Ovaj je dobar i uvek spreman za put. Poznajem vlasnika i nekoliko puta smo vozili zajedno. Išao je na Hilandar sa Čika Mikijem. https://www.polovniautomobili.com/motori/8558987/kawasaki-versys-650

Današnje jutro se nije razlikovalo od predhodnih. Buđenje bez sata, kafa, pa obilan doručak, pa pakovanje stvari na motor, plaćanje i pozdravljanje sa gazdaricom. Jesmo se u jednom momentu dvoumili da ostanemo još jedan dan na Bledu ali nas je sparno jutro upozorilo na dolazeću kišu, koja i jeste sledeći dan zahvatila Sloveniju. Cica kulira na terasi dok ja kačim kofere i sva digitalna pomagala na Versys-a. Pozdravljamo se i s´ pravim, opasnim, čuvarem garaže, kome se završila noćna smena. Još jedan pogled na smeštaj i paljba! Imali smo plan da ne izlazimo odmah na auto-put nego da malo idemo kroz Sloveniju, sporednim putevima. Velika gužva u saobraćaju, vrućina i prvo crveno svetlo na semaforu nas je nateralo da, na prvoj pumpi uzmem vinjetu i pravac Valjevo, najbržim putem. Auto-put.... pa tu nema šta da se priča, na prvoj pumpi sam skinuo kameru da mi ne vuče glavu u stranu, vozio sam ˝normalno˝ sve dok Cica nije pitala: ˝pa jel´ moraš baš svaki auto da obiđeš?!˝, onda sam spustio na 120 km/h... i tako sve do Srbije. Negde, u pravo vreme za kasni ručak, smo bili kod zamka u Koceljevi. Malo smo se okrepili i javili drugarima i rodbini da smo u Srbiji. Pre nego što je počela da jede, Cica me ozbiljno pita: - Sutra nigde ne putujemo, jel tako? Posle ručka imamo situaciju ˝moje pare danas nećete videti˝. Ubrzo se smešimo saobraćajnim kamerama na ulazu u grad i za par minuta smo na našoj kapiji. Pa da rezimiramo, cela ova, devetodnevna avantura je koštala 1000 eura. Tu su uračunati apsolutno svi troškovi koje smo imali. Svi obroci su nam bili u restoranima, pića u kafićima i na pumpama. Troškovi su mogli da budu manji ali ja, jednostavno, nisam hteo da u motoopremi jurcam po marketima i tražim hleb i ostale namirnice. Hteo sam da svuda probam lokalne specijalitete. Prenoćišta su bila sledeća: https://www.booking.com/hotel/si/apartments-and-rooms-jozica.sr.html?aid=376439;label=bookings-name-uxw4Qc87q2ilQaMXo_aZJwS47495661544%3Apl%3Ata%3Ap1%3Ap21%2C221%2C000%3Aac%3Aap1t1%3Aneg%3Afi%3Atikwd-65526620%3Alp2688%3Ali%3Adec%3Adm;sid=81e85024524ec0e3ecd799e9747a6462 https://www.booking.com/hotel/it/roma-san-vito-di-cadore.sr.html?aid=376439;label=bookings-name-uxw4Qc87q2ilQaMXo_aZJwS47495661544%3Apl%3Ata%3Ap1%3Ap21%2C221%2C000%3Aac%3Aap1t1%3Aneg%3Afi%3Atikwd-65526620%3Alp2688%3Ali%3Adec%3Adm;sid=81e85024524ec0e3ecd799e9747a6462 https://www.booking.com/hotel/it/jagerhaus-di-bontempelli.sr.html?aid=376439;label=bookings-name-uxw4Qc87q2ilQaMXo_aZJwS47495661544%3Apl%3Ata%3Ap1%3Ap21%2C221%2C000%3Aac%3Aap1t1%3Aneg%3Afi%3Atikwd-65526620%3Alp2688%3Ali%3Adec%3Adm;sid=81e85024524ec0e3ecd799e9747a6462 https://www.booking.com/hotel/it/garni-sonne.sr.html?aid=376439;label=bookings-name-uxw4Qc87q2ilQaMXo_aZJwS47495661544%3Apl%3Ata%3Ap1%3Ap21%2C221%2C000%3Aac%3Aap1t1%3Aneg%3Afi%3Atikwd-65526620%3Alp2688%3Ali%3Adec%3Adm;sid=81e85024524ec0e3ecd799e9747a6462 https://www.booking.com/hotel/at/landgasthof-schwaiger.sr.html?aid=376439;label=bookings-name-uxw4Qc87q2ilQaMXo_aZJwS47495661544%3Apl%3Ata%3Ap1%3Ap21%2C221%2C000%3Aac%3Aap1t1%3Aneg%3Afi%3Atikwd-65526620%3Alp2688%3Ali%3Adec%3Adm;sid=81e85024524ec0e3ecd799e9747a6462 https://www.booking.com/hotel/si/sobe-stojanovia.sr.html?aid=376439;label=bookings-name-uxw4Qc87q2ilQaMXo_aZJwS47495661544%3Apl%3Ata%3Ap1%3Ap21%2C221%2C000%3Aac%3Aap1t1%3Aneg%3Afi%3Atikwd-65526620%3Alp2688%3Ali%3Adec%3Adm;sid=81e85024524ec0e3ecd799e9747a6462 Hvala vam što ste pratili, verovatno, najrazvučeniji putopis na forumu!

Ulazak u Sloveniju je ujedno bio ulazak u totalno drugačiju klimu. Prijatnih dvadesetak stepeni je grejalo kosti i izazivalo osmeh na licu. Oblačni front je ostao iza nas. Sledeća stvar koja me je baš prijatno iznenadila je bila, neverovatno mala potrošnja goriva. Da mi je neko drugi pričao, bio bih ubeđen da preteruje. Dobro gorivo u kombinaciji sa brzinama, ne preko 115 km/h, nežna ruka na gasu, bez obzira što je motor maksimalno natovaren i što nas je dvoje, imalo je za rezultat potrošnju 4L/100km. Ovo je ujedno i najmanja potrošnja koju sam ikad zabeležio na mom motoru! Stali smo u Jožici i napravili pauzu za ručak. Još dok smo prilazili, ja kažem Cici: - Vidiš na nisam lagao, kada sam im rekao da ćemo se vratiti ponovo kod njih. - O čemu pričaš, ko ti je rekao da si lagao? - Pa ti....prvi dan, kada smo odlazili, kritikovala si me što lažem ljude, kada sam im rekao da ćemo se ubrzo ponovo videti. - Ne...to si ti nešto utripovao. Stajem ispred restorana, spreman na marotonsku seansu raspravke kako bih dokazao da sam u prevu. Cica silazi, skida kacigu, ja tek onda provaljujem da se ona jedva suzdržava da ne prasne u smeh. Osećam se kao nakostrešeni petlić za borbu. - E jesi me propela, svaka ti čast, uopšte nisam ukapirao da me ložiš. Za kaznu ćeš da pojedeš sve što ti bude bilo u tanjiru, nema ono, ja ne mogu više, pojedi ti. Naša konobarica, stara prijateljica, bajkerka, nas je prepoznala i preporučila, stvarno savršen gulaš, za ručak. Reče nam da je Italiju, Švajcarsku i veći deo Austrije zahvatila kiša koja lagano ide ka Sloveniji. Ako je njena informacija tačna, uhvatili smo poslednji voz da do kuće vozimo po suvom vremenu. Meditirali (čitaj- dremali) smo na suncu, na terasi, posle obilnog ručka. Sva krv mi se sjurila u stomak i bilo je il´ da legnem i odspavam, il´ da krećemo. Do sledećeg prenoćišta, na Bledu, imamo oko 35 km. Skidamo zimske postave iz jakni, palimo našu ljutu mašinu i krećemo. Još jedan pogled na vrhove, u znak pozdrava, podešavam najbolju brzinu za varenje i odosmo dalje. Temperatura raste, otkopčavam rukavice i izvlačim rukave, ne bi li u njih ušlo malo vazduha, i odlepilo iste od podlaktica. Memorišem, pod obavezno, kupovina jakne koja ima što veće luftaše na rukavima. Pratio sam i poštovao sve saobraćajne znake. Rezultat je bila, totalno opuštena vožnja, bez ikakvog stresa, uz minimalnu upotrebu kočnica, čak sam i na semaforima hvatao zeleni talas sa ovim načinom vožnje. Bez ikakvih problema, smo, za kratko vreme, stigli do naše lokacije. Tu zatičemo grupu bajkera koja kreće u obilazak Bleda. Pokazuju mi gde u garaži, da smestim moj motor, da ne bi smetali jedni drugima. Ovako je prenoćio naš motor: A šta smo mi radili? Mi smo, posle tuširanja, šetali po Bledu, sve dok nije došlo vreme za čuvene krempite. Pa smo posle opet šetali dok nam noge nisu otpale. U rano predvečerje smo pauzirali u kafani ˝Pri Planincu˝ i častili se preobilnim obrokom. Posle toga, lagana šetnja do smeštaja, prebacivanje snimljenog materijala i prepakivanje za sutrašnju vožnju do kuće. Fijaker nismo hteli da koristimo. Krempite uvek izazivaju zadovoljstvo. Kafana ˝Pri Planincu˝, poznata po tablicama i obilnim porcijama. Još jedan dan je gotov a sutra bi trebalo da budemo u Valjevu. Današnja ruta je izgledala ovako: https://www.google.rs/maps/dir/Landgasthof+Schwaiger/46.8861483,13.0389016/46.9329644,13.1976485/Lo%C4%8Dilo,+Avstrija/46.4842444,13.8320509/23a+Fin%C5%BEgarjeva+cesta,+Bled+4260,+%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0/@46.6218322,13.3151517,10z/data=!4m43!4m42!1m5!1m1!1s0x0:0x80fa9b1f73068404!2m2!1d12.90488!2d46.93313!1m0!1m10!3m4!1m2!1d13.4685488!2d46.8116181!3s0x4770bb4c79a4e3b7:0x2ad0b9535625cf90!3m4!1m2!1d13.5802024!2d46.7565612!3s0x47709862c6eede2b:0xf01ba6932015f3dc!1m5!1m1!1s0x477a7ec629481731:0x1432c95b27bb48b2!2m2!1d13.79453!2d46.55665!1m10!3m4!1m2!1d14.0399782!2d46.4409097!3s0x477a9ab4b6b7e049:0xf8aa7b0a0e9e0226!3m4!1m2!1d14.1055722!2d46.4214974!3s0x477a9a74d1d356f3:0xa7692561989ab97c!1m5!1m1!1s0x477a96dae5eb0b5b:0x734fe93a78083446!2m2!1d14.1230314!2d46.3676844!3e0?hl=sr

