Strah je bio prisutan ali je , za divno čudo, podnela celo putovanje mnogo bolje nego što je i sama očekivala. Pokusacu da je nagovorim da napise svoje utiske.

Raduje me da vam se sviđa ovo moje pisanije, hvala. @nemo Vaši tekstovi su meni i drugarima bili osnova za planiranje prošlogodišnje a meni, ovogodišnje rute. Putopis iz linka sam dao Cici da pažljivo pročita pre polaska na ovaj put.

Ovo je nebo iznad Zagreba: Par minuta kasnije je to izgledalo ovako: Po ulasku u Sloveniju, auto put postaje zanimljiviji a temperatura je prijatno niža. Nas dvoje smo se raspričali preko BT komunikacije kao dve kokoške. Glasovna obaveštenja sa navigacije su isključena, na navigaciju ni ne obraćam pažnju, ovde ne može da se zaluta. Mnogo puta sam išao u Kranjsku Goru na skijanje a i svako skretanje je jasno obeleženo. Ko, bre, ne može da zaluta!?! Tamo gde sam trebao da skrenem ka Kranju sam preticao kamion sa dve prikolice, putokaz nisam ni video. Vidim isključenje za Vrhniku, brate kao u zoni sumraka, kakva sad Vrhnika kad treba da bude isključenje za Kranj. Uđem u Vrhniku, prvi kafić, priđem namrgođenom, nabildovanom, istetoviranom momku sa devojkom jer nikog drugog nije ni bilo. Razvuče mu se faca u osmeh kada sam mu rekao da smo iz Srbije i uputi nas kako najbrže da izađemo nazad na auto put uz upozorenje da ne slušamo navigaciju nego njegova uputstva, jer svaka iz nekog razloga brlja u tom delu Slovenije. Zahvalim se i krenem a u sebi razmišljam gde li nas je ovaj uputio. Posle par minuta pogledam a navigacija me vraća nazad u Vrhniku!? Vozim po uputstvima koje mi je čovek dao i bez problema stižemo u naše prvo prenoćište negde oko 16h 30´, jedino sa 44km većom kilometražom. ˝Apartments and Rooms Jozica˝ objedinjuje restoran, pizzeriju, sobe i apartmane. Nalazi se na 4km od Kranjske Gore. Dolazim do šanka, gospođi pokazujem rezervaciju sa booking-a, ona uzima ključ i vodi nas do sobe. Pokazuje nam mesto za motor. U garaži su vrata i kroz hodnik smo odmah u sobi. Odlično ne moram da teglim pretovarene kofere. Soba jeste velika, čista ima sopstvenu saunu, kuhinju ali brate gledam u točkove parkiranih automobila napolju. Cica kaže: daj nemoj sad da izvoljevaš ovo je samo da prespavamo. Raspakujemo se i vidimo da je kofer u kom je Cicina torba sa stvarima mokar. Nisam bio pažljiv kada sam ga zatvorio, nisam video da je uštinuo unutrašnju torbu. Zagrebački pljusak je pošteno navlažio Cicine stvari, osim moto opreme nema šta suvo da obuče. Idem do recepcije da vidim da li slučajno imaju neku sušilicu ili grejalicu. Sada je na recepciji čovek...znate ja sam rezervisao dve noći....bla...bla...bla, a otkuda vama taj ključ? Dala mi gospođa za šankom, pre par minuta. Jao čim nisam tu oni nešto pogreše, vaša soba je na spratu, sa pogledom, izvinite, sada ću vam obezbediti i grejalicu za stvari...i još nekoliko puta izvinite...u stvari izvinjavao se sve do vrata nove sobe. Nova soba je duplo veća, sa terasom i pogledom na planinske vrhove. Grejalica suši stvari a nas dvoje, istuširani, dovršavamo sendviče koji su putovali od Valjeva. Mesto za motor: Pogled: Primećujemo da dosta ljudi dolazi ovde na klopu, što s´ motorima, što s´ kolima, tablice i lokalne i iz cele Evrope. Rešimo da vidimo kakva je to hrana a i vreme je za večeru. Konobarici objasnim da hoćemo samo njihove domaće stvari, za početak neki domaći sok i neku supu karakterističnu za ovaj kraj Slovenije i njihov restoran. Odmah nas pita dal´ jedemo pečurke, da, daaa, volimo ih i Cica i ja. Odskakuta ona veselo i odmah se vraća sa dve ogromne čaše domaćeg soka od zove sa listićima mente i kriškom limuna, led u posebnoj posudi. Sok je vrh! Vrlo brzo stižu dva tanjira supe, ma nisu to tanjiri to su male vanglice, u svakoj ima bar po 300gr različitih pečuraka plus preukusna, gusta supa. Više mi liči na gulaš s´ pečurkama. Ukus je savršenstvo, ono presit si a još ti se traži ukus. Borismo se mi s´ tim dobrih sat vremena. Ovaj dan smo završili sa ogromnim osmehom na licu, prezadovoljni putem, smeštajom i hranom.

Nije druže nikakva tajna, našeg goriva mi je potrošio 6.2L na stotku. Hrvatskog, pri bržoj vožnji 5,5L a u Sloveniji i na celom putu po pasovima nije prešao 4,5L. Baš sam vodio evidenciju jer je i mene zanimala potrošnja ovako opterećenog motora.

Prošle godine (2015-te) sam išao na Alpe sa drugarima motorašima, Dejanom, Mikicom i Matijašem. Vratili smo se s´ lepim utiscima i gomilom fotografija i video materijal. U nekoliko navrata sam pokušavao da sredim video materijal ali nekako uvek odlutam, u mislima, ponovo na taj prelep predeo i od editovanja ne bude ništa. Cica je uvek prisustvovala tim pokušajima i zajedno sa mnom se divila lepoti prirode. Dođe i kraj maja 2016-te, moji drugari imaju obavezu da porodice vode na more i razgovor se svodi na to gde je bolje, Grčka, ali koja mesta? U meni se probudi dobar muž i kažem ženi da odabere neko mesto u Grčkoj, gde joj se sviđa, pa da odemo da se brčkamo, broj dana onoliki koliko ona misli da bi nam prijao. Odgovor me je šokirao: a što ne bi na Alpe, motorom, dok još ima snage u nama? U Grčku možemo i sa sedamdeset godina, preko neke agencije. Ne verujem, gledam po kući da nije negde postavljena skrivena kamera. U najhedonističkijim maštanjima, nisam imao obraza da planiram Alpe dve godine za redom. Ajde da se ne radujem prerano, bez obzira što srce počinje ubrzano da kuca, smireno objašnjavam Cici da prvi i poslednji dan mora da sedi na motoru preko 600 km. ˝Nema veze, pravićemo pauze, pa nije mi bilo neudobno ni onih 350km kada smo obilazili Goliju, Kokin brod, Zlatibor i Taru u jednom danu.˝ Planiranje može da počne. Ono što joj se svidelo na slikama je Mangart, Dolomiti i Grossglockner...dobra osnova. Prvo na accuweather-u tražim najstabilniji vremenski period za ove lokacije i to je otprilike 27-mi juni pa nadalje. Preko booking-a odmah rezervišem dve noći u ˝Apartments and Rooms Jozica˝, jedan dan odmor, drugi dan Mangart pa dalje. Sve mi je nekako preblizu, nezgodno je naći prenoćište koje odgovara i po ceni i po lokaciji u tako kratkom vremenskom razdoblju. Prošle godine smo rezervisali početkom maja za sredinu augusta i jedva smo našli smeštaj. U međuvremenu vidim da mi je sajla kvačila za zamenu, okrećem telefone i rok isporuke je mesec dana. Niko od dilera Kawasakija nema sajlu na stanju, kako je lako biti diler u Srbiji. Ivica Matijaš mi priskače u pomoć i preko njegovih prijatelja, sajla stiže dva dana pred put. Menjam ulje, filter i sajlu kvačila pri tome me osa vakciniše za vrat a posle par minuta, pčela za nožni prst. Zaključujem da nisam alergičan i da može da se krene bez ikakvih problema. Kako se približava vreme polaska tako se menja i vremenska prognoza. Taman kada je prošao rok za besplatno otkazivanje smeštaja, accuweather je predvideo kiše i nepogode duž cele moje rute. Nema veze, mi krećemo! Polazak je 27-mog juna u 6h ujutro, da izbegnemo vrućinu i nadam se kišu koja bi trebala da nas uhvati oko 13h kod Zagreba. Dan pre polaska se pakujemo i vidim da nema šanse da u 3 kofera spakujem sve što smo hteli da ponesemo. Prvo alat svodim na ˝smrt˝ klješta, par imbusa, pribor za krpljenje guma i zlatnu karticu auto-moto društva. Od garderobe samo po nekoliko starih majica koje planiramo da pobacamo kada se isprljaju kao i čarape. Farmerke i patike će nam biti civilna oprema i po dve pristojne majice, ponećemo po duks dugih rukava ako bude hladno. Merimo sve stvari i nas dvoje u opremi i vaga pokazuje neverovatnih 210kg!!! Krećemo sa 2 sata zakašnjenja, oko 8h, i tek u Sloveniji kapiramo da smo zaboravili da spakujemo dukseve a verujte bili su neophodni i foto aparat. Auto put smo zgazili mnogo lakše nego što sam očekivao a na pauzama koje sam pravio na otprilike na 150km, pre nego što osetimo umor, smo upoznali dosta interesantnih ljudi. Izdvoio bih jedan susret. U Hrvatskoj nam se obraća čovek, dosta mlađi od nas, koji otežano hoda i otežano priča. Dolazi i njegova supruga i sedaju sto do nas tako da možemo da razgovaramo. Čestita nam što putujemo motorom i na izabranoj ruti. On se pre par meseci probudio iz godinu dana duge kome. Vozio je motor auto putem, po mraku i kiši. Vizir mu je maglio i nije na vreme video znake upozorenja da su radovi na putu. U sekundi mu se promenio ceo život! Održava ga želja i nada da će ponovo moći da sedne na motor. Kod Zagreba nas je uhvatio pljusak, sreća, na pumpi i držao nas je preko sat vremena. Radnici pumpe kažu da je ove godine to najjači koji su videli. Automobili su se zaustavljali u zaustavnoj traci autoputa. Vozači koji su stizali na pumpu, po prestanku kiše, su izgledali izbezumljeno. Kako se Versys 650 borio sa tolikim teretom na auto putu možete videti ako imate 6 minuta viška svog života. Pustite neku muziku koja vam se sviđa pošto se čuje samo šuštanje vetra. Vibracije koje se vide su od nosača kamere, motor je savršeno miran.

Pošto ne mogu da otvorim temu u odgovarajućem topiku, pišem ovde. Administratori nek rade ono što misle da treba. Zahvaljujući nemaru vulkanizera koji radi besplatnu montažu novih guma, otkrio sam Ivicu. Tek montirana, nova guma, mi je ispustila baš ispred njegove radionice. Ajd da svratim, da rešim problem i pošto je to bila i perionica i da operem auto. Odem u obližnji kafić (kod Kize) dok sve to ne bude gotovo. Dođem po auto i ne mogu da ga prepoznam, odrađen vrhunski! Tako sam postao stalna mušterija. E onda Ivica reši da zatvori perionicu, moj auto više nikad nije bio opran kao kod njega, čak i kada ga sam perem. Umesto perionice, napravljen je deo za rad sa moto gumama...URAAA! Kako to izgleda kada se radi kako treba? Dođeš motorom, skineš kacigu...motor podignut. Par minuta razgovora..gume namontirane i izbalansirane. Gde bi nam kraj bio kada bi svi ovako radili svoj posao? Koordinate radionice, za one koji imaju navigaciju: 44.279865, 19.887801 Evo i par fotografija: I na kraju, da vam otkrijem da je ovo, najpozitivnije moguće, iskustvo sa našim ˝ivica744˝.

Od 2014-te, žena i ja koristimo opremu Fastway. Touring jakne i pantalone, nema tog modela više, prezadovoljni smo. Ja koristim i njihov Coolmax, gornji deo, donji deo kao i gaće. Ne mogu da zamislim letnju vožnju bez ovog aktivnog veša. Jakna i pantalone, sa uloškom, izdrže oko sat vremena vožnje po kiši ali je ipak potrebno kišno odelo za duže vožnje po kiši. Možda su nepoznati ali za te pare, bolje nema.

Ja sam uzeo ovde , vidim da trenutno nije na stanju. Moj drugar je kupio ovde i odusevljen je. Mozes da nadjes i jeftinije na aliju ako imas zivaca da malo vremena izgubis trazeci.

Na nasu carinu je stigla za 12 dana a ovi je drzali jos 15, secam se jer sam na kraju zvao carinu da pitam da li postoji neki problem. Sledeci dan su pustili posiljku i naplatili otvaranje+ 20% PDV-a na pravu cifru ($80), bez obzira sto je kinez napisao da je besplatan primerak za testiranje. Nemam nista protiv placanja haraca ali me nervira sto nikad ne znam koliko ce posiljka stajati na carini.

Ovaj, sa drugog linka koristim od 2014-te godine. Do sada, radi besprekorno. Zena i ja se jasno cujemo do 140 km/h. Kada se upari sa drugim motociklistom, preko 700m udaljenosti pocinje da susti a mozemo da pricamo pri brzini 120 km/h.

Čuvajte se pasa!

Meni se ovakva vožnja sviđa, znanje a ne ludilo: https://www.youtube.com/watch?v=R_dvM2Iw1Qg

Ne zamerite na kvalitetu fotografija, ipak se radi o telefonu i nižerazrednom ˝idiotu˝. Nadam se da smo uspeli da vam dočaramo delić atmosfere. Odavno nisam video toliki broj nasmejanih ljudi na jednom mestu! Organizatorima, jedno veliko BRAVO!!! :care: Živi bili!

Sutra ću da proberem još neke.

Evo i nekoliko fotografija koje smo napravili Crven Ban i ja, danas na Tari:

Pre neki dan, zahvaljujući Crvenom Banu, imao sam čast da upoznam Jošku i Žužu. Povezao mi je neke stvari na Versys-u i oduševio me znanjem, ljubaznošću i gostoprimstvom. :care: Kratak video, napravljen telefonom:

Penjemo se ka Tari, prvo makadam a onda nešto lošiji i na pojedinim mestima klizav asfalt. U nekim krivanama ima rizle u tragovima a neke su čiste. Dolazimo do prvog vidikovca i opet malo slikanja. Pada dogovor da mi ipak malo produžimo planiranu rutu i da obiđemo jezero Zaovine na Mitrovcu. Ispred nas je oko 20-tak kilometara uspona i krivina ali neprocenjiv pogled! Juriš!!!!! Dok kažeš ˝šta bi˝, već stigosmo do skretanja za jezera. Nešto uži asfalt, rizle malo više ali se vozi bez problema uz miris borove šume i dođosmo do jezera Zaovine. Kakvo more, kakvi bakrači ovo je raj na zemlji. Bistra voda, čist vazduh nema turbo folka, čuje se samo prelepa priroda. Tu smo negde i nas trojica. Malo se divimo planini, malo nam pažnju privlači jezero Spajićevo. Ovde je, prvog augusta 1877-me godine, Josif Pančić otkrio svoju omoriku. Mi smo, skoro na istom mestu, par metara dalje, otkrili ˝bele Rade˝! U mislima čestitamo baštovanu koji ovo cveće okopava i zaliva i nastavljamo ka jezeru Spajićevo.

Spuštamo se ka Rogačici i skrećemo ka Bajinoj Bašti. Otišli smo u carinsko skladište (roba zaplenjena na carinskim prelazima) ali je sve drugačije nego prošle godine. Podigli su cene najmanje 10x! Tu je moglo da se nađe sve, od stvari za bebe pa do profesionalnih alata, naravno i moto oprema. Od moto opreme su imali neke nižerazredne, kineske, čizme i dve kacige. Ovaj put nismo imali sreće. Produžavamo ka B.Bašti i pravimo pauzu u poslastičarnici ˝kod Olivera˝, preko puta škole. Sendvič, kafa i sladoled su nam baš prijali. Crven Ban i ja pratimo da Versys, slučajno ne dobacuje ženama dok prolaze... ume on to da uradi kad sam ja na njemu. Čika Miki selfira i krećemo ka Perućcu.

Dugo smo se dogovarali oko ove ture.... sigurno preko dva minuta. Ja sam hteo u carinsko skladište u Bajinu Baštu a Miki je hteo u manastir Svete Trojice u Podnemiću. Crven Ban nije bio siguran dal´ će uopšte moći da krene. Polazak ispred moje kuće u subotu u 9h. Subota, 8h 45´, tu je i Crven Ban i tačno u 9h se kreće sa punim rezervoarima. Ruta: Link: https://www.google.rs/maps/dir/Valjevo/43.970116,19.5668066/43.9578592,19.426936/43.8556373,19.4058726/43.9591343,19.4204662/44.1627045,19.4310496/44.2983577,19.541057/44.3744073,19.5957228/Valjevo/@44.1153755,19.3374273,10z/data=!3m1!4b1!4m21!4m20!1m5!1m1!1s0x4759ed943bda4431:0x9ad0d594314374f!2m2!1d19.8906547!2d44.2682727!1m0!1m0!1m0!1m0!1m0!1m0!1m0!1m5!1m1!1s0x4759ed943bda4431:0x9ad0d594314374f!2m2!1d19.8906547!2d44.2682727!3e0?hl=en Motoraši: Čika Miki: Crven Ban: Smiljke: Do B.Bašte idemo preko Debelog brda. Kod brane Rovni skrećemo desno. Valjevo- Poćuta je dobar asfalt i nema iznenađenja u krivinama u obliku rizle ili odrona. Od Poćute pa nadalje, asfalt je nešto lošiji ali daleko od toga da je katastrofalan. Ima kratkih deonica, od po par stotina metara, gde je baš propao ali nije nesavladivo. Priroda je prelepa! Dođosmo do poznatog vidikovca. Tu islikasmo sebe i motore.

Kontaktiraj ga na : ivanviziri@gmail.com

Bilo je nekoliko sajli u opticaju ali ni jedna original, pa je pao valjevski ˝skarabudž˝ koji je odradio posao.

DOšlo je vreme da napustimo Koštuniće. Par na DR-u kreće sa nama. Kolega na DR-u, sa suvozačem, sjajno izlazi na kraj sa uzanim i oštrim krivinama, odličan vozač. Veliki pozdrav od valjevaca! Bilo mi je uživanje voziti iza vas. U retrovizoru više ne vidim Vapu i Čika Mikija, obaramo tempo da bi ih sačekali i rastajemo se s´ parom iz BG-a. Dolazi Čika Miki i obaveštava nas da je Vapi pukla sajla od kvačila ali da on neće da stajemo sada nego u prvom mestu na koje naiđemo. Vozimo lagano da bih držao Vapu u retrovizoru. Nezgodno je provesti ove krivine bez šaltanja. Krivine su iza nas, ulazimo u Beršiće gde nas dočekuje loš put (par kilometara- ništa strašno). Automobilisti su nam i dalje naklonjeni i pozdravljaju nas mahanjem. U Beršićima stajemo preko puta prodavnice i Crven Ban i Vapa menjaju sajlu. E sad, da Vapi nije pukla sajla, da je odmah stao da je zamenimo mi ne bi stali u Beršićima. Ne bi pričali sa meštanima i oni nas ne bi uputili na odličan put preko Rajca a mi bi propustili,možda, najlepši deo puta i prirode na ovom delu rute. Put preko Rajca: Priroda je toliko lepa da oduzima dah i čini nam se da bi brza vožnja ovuda, bila čista glupost. Sa Rajca smo se, preko Veliševca, uključili na Ibarsku magistralu, do Ljiga. Posle Ljiga, pored Vrujaca pa preko Mionice, nazad u Valjevo, na oproštajnu kafu u kafić Knez. Ovde mi se ispraznila baterija na kameri i odredila da ovo bude kraj ˝slikopisa˝. Ovu vožnju je obeležilo sjajno raspoloženje učesnika, neuobičajena ljubaznost vozača automobila, prelepi predeli i potrošnja od 4.5 l/100km mog Versysa (sa suvozačem i punim koferom).

Hvala ˝slave74˝ Mi smo vozili pažljivo, do 50 km/h baš zbog ovoga što si napisao. Primetili smo da se ljudi sa decom i sama deca šetaju i uživaju na biciklicama. Našom vožnjom smo svuda izazivali prijateljske pozdrave i ispraćani smo osmehom! Biću slobodan da ponovim tvoj apel svima koji reše da obiđu ovaj prelepi kraj: Pripaze malo na dečicu - komšijice mi se voze biciklicama (možda budući motoristi) i šetaju glavnim putem! Prođosmo Duškovce i dolazimo do putokaza koji pokazuje 2 smera a put se račva u 3 Posle kratke konsultacije, odlučujemo se za krajnji levi smer, najviše ˝miriše˝ na avanturu. Lepa priroda, uzana vijugava nizbrdica, pravi izbor! Još jedno račvanje. Odluka je pala- idemo desno. I na kraju nam se ukazala naša prvomajska livada. Lepa trava, nema nikoga, drvo pravi hladovinu, rečica i mostić- TO JE TO! Parkiramo mašine, raspakujemo mezence, Vapa kuva kafu i započinje kulišica . Uz meze pada dogovor da posetimo etno domaćinstvo Koštunići. Sa livade krećemo desno ka Pranjanima. Pratimo pravac ka Gornjem Milanovcu. Ulazimo u Leušiće i tu negde se odvajamo desno ka Koštunićima. Automobilisti su i dalje neverovatno ljubazni prema nama, pozdravljaju nas i pomeraju da prođemo. Posle par kilometara uzanog, krivudavog asfalta, stižemo u Kožtuniće. Na parkingu se već nalazi jedan fenomenalno sređen DR 650. Čika Miki i Crven Ban u iščekivanju konobara.....al´ dođe konobarica....i to plavuša. Kako život zna da iskušava. Koštunići su jako prijatno i lepo mesto i zaslužuju da se posete još koji put.

Izvukli smo se iz gužve i skrenuli ka Tometinom Polju Eh da nije te rizle u krivinama, put je onakav kakav motoraši zimi sanjaju! Vidim grupu automobila i pomislim da je došlo do laganog ˝čvrkanja˝. Ono ljudi, isto kao i ja , skupljaju prolećne fotografije za zimnicu . Ovaj deo puta, Tometino Polje- Duškovci, od srca preporučujem svakom vlasniku dvotočkaša, bez obzira na kubikažu!

Do Divčibara ima još lepih krivina I lepe prirode. Primećujemo da Vape i Crvenog Bana nema . Pre nego što smo stigli da se uplašimo, pored nas staje BMW i vozač nas obaveštava da su stali da dotegnu nešto na jednom od motora i da ne brinemo, već su krenuli. Hvala mu! Opušteno dočekujemo našu braću i krećemo dalje. Sa livada se već vidi dim i oseća miris roštilja. Srećemo jednog kolegu. Odmah tu, iza ove krivine pojavljuju se lepote Divčibara Divčibare pune ˝k´o oko˝, jedva čekamo da se izvučemo iz ove gužve i skrenemo ka Tometinom Polju.