Sorry za pauzu, Panda na službenom putu. Idemo dalje.

Osim što smo lepo nazdravljali za rodjendan našeg druga, tokom večere smo dosta razgovarali o preostalih par dana u Norveškoj. Najveći neprijatelj nam je postala vremenska prognoza. Na svim sajtovima piše da kiša neće prestajati a ona nam se svima već ozbiljno smučila. Koliko god mi želeli da nije tako, kiša ipak kvari celokupni ugođaj na motoru. Mozgamo šta da radimo sa ostatkom ture. Ostale su nam još dve stvari koje želimo da vidimo u Norveškoj: Trolltunga i Lisevegen road. Bez mnogo razmišljanja brišemo Lisevange road sa spiska. Da, trajekt kroz fjord do tamo… da, 26 serpentina… da, lep pogled… ali ništa što već nismo doživeli na dosadašnjem putu. Sve to je još manje interesantno kada pljušti. Ostaje nam pokušaj osvajanja Trolltunge i onda vraćanje na tlo stare dobre EU. I tako… Jeli, pili i se veselili… Kad se društvo razišlo, Lale i ja smo dugo sedeli i razgovarali. Inspirisani pomeranjem brojčanika života za jedan podeok, uhvatili smo se ozbiljne teme za sitne sate – drugarstva. Nas dvojica se vučemo zajedno još od 1970-te godine, kada smo krenuli u prvi razred. Mnogo vode, puteva i životnih priča je proteklo od tada. Moj odlazak u Bugarsku napravio je veću rupu u druženju ali smo se ponovo zbližili zahvaljujući motorima. Ja sam u starim danima, pod uticajem krize srednjih godina, počeo da vozim Intrudera 1800 dok je on ceo svoj život proveo na i oko dva točka. Ako vam je povremeno žao Laleta što ga zezamo zbog Dukatija, nemojte. Ne možete zamisliti kako mi je pomerao dupe zato što sam vozio “Japanca” a ne neki “evropski” motor. Tek kad sam kupio prvi BMW, mogli smo da razgovaramo. U svakom slučaju, da ne davim, skoro mi je Lale prosledio fotku koju je dobio od nekog Norvežanina. Ona uopštava temu našeg tadašnjeg razgovora. Dakle, ovo su sastojci jednog prijateljstva… malo prerađeni sa moje strane: · Zajednička interesovanja - što više cm3 to bolje · Uzajamno poštovanje - dobar čovek iako vozi Ducatija · Spremnost da sasluša - kako samo dobro zvuči ovaj tvoj Akrapovič… · Ozbiljnosti - … kad se slomi retrovizor · Razumevanje - stajemo da podmažeš lanac? Ma naravno. · Stvari o kojima se ćuti - prdeli posle ljutih papričica · Lepe uspomene iz minulih dana - srela se dva prijatelja. U mladosti jedan je bio plivač, vaterpolista i bajker a drugi štreber · Dobra zabava - put do Nordkapp-a Sve ove sastojke pomešati i spržiti mnogo zajedničkih kilometara. Današnji dan: 360 km Ovde nemam mapu jer je prevoj u trenutku kada ovo pišem zatvoren pa Google ne može da iscrta tačnu turu. Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****

Ovaj put smo Lale i ja potrefili pobedničku kombinaciju. Nas dvojica smo bili smešteni u “velikom” bungalovu gde je, osim dnevne sobe, kupatila i kuhinje, svako imao i posebnu spavaću sobu. Od svega, najviše nas je zadivila arhitektonska inovacija: kuhinja sa sudoperom ali bez česme. Sigurno je vlasnik kampa, kad su stigli do česme rekao: “Uhhh… užasno me mrzi…” Pa jeste…ne mora baš sve. Ostali, obični smrtnici, ugurali su se u dve ultra minijaturne mikro kolibice. Na sajtu je pisalo da postoji veliki grill ali je kiša toliko padala da nam se nije tražilo gde se nalazi. Iskoristili smo rezervnu varijantu i na travi ispred kućice zapalili prenosni roštilj. Nije se desilo… ćumur uopšte nije hteo da se raspali. Zabranjeno je da zapaljen roštilj stoji na terasi pa smo morali da ga držimo na kišometini. Mlatili Lale i ja, mlatili, i taman kad se razgori, kiša počne jače da pada. Na kraju smo upalili šporet i na tiganju dovršili večeru. Kad su došli gosti, meso smo samo podgrevali na umirućem roštilju.

Ima još dosta da se vozi pa se slabo zaustavljamo. Jedino smo stali u nekoj samoposluzi da pazarimo piće i meso za roštilj. Večeras će Lale biti roštiljmajstor - pravi večeru za svoj jubilej. Tokom kupovine nam se desila smešna situacija. Guramo velika kolica između polica, spokojno biramo šta nam treba kad se pojavljuje momak iz prodavnice. Zaverenički nam se približi i šapne: “Sada je 17:55. Nisam siguran da li znate, ali uskoro nećemo moći da vam prodamo alkohol.” “Ni pivo?” “Ni pivo.” Kakva je samo jurnjava usledila… U prolazu trpamo stekove dragocene tekućine u kolica i kao izbezumljeni trčimo ka kasi. Cing. Uspeli smo. Platili smo u dva minuta do 6. Posle smo se vratili u radnju i na miru kupili druge stvari koje su nam bile neophodne. Ostatak vožnje je bio blago rečeno užas. Pljuštalo je iz sve snage. Poslednjih 50-tak kilometara smo imali najjaču provalu oblaka do sada. Po tesnim i krivudavim putevima više smo glisirali nego vozili. Najzad, kamp Hov Hyttegrend. Mokri kao miševi, obradovali smo se kao da smo stigli u Šeraton. Niko nije slikao pa evo fotke pozajmljene sa interneta. Da ovaj kamp nema ništa zajedničko sa Šeratonom jasno je na prvi pogled a još jasnije posle razgovora na recepciji. Bradati i flagmatični recepcioner, verovatno vlasnik kampa, sve je radio izuzetno sporo i poluzainteresovano. Kada smo mu rekli da hoćemo da doplatimo za posteljinu, napravio je kiselu facu i duboko uzdahnuo. “Bolje nemojte, spavajte bez presvlaka”. “Zašto?” “Uh… užasno me mrzi sutra da sakupljam sve to i da perem”. OK, uštedeli smo neku kintu i učinili dobro čoveku.

Menjam pet sati pisanja putopisa za jednu vožnju do Zadra!

I ovaj je izgledao kao mnogi drugi ali nas za njega vezuju loše uspomene. Plovidba je trajala kratko i pre pristajanja svi smo već sedeli na motorima. Neznajno zašto, umesto da uspori, trajekt desnim prednjim delom jako udari u dok. Brod se izuzetno jako zatresao i zaneo u desno. Svako od nas ko u tom trenutku nije sa obe noge bio na zemlji i sa dve ruke držao korman, završio je na podu. 3 od 6. Kao za maler, najgore prođe Lale. Ostali su se naslonili na zid ili pali na ravan pod a on je upao u neku rupu sa brodskom opremom i ostao tamo zaklješten. Pritrčavamo da dignemo Mig-a i imamo šta da vidimo - slomljen desni retrovizor. Laletu srećom ništa... samo malo psuje… U trenutku kada se desio udar, držao je desnu nogu na fuzasteru i navlačio rukavice. Izlazimo sa broda i gledamo ošećenja. “Pa srećan mi rođendan…” iznervirano konstatuje Lale. Gleda dokrot Mile: “Nema pomoći, retrovizor se slomio na najgorem mogućem mestu.” Tu se svi žestoko skenjamo. Jebi ga, sve vreme se zezamo na račun Dukatija i na kraju smo uspeli da ga izbaksuziramo. Od početka ture ne prestajemo sa zajedljivim komentarima i ocrnjivanjem Italijana. Ipak, svakom dobronamernom je jasno da to zezanje ni u kom slučaju nije zlonamerno. Uobičajeni muški sport. Ko će koga ako neće svoj svoga. Svima je jasno da je motor fenomenalan, unikalan i u mnogim… pardon, nekim, aspektima bolji od naših GS-ova. Da je na put krenulo pet Dukatija i jedan GS, bilo bi obrnuto. Osim toga, posebno nas smori fakt da je ovo prva Laletova tura na novom motoru a maler mu se desi baš na današnji dan. Na licu mesta se rodi ideja - hajde da kupimo Laletu novi retrovizor kao poklon za rođendan. Bojan momentalno pozove neke svoje poznanike i ubrzo saznamo da u Ducati Hamburg imaju rezervni. Prođe nam kroz glavu da spomenemo Zlićkov spisak korisnih fraza za vozače Dukatija koji putuju po Evropi ali to preskočimo. Znamo kakav je osećaj kad ti se igračka ošteti pa nećemo da mu stajemo na muku. Mi ipak volimo motore pa makar oni bili i Ducati.

Dok sedimo na klupama i divanimo, pojavljuju se dva bajkera Ukrainca. Jedan vozi Yamahy Super Tenere a drugi Harley-a. Interesantna kombinacija. Slovenska krv nas privuče, upoznamo se i počnemo da pričamo svako o svom putovanju dovde. Ispostavilo se da je njima iz Ukrajune bliži Nordkapp nego nama. Ponudimo im bocu iz zaliha da popiju po jedan gutljaj u zdravlje ali oni kategorično odbiju. “Ne pijemo alkohol dok vozimo.” ”OK, onda po jedno pivo… Mile, daj dve konzerve!” Ne, ne piju ni pivo. Čudna neka braća Sloveni, sve po PS-u. Posle razmene kontakata, sedaju na motore i odlaze. Ubrzo krećemo i mi. Bungalove za večeras smo bukirali u kampu u nekoj nedođiji pa treba dosta da se šparta do tamo. Par kilometara dalje, pretičemo naše prijatelje koji ne previšavaju dozvoljenu brzinu ni za kilometar. Za razliku od njih, mi vozimo dosta “slobodno” i zato nas pojedini vozači automobila glasno psuju. Kolege nas pozdravljaju. Uz put smo non-stop nailazili na neku stoku koja se bahatila po drumu ali smo mi bili tolerantni i pustili smo je da prođe. Prolazimo kroz lepe predele ali na žalost, počinje da pada kiša. Oblačimo kišna odela. Ubrzo nailazimo na trajekt... Onaj trajekt... Grrrrrr...

Prošetali smo se do vidikovca jer se od tamo najbolje vidi impresivni krajolok. Posle šetnje zauzimamo betonske klupe ispred restorana da malo predahnemo. Mile proverava motor i vidi da je prilikom pada slomio neki nosač ispod prednjeg blatobrana. “Vreme je da kupiš novi motor. Ovaj si totalno upropastio. Ne isplati se popravljati. Ha, ha…” # Par meseci kasnije… “Mile bre… zezali smo se…” Kasno, kupi čovek nov motor… Sve u svemu, dobar izbor… samo još da su imali muški model… ali ne, hoće Mile motor u bojama Ducatija. Dugogodišnje prijateljstvo je to.

Stižemo na plato na vrhu. Pre nekoliko godina na ovom mestu je izgrađen ceo turistički kompleks. Prvo smo otišli u šoping. Klasika… magneti, nalepnice i slične džidža bidže koje mogu da stanu na motor. Laletu kupujem jedan magnet za frižider sa trolom koji vozi motor… sitnica da ga podseća gde je bio kada je i on postao punoletan. Do duše, palo mi je na pamet da se organizujemo i da mu kupimo trola za dvorište. Bilo bi interesantno da vidimo kako će ga transportovati do Pančeva. Verovatno kao suvozača, menjali bi se na 100 kilometara.

Dok se mi tako vozikamo, uživamo u pejzažima i provlačimo se između drugih vozila, Mile vozi aktivno. Prilazi provalijama, pretiče nas i namešta se za što bojli kadar… Pre jedne od serpentina nas je obišao, zaustavio se na njenom kraju da nas snimi ali… maler. Kratke noge i motor pade. Problem, to jest dobra stvar je, da su putevi napravljeni vrhunski, sa idealnim nagibom u krivinama. Na ovoj serpentini je upravo tako. Kad je Mile stao, ispod desne noge nije našao oslonac pa je povukao motor sa sobom. Klasični pad u mestu. Sve se desilo u sekundi. Najsnalažljiviji je bio Lale i odmah je stao iza Mileta. Na ovakvoj uzbrdici je skoro nemoguće sam da digneš motor i da se popneš na njega. Dok smo smotani Zlićko i smotani ja našli mesto da stanemo, prođe voz… Ova dvojica su rutinski digla motor i nestala u vidu lasting repa. Naravno, posle smo padavičara zezali da ne zna da vozi, da je ispravio krivinu i da treba da vežba skretanje. Ipak, video snimak je potvrdio njegovu verziju. Čuj… Mile ne zna da vozi… On ne zna da stane ali da vozi, to zna sigurno.

Kao što ime ovog mesta govori, glavna tema oko koje se sve vrti su trolovi. Ova mitska bića, popularna u skandinavskom folkloru, po legendi nastaju od kamena. Preko noći prave sranja a kada svane, sunčevi zraci ih ponovo pretvaraju u kamen. Šta se dešava danju kad je sunce sakriveno oblacima, niko nam nije rekao. Ipak, lokalcima je savest čista. Postavili su znak pa se ti prilagodi uslovima (trolovima) na putu. Stajemo da se fotografišemo pored znaka. Što bi se reklo “liči…” ali ne i danas. Danas mu je divan dan, divan dan… Trala lala… Ajd, "liči…", čisto zbog drugarstva... mada nema ništa zajedničko. Stižemo u podnožje prevoja. Pred nama je 11 serpentina i visinska razlika od oko 800 metara. Kroz oblake se nazire vidikovac na vrhu. Krećemo lagano na gore, svako svojim ritmom. Može tu da se vozi i malo brže ali ima dosta kampera, kola i autobusa pa nije preporučljivo glupirati se po mokrom putu… a i ne znamo kakva je situacija sa trolovima. Statistika kaže da u vreme top sezone, svakih deset sekundi prođe po jedno vozilo. Osim toga, pogled je spektakularan pa nema smisla žuriti.

17. dan / 5. 08. 2017. Molde - Hov Hyttegrend kamp (Norveška) / 4% Danas nam je divan ali oblačan dan… kao i naš Lale… danas mu je rođendan. Tim povodom smo se za vreme doručka dogovorili da ni u kom slučaju nećemo praviti šale na račun njegovog motora. Barem jedan dan da ga ostavimo na miru. Danas ćemo zezati, na primer… na primer… Bojana. Evo šta se zapatilo na njegovom GS-u. Pakujemo stvari i krećemo po zacrtanom planu. Akcenat današnje vožnje je Trollstigen, poznati prevoj sa vidikovcem na vrhu. Posle jučerašnjeg debakla malo smo rezervisani ali nema odustajanja. Na izlasku iz Moldea prolazimo kroz tunel a posle njega idemo preko nekog dugačkog mosta. I ovaj most je kriv ali nije popularan kao onaj… a ništa mu ne fali. Mogu jednog dana, ako opadne turistička poseta Moldeu, i od njega da naprave senzaciju. Ali tada… he, he… mi ćemo znati da je reč samo o reklamnom triku. Znamo to iz prve ruke, skoknuli smo 2017-te do tamo i proverili. Vreme je oblačno ali nas svo vreme kiša zaobilazi. Izgleda da se ispadala noćas jer je asfalt na mnogim mestima prilično mokar. To što je vreme mračno u ovom slučaju nam ne smeta, naprotiv, doprinosi opštem dramatičnom izgledu predela kroz koje prolazimo. Krećemo se ka brdima. Sve veća koncentracija vozila znak je da se približavamo Trollstigen-u.

@ninja_swe I taj put je bio u razmatranju ali smo ipak rešili da napravimo širi krug i da prođemo kroz Finsku i Pribaltičke republike. Tako smo dodali još par "egzotičnih"zemalja na spisak i izbegli smo da vozimo skoro isti put u odlasku i povratku kroz Nemačku. Što se tiče ove "naprave" za borbu protiv komaraca, i tako nešto smo nosili ali nismo koristili.

Hostel (ponovo studentski dom) se nalazio na brdu izvan grada i do njega smo stigli lako. Lale i dalje ne može da se otrgne utisku da smo negde omašili put. Da se malo smiri, podmaže lanac. Čekiramo se, i da nam je lepo, uzimamo i posteljinu. Posle tuširanja ostatak dana smo proveli kako je ko želeo. Mile i Bojan su prošetali po okolini i prisustvovali fantastičnoj igri oblaka i sunca. Lale i ja smo celo popodne presedeli na terasi. Gledamo grad, pušimo i nešto mislimo... “Ne, ovo nije bio Atlantic road… Nemoguće…” Malo kasnije nas je glad saterala unutra. Sakupili smo se da spremimo večeru u jednoj od kuhinja kojih ima na svakom spratu. Svo vreme smo diskutovali na temu izneverenih očekivanja. Tokom razgovora, moji saputnici su jasno definisali ko je kriv za današnji fijasko. Ja. “Je*ali te tvoji marketing i reklama.” Na filmovima, fotografijama i promotivnim materijalima Atlantic road izgleda 1000 puta upečatljivije. Saglasan, u ime reklamne branše prihvatam kolektivnu odgovornost. Veče smo proveli uz klopu i slušanje muzike iz naše mladosti. Svako je sa Youtube-a puštao po neku stvar a ostali su pogađali šta je to. Ovde sam ih rasturio. Bez greške sam provaljivao pesme Creedence Clearwater Revival, T. Rex, Jethro Tull, Uriah Heep… sve dok me nisu uhvatili da Shazam-ujem. Ovaj dan je prošao… onako. Već smo dugo na putu pa postajemo osetljivi na neke stvari. Kad posle toliko očekivanja i uložene energije ostaneš razočaran, kao što smo se mi razočarali Atlantic road-om, raspoloženje malo splasne. Prozvali smo ga Atlantic fake. Ipak, i dalje od negde vadimo dovoljnu količinu pozitivizma. Znamo da nas čeka još lepih stvari… a i ekipa je super. Da nam malo digne raspoloženje, na kraju dana se iznad grada pojavila jedna lepa duga. Pošto nije red da završitim poglavlje sa lošim utiskom, evo moje omiljene pesme posle koje smo otišli na spavanje. Laku noć. Današnji dan: 340 km Krivine: ***** Predeli: ***** (zinat iako nije baš tako) Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****

Šta je bre ovo? Tek što smo krenuli kad ono gotovo. Pa ovaj most je minijaturan. Svi smo očekivali neku emociju, borbu sa vetrom, kvašenje talasima, urlik divljeg Atlantika… a ono ništa. Vozili smo brzinom umorne gliste a za manje od minut smo prešli ceo most… i to je to. Zaustavljamo se na parkingu. Lale, iznervirano: “Ne, ovo nije Atlantic road, ovo je neko sranje. Pogrešili smo put, trebalo je na onoj raskrsnici da produžimo pravo.” Svi smo zbunjeni. Gledamo u mape… ne… to je bilo to… Shvatamo da smo upravo doživeli najveće razočarenje putovanja. Ajde da okinemo još po koju sa druge strane nasipa, kad smo već tu. Posle zaustavljanja, vozili smo par kilometara po krivudavom putu koji je takođe deo Atlantic road-a… Iz ugla motocikliste, samo asfalt, voda na okolo i ništa više. Uopšte nemamo utisak da je ovo nešto mnogo spektakularnije od mnogih drugih mesta kroz koje smo prošli. E sad, da ne grešim dušu, ovo jeste istinski arhitektonski i građevinski podvig koji će iskreno oduševiti mnoge koje to interesuje ali mi smo došli zbog vožnje. Doživljaj na motoru nije ni blizu onoga šta smo očekivali. Verovatno je trebalo da doletimo dronovima ili da se molimo da vreme bude loše pa da osetimo Atlantic road takav kakav bi, u čast našeg dolaska, morao da bude. Ultra razočarani, nastavljamo put ka Molde-u. U samom gradu smo se zadržali koliko da napazarimo pivo i hranu… i lokalne slatkiše. Zanimljivo za Norvešku je da svih ovih dana nismo imali ni jednu jedinu krunu keš-a. Čak smo i jagode na ovoj tezgi platili kreditnom kartom.

Postoji par idealnih pozicija sa kojih krivi most izgleda još krivlje i svi turisti se baš tu guraju… i mi sa njima. Obavezni selfi, da se pohvalim familiji. Došao je i taj trenutak. Uzbuđeno palimo motore i kamere i krećemo u osvajanje Atlantic road-a… Čekaj malo… Jedan… Dva... Tri...

Kod Kristiansunda skrećemo prema naplatnim rampama. Ova deonica puta se naplaćuje. Na kratko se zaustavljamo da proverimo kamere i psihički se pripremimo za spektakl koji nas očekuje. Eno ga naš krivi heroj, nazire se u daljini. Zaustavljamo se na parkingu pre samog mosta. Bodrog koraka odlazimo da napravimo foto sesiju kako bismo bajkerskim naraštajima ostavili tragove naše istorijske posete ovom mestu.

16. dan / 4. 08. 2017. Trondheim - Molde / 3% Paljevina sa neta koja nas je grejala mesecima. Da narode, to nas očekuje danas, famozni Atlantic road. Osam kilometara dug put izgrađen preko malih ostrvaca i poznati krivi most, svuda se spominje kao “must see” u Norveškoj. Ovo je posle Nordkappa drugi najvažniji cilj našeg putovanja. Kad već nismo imali sreće na Nordkapu, danima smo proveravali na sajtovima vremensku prognozu za ovaj dan. Plašili smo se da će eventualna kiša pokvariti lepotu predstojeće vožnje. Osim toga, pročitali smo da u slučaju nevremena Atlantic road može da bude zatvoren a to bi nas zaista rasturilo. Mnogo drugih mesta (uključujući i jedan off-road, druže Rade ) smo žrtvovali da bismo videli ovo čudo. Ustali smo rano, željni da krenemo što pre. U tom uzbuđenju prvo smo malo omašili pravac i uputili se autoputem ka Oslu. Posle nekoliko pokušaja i pogrešaka ipak smo uboli E39. Prolazimo po zemlji, ispod zemlje, po vodi, ispod vode i iznad vode. Posle oblačnog jutra, ubrzo se pojavljuje šareno sunce i vožnja postaje izuzetno prijatna. Raspoloženje je na vrhuncu.

Dok su ostali nestali po sobama, Lale me pozove da ostanemo napolju i da popušimo po cigaru pre spavanja. U tom trenutku, iza leđa čujem onu četvorica kako u horu pevaju: “Happy birthay to you…” Pojavljuju se i nose mi najotkačeniji rođendanski poklon - bajkersku tortu. Kