euforiju pa sam pokušavala da pronađem neko kompromisno rešenje, da siđem sa prometnog puta na neki sporedni, manji gde me neće oduvati svaki automobil i kamion dok me obilaze . Iza Požarevca sam se isključila ka Kličevcu i tim lepim putićem vozila do Rama a odatle nasipom ka Srebrnom jezeru pa iza Velikog Gradišta ponovo nasipom do odredišta, malog ušuškanog u borovoj šumi prelepog mesta na Dunavu - Vinci. Srebrno jezero ponovo nasipom od Velikog Gradišta do mesta Vinci Rumunija je tu odmah preko puta. Čini mi se samo ako pružim ruku dohvatiću drugu obalu. Baš tamo preko puta prošle godine smo Radomir i ja ušli u brda i započeli našu off road avanturu po obroncima Karpata. Tada je bio Zelenko a sada moj plavi Skočko. Isto kao onda već sutra počinje moja nova avantura po brdima i šumama samo sada sa ove strane Dunava i sa razlikom što u ovu avanturu krećem sama - nastavak sledi -