Upravo tako. I dišu i mirišu. ........ Ništa... I dalje ista stranica...

Prodajem Held rukavice Air n Dry u odličnom stanju. Kao nove. Provereno, dobro rade. Samo jednom sam padano u njima. Slomio sam sve živo na sebi ali su mi ruke ostale netaknute. Cijena... Prava sitnica. Ovaj post pišem u nadi da će se otvoriti sledeća stranica jer je ova preteška i jedva se otvaraju fotke.

U velikoj zgradi se nalazi sve što može zatrebati putniku namerniku: wc, restorani, prodavnice suvenira… Imaju magnete i nalepnice. Iznad zgrade je spomenik koja markira granicu polarnog kruga a na obližnjem platou izložba radova prolazećih turista. Ljudi ređaju kamenje i prave male sculpture verovatno želeći da ostave nešto iza sebe. Šta će reći arheolozi za 1000 godina, ne zna se. Još jedan grupnjak... … i vreme je za polazak. Imamo još 150 kilometara do smeštaja. Kao za maler, kad smo već svi seli na motore, meni se izvrne postava u rukavici. Guram prste a oni neće da uđu. Neverovatna glupost i super banalna stvar ali je situacija takva da ne mogu da vozim. Kažem ostalima da krenu a ja ću ih stići. Jedino moj drug neće da krene i ostane da me sačeka. Trebalo mi je neverovatnih 10 minuta da uguram prste tako da mogu nekako da stiskam kvačilo. Izgleda da Held rukavice idu uskoro u đubre, cela postava se odvojila. Uključujemo se sa parkinga na glavni put. Ja, malo nervozan jer sam se zadržao, vidim dolazi auto ali dam gas i vozeći iza Laleta, komotno se uključim ispred njega. Auuuuu… Koje je to bilo ležanje na sirenu, ablendovanje, psovanje, pokazivanje srednjeg prsta… Mnogo sam ga iznervirao ovim “rizičnim” izletanjem. Kod nas niko ne bi ni pomislio da se desilo nešto pogrešno ali je u Norveškoj ponašanje u saobraćaju sasvim drugačije. Tamo niko nigde ne žuri. Dešavalo nam se da u daljini ugledamo tačkicu od automobila koji planira da se uključi na glavni put. Deset… šta deset, dvadeset puta može da prođe i da se vrati nazad ali ne… Čeka da mi prođemo pa tek onda kreće… pod uslovom da se na horizontu ne pojavi neko drugo vozilo.

Posle Bodo-a, vožnja je bila izuzetno prijatna. Upravo je bilo onako kako smo zamišljali ovu turu pre polaska: krivudav put pored fjordova, lepa okolina, sunce, omiljene mašine pod nama… Malo kasnije, ulazimo dublje u kopno. Vegetacija postaje oskudnija i pojavljuju se brda pokrivena snegom. Tamnije je jer je več 19h a i oblaci su se nakupili. Ovaj put nećemo promašiti - ispred nas je kompleks posvećen granici polarnog kruga. Parkiramo motore i krećemo u obilazak.