Hvala drugari!!! Asfalt je još uvek mokar i hladan. Trudim se da vozim lagano, ne bih li, detaljnije memorisao ovu lepotu, pitomije strane austrijskih planina. Svaki put kada pogledam na brzinomer, iznenadim se koliko pogrešno procenjujem brzinu. Ubeđen sam da se vrtim oko 50 km/h a na brzinomeru je kazaljka uvek između 80 km/h i 100 km/h. Pitam Cicu kakav je njen osećaj, vezan za brzinu, i ona je ubeđena da ˝baš lepo polako idemo˝. Oboje se nekako čudno osećamo, mozak nam polako prihvata činjenicu da nam se putovanje približava kraju a jedan deo bića, bi hteo još. Istovremeno smo i setni i radujemo se što idemo kući. Glavni cilj ovog moto-putešestvija je ispunjen i najvažnije je da nas je na tom delu puta poslužilo lepo vreme. Kod mesta Winklern, skrećemo levo, pratimo putokaz za Willach, hoćemo da izbegnemo deo rute koju smo već provezli u dolasku. Idemo drugom stranom planine, radoznali smo da vidimo kakva je tamo priroda. Čim smo izašli iz naseljenog dela, put vodi, malo kroz šumu, pa se onda četinari nalaze sa jedne a besprekorno pokošeni pašnjaci sa druge strane. Dalje je sve isto samo pašnjaci i šuma menjaju stranu puta. Nebo je oblačno, još uvek ne mogu da naslutim da li ulazimo u oblačnost ili izlazimo. Iznenada, posle jednog mostića, put kao da je prekriven velikim asfaltnim pločama, što izaziva osećaj kao kada se vozite vozom.....ono ritmično... klak, klak. Sunce je počelo da probija oblake ali je temperatura toliko pala da smo morali da stanemo, da ubacimo zimske postave u odela. Posle par kilometara, prestaje ˝pločasti˝ asfalt i baš može da se vozi u dobrom ritmu, sve je pregledno a krivine su dugačke i blage. Raspričali smo se preko one kineske komunikacije kao da se nismo videli mesec dana. Nismo ni osetili da smo se već izvukli iz Villach-a. U stvari, tek me je ovaj crveni Strom vratio u realnost. Objašnjavam Cici kako je to, možda, bolji motor za ono za šta ga mi koristimo, duži i verovatno udobniji. Takva je situacija na putu, da možemo dobro da ga osmotrimo sa strane. Idemo iza njega, sve dok Cica ne reče: ˝e ovi ga baš zakilaviše...ajmo mi˝. Prva prilika, gas, doviđenja i srećan put. Po ko zna koji put, penjemo se na Wurzenpass. Loš asfalt mi pomaže da jasno definišem potrebu da se isprazni bešika a u isto vreme osećam i žeđ...totalno blesav osećaj. Veliki market, na vrhu, je idealno mesto da se sve potrebe zadovolje.

Pokazujem konobaru booking rezervaciju na telefonu, pitam da li smo na pravom mestu. Nakon potvrdnog odgovora, ja kažem : hvala Bogu, on kaže: hvala Bogu da ste vi nama stigli! Ispomerao je stolove u baštici i napravio mesta za motor, da ne bude na kiši, dok mi ne odnesemo stvari do sobe. Objasnim mu da ćemo sići do recepcije kada se istuširamo i obučemo suvu garderobu, da završimo tehničke svari oko našeg boravka. Soba je velika, vrlo udobna, sa novim nameštajem. Ogromna terasa oko celog objekta je na raspolaganju svim gostima tog sprata. Mi smo je iskoristili da pokačimo našu moto opremu da se suši. Siđosmo u prizemlje, Herman (konobar) nas uvodi u manju prostoriju, koja liči na veću dnevnu sobu. Tu sede jedan stariji bračni par, jedan mlađi par, dve mlade žene sa preslatkom devojčicom. Po zidovima su okačene stare fotografije osnivača ovog hotelčića. Svi nas vrlo ljubazno pozdraviše. Mlađi par zna malo engleskog, dovoljno za ona ona uopštena pitanja, ko smo, šta smo, odakle smo. Oni prevode naše odgovore, starijem paru. Pojavljuje se Herman sa dve ogromne krigle piva i spušta na naš sto. Začuđeno mu kažem da mi ne pijemo nikakva alkoholna pića. On napravi krst prstima, prema nama, poče da se dere na nemačkom i ulete u kuhinju. Pojavio se sa dva kuvara i kuvaricom, pokazuje na nas i priča na nemačkom. Cica i ja se pogledasmo, razmišljam da popijem ono pivo, pa nek ide život. Kada su videli naše face, svi počeše da se smeju a osoblje iz kuhinje se upozna s´ nama. Ispostavilo se da smo upoznali tri generacije vlasnika a jedini koji nije u krvnom srodstvu, osim nas, je Herman. On je na nemačkom vikao: ljudi dođite da vidite bajkere koji ne piju pivo, pa zar i to postoji, zašto u mojoj smeni! Herman je visok, crn, mršav koščat mladić koji korača tako da vam se čini da će svakog časa da mu otpadne neki od ekstremiteta. Kada nosi poslužavnik, čini vam se da poslužavnik vuče njega. Poslužavnik je savršeno stabilan, po svim osama a iza njega, nekontrolisano, klamataju ruke, noge i glava. Sam pogled na Hermana je i Cici i meni izazivao nekontrolisan smeh. On je to prihvatio i vrlo rado je provodio vreme sa nama, kada nema gostiju. Inače je vrlo profesionalan, brz i spretan konobar. Već sedam dana je razveden, od para koje su mu ostale je kupio novog Stroma 1000, noći provodi u potrazi za novom ženom, po klubovima i diskotekama, uz velike količine piva. Njegove reči: ˝tek sada sam počeo da živim, žene, motor, piće. Bivša žena me je samo terala da radim, čak i po dve smene a ona je provodila vreme sa ljubavnikom, presrećan sam što smo se razveli. Malo ću da se izludujem sa mladim devojčicama, pa se vraćam u normalu ˝ Da napomenem da taj dan kada smo stigli, NIŠTA OD HRANE I PIĆA NISU HTELI DA NAM NAPLATE. Kafe, čajeve, sokove, kolače, večere, sve je bilo gratis! Ne znam da li jo to uobičajeno ili je to bio izuzetak zato što smo, po njihovom, došli po izuzetno opasnom vremenu. Mi smo tada bili jedini gosti na prenoćištu. Sledeći dan smo se probudili preporođeni, sišli na kafu i doručak, rekli Hermanu da idemo na Gross, da nam spremi neke sendviče jer smo planirali da provedemo ceo dan tamo. On nam je rekao da je bolje da se prošetamo po okilini pa da sačekamo nekog ko se vraća sa Gross-a, da vidimo kakvo je vreme. Malo mi je bilo čudno al´ ajde da ga poslušamo, i onako smo se rano probudili. Taman kada smo dovršavali doručak, počele su grupe motora da tutnje ka Gross-u. Nas dvoje smo zabrzali sa klopom a Herman nam, sa mangupskim smeškom, reče da sačekamo svežu štrudlu od jabuka sa sladoledom. Za desetak minuta nigde nećemo zakasniti. Još nismo dovršili štrudlu a prva grupa motora je stala. Na Gross-u je jaka kiša, vratili su se od naplatne kućice. Ceo dan smo gledali isti film, grupe motora jure ka planini i kroz petnaestak minuta do pola sata, eto ih nazad u kišnim odelima. Oni koji su pravili pauzu ovde, pričali su ili o gustoj magli po kojoj je bilo nemoguće voziti ili o jakoj kiši. Kada smo prekvačili u glavi da od Gross-a nema ništa, odali smo se čistom hedonizmu. Šetnja po prelepoj okolini, odmaranje na klupi pored vode, branje šumskih jagodica opranih planinskom kišom pa red đakonija vrhunskog kuvara inače sin gazdarice hotela. Svuda okolo je bilo nevreme samo iznad ovog hotela je bilo promenljivo oblačno, veći deo dana je bio sunčan. Ponosni na sebe što na ovom putovanju ništa nije ˝pod moranje˝ i što sam pobedio svoj ego poslušavši Hermanov savet, ipraćali smo poražene bajkere u bitci protiv planine. Jedina Hermanova fotografija: Cicina reakcija na Hermana, moja nije ništa bolja: Snaja, unuka i psi čuvari: Psi su izgleda dresirani da čuvaju osobe ženskog pola pa su počeli da se postavljaju između Cice i mene: Red šumskih jagodica: Pa malo štrudle od jabuka sa sladoledom, pa da se nešto prezalogaji pa šetnja pored reke: Tu je i klupa za romantično ćaskanje: Ovaj dan nam je proleteo. Rešeni da ipak ne odustanemo od obilaska Gross-a, umesto da ujutro krenemo za Bled, sačekali smo do kasno pre podne, nadajući se da će se vreme prolepšati. Nismo imali sreća. Jutro je bilo nešto vedrije nego jučerašnji dan, izuzetno hladno. Umesto da se razvije u sunčan dan, nebo je postajalo sve više prekriveno tamnim oblacima a priča sa motociklistima se ponavljala. Prođu ka planini i eto ih nazad za pola sata. U daljini se vidi, odnosno ne vidi od oblaka, Grossglockner: Versys je uspešno prenoćio u letnjoj bašti, bez obzira na Hermanovo nagovaranje da ga premestim u dvorište pored njegovog Stroma. Strom, sa dvocifrenom kilometražom na satu, je uplašeno, provirio kljunić ispod nadstrešnice u dvorištu: Pozdravismo se sa svima i krenusmo dalje uz obećanje da ćemo obavezno svratiti ponovo ako budemo dolazili u ove krajeve. Ovi ljudi su nas stvarno oduševili ljubaznošću i kvalitetom kompletne usluge.

@djolji to sam radio na predhodnom putovanju na Alpe. Sada sam imao kompletnu opremu ali je zbog pogrešne procene nisam obukao. :grr: @Velimlje2 hvala druže. Sve te probleme s´ glavom, izgleda da pravi krštenica- nešto je požutela! @milx jeste bilo nezgodno ali volim što mi je Cica dokazala da je i ona od tvrdog materijala. Saputnik kakav se samo poželeti može!

Bravo Rade! Veliki pozdrav za Aidu i tebe. Nemoj mi čika Mikija navlačiti u kamenjar, naša ekipa nije kompletna bez njega.

Izvini što malo kasnim sa odgovorom. Ovo su koordinate restorana: 43.616600, 20.178162

Šesto buđenje na našem putovanju je pravo penzionersko- poznato je da se penzioneri bude pre prvih petlova, bar se meni tako učinilo. - Cile dal´ da čekamo dok ne čujemo neki zvuk spolja ili da ustajemo? - Hajde da sačekamo, čini mi se da još nije svanulo. Posle par minuta izležavanja mene je drpio živac i morao sam da odem do prostorije koja ima namenu kafane, bar kafu da iskamčim pa ćemo lako sačekati doručak. Dočekuje me gazda, sav nasmejan: vi se baš uspavali! Pogledam na zidni sat, uveliko prošlo 10h. Zamolim ga za dve kafe i odem po Cicu. - Cile ustaj brzo, prespavali smo, pobećiće nam autobus! Poskoči moja ženica iz kreveta a usput, onako bunovna: - Kakav autobus, šta smo prespavali....ma beži bre manijače jedan, mene si našao! Jedva sam je ubedio koliko je sati. Kaficu smo popili na tenane, kao i svako jutro na našem putovanju, pa tek onda doručak. Normalno, prvo smo dobili blagoslov od gazde da ne moramo da ispoštujemo vreme odjavljivanja. Uz doručak smo, oduševljeno, jedno drugom, prepričavali jučerašnji dan, kao da nismo bili zajedno. Gazda je verovatno mislio da smo blago retardirani ili naduvani kao zmajevi. Dan je jedan od onih, sparnih, čudno oblačnih, kada ne možete da procenite da li je osam pre podne ili četiri posle podne, tako da nam je sve jedno kada ćemo da krenemo. Dan je kao stvoren da se ceo provede u krevetu. Ispunismo obaveze prema gazdi i krenusmo dalje. Danas nam je cilj podnožje Grossglockner-a, negde oko 260km puta, zamišljeno kao vožnja od tačke A do tačke B. Dvoumio sam se da ubacim Jaufenpass u današnju rutu ali će to zavisiti od vremena. Versys guta kilometre a mi se borimo sa sparinom. Vlažnost vazduha je velika. - Ženice moja mila, hoćemo li preko jednog pasića da prođemo ili da vozim pravo na prenoćište? - Mužiću moj, ako je pasić sa leve strane, zaboravi, vidiš da su tamo olovni oblaci. Zanimljiv nam je i ovaj put, ovde potok, ovde tunelčić a ima i krivina. Poslušah Cicu a prestala mi je nedoumica tek kada sam prošao skretanje za Jaufenpass. Nisam se pokajao, ova deonica dozvoljava nešto bržu vožnju koja nam je neophodna da bi podneli sparno vreme. U mestu Colma (Kollmann) primećujemo objekat koji odudara od svega okolo a zanimljiv. Nemam pojma šta je. Kada smo ušli u Chiusa-u pitam Cicu jel´ vreme da se pravi pauza. - Što se mene tiče ne mora, što jel´ ti neudoban motor? - Ma ne, žedan sam i pije mi se kafa. - Dobro, može. Ja sam mislila da ćeš opet da pričaš kako nam treba udobniji motor, da se ja ne zamaram na putovanjima, pa praviš uvertiru, obično to radiš na sat- dva. Gotovo je, provaljen sam... samo sam se nasmejao. Prvi otvoren objekat na koji smo naišli je bio Hotel Klammwirt. Ovo nam je bila prva pauza, na 116km od polazne tačke. Lep hotel, lepa baštica, prvo naručujemo kafe i sokove i razmišljamo o ručku ovde. Uzimam jelovnik i šlogiram se od cena, nema ništa ispod 25 eura a i za piće su nas oklempavili. - Popijemo mi ovo pa idemo na drugo mesto, nismo ludi da platimo ručak više od prenoćišta. - Pa normalno Cile.... a treba da uštedimo i za udobniji motor! Nisam mogao da odolim, oboje se smejemo kao ludi. Napuštamo ovaj hotel i idemo dalje, pravim ali ne i dosadnim putem. Ograničenja su 50 i 70 a saobraćaj teče lepo između 80 i 100 km/h. Polako nas, sa svih strana opkoljavaju sve tamniji i niži oblaci. Povremeno se može osetiti ukus i miris kiše ali još uvek ne pada i put je suv. Stajemo na pumpi da dospemo super skupo gorivo. Na izlazu iz mesta Novacella, blaga leva krivina, idem 75 km/h (ograničenje 50), ceo motor mi pobeže 30-tak cm, kao da sam naišao na led. To me je nateralo da smanjim brzinu i da se bezbedno približim desnoj krivini sa vlažnim asfaltom. U krivini sustižem dva čopera, koji ne idu brže od 40 km/h, i gledam kako klizaju u drugu traku. Drugi je morao da spusti noge da ne bi pao. Ova situacija me je vratila u punu koncentraciju, koja mi je popustila zbog vrućine i samog stava da ne vozim neki pass nego ˝običan put od mesta do mesta˝. - Nezgodno je voziti motor, o mnogo stvari moraš da vodiš računa i da budeš stalno u punoj koncentraciji, jel´ da? - Ma ne moraš Cico..... ako si spreman i da padneš po nekad. Šalim se, da nisam skoncentrisan i mi bi malo klizali, samo se ti opusti, znaćeš ako padnemo. Posle ovoga sam čuo blago ˝tup˝ u kacigu i desetak minuta tišine. Blago dodirivanje po nozi i Cica je ponovo uživala u vožnji. Pratimo putokaze ka Bruneck-u, asfalt je ponovo suv i dozvoljava putnu brzinu oko stotke, tako voze i ostali. - E pogledaj ovo, kao da ulazimo u horor film posle onih divnih planina. I stvarno, s´ leve strane ruševine, s´ desne strane neka mutna, nabujala voda a vazduh ima ukus kao da su mi puna usta mokre zemlje. Imamo sreće s´ vremenom do ispred Bruneck-a. Tu počinju kratkotrajne padavine baš na mestima gde ne možemo da stanemo da obučemo kišna odela. Čim se pojavi pogodno proširenje za presvlačenje, kiše nema. Zbog velike vrućine, oboje odlažemo oblačenje kišnog odela da ne bi poludeli od vrućine. Čak i jakne raskopčavamo. Sa ovim Ivanovim vizirom, na 80km/h, kiša ide preko mene i Cice, padne po koja kap na kameru. Ubrzo nailazimo na jednu pumpu, sa leve strane, pre ulaza u mesto Percha, potpuno nepropisno skrećem na nju, da vidimo šta nam valja činiti. Kiša prestaje da pada! Posle par minuta dolazi grupa motociklista, iz pravca kojim mi treba da idemo. Ulazimo u priču. Oni dolase sa Grossa, slaba kišica ih je uhvatila par kilometara pre ove pumpe. Nagovaraju nas da obučemo bar gornji deo kišnjaka a ja njih, da sa komplet obuku jer ulaze u jaku kišu. Kažu mi da je na Grossu gusta magla. Jedva su put videli. Pozdravljamo se i svako kreće svojim putem. Posle desetak kilometara, bez kiše, kada sam video da motociklisti koji nam dolaze u susret ne nose kišna odela, nagovaram ženu da i mi poskidamo ove jakne. Na sreću, ona ne pristaje jer smo već mokri od vrućine a i nebo se smračilo od crnih oblaka s´ desne strane. Na početku jezera Lago di Valdora nema kiše, na sredini- malo paducka, na kraju- provala oblaka. Ulazimo u tunel i tu pravim, potpuno nesvesno, najveću glupost na ovom putovanju. Preskačem poslednje mesto na kojem smo mogli da obučemo donje delove kišnog odela i kišne navlake za čizme. Kasnije, prvo nije bilo prilike a posle nije bilo svrhe. Na izlazu iz tunela nas je sačekao mrak od pljuska i potoci vode po putu. Kod mesta Dobbiaco, Cica mi prijavljuje da oseća u levoj čizmi, da joj je mokra peta. Za divno čudo, pantalone još uvek nisu propustile. Dogovaramo se da idemo dalje, oboje smo svesni da, ako sad stanemo, danas se više nećemo popeti na motor. Od odredišta nas deli oko 70-tak kilometara. Do Lienz-a je bilo sve ok s´ obzirom kakva nas kiša prati. Na poslednjem semaforu, na izlazu iz Lienz-a smo morali da stanemo na crveno svetlo. Odjednom je kiša toliko pojačala da nam se učinilo, da nas neko, bukvalno, prska šmrkom za vodu. Pantalone su propustile a voda koja se sliva niz nogavice je napunila Cicine čizme tako da se videlo kako preliva iz njih. Meni je bilo za nijansu bolje ali sam definitivno bio mokar od gaća do čarapa. Do prenoćišta još 23km. Kažem Cici da ćemo izdržati pa makar vozili dva sata, više i onako nemamo gde da se sklonimo a nismo ni suvi. Nisam mogao da pretpostavim da će mi taj deo rute biti ubedljivo najteži na ovom putovanju. Prvo je kiša malo umanjila pa se stuštila deset puta jače nego do tada. Počela je jaka, učestala grmljavina praćena olujnim, bočnim, vetrom. Gromovi su tukli sa naše leve strane, toliko blizu da nam se želudac zatrese i ceo motor zadrhti. Više nismo obraćali pažnju na hladnoću, gledali smo samo kako živu glavu da izvučemo i da što pre dođemo do odredišta. Dvojica kolega, koji su nam dolazili u susret, nisu imali sreće. Mi smo videli jednog a konobar, u prenoćištu, nam je rekao da su sletela dvojica, lokalnih momaka. Jedan nije povređen a drugi je lakše ugruvan. Što dalje odmičemo sve mi se više čini da vozim kroz reku a ne po asfaltu. Zahvaljujući Michelin PR 4 gumama, motor je i u ovim uslovima imao odličan ˝grip˝. Podignem brzinu na 70, motor počinje neobično da vibrira, smanjim na 50, smiri se. Razmišljam šta može da bude problem, nije valjda pukla zadnja viljuška. Ponovo na 70, ponovo trese. - Cico osećaš li da se motor čudno ponaša, kao da sa zadnjim delom nešto nije u redu? - Ne, možda ti osećaš koliko ja drhtim od hladnoće kada ubrzaš, stvarno ne mogu da se suzdržim, smrzla sam se. Šta ću, spustim brzinu, pa polako. Pomeram nožne prste i lepo osećam kako voda brboće u čizmama. Ulazimo u Winkler, kiša staje, spazim restoran u kom je mnogo motociklista našlo utočište. Imamo želju da stanemo ali je jača želja da iskoristimo vreme bez kiše da što pre odemo pod vreo tuš. Samo što napustismo mesto, ponovo pljusak. Čim smo došli do onog psihodeličnog mosta, kiša staje. Prođosmo ga, eto je opet. Oboje počinjemo nekontrolisano da se smejemo. Osećamo se kao da nas neko dobro zafrkava i uživa dok nas posmatra kako se patimo. Na odredište stižemo oko 16h, normalno, po pljusku. Današnja ruta izgleda ovako: https://www.google.rs/maps/dir/Marktgasse,+12/46.6146108,11.5367549/Chiusa+Province+of+Bolzano+-+South+Tyrol/Hotel+Klammwirt/46.7297209,11.6515499/Schabs,+Province+of+Bolzano+-+South+Tyrol/46.8114107,11.8016059/46.7289999,12.2205902/35+M%C3%B6rtschach,+M%C3%B6rtschach+9842,+Austria/@46.709467,11.1671248,9z/data=!3m1!4b1!4m66!4m65!1m35!1m1!1s0x478323b473ed9b75:0xfbdfc17c9926afbc!2m2!1d10.5421734!2d46.6919597!3m4!1m2!1d11.1838974!2d46.6263318!3s0x4782bc4d4d038189:0x9d3ddfd1b22cae61!3m4!1m2!1d11.1994289!2d46.5993737!3s0x4782bd6e38a9cb19:0x681c704383f2ddfc!3m4!1m2!1d11.2136985!2d46.5753506!3s0x478297faad974b4b:0x1288dd0a6e75e215!3m4!1m2!1d11.2307545!2d46.5516044!3s0x4782983033206dcd:0x9ad08dc8e2aa2dc4!3m4!1m2!1d11.2770534!2d46.5096437!3s0x4782995d3be7a4e7:0x8bd054cb07ee9785!3m4!1m2!1d11.3251318!2d46.4947163!3s0x47829c20c957d223:0xbf7f45f597220139!1m0!1m5!1m1!1s0x47780eba327a6b2f:0x39b9c5b2348d24da!2m2!1d11.566211!2d46.6399956!1m5!1m1!1s0x47780f0157ca9dd3:0x27c6a099d8f24f9b!2m2!1d11.6059104!2d46.6591745!1m0!1m5!1m1!1s0x477804843f657e11:0x8416df5f996e4436!2m2!1d11.6658387!2d46.7697502!1m0!1m0!1m5!1m1!1s0x4777438c917db123:0x1055b2c0cc3c23dd!2m2!1d12.9049177!2d46.933033!3e0?hl=en

@gago12 Nema na čemu! Živ bio. @bobbra Kafić je fenomenala! Beležim iz tvojih i Vesninih putopisa sva zanimljiva mesta, provalio sam da nam je vrlo sličan ukus. Veliki pozdrav za Vesnu i tebe!

Gledam šta da radim sa kacigama, rukavicama, navigacijom, telefonom, aktivnim pododelom koje se suši ispod mrežice na vrhu zadnjeg kofera i shvatam da će mi trebati, minimum, pola sata da sve to raskačim i potrpam po koferima. Sedamo na zidić, naspram motora da se malo priviknemo na razređen vazduh. Cica je dobila kreč belu boju lica i ljubičaste usne ali joj osmeh ne silazi sa lica. - Cile jesi li dobro, malo si ubledela? - Super sam, malo sam kao ošamućena. Ja sam tebe htela isto da pitam, bled si i usne su ti tamno ljubičaste, hoćeš negde da sednemo? - Pa već sedimo, ja se odlično osećam. - Ustani ti sa tog zidića, nemoj da se prevališ dole. Rešim da sve ostavim na motoru. Kacige okačim na ručke, rukavice potrpam u njih, ostavim i navigaciju. Okačim kameru na selfi štapić, uzmem telefon i krenemo da se prošetamo. Sačekamo red za slikanje ispred table. Moja euforija je prešla na Cicu i zezanje može da počne. Najnaivnijim mogućim glasom me pita: - Hoće li naš sledeći motor imati ovakav znak? Junački pretrpim, vidim da se crvić, zvani kockasti motor, primio i da će lakše podneti, moguću promenu motora. Zaboravio sam da pomenem da Cica razlikuje tri vrste motora, to su: 1. ružni kockasti- BMW R1200GS 2. k´o vrabac- Multistrada 3. lep k´o naš- Versys Raznolikost motora, parkiranih ovde, ju je malo zbunila ali ipak ne toliko da bi propustila priliku da se našali sa mnom. Bacamo pogled na pravac odakle smo došli. Procenjujemo koliku će nam pauzu dozvoliti ovi oblaci što se navlače. Posle, skoro sat vremena, tumaranja po vrhu, pita me: - A kako ćemo mi da vozimo dalje? - Što... ja sam odmoran, vidim i tebi se vratila boja, hoćeš još da ostanemo ovde? - Ma ne zato.... mislim... bez kaciga i navigacije. To me preseče i vrati u realnost, ubrzavam korak, skoro do trčanja. Ona se smeje: - Polako, ne mogu da te stignem... i kud ti rekoh. Na motoru je sve bilo kako smo i ostavili a ja još srećniji nego što sam bio! Bio mi je potreban ovakav šok jer me već obuzelo stanje budističkog sveštenika. Onaj fazon, svi smo lepi, svi smo dobri, svi smo ljubav, cveće miriše, vreme ne postoji.... mogao sam ovde ostati do mraka da me nije Cica spustila na zemlju. Obukosmo se i na tenane krenusmo da se spuštamo i uživamo u pogledu. Slikali smo ˝FOTO STELVIO˝ čiku. Videli smo i pravog ADV vozača. Kada srce hoće, mašina nije bitna! Žao mi je što nisam video tablicu i ne znam odakle je ovaj junak, iskreno mu se divim. Svaki put kada budem čekao, da mi se za put, slože neke imaginarne kockice, pogledaću ovu sliku i odo!!! Dok smo silazili, na sreću, naišao je samo jedan autobus. Kada smo prošli tablu Trafoi, naišli smo na hotel Madatsch. ˝Bobbra˝ ga je u svom, sjajnom putopisu, tako opisao da sam ja prvo pomislio ˝al´ mi je ovo nešto poznato˝. Normalno da smo svratili. Iz našeg smera je vrlo nezgodno skrenuti jer se ulaz nalazi na samoj serpentini. Razmišljao sam da prođem, pa da se vratim, ali je u tom trenutku izlazio auto koji mi je signalizirao da je bezbedno da skrenem, hvala vozaču. Bašta ima fenomenalan pogled!Kako opisati a da to ne bude plagijat onoga što je ˝bobbra˝ već napisao... nemoguće! Motor parkiram na ulazu u bašticu, Cica počinje priču sa konobarom. On počinje sa nemačkim, pa italijanskim, pa dok je počinjao sa engleskim, priđe motoru, pogleda tablicu i progovori po naški. Došlo mi bilo da ga izljubim. Ubeđen da je čovek iz Niša ili okoline, pitam ga od kada radi ovde i odakle je rodom. Ladno Slovak! Govori sedam jezika koje je naučio radeći po kafanama, nikada nije otišao na bilo koji kurs stranog jezika. Srpski govori gramatički tačno a poznaje i naš sleng! Raširi li se mi po toj bašti, svaka kaciga i rukavice imaju svoj sto.... a mi zaseban. Kako se pomera hladovina, tako i mi menjamo stolove. Konobar se raspričao sa nama, napušta nas samo kada ga neki gost pozove. Najsimpatičniji je bio kada je rekao ˝e hvala Bogu da ste došli da i ja sa nekim progovorim srpski!˝. Šta reći, osećali smo se kao kod svoje kuće. Reče nam da je Stelvio bio nekoliko dana zatvoren zbog lošeg vremena, ovo je prvi dan, posle tih nekoliko, da su ga ponovo otvorili. Do tada nismo ni bili svesni koliko smo sreće imali, doći u ove krajeve a da ništa od ovoga nismo videli bi bila prava katastrofa. Dođe vreme da se kreće dalje. Napuštamo Trafoi. Šta reći, dan, kao Božiji dar, prelep. Put, priroda, pogled, mirisi, kakve samo alpski krajevi mogu da pruže. Što reče Cica, svako ko vozi motor i to stvarno voli i radi zbog sebe, treba bar jednom da provoza ovim krajevima. Usput naiđosmo na kolegu kojem, izgleda tek sledi, prvi pad s´ motora. Ispružena noga u patikici, u nagibu i nada da u ovakvoj situaciji može da se zadrži, preko 200 kg gvožđa. Najiskrenije se nadam da mu se to neće desiti. Do našeg sledećeg prenoćišta imamo dvadesetak kilometara, pitomog, planinskog puta. Prošli smo pored onog Italijana, nemačkog porekla, što je utripovao da je Indijanac- šaman i što naplaćuje pet eura gledanje njegovih skulptura. Genijalna ideja, samo mi imamo neka druga posla ovaj put a i vrućina je da bi stajali. U Prato Allo Stelvio skrećem levo i dolazim do mesta Glorenza. Put kojim treba da idemo je, iz nekog razloga, zatvoren za saobraćaj. Pogledam alternativnu rutu na navigaciji, opet me dovodi do puta kojim je zabranjen saobraćaj. U trenutku kada sam odlučio, da ta dva kilometra, do smeštaja, prođem tim putem, pojavljuje se auto na njemu. Ja se malo pomerim, sreća da nisam skrenuo, radilo se o karabinjerima. Odmeriše tablicu i odoše. Zaustavim jednog dečka koji ne zna ni reč engleskog, i on mi lepo, rukama objasni kuda da idem. Ovo lutanje mi uopšte nije teško palo zato što je Glorenza baš lepo mestašce. Prenoćište je dobro ali ipak najlošije na ovom putovanju. Domaćini izuzetno ljubazni. Kada smo mi shvatili da bi trebalo nešto večerati, domaćin nam kaže da sada više ništa ne radi ali ako smo raspoloženi, doneće nam on ono što je njegova žena spremala za porodicu. Nije hteo ni da čuje kada smo pitali koliko to košta, još smo dobili i slatke kroasane kao poslasticu. Radi se o velikoj seoskoj kući, na sprat, prilagođenu da se prespava. Terasi je data uloga kafića, skupljaju se mladi iz tog mesta, da popiju po neko pivo posle napornog dana. Svi normalno pričaju između sebe, nema nikakve galame jedino smo Cica i ja bili izopšteni- razlog je jezička barijera. Niko ne zna engleski. Danas smo prošli samo 140 km, verovatno, najzahtevnije i najlepše rute na našem putovanju. Namerno sam, za ovaj dan isplanirao malu kilometražu, hteo sam da možemo da pravimo dugačke pauze gde god nam se svidi ili da čekamo i pet sati ako treba u slučaju kiše ili magle. https://kurviger.de/en?point=46.308507%2C10.759746&point=46.262671%2C10.517263&point=46.464113%2C10.402336&point=46.551896%2C10.509539&point=46.574756%2C10.538464&point=46.670599%2C10.553087&point=46.666034%2C10.582259&point=46.691952%2C10.542083&locale=en&vehicle=motorcycle&weighting=curvature&additional_weighting=&elevation=true&layer=Omniscale

@draki @Simon69 Drago mi je ako nalazite da vam je ovaj putopis koristan. Ako vam zatreba neka dodatna informacija, tu sam. Simon69 želim ti da se supruga složi. @bmw loznica Hvala Zorane. Pozdrav za tebe i Vericu!

Hladan vetar skraćuje našu pauzu na Gaviji i krećemo dalje. U želji da vam dočaram lepotu ovog prelaza, rizikujem da ovaj deo putotpisa pretrpam fotografijama. Oblak se spustio toliko nisko da mi se čini da mogu rukom da ga dohvatim. Zaleđeno jezero ˝Lago Bianco˝. Ne smeta ni loš asfalt ni uzan put sve dok se u vidnom polju zadržavaju, snegom pokriveni, planinski vrhovi. Što smo bliže podnožju, asfalt je bolji ali je put i dalje uzan. Treba biti spreman da negde, gotovo stanete, da bi se, bez stresa, mimoišli sa većim vozilima. Stižemo u Santa Caterina di Valfurva, lepo mesto da se u njemu bukira smeštaj, pod uslovom da su Gavija i Stelvio prohodni. Odavde do Bormia, imamo 12km vožnje po uzanom putu, bez puno krivina. Ni lep ni ružan, osim što zahteva oprez. Tako sam ga ja tada doživeo, posle predhodne deonice. Kada bih ovu deonicu provozao posle zimske pauze, verovatno bih o njenoj lepoti napisao roman. Osim što smo po nekoliko puta oboje rekli istu rečenicu ˝al´ je ovo dobar prelaz bio!˝, Cica i ja ćutimo i čekamo da se oboma slože utisci o Gaviji. U Bormiu odlična atmosfera, puno motora, što u tranzitu, što parkiranih po trotoarima. Ovo je polazna tačka za osvajanje Stelvia, sa ove strane, i to se oseća u vazduhu. Stajemo kod kafića gde je bilo najviše parkiranih motora. Kafić se zove ˝Bar da Stefy˝ a ja se rukovodim onom izrekom ˝gde ima najviše kamiona tu je najbolja klopa˝. Bašta je prepuna. Jedini slobodan sto je pored samih, ogromnih, zvučnih kutija iz kojih se čuje, ne preglasna, prijatna muzika. Više čujemo buku koju pravi grupa Italijana, nekoliko stolova dalje od nas. Naručujemo po sok i primećujemo da svi koji se vraćaju sa Stelvija nose kišna odela. Posmatramo ekipe koje ovde pauziraju. Grupa starijih, debeljuškastih Nemaca, karta na stolu, svako drži svoju navigaciju u koju kuckaju odredište. Onda jedan stavi prst na kartu, svi kao po komandi, kao kokoške kad kljucaju kukuruz, nagnu se ka toj tački, klimnu glavom, vrate se u zavaljen položaj, počešu se zamišljeno po bradi i ukucaju tačku u navigaciju. Dok ponavljaju ovaj ritual, nema razgovora, samo se čuje glasno HMMM kada vođa ekipe pokaže mesto na karti. Grupa Italijana u GP kombinezonima, svi urlaju na telefone, kada završe razgovor, urlaju jedni na druge. Stiče se utisak kao da će svakog trenutka početi da se, između sebe, mlate stolicama. Onda, na smenu ustaju, urlaju na telefon uz šetanje oko stola pa opet, urlaju jedan na drugog. Grupa staloženih (ili blago sediranih od piva) Ukrajinaca, sto do našeg, gledaju oko sebe, nasmejanih širokih lica. Dok mene Cica opominje da ne buljim, baš toliko upadljivo, u ljude oko sebe, oni baš rade suprotno i mahnu svakom ko ih primeti, uz široki osmeh. Stiče se utisak da oni baš sve goste poznaju. Počinju razgovor sa nama, krajnje opušteni i veseli ljudi. Krenuli su na Stelvio. Upoznali su Italijane pre nego što smo mi došli. Italijani imaju drugare na Stelviju i zovu ih na svakih par minuta da provere dal´ je stala kiša. Čim krenu oni, krećemo i mi. Ukrajinci prekraćuju vreme pivom a Cica i ja ćemo klopom. Dok čekamo sendviče, koristim priliku da prebacim snimke sa kamere na hard disk. Oboje počinjemo da se smejemo kada su nam Ukrajinci rekli da pogledamo Nemce, onaj ritual sa kljucanjem karte ponavljaju od kada su stigli a nekoliko puta su vraćali konobaricu, bez narudžbine, navodno još nisu udlučili šta će. Kada smo bili na pola sendviča, Italijani poskakaše kao da sutra ne postoji. Krenuše i Ukrajinci uz pozdrav. Nama ne pada na pamet da prekidamo, preukusan sendvič, na pola. Ubrzo smo u bašti kafića ostali mi i Nemci. Oni su očigledno sišli sa Stelvija i planiraju rutu za dalje. Siti i blago euforični, krećemo da ispunimo primarni cilj našeg moto- putovanja. Imam utisak da su ovde baš svi veseli. Oni što se vraćaju zato što su bezbedno odvozali ovu deonicu a oni što se penju zato što imaju priliku da osvoje ovaj prevoj. Pozdravljaju i oni što me pretiču i oni što su parkirani. Prolazimo jedan tunelčić i tu je i prva serpentina. Ništa specijalno.... ali je prva, osećaj je kao da neko nekom skida nevinost... Stelvio meni ili ja Stelviju. Moje glasno razmišljanje, beskrajno uveseljava Cicu. - Baš si poblesavio, ista krivina kao stotine drugih koje si već prošao! - Slažem se, samo što je ova ka Stelviju. - Imaš ovakvih i ka Debelom Brdu. - Pitaću te kada se popenjemo na vrh... i nemoj više da me zagovaraš nego gledaj uzbrdo da li nam dolazi neko u susret. - Važi.... Livingstone-u moj....ma Indiana Jones-u moj! Smejem se i uživam u usponu. Okolina postepeno postaje surovija, serpentine sve češće a pravci sve kraći. Negde na pola uspona, po mojoj proceni, nailazimo na objekat sa puno parkiranih motora. Dok sam ja fiksirao serpentine ispred nas, Cica se oduševljava pogledom na deo puta koji smo prošli. Jedine nezgodne situacije su kada već uđete u krivinu i tada vidite da se mimoilazite sa niskim kabrioletom a ispred vas je biciklista, na ivici snage, koji po dva metra ševrda levo desno. Morate da usporite na granicu upravljivosti motora..... srećom, ovakve situacije su mi se retko dešavale ali morate biti spremni na njih. Najčešće svi voze vrlo oprezno i sigurno, neki brže, neki sporije. Oni sa koferima imaju ujednačenu brzinu, blaga ubrzanja i blaga kočenja. Oni sa jakim R motorima, bez ikakvog prtljaga, se trude da izvuku mast iz motora na tim kratkim pravcima i maksimum iz kočnica, sve to u prvoj brzini jer nemaju gde da prešaltaju u drugu. Taj način vožnje, motora tog tipa, se može videti kod nas na putu za Divčibare, Debelo Brdo i od semafora do semafora. Bio sam ubeđen da se radi o Italijanima, meštanima, sve dok jednu takvu grupu nisam stigao u krivini, radilo se o Švajcarcima. Verovatno koriste Italiju da daju sebi malo oduška jer su kod njih rigorozne kazne za prekoračenje brzine. Nailazimo na prelepu visoravan sa dugačkim pravcem koji dozvoljava zavrtanje gasa. Ja odlučujem da ostanem na max 60 km/h, na Cicino oduševljenje, i da uživam u pogledu na potočić i planinske livade. Posle prvog sledećeg uspona sam se okrenuo da još jednom pogledam ovu pitominu koju sam upravo prošao. Stižemo na raskrsnicu gde se pravo ide za Švajcarsku a oštro, desno za Stelvio. Mi odosmo desno ka, snegom pokrivenim, vrhovima. Desila nam se jedna vrlo smešna scena. Parkiramo se, prilazi nam čovek i oduševljeno, nekiliko puta, izgovara neko nemačko ime. Ja odrečno mašem glavom ali se on ozbiljno upiljio u mene. Tek kada sam skinuo kacigu i potkapu, postalo mu je jasno da me je pomešao sa nekim. Na samom vrhu je pravi vašar, atmosfera od koje bežimo i Cica i ja ali s´ druge strane, veliki broj ljudi baš to voli. Evo kako izgleda na samom vrhu.

Peti dan našeg puta počinje uobičajenim ritualom, prvo kafa pa sve ostalo. Vidi se da je pred zoru padala kiša ali se sada razvedrava. Pakovanje stvari nam je već postala rutina a od silne želje da krenemo oblačimo i moto opremu pre doručka da ne bi posle gubili vreme. Doro smo se najeli, pozdravili sa domaćinima i krećemo. Raspoloženje je isto kao prvi dan kada smo krenuli u ovu našu avanturu. Ispred nas su Passo del Tonale, Passo di Gavia i veličanstveni Passo di Stelvio zbog kojeg smo i krenuli na ovaj put. Cena benzina je bila 1,52 eura, najskuplje gorivo do sada. Kod mesta Vermiglio, pogled pada na vrhove prekrivene snegom a počinje da se oblača. Cica i ja smo u isto vreme rekli ˝pa neće valjda˝.... oboje smo isto pomislili. Kiša bi uživanje za čas pretvorila u mučenje. U trku se dogovaramo, na Cicin predlog, da Gaviu i stelvio provezemo po vedrom vremenu, makar spavali ovde još dve noći ako treba. Put, priroda i mestašca kroz koja prolazimo su lepi, i stičem utisak da je sve prilagođeno tome da se turisti lepo osećaju. U susret nam dolazi i stariji brat našeg motora. Do sada smo, po prevojima sretali BMW, u najvećem broju, pa Multistrade i Versys-e. Svaki put kada vidim Versysa obuzme me neka milina. Do Passo del Tonale imamo 16,5 km, taman da se zagreju gume. Sam pass je u stvari jedna lepa visoravan sa dosta smeštajnih objekata i marketa. Nama je bio vrlo blizu polazne tačke, tako da se nismo zadržavali. Kako napredujemo dalje, vreme je sve lepše, vedro sa retkim, belim oblačićima, prijatna temperatura, kao najlepše proleće koje možete zamisliti. Vozim polako, oboje sa otvorenim vizirima, gladno udišemo planinski vazduh pun mirisa livadskog bilja. Osećam malu tremu, kako će Cica reagovati kada budemo prelazili Gaviu. Spremam priču za odvraćanje pažnje ali ću da sačekam da vidim šta će biti. Poslušao sam Dejanov ( Crven Ban) savet i penjem se iz ovog pravca zato što veći deo uspona vozim bliže brdu. Da sam krenuo kako sam prvobitno zamislio, veći deo puta bi bio bliže ivici ponora. Silazak sa Passo di Tonale ka Passo di Gavia je put kakav se samo poželeti može. Da sam bio sam na motoru, bilo bi ovde malo divljanja. Crn, lepljiv asfalt, dan sunčan, lepo nivelisane krivine ulivaju osećaj sigurnosti. Stigosmo do skretanja za Gaviu. Put ka Gaviji je baš zavlačit. Počinje jako idilično. Prvo je širok, tu je žubor potoka, pitomi brdski pašnjaci...... i novi Versys. Onda počinju lepe krivine sa odličnim asfaltom. Taman se napraviš na opasno i počneš da dižeš obrtaje i brzinu, put, bez upozorenja, postaje uzan i mokar. - Uspori malo, razliva mi se ovo drveće sa strane i sećaš se da ti je Dejan rekao da je ovo opasan put! - Ok kapetane! Poslušam je i posle par sekundi, na pravcu, dolazi mi grupa motora u susret. Voze kao po jajima. Spustim i ja na 10km/h i nekako se mimoiđosmo. Listopadno drveće je ustupilo mesto četinarima, znači da smo se lepo popeli. Postajem svestan da put nije ni malo naivan za vožnju. Po negde se nalaze oni betonski krajputaši, koji nisu nikakva zaštita u slučaju da se prokliza a na većem delu puta nema nikakve zaštite. Dole je jaki strma padina, koja liči na livadu a u stvari se radi o oštrim kamenčinama između kojih je prorasla trava. Normalno je da ovakav put nagrađuje fenomenalnim pogledom. Najviše me, prijatno, iznenadila sledeća scena. Država koja je svesna da je mototurizam vrlo ozbiljan izvor prihoda popravlja i asfaltira ovakve planinske putiće! Jedino mi nije jasno kako je ova mehanizacija stigla ovde. Posle ovog mesta asfalt je dosta lošiji a to je možda, najviše kilometar do same Gavije. Na kraju, kao šlag na tortu, prvi put sam, uživo, video novu Africu. Odlučujemo da napravimo pauzu uz odličan kapućino. Taman sedosmo kad Cica reče: - E ono je najružniji motor koji sam ikad videla. - Ma nije, čini ti se odavde. To je odličan motor, izbliza nije uopšte ružan. - Teraš me da odem da vidim. Stvarno ode...širi ruke i smeje se: - Ne može ružniji biti, mora da je dizajner bio pijan! (Misli na onog ST-a) Dok se ja čvarim na zubatom suncu, čekajući naručeno piće, Cica škljoca telefonom. Pravimo i jedan selfi, šlogirani od retkog vazduha. Evo i jedna s´ mrmotom. :lol2:

Odličan, vrlo duhovit putopis! Čitam i smejem se, žena misli da sam flipnuo.

Pratim sa uživanjem, šteta što si imao toliko kiše. Samo napred!

Baš me raduje što si počeo da pišeš ovaj putopis! Počeo si ga za desetku, samo napred.

Napravili smo grešku što nismo skinuli kišna odela pre uključenja na SP24. Ovaj deo puta je kao naša Ibarska, od Valjeva ka Beogradu, samo malo vijugaviji. Vrlo prometan put a za volanom sve sami trkači. Temperatura se popela u nebo a mi kuvamo u kišnjacima. Glavna fora im je da ti se približe na dvadeset santimetara iza zadnjeg točka i ne do ti Bog da si ostavio rastojanje od vozila ispred, odmah će se neko uglaviti. SP24 pa na SS12 pa na Via Innsbruck sve ukupno deset kilometara video igrice! Ograničenje 50km/h a vozi se 90km/h ali u točak. Odvojim se na ESSO pumpu i odmah se skinem go do pojasa. Obrišem se onom znojavom majicom, obučem suvu a Cica, kulturno ode u WC i presvuče se. Sve one znojave stvari raširim po stolicama na maloj terasici na pumpi. Pojavi se Cica, ja sipam gorivo, ščepam dve flašice vode iz frižidera i naručim dva espressa. Smeši se radnik i kaže ˝hot, a˝, ja njemu ˝very hot ˝, on meni ˝croation˝, ja ˝no, motoraš˝, on ˝non capisco˝, ja se smeškom i sležem ramenima ˝e ja ti tu ne mogu pomoći˝. Par minuta kasnije, donosi nam, stvarno dobar, espresso na terasu. Polako se oporavljamo od dehidratacije i postajemo svesni da smo oboje dobro ogladneli. Na terasicu stiže jedan biciklista i on utrčava u prodavnicu pumpe i izlazi sa flašicom vode. Isprazni je na iskap, otrese glavom i poče da priča sa nama. Pitam ga zna li za neki restoran sa dobrom hranom u blizini. Kaže da i on traži isto, ima grupu biciklista koju vodi po ovim krajevima i veliki mu je problem upravo ručak. Baš pored ove pumpe je bio restoran, došao je da proveri da li radi ali je i on zatvoren u ovo vreme. Obeležavam na navigaciji par restorana u Bolzano-u i rešim da iskušamo sreću. Spakovasmo se i krenusmo u grad. Na svakom semaforu me je dočekalo crveno svetlo. Vrućina je nepodnošljiva. Stižemo do prvog restorana- ne radi.Krenemo do drugog, ni on ne radi. Cica preseče: - Vadi nas iz ove peći, nećemo pocrkati od gladi! Kada su Jevreji izdržali četrdeset godina gladi kroz pustinju, izdržaćemo i mi do večeras. Vozi u planine! Napuštamo Bolzano, gladni i pomalo umorni. Opet me, na punoj liniji, obilazi jedan trkač, nisam se dovoljno primakao kamionu. Ovo se pokazalo kao dobra stvar. Uhvatim priključak sa ovim fordom, majstor ga baš dobro, sigurno vozi. Čim se ukaže prilika, bez sekunde dvoumljenja, obilazi a ja za njim. Bez obzira na ograničenje, vozili smo između 90km/h i 140km/h. Na jednoj raskrsnici, gde sam ja nastavio pravo ka Passo Mendola a Ford levo, vidim da je vozač devojčica koja teško da ima više od dvadesetak godina. - Au Cico vide li kako vozi mala? - Mora da žuri da se uda..... blesava! Cica ni kada je gladna ne gubi smisao za humor, za razliku od mene koji postajem nervozan i mrzovoljan. Idemo ka passo Mendola a iz suprotnog smera nam dolazi vozilo italijanskih putara. U trenutku mi prolete misao da je prelaz zatvoren ali odbijam da poverujem u to. Ubrzo se pokazalo da je misao bila na mestu. Dobra stvar u svemu ovome je što se na samoj raskrsnici nalazi odličan restoran Kalterer Höhe. Parkiram motorče pored drveta i već osećam miris jabuke i cimeta, grupa penzionera u baštici, igra karte i svi cepaju Apple Strudel. To što je Mendola zatvorena više mi nije predstavljalo nikakav problem, nervoza je nestala a na lice mi se vratio kez od uveta do uveta. Normalno da smo odmah naručili šrudlicu i sok od zove (u Italiji smo samo ovaj sok pili, gde god ga je bilo, domaći i odlično osvežava), i tražimo jelovnik. Konobar nam sugeriše da sednemo unutra jer dolazi vrlo jaka oluja i zbog toga je i prelaz zatvoren, poslušamo ga. Dok smo mi skupljali kacige i jakne, on seda u auto i preparkirava ga pored našeg motora. Čudim se zašto se trudi da postavi auto vrlo blizu Versys-a ali za desetak minuta sam se uverio da zna šta radi. Spasio mi je motor, vetar koji je ubrzo počeo da duva, bi ga sigurno oborio. Uz asistenciju konobara, koji pomalo govori engleski, odlučujemo se za neku čorbu sa mesom i teleće šnicle. On nam stidljivo sugeriše da tek posle čorbe naručimo šnicle ili da naručimo samo šnicle. Nama je neophodno da nadoknadimo elektrolite i ostajemo pri čorbi. Oboje se čudimo, guramo mu pare u džep a on neće. Na njegovom mestu, ja bih se trudio da nagovorim gosta da što više poruči, višak bih mu spakovao da ponese pa, što se mene tiče, nek jede sutra ako ne može da pojede u restoranu. Još nismo dovršili štrudlu, čuje se neki potmuli huk i dobovanje po krovu kao da pada krupan grad. Izađem napolje da vidim šta se dešava, kad me ne odnese vetar. Kišne kapi, malo manje od oraha, lete paralelno sa zemljom! Konobarov auto pravi takvu zavetrinu da se lepo vidi kako lišće i kiša prelaze preko motora. Uđem i zahvalim se čoveku, ponudim ga da popije piće s´ nama, pitam ga kako je znao da dolazi ovakvo nevreme. Objasni mi da ima aplikaciju na telefonu, kojom prati kuda se kreće oblačni front a i oni putari su svraćali u restoran. Ubrzo donese, one tanjire kao vanglice, pune mesa, čorbe ima koliko da prekrije meso. Da nam je doneo šnicle, mogli bi smo samo oči da trljamo njima. Kada smo završili ručak i malo predahnuli, tek tada je konobar ušaou priču sa nama. Uobičajena konverzacija, ko je odakle, gde smo bili, gde idemo... i tako to. Nevreme se polako smiruje, ja gledam na navigaciji alternativnu rutu do sledećeg prenoćišta ali mi konobar govori da ta ruta ne valja. Posle ovoliko kiše taj put je kaljav i klizav. Donosi kartu, pokazuje je mi kuda treba da idem i na velikom papiru mi piše imena mesta: Tramin- Breitbach- Rovere della Luna- Mezzocorona- Mezzolombardo pa pratim putokaze za Cles. Ustajemo da krenemo, on pogleda u onu aplikaciju za vreme i posavetova nas da sačekamo još jedno pola sata. Još mi reče, ako budem vozio brzo, da ću uleteti u kišu, baš oko Cles-a a ako budem išao sporije, na prenoćište stižemo iza kiše. Samo što prođosmo jezero Lago di Caldaro, stidljivo se pojavi sunce, sreća pa je to trajalo par kilometara, odmah se osetila neprijatna sparina. Asfalt je dobar ali su mesta tiha jeza. Sve vreme se vozi kroz neku poljoprivredno- industrijsku zonu. Rovere della Luna: Mezzocorona: Navikneš se na ružnu okolinu ali naletiš na ˝sekače krivina˝: Čim smo izašli iz Cles-a, postaje mnogo prijatnije za vožnju. Blage krivine se nadovezuju jedna na drugu, dobar asfalt a saobraćaj je rasterećen. Ona sumorna mestašca su ustupila mesto šumi. Jedino što umara je sparina i nebo, nije vedro nego je ono blješteće oblačno- belo, ni da spustiš sunčani vizir, niti da ga podigneš, malo korigujem položaj glave i iskoristim prednosti kačketića na kacigi. Kod mesta Tozzaga uletesmo u kišu ˝fajtalicu˝. Kako smo išli dalje, kiša se pojača pa stane i tako sve do našeg odredišta za danas. Ni Cici ni meni se ne oblači kišno odelo, zbog sparine i nadamo se da nećemo uleteti u pljusak. Odela za sada ne propuštaju mada smo povadili uloške za kišu iz njih. Kako smo stigli u Pellizzano, Cica će: - Najzad jedno lepo mesto. - Ovde smo smešteni. - Stvarnooo! Zezaš me? Ovo je baš blizu ovog restorana gde smo ručali. - Pa i nije baš, ima oko 80 km. - Nemoguće, meni se čini da smo stigli za čas. - Jeste kad si prespavala put, prvi put si progovorila kad sam te pitao za kišno odelo i sad. - U, jeste mi se prispavalo posle ručka, oblačno, toplo.... moguće je, sećam se puta kao kroz maglu. Baš mi prija kad lepo, polako voziš. - Uvek, Cile, pa nisam pubertetlija. Navigacija nas dovede do prenoćišta. Prezadovoljni smo smeštajem. Pogled iz sobe: Pogled u sobu: Ovo bi bilo sve od vožnje za današnji dan. Još jedan prelaz je ostavljen za neku od sledećih vožnji, razlog više da se opet obiđu ovi krajevi. Ruta, posle ručka je izgledala ovako, sa lutanjem po Bolzano-u, ukupno za danas, negde oko 220km-230km: https://www.google.rs/maps/dir/Kalterer+H%C3%B6he/46.3467571,11.252589/Breitbach,+Province+of+Bolzano+-+South+Tyrol,+Italy/''/Sabino,+Province+of+Trento,+Italy/Tozzaga,+Province+of+Trento,+Italy/J%C3%A4gerhaus+Room%26Breakfast+Cat.4%E2%98%BC+Val+di+Sole+Trentino,+Via+Simone+Lenner,+20,+38020+Pellizzano,+Province+of+Trento,+Italy/@46.3307347,10.8357453,11.25z/data=!4m37!4m36!1m5!1m1!1s0x0:0x4af4d1738f956de!2m2!1d11.2362003!2d46.4266794!1m0!1m5!1m1!1s0x478280d2ffa0c8e1:0x38ad84b0b0eb6841!2m2!1d11.219817!2d46.3051082!1m3!2m2!1d11.171245!2d46.249526!1m5!1m1!1s0x4782628d257a7273:0xd4105713aa60992c!2m2!1d11.0650072!2d46.2698026!1m5!1m1!1s0x47828ca3afda0935:0x4c2ba48889c4599b!2m2!1d10.971788!2d46.3821913!1m5!1m1!1s0x47825871db550a2d:0x588f8000c6caa22e!2m2!1d10.7573592!2d46.3090167!3e0?hl=en&authuser=0

Zahvaljujem se svima koji odvajaju vreme za čitanje ovog putopisa i koji imaju živaca za pauze između postova, šta ću, kada mi se pojavi slobodno vreme, ja pišem. Canazei je lep i po kiši. Čim smo izašli iz Canazei-a, kiša prestaje da pada, sunce probija oblake ali nije neprijatno jako, taman toliko da dan ne bude tmuran. Refleksno, malo oštrije, dodajem gas ali me šlajfovanje zadnjeg točka opominje da je asfalt još uvek mokar i da zahteva oprez. Ovo nije promaklo Cici: - Jel nam to proklizao točak, osetila sam kao da se zadnji deo malo zaneo? - Jeste, malo, sigurno je bilo malo ulja na putu. - Što si ti zapeo za jači motor kad i ovaj ponekad ne možeš da kontrolišeš? - Ma ne pričam o jačem nego o udobnijem za ovakva putovanja. - Meni je i ovaj baš udoban...a i lep je! Podetinjio si....kao klinci u obdaništu kada se prepiru oko igračke, uvek je bolji kamiončić kod onog drugog od ovog koji ti je u ruci. - Jesam....zato i volim motor. Čim stavim kacigu radujem se kao dete na novu igračku. - Super, to je baš lepo... i ja se isto osećam. Kada se vratimo kući, ti prodaj ovaj pa izaberi neki drugi motor, za koji misliš da će nam biti udobniji. - Važi, odabraćemo zajedno....... ama jel ti to mene malo turiraš? - Paaaa.... mora malo! Priznam da sam nadigran kao bekan i vozim prelepom ˝Strada Dolomites delle Dolomiti˝. Čini mi se da na svakih nekoliko kilometara nailazimo na restorane i kafiće ispred kojih je parkirano dosta motora. Kao da je sve podređeno moto turizmu. Nama još nije vreme za pauzu, oboma nam se čini da smo tek seli na motor. Mada ovaj put prolazi kroz dosta manjih mesta, čitaj- sporija vožnja, svakako ga treba proći, mesta su mnogo lepa. U međusobnom, verbalnom nadigravanju, u kombinaciji sa lepom okolinom, ovaj deo rute nam je prosto proleteo. - Eeee, evo nas opet na nekom pass-u! Da Cica to nije rekla ne bih ni primetio da smo se popeli na Passo Costalunga. Posle par krivinica dođosmo i do Passo Nigra. Od Passo Nigra do uključenja na SP24, ka Bolzano-u, je fenomenalan put za vožnju. Ne mogu fotografije to da dočaraju ali evo nekoliko, da bar zagolicam one koji nisu ovo odvozili. Da malo utešim i one koji nisu išli- gorivo im je skupo i možete i tamo da naletite na radove na putu. Ovo je ruta prve polovine četvrtog dana. Samo 130km od hotela Roma, što mi ponovo potvrđuje da bi Roma bila odlična baza za ovaj deo Dolomita. https://www.google.rs/maps/dir/Hotel+Roma/%D0%9F%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BB+%D0%A4%D0%B0%D0%BB%D1%8C%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%BE,+%D0%9A%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0+%D0%B4'%D0%90%D0%BC%D0%BF%D0%B5%D1%86%D0%BE,+%D0%91%D0%B5%D0%BB%D1%83%D0%BD%D0%BE,+%D0%98%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0/Parcheggio+Passo+Gardena+Corvara+Bz/Passo+Sella/Canazei+Province+of+Trento,+Italy/46.4762073,11.7404667/Vallonga,+Province+of+Trento,+Italy/Passo+Costalunga/Nigerpass,+Tiers,+Province+of+Bolzano+-+South+Tyrol,+Italy/46.5036522,11.4625396/@46.4662603,11.5948385,10.79z/data=!4m52!4m51!1m5!1m1!1s0x0:0xa0e6a026d37281ae!2m2!1d12.2068745!2d46.4662525!1m5!1m1!1s0x477837f5f673e5eb:0xe5210d91f732fe92!2m2!1d12.0089184!2d46.5191244!1m5!1m1!1s0x47781565d1d8268b:0x59628ed7c2336285!2m2!1d11.8089882!2d46.5496509!1m5!1m1!1s0x47786ae0b76c7ccb:0x40f2f7f9c47d5af1!2m2!1d11.757305!2d46.509498!1m5!1m1!1s0x47786a694ab62bc3:0xcb8e3fb552a4e7e4!2m2!1d11.7703649!2d46.4767783!1m0!1m5!1m1!1s0x47786f32bf2a9441:0x7d7f77c5341a1022!2m2!1d11.6598998!2d46.412484!1m5!1m1!1s0x47786f9e3c8a0e65:0xf13dd5e913658b68!2m2!1d11.6070765!2d46.4056886!1m5!1m1!1s0x47786e1b8387dc59:0xcfc0bb140e37d481!2m2!1d11.585833!2d46.457222!1m0!3e0?hl=en&authuser=0

Passo di Valparola mi je ostao, od prošle godine, u jako lepoj uspomeni. Prema ovogodišnjem tempu, prošle godine smo ga baš ispeglali a i na njemu smo se i pogubili bez obzira što smo imali radio stanice. Da nismo sada videli tablu, bio bih ubeđen da ovuda nisam prošao. U stvari, prošle godine je cilj putovanja bila sama vožnja i uživanje u dobrom asfaltu a ove godine uživam u predelima koji se vide s´ puta. Ove godine nema toliko vozila i mogu da dozvolim sebi da zveram okolo i da vozim 20km/h a da ne usporavam one iza sebe. Divim se ovim biciklistima, mada ne razumem uživanje....uzbrdo svi gledaju u prednju gumu, znoje se i jedva dišu a nizbrdo se sjure i opet gledaju samo u put ispred....e video sam jednog koji gleda okolo! Dok sam ja analizirao dal´ će iz ovih crnih oblaka grad ili sneg, pošto je temperatura naglo pala, naš prijatelj biciklista i njegova ekipa me obrijaše.... i to s´ desne strane. Cicin komentar: - Jel´ oni znaju da mogu ovako da dobiju upalu pluća, kada ih znojave produva?... doveo me do suza. - Cile, ako ga budem stigao, uzeću mu broj telefona, roditelja, i odmah ćemo ga tužiti majci! U susret su, najzad, počeli da dolaze motori. Mislim da ih je lako prepoznati. Brine me jedino što su svi u kišnim odelima. Razgovor opet kreće oko ˝motora sa ružnim, kockastim koferima˝. Ja prepričavam sve dobre strane, za koje sam ikad čuo ili pročitao a ona se uhvatila izgleda. Osećam da polako gubim u ovoj diskusiji ali se još uvek nadam. Neću da budem naporan i skrećem temu, priču o boljem motoru ću da doziram na svaka dva sata po rečenicu dve, čisto da joj bude kao crvić u podsvesti. Posle malo kišice, dolazimo do hotela Armentarola, zašto sam ga zapamtio? Ovo je mesto gde smo se prošle godine pogubili kao kokoške u mraku. Nastavljamo ka Passo Gardena a nebo baš obećava dobar provod. Radim ono što mi je jedino preostalo, uzdam se u sreću. - Vidi kako je lep ovaj motor što nam dolazi u susret! Dobro je što nisam nastavio priču o većem motoru, opet bi me pokopala. Ili su se ljudi uverili u kvalitet Versys-a ili nisu imali pare da kupe nešto drugo?! Vozeći kroz ova njihova seoca ne mogu a da se ne zapitam zašto toliko traće prirodne resurse, pa pored ovakvih puteva ima toliko zgodnih mesta za odlaganje đubreta, pa oni ni u one potočiće ne bacaju ništa. Kakve su im bre to livade bez kesa i ambalaže od jogurta i piva ili bar flaša od ulja za traktore, pa ne rade im valjda zemljoradnici gladni i ručno? Dođite vi u Srbiju da vidite, imamo mi isto što i vi ali imamo i đubre, da se vidi da ima neko živ!!! Prosto boli, kada postaneš svestan, koliko su nam primitivci i primitivizam, sa svojim pravilima ponašanja upropastili prirodu i sve sfere života. Aj´ se mi vratimo na Gardenu. Prvi deo uspona je odličan, nov, hrapav asfalt. Drži kao na šinama. Drugi deo je stari, uglačan ali nisam primetio da je mnogo klizav. Uglavnom, uživanje je zagarantovano. Stižemo na vrh, parkiram u društvu velikih, malo da protegnemo noge i napravimo koju fotografiju. Restoran, na vrhu, nas je privukao terasom sa lepim pogledom i rešismo da popijemo kafu. Preparkiram motor ispod terase, da mi bude na oku, da ne skidam navigaciju i ostale džidža- bidže. Svuda je espresso odličan pa ni ovde nije bilo drugačije. Zašto mi se čini da se fušerenje, kao kultura poslovanja, zadržalo samo kod nas? Dva puta se okrenuo, nekoliko puta trepnuo i već prolete sat vremena. Napuštamo Gardenu i idemo ka Passo Sella. Desetak kilometara do Passo Sella je pitomo ali krivudavo i prelepo, bez prave granice ˝sad´ se spuštam....sad´ se penjem˝ ili možda mi nismo primetili granicu. Silazak, ka Canazei-u, je već daleko zahtevniji i atraktivniji za vožnju. Mi imamo svoju taktiku za Dolomite, druga- treća, mali gas i specijalan rad glavom...kao kada gledate tenis. Bitno je, na zgodnim mestima, propustiti sve koji dolaze iza, da njima ne kvarite njihovu taktiku. Na početku, ovo izgleda teško ali se uz malo vežbe da savladati...e onda nastaje uživanje i dobri, jasni snimci na kamerici. Ne pričamo mnogo. Svako meditira svoju meditaciju. Surovi kamenjar su zamenili četinari i mirišu za sve pare. Prilično oštre krivine se smenjuju jedna za drugom. Asfalt dobro drži... ma san svakog motoraša. - E, aj´ sada ti meni Cile, reci, kako ovo nekome da prepričaš? - Pa lepo...nikako. Ovo ne može da dočara ni profi kamera, ne može da ti dočara ovaj miris i ovu smirujuću energiju. Kada bi uspeo delić atmosfere pisanjem da dočaraš...zvao bi se Ivo Andrić. Kod hotela Lupo Bianco se nalazi jezerce kao iz bajke. Nailazimo na mali tunel. Merak pojačali na trojku i kada smo najviše ušećerili, zna se.....jedna doza pljuska. Lepi Canazei, na žalost, osvajamo po kiši.

Uraaa, Panda ponovo piše! Samo napred, oduševljavaju me vaši putopisi.

Posetili smo Dejanove prijatelje, popili kafu, poslužili se kolačima kod njih, usput čuli kako se živi i radi u Švajcarskoj i krenuli polako, nazad. Ja sam svratio u pečenjaru po jagnjetinu dok su me drugari strpljivo čekali. E tek sad idemo za Valjevo. Posle par minuta vožnje, stadoše drugari da beru pečurke....meni još nije bio termin. Nastavim polako, brzinom ranjenog puža, u ustima još uvek ukus teletine a iz kofera miris jagnjetine. Uživam u okolini i taman kad smo se sastavili, morao sam i ja da berem pečurke. Pokažem im da nastave pa ću ih stići. Stanemo na jednoj seoskoj raskrsnici, da sabijemo redove....nema Ivice . Juga hoće da se vratimo. Analiziramo situaciju, Ivica je išao prvi, Dejan iza njega, pa Juga, pa ja, na kraju. Da je zaostao, ja bih morao da naiđem na njega, jedina varijanta je da je otišao napred. Odgovorim Jugu od vraćanja i nastavimo ka Valjevu. Usput se dogovaramo za kafu. Dejan mora da sačeka sina, vraća se sa ekskurzije a Juga i ja idemo kod Jovića, na kafu ispratušu. Prođe još jedan lep, radostan dan i srećno proveženih 270 km puta po Srbiji. p.s Ivica je srećno stigao kući, pre nas.

Napuštamo Ivanjicu i ˝Boem˝. Mene je žena razmazila, posle ručka se izvalim na krevet i isključim se na jedno pola sata, što bi ona rekla: ˝praviš se nevidljiv˝. Nagovaram Dejana da on ide napred, ne bih li ja ˝vario˝ iza, iskusan Dejan, ne da se! Put ravan da ne može ravniji biti. Posle Prilika ima par krivina i to je to, sve do Požege. Uhvatio sam se u kolo, sad moram da igram. Vozimo, tačnije, dremamo, između 50- 80km/h. Blizu Požege, automobilisti su naklonjeniji motoristima. Neki se pomere u desno, da nas propuste, neki nam rukom pokazuju da slobodno pretičemo i pozdravljaju nas. Nailazimo i na jako čudno parkirane automobile. Prolazimo Požegu i stajemo na prvoj pumpi, ka Valjevu. Sipamo gorivo i pravimo sladoled pauzu. Ova pauza mi je najviše prijala, na celoj ovoj vožnji, došla je u pravo vreme. Odavde je mnogo zanimljiviji put. Sada je pao pasulj na Jugu da bude prvi u koloni a Dejan i ja kuliramo iza njega. Stigosmo do odvajanja za Divčibare, preko Tometinog Polja. Ovuda je uživanje voziti. Okolina je prelepa tako da je lako istolerisati nešto lošiji asfalt na pojedinim deonicama. Ima i blagih i nešto manje blagih krivina....pa ko šta voli. Može da se kulira i sa 40 km/h, ima šta da se vidi. Na ovoj deonici, do Divčibara, svako može da se zabavi, bez obzira na afinitete u vožnji. U međuvremenu smo se čuli sa našim drugarom, Ivicom, čeka nas na fešti ˝Dani gljiva˝ na Divčibarima. Odlazimo da ga potražimo i da posetimo manifestaciju. Ima motora više nego na nekom moto skupu. Ljudi uživaju u prirodi, na suncu uz besplatni, pečurka i mesni gulaš. Za veče je bio organizovan i koncert ali mi smo imali obaveze u Valjevu, tako da nismo ostali. Nađosmo Ivicu, tačnije, on je nas prvi video.

@ bocca_bastard Stvarno me terao da pijem kiselu vodu, da bi ubrzao varenje, činilo mu se da ću da zaspim na stolici. @ srrdjan Ova ekipa je raskrstila sa svetom vodicom, pa i pivom, davnih dana, pre više decenija. @ pedjazz Prokrstarili smo ovaj kraj iz svih pravaca, lepi predeli, samo nismo snimali. Za naše motore nije loš.

Terao me Dejan da pijem vode, da ne bih zaspao!