Brod putuje 3-4 sata pa smo se brzo orijentisali ka putničkom salonu. Toplo je i idealno za sušenje i malu dremku. Kako je prolazilo vreme, nebo se raščistilo i grupno smo izmileli na palubu. Uživancija. Poslednjih par kilometara, trajekt plovi veoma sporo jer se provlači između gomile ostrvaca. Na kraju se između svih tih ostrva i hridina pojavljuje Bodo. U ovom mestu je moja ćerka početkom godine provela 10-tak dana i bio sam znatiželjan da ga vidim ali, na žalost, nemamo vremena za zadržavanje. Iskrcavamo se i brzom brzinom odlazimo do prve pumpe da napojimo ožednele mašine. Već je oko 4 popodne a pred nama je 300 kilometara vožnje do motela u kome smo rezervisali smeštaj. Moram da priznam da nas je razgovor sa lokalnim kolegom malo uzdrmao pa smo promenili pristup. Ostatak ture nismo divljali ali nismo više ni vozili kao penzioneri. Vodili smo se logikom da je ovoliku zemlju nemoguće pokriti adekvatnom količinom radara. Ako nas baš strefi negativna statistika, j**i ga, nismo imali sreće. Tokom celog puta kroz Norvešku ukupno dva puta smo videli policiju. Prvi put su postavili radar u žbunju na nekoj uzvišici. Srećom, Mile je, vođen neverovatnom intuicijom i okom sokolovim, baš tada usporio pa nas, par stotona metara dalje, nisu zaustavili. Drugi put je bilo interesantnije i tog susreta se svi rado sećamo. Dok smo odmarali po klupama na jednom parkingu, ugledamo dve policajke koje sedaju u kola i negde odlaze. Uh… Plavuše sa vezanim kikicama, uniforme, pištolji na butinama iznad kolena… Ako se sećate Lare Kroft, znate o čemu govorim. Njihova pojava momentalno je probudila skrivene autodestruktivne instinkte. Poskakali smo na noge lagane, počeli da mašemo i u jedan glas da vičemo za njima: “Zaustavite nas… Uhapsite nas… Vozili smo brzo…” Ništa, odoše. Verovatno nas nisu razumele ali su se na pojavu šestorice bajkera koji mlate rukama i urlaju iskreno nasmejale.

Rani dolazak na trajekt je u suštini bio nepotreban ali smo to saznali tek kasnije. Niko od onih koji su došli nije ostao za sledeći brod. Čak su neke nazovi “kolege” ladno došle pola sata pred ukrcavanje i stali ispred nas. Mile: “Da im bušim gume?” Dugo čekanje smo iskoristili na najbolji mogući način. Najzad se pojavljuje trajekt i počinje ukrcavanje. Na zahtev osoblja, morali smo da vezujemo motore i to duplom trakom. “Mileeee… Pomoć!” Napuštamo Lofoten, jedno predivno mesto koje bismo rado ponovo posetili (a i sada znamo da nema speed kamera).

14. dan / 2. 08. 2017. Ballstad - Sandvik / 4% I ovo jutro, kao i mnoga druga, svanulo je muljavo. Sivo nebo, sipi kišica… Poranili smo, spustili stvari do motora i na gladan stomak počeli da sređujemo stan. Moram u vezi toga da pohvalim momke. Za bajkere važi stereotip da su prljavi i neuredni ali je naša grupa tipičan dokaz da to nije tačno. Evo, ovako je stan izgledao pre nego što smo predali ključeve. Gazdarica u šoku… oduševljena… Oblačimo kišna odela i garimo ka Moskenesu. Odande kreće trajekt koji treba da nas sa vrha Lofotena vrati na kontinentalni deo Norveške. Kao što sam već spomenuo, juče nismo uspeli da kupimo karte pa smo krenuli dosta ranije, da ne izvisimo. Do pristaništa imamo 50-tak kilometara. Dok vozimo disciplinovano i u okvirima ograničenja, u jednom trenutku nas, brzinom svetlosti, prepiša bajker na nekom starijem GS-u. Gledamo… norveške tablice. Nije neki naš. Među prvima stižemo u luku. Vidimo, tu je i kolega od malo pre. Prilazimo mu - Šveđanin koji godinama živi ovde. Naravno, prvo pitanje koje smo mu postavili je kako ga nije strah od policije i kazni kad tako brzo vozi. “Ma ne… Na celom Lofotenu skoro da nema policije, nema ni mobilnih ni fiksiranih kamera. Možete da vozite kako hoćete.” Gledamo u njega otvorenih usta… Dve sekunde pauze… Bogat repertoar srpskih psovki… Prošli smo možda najlepše i najbolje puteve u životu a danima vozimo kao babe. Buljimo u brzinomer i kad, ne daj Bože, strelica pređe dozvoljenu brzinu gazimo po kočnicama. Da se razumemo, nismo mi neki ljubitelji fast and furious stila. Ipak, da smo znali da je situacija takva, prosto bismo vozili bez tolikog grča. Ruku na srce, na nekim mestima bismo i ozbiljnije odvrnuli gas. Pita nas čovek u kom pravcu idemo. Mi mu kažemo a on odgovori: “E, tamo prema jugu je totalno druga priča. Sve je puno kamera i policije.” Gledamo u njega otvorenih usta… Dve sekunde pauze… Bogat repertoar srpskih psovki…

Već je kasno popodne i vreme je za pokret. Naravno, nismo propustili priliku da stanemo i da se grupno fotografišemo kod tabele za Å. Počela je ponovo da pada kiša pa rešavamo da vozimo pravo u stan. Pejzaži su i ovako lepi ali je drugo kada sija sunce. Umesto da kisnemo na motorima, ovo popodne smo proveli ležerno. Već smo 13 dana na putu, neprekidno kisnemo, svakog dana menjamo lokaciju, prelazimo stotine kilometara, tovarimo torbe, istovarujemo ih… Iako niko od nas ne pokazuje znake umora i iscrpljenosti, ipak je vreme za mali odmor. Popodne i veče smo proveli cirkajući uz klopu, sređujući prtljag, motore, slušajući muziku… Napolju pljušti pa ništa ne propuštamo. U stanu je toplo i miriše na gulaš iz konzervi koje smo poneli iz domovine. Nije riba ali je OK. Za predjelo domaće kobaje i slanina, naravno. Uveče nismo zaglavili jer sutra ustajemo rano. Treba da sredimo kuću i da stignemo ranije da bismo zauzeli mesta na trajektu. Nastavljamo naš put prema jugu. Današnji dan: 145 km Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****

Malo kasnije smo pogodili pravi put. Selo sa ovim egzotočnim imenom je poslednje na Lofeotenskom arhipelagu, isto kao i slovo Å, koje je poslednje u njihovoj abecedi. Staro ribarsko mesto koje datira još iz XVI veka, danas je selo muzej. Malobrojni stanovnici poslednjih godina više zaradjuju od turizma nego od lova i sušenja bakalara. Kućice su lepo očuvane i pravo je zadovoljstvo muvati se na okolo. Privukla nas je pekara sa lokalnim slatkišima ali su nas oterale cene istih. Kradom zavirujemo da vidimo kako izgleda u proizvodnom pogonu. Bez veze… Miriše na cimet i sveže pecivo… Izborimo se sa požudom i popijemo kafu u lokalnoj kafani. Narodski, ispred oglasne table. Osveženi, krećemo nazad prema parkingu. Mile kaže poklopac za WC šolje, ostali kažu crep.

Ne nije Mile, mislim na ovog crvenog Italijana parkiranog između motora. E sad, moram teška srca nešto da priznam. Tokom putovanja kroz Norvešku, Dukac je bio glavna faca i totalna atrakcija za razliku od naših prozaičnih motora koje viđaš na svakom koraku. Totalna dominacija. Gde god smo stali bajkeri su se okupljali oko njega i sa poštovanjem ga razgledali. Na kraju nam je jedan kolega otkrio tajnu ovog fenomena. Zbog načina oporezivanja valjda baziranog na konjskim snagama ili nivou CO2, Multistrada je u Norveškoj skupa ko đavo. O ceni varijante Pikes Peak da i ne govorimo. Čak i bogati Norvežani retko se odlučuju da je kupe pa ju je skoro nemoguće videti na putu. OK Lale, smanjuješ razliku. Leži ti norevški teren. :-) Od parkiga dva putića, vode na dve srane… i vesela družina se zaputi pogrešnim. Stignemo do neke uvale a mislili smo da idemo u Å. Nije ni ovde tako loše. Odavde se vidi kraj Lofotena.

Jedino je Laletu tekla voda na usta jer je ronilac pa ga temperatura vode ne dotiče. “Šta je p***е, hladno?” Zamišlja sebe ovako ali prihvata činjenicu da na motoru tako skromnih mogućnosti nije bilo mesta za ronilačku opremu. Dok se spremamo da krenemo, nešto prolazi pored nas. Eeeee kolega… lako je tebi za smeštaj i prtljag. Da je Lale imao ovako nešto, mogao je sada da razgleda podvodni svet Severnog mora. Eto ideje… Nastavljamo vožnju i uživamo u egzotičnim predelima i mestima kroz koja prolazimo. Kao i obično u Norveškoj, suvo vreme je kratko potrajalo. Oblaci počinju da se gomilaju i da ispuštaju po koju kapljicu. Odlazimo do trejektnog pristaništa ali ubrzo shvatamo da ne postoji mesto za prodaju karata. Verovatno se rezervacije prave samo on-line ili se karte kupuju na licu mesta. Nastavljamo i posle par kilometara ulazimo u Å. Grupnjak ispred znaka ćemo napraviti na povratku. Pronalazimo parking iza nekakvog tunela i parkiramo se u redu sa ostalim motorima. Nagradno pitanje: Ko je uljez na ovom parkingu?

13. dan / 1. 08. 2017. Ballstad - Å - Ballstad / 1% Veću radost od te što se nalazimo na ovom unikalnom mestu izaziva fakt da nas je dočekao sunčan dan. Plan je da obiđemo selo sa karakterističnim imenom Å i uz put da kupimo karte za trajekt za sutrašnji povratak na kopno. Sve u svemu, imamo maksimalno 150 kilometara vožnje za danas pa ni ne žurimo. Krećemo i, posle jučerašnjeg dana, ponovo shvatamo zašto svi seku vene za Lofotenom. Priroda je predivna a vožnja motorom je još predivnija. Najlepše od svega je to što ne vučemo tonu prtljaga sa sobom. Vozimo pored zaliva i u jednom trenutku se pojavljuju uvale koje svojom tirkiznom bojom više podsećaju na Karibe nego na severno Norveško more. Nismo mogli da odolimo i stajemo kod prve veće plaže. Danas je 1. avgust, peščana plaža je pred nama, sunce “prži” ali nikome ne pada na pamet da se bućne u vodu. Hladnoća i vlaga su se uvukli u stare nam kosti. Nasuprot nama, Norvežanima je vreme idealno, pravo letnje. Bez problema uživaju u morskim čarolijama. Mile u pokušaju.

Pozdrav svima! Pojavilo se oko praznika malo slobodnog vremena pa sam uspeo da pripremim ovaj deo putopisa. Izvinjavam se zbog kašnjenja, subjektivni i objektivni razlozi su u pitanju. Hvala svima na pohvalam, radujem se ako vam se dopada. Kolega dragi... Sve zavisi od vrste ture koja se izabere. Od ubacivanja ribarima na brod pa do iznajmljivanja celog broda cena veoma varira. Zavisi i od broja sati, broja prijavljenih... Sve u svemu, mislim da za 50-tak evra pa na gore može da se doživi ovako nešto. Da, šteta što nismo ovo odradili. Nismo. Imali smo u rezervi jedan off-road posle Nordkapp-a ali je vreme bilo loše pa smo (na radost većine) to otpisali. Nismo ti mi neki ofroudaši. Prosti turisti. :-)

Ulazimo u Ballstad i bez problema nalazimo smeštaj. Stan koji smo iznajmili je u zgradi koja je nekada bila administrativna. Gazdarica mi je sms-om poslala šifru za otvaranje poštanskog sandučeta i u njemu smo našli ključ od stana. Smeštaj je bio izuzetan: tri dvokrevetne sobe, kuhinja, trpezarija, dnevna soba, velika terasa, kupatilo i wc. Sve je čisto i novo pa su zato i pravila korišćenja bila stroga. Uhhh… i ovde je 50 Evra finalno čišćenje… Posle istovara, došlo je vreme za dopunu zaliha. Iako do supermarketa ima samo par stotina metara vazdušnom linijom, motorima je trebalo voziti četiri kilometra na okolo. Supermarket se nalazi u istom gradiću ali na drugoj strani zaliva. Kada se zumira izgleda još bliže. Posle večere smo izašli da malo razgledamo okolinu. U detaljima se vidi da je ovo najsiromašniji deo Norveške ali opet ima neki šarm. Da je ovaj deo Ballstada čisto ribarski, prvi nam sugeriše nos. Oštri miris ribe se oseća u vazduhu… U drugim situacijama bismo se zgrozili ali ovde to nikome ne smeta. Naprotiv, doprinosi autentičnom doživljaju atmosfere mesta. U ovom delu Norveške, i pre i posle nalaženja nafte, osnovna delatnost lokalnog stanovništva je ulov ribe. Sa ushićenjem smo gledali brodiće koji isplovljavaju ka otvorenom moru. Takve smo često viđali na National Geographic-u. Karakteristične za celu Skandinaviju su fotogenične crvene kuće. Riblje iznutrice su razlog zašto je većina kuća obojena tako. Od jetre i ribljeg ulja se u prošlosti pravila jeftina boja koja je korišćena za farbanje. Za razliku od crvenih koje su imali siromašniji, kuće obojene u oker i u belo su bile znak višeg imovinskog statusa njenih vlasnika. (Ovo mi je rekla moja Tanja pa sam se napravio pametan pred ostatkom ekipe.) Inspirisani fishy atmosferom, razmišljali smo da sutrašnji dan provedemo u skladu sa tim. Bojan je od početka sanjao da, kada dođemo na Lofoten, brodom izađemo na otvoreno more u ribolov. Ovakve ture se predlažu od lokalnih ribara. Cene tura nisu male ali nisu ni papreno skupe s obzirom na unikalnost takvog doživljaja. Pisao sam gazdarici da nam pomogne u vezi toga i ona nam je poslala poruku kome da se javimo za brod i gde se nalazi riblja pijaca ako želimo da pripremamo ribu za večeru. Na veliku žalost, naročito Bojanovu, ništa od toga nismo uspeli da ostvarimo. Falio nam je još jedan dan. Umesto morem, sledećeg dana ćemo krstariti kopnom… motorima, naravno. Današnji dan i ovo nikad zalazeće sunce nas vraćaju u igru. Današnji dan: 498 km Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****

Ubrzo krećemo i posle par krivina nailazimo na Bojana. Grrrrrrr…. Ako izuzmemo malu raspravu koja je usledila, ostatak vožnje je bio nezaboravan.

Na nekih stotinak kilometara od smeštaja, došlo je do malog nesporazuma - izgubili smo Bojana. Zli koji je vozio iza njega je rešio da stane na parking sa vidikovcem i povukao je ostatak grupe za sobom. Ode Bojan… Lale je ostao pored puta da ga sačeka ako se vrati… (nije)… … a ova četvorica su se bacila na razgledanje i fotografisanje. Sa male uzvišice puca fenomenalan pogled ka zalivu. Vide se karakteristične planine koje izranjaju iz vode.

Danas je trebalo proći relativno veliku kilometražu pa je Bojan vodio grupu dosta aktivno. Za razliku od drugih kolega, mi skoro nigde ne stajemo. U jednom trenutku stupamo na teritoriju Lafoten-a. Po ovakvom vremenu, putu i u ovakvom okruženju mogli bismo voziti danima bez zaustavljanja. Da vam to dočaram, ostatak posta su samo fotografije.

Stajemo na parkingu kod jednog spomenika. Ceo ovaj kraj Norveške je tokom Drugog svetskog rata bio poprište poznate bitke kod Narvika i spomenik je posvećen njoj. Saveznici i Nemci su se takmičili ko će prvi da osvoji ovu važnu luku jer su kroz nju Nemci transportovali metalnu rudu sa severa Švedske. Pobedili Nemci. Inače, Švetska je dostavljala čak 90% rude potrebne Nemačkoj za vreme II Svetskog rata. Zbog toga je, od svih zemalja u okolini, jedina ostala sa statusom “zemlja koja ne učestvuje u ratu”. “Hajde bre istor’ćari… Treba da krećemo.” “Brada mi porasla dok vas čekam.” “Stižeeem… Samo da nahranim ribice…” U jednom trenutku se i vreme saobrazilo sa našim nadama - granulo je sunce. Neverovatno kako se raspoloženje popravlja kada malo zapeče velika zvezda. Stajemo i skidamo kišna odela sa sebe. Dosta je bilo plastike za danas. Stali smo na potpuno slučajno mesto ali ne možemo da odvojimo oči od lepote. Paleta boja prirode je nestvarna. Partibrejker: “Idemo momci...” “Momenat… Uživam u prirodi.”” “Samo još dva minuta… Dišem punim plućima.”

12. dan / 31. 07. 2017. Tromso - Ballstad (Norveška) / 5% Danas idemo na Lofotska ostrva ili Lofoten kako ga zovu Norvežani. Reč je o arhipelagu koji je jedna od najpopularnijih atrakcija u ovom delu sveta. Sastoji se od velikog broja ostrva i poluostrva koji su međusobno povezani mostovima i tunelima. Iako se nalazi iznad polarnog kruga, karakteristično za Lofoten je da ima umerenu klimu, bogat biljni i životinjski svet i predivne pejzaže. Zahvaljujući Golfskoj struju, čak i zimi temperatura retko pada ispod nule. Imali smo velika očekivanja od ove oblasti i zato smo rešili da napravimo jedan dan pauze kako bismo mogli da je detaljnije upoznamo. Ovo će nam, od kad smo krenuli, biti prvi put da spavamo dve noći na istom mestu. Iznajmili smo stan u malom mestašcu Ballstad. Iako je prepodne često padala kiša, vožnja od Tromsa do naše današnje destinacije je bila odlična. Krstarimo uz obale fjordova, prelazimo mostove i prevoje... i svuda na okolo lepota. Preovlađuje siva nijansa ali ona lepa siva, koja vuče na srebro. Put je u odličnom stanju i gume su kao zalepljene za njega. Neko nam je kazao da u asfaltu ima granitnog peska pa zato gume tako dobro leže. Jedini problem su nam ogračičenja brzina jer ne možemo da odvrnemo malo više gas. Prošli smo ko zna koliko mostova.

Sedamo na motore i preko mosta se vraćamo na suprotnu stranu Tromsa. Veče smo dočekali u velikom kampu na obodu grada. Takvih kampova ima mnogo u Skandinaviji. Obično se oko recepcije nalazi mini-market, restoran i neki zabavni sadržaj. U ponudi su bolje ili lošije opremljene brvnare, mesta za parkiranje kampera (sa svim priključcima) i livade za šatore. Kada su ovako loši vremenski uslovi, bungalovi idu kao beli leb a samo pravi entuzijasti ili oni koji su izvisili razapinju šatore. Otišli smo do kućica i uverili se, po ko zna koji put, da život nije pravedan. Ona četvorica su dobila super luksuzan bungalov a Lale i ja ovu malu oronulu brvnaru. Kiša pada li pada... Puni zavisti, ćutke sedimo na našoj terasici, pušimo i gledamo u pravcu njihove rezidencije. Odande se čuju smeh i muzika... Odem i kupim kikiriki. Današnji dan: 313 km Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****

Posle izuzetno prijatnog popodneva, došlo je vreme za rastanak… ehhhh, rastanak… Ova reč mi u današnjem kontekstu zvuči zastrašujuće i veoma tužno. Tada još nismo znali da nam je ovo rastanak… za uvek. Nedavno, dok mi je na kompjuteru stajala poslednja napisana rečenica ovog putopisa Dušan nas je čuo i sa osmehom nas dočekuje ispred ulaza… pozovem Laleta. On mi tada saopšti užasnu vest: Dušan je umro. Pokosio ga je težak infarkt. Ovo me je totalno satrlo. Izgubio sam volju i da pišem i da se sećam svih blesavih i veselih detalja koje smo proživeli sa njim i njegovom porodicom. Nadali smo se da ćemo imati prilike da mu uzvratimo za gostoprimstvo ali je sudbina imala neke druge planove. Iako je svoj mir i sreću pronašao daleko na severu, njegova duša će večno broditi Tamišom. Večna ti slava dobri čoveče.

Prvo smo ceo hodnik zakrčili mokrim odelima i obućom. Iako voda curi na sve strane, Mirjani oko nije trepnulo - srdačna je i nasmejana. Ona je lekar pa se verovatno svačega nagledala u životu. Potom smo otišli na sprat u dnevnu sobu gde nam se pridružila njihova ćerka. Dolaze Bojan, Zli i Mile… i pojavljuju se u gaćama (mislili su da ćemo ovde da spavamo pa su se malo raskomotili). U zemlju da propadnemo. Kad smo se razbaškarili po svim divanima i foteljama, Dušan nam domaćinski ponudi razna bezalkoholna pića koje je kupio specijalno za nas. “Vi bajkeri sigurno ne pijete alkohol kad vozite?” Ubrzo je shvatio kakva je situacija pa izvadi rakiju, viski i vino. Prelazimo za trpezarijski sto gde nas čeka carski ručak. U ogromnoj mega posudi Mirjana je spremila neki lokalni specijalitet sa lososom, povrćem i sosom… Prste da poližeš. Kada su videli kakvim intenzitetom tamanimo klopu, domaćini su rekli da slobodno možemo da močimo u činiji. Dolazi sladoled za desert… i nestaje u trenu. Kao iz gladi da smo izašli. Dok nazdravljamo uz čašicu, Majo izgovori istorijsku rečenicu: “Dobro Vam Mi došli.” E tu smo već svi popadali. Zamislite ljude koji su utočište od nedaća divljeg Balkana našli u malom gradiću na severu Evrope. Okruženi mirom i spokojstvom rade svoje poslove, vraćaju se kući, odmaraju se uz kamin, deca uče o tome kako je tolerancija jedna od najvećih ljudskih vrednosti… I tada im se desi isto kao u onoj narodnoj poslovici: Život može i da ti je lep sve dok ti jednog dana u kuću ne upadne šest bajkera. Posle klope, dugo smo sedeli i pričali. Nama je bilo interesantno da slušamo o životu u ovom delu sveta. Kao što smo i pretpostavili, najteže im pada zima zbog kratkog dana. Ni leto ode nije onako kako smo mi navikli. Prošle godine, kaže Dušan, leto je imalo 111 kišnih dana. Kada ovde nekoga pitaš koliko drva troši za grejanje on kaže “zimi ili leti?”. Domaćini se žale da im retko dolaze gosti iz otadžbine. “Pa ko će ovde da vam dođe… Samo neko ko ide na Severni pol.” Majo je u formi. :-)))) Na naše insistiranje pričali su i o brutalno visokim cenama. Logika je prosta. Da bi svi, i baštovani i fizički radnici i kelneri mogli da imaju visoke plate (čak i za evropske uslove) i cene moraju da su visoke. Zanimljivo je da je jaz između bogatih i siromašnih jako mali zbog progresivnog sistema oporezivanja. Što više zaradjuješ više ti otkidaju glavu porezima. Zato je većina stanovništva srednja klasa i ima malo ekstremno bogatih. Dušan nam je ispričao interesantnu priču o poreklu bogatstva Norveške. Do 70-tih godina, to je bila srednje razvijena zemlja koja je živela od ribolova, stočarstva i proizvodnje drveta. Kada su otkrili da u morima imaju ogromne količine nafte, nisu čak imali novca ni da započnu eksploataciju. Predložili su Švedskoj da im pomogne u finansiranju i da posle dele zaradu ali su oni to odbili. Greška za Švedjane, sreća za Norvežane. Trenutno su jedna od najbogatijih zemalja na svetu. Zahvaljujući nafti i gasu čija je eksploatacija ostala u vlasništvu države (nije privatizovana), budžet zemlje je postao nenormalno visok. Višak novca su uložili u državni fond koji je trenutno težak 1 trilion Evra (da, 12 nula posle jedinice). Fond ima 1,3 procenata akcija u svim kompanijama na svetskim berzama pa ne postoji način da nije u dobitku. Prosta kalkulacija pokazuje da po glavi stanovnika imaju rezerve od oko 200.000 Evra. U jednom trenutku Dušan je započeo razgovor oko toga gde će ko da spava ali smo ga Lale i ja prekinuli u pola rečenice. Saopštimo mu da nećemo da spavamo kod njih. Sutra je ponedeljak, oni rano idu na posao a mi smo previše kabasti i nećemo da im komplikujemo život. I previse su se potrudili oko nas. Zamolimo ga da pozove obližnji kamp koji smo prethodne večeri našli na netu i da proveri da li ima mesta. Na sajtu piše da nema. Domaćinu je verovatno olaknulo što ne mora da izmišlja gde da nas rasporedi po hodnicima ali to ni jednog trenutka nije pokazao. Pozvao je kamp i posle malo rasprave na norveškom, rezervisao nam je dva poslednja bungalova. Već su ih bili skinuli sa ponude.

Kiša pada jako i na radost svih, u daljini ugledamo obrise Tromsa. Ovaj grad, veličine Pančeva je najveći u ovom delu Norveške, takozvanoj Severnoj zemlji. Nalazi se na istoimenom ostrvu i do njega se stiže ogromnim mostom. Prelazimo most i gps nas navodi u tunel. Dovde je sve OK. Međutim, dok se vozimo ispod zemlje, nailazimo na nešto što niko od nas do sada video nije - kružni tok u sred tunela. Kasnije smo saznali da je ispod celog grada napravljena mreža tunela koji izlaze na pet različitih strana ostrva i da postoje dva podzemna kružna toka. Fantastičan način da se smanji gužva u gradu… i nadasve jeftin. Bez problema nalazimo kuću Arsenovića. Dušan nas je čuo i sa osmehom nas dočekuje ispred ulaza. Ono što sledi više je ličilo na najezdu varvara nego na dolazak gostiju.

I dok vozimo, bez ikakvog upozorenja, put se završava u trajektnoj luci. Počinje. Zbog velikog broja fjordova, ovo je često jedini način da se putuje kroz razuđenu obalu Norveške. Teorijski, moguće je ići okolo, putevima oko zaliva, ali se ne isplati ni vremenski ni finansijski. Pitamo gde se kupuju karte i kažu nam na brodu. Ulazimo. Ukrcamo se na trajekt, parkiramo motore pa odemo do šaltera na spratu da platimo. Tamo je toplo i suvo. Milina. Malo smo se iznenadili ovako “primitivnim” načinom naplate jer sistem ima toliko rupa da svaki prosečni balkanac može da ga provali za 2 sekunde. Prosto se ukrcaš, ne kupiš kartu, muvaš se po palubi da te eventualno neki ridžovan ne navata a kada brod pristane - bež. To je mislio i jedan mladi kolega bajker iz Grčke. Međutim, nije to baš tako. Dok smo se sušili u toploj kabini, momak koji radi na brodu je prišao Zlićku i zamolio ga da pokaže motore iz naše grupe. Kaže, prodao je šest karata za motore a na brodu se nalazi sedam. Zlićko je pokazao naše mašine i momak je metodom isključenja trećeg, shvatio da Grk pokušava da se prošvercuje. Kada je počelo iskrcavanje, stao je ispred njega i odvojio ga na stranu. Šta se dalje desilo ne znamo. Vozeći kroz Norvešku, promenili smo na desetine trajekata. Interesantno je da su potpuno vremenski sinhronizovani. Izađeš sa jednog i ako voziš u okvirima ograničenja, stižeš tačno na vreme za sledeći. Kada smo mi prvi put izašli sa broda, vođeni Zlićkovom žutom minutom, prešišali smo celu kolonu automobila koja se oformila ispred nas. Prvi smo stali u red za sledeći trajekt ali je ukrcavanje započelo tek kada je i poslednji automobil koji smo pretekli lagano pristigao. Brod kreće tačno u minut. Nema smisla žuriti.

Izlazimo na glavni put E6 i pratimo tabele za Tromso. Predeli kroz koje prolazimo su jako lepi ali, na žalost, ceo dan vozimo po kiši i lošem vremenu. Za nas, kao i za mnoge druge motocikliste, ovakav dan je nezamisliv bez kišnih odela. U jednom trenutku smo prošli nekakvim prevojem na kome je bilo snega. Temperatura - par stepeni iznad nule. Pada kiša, naravno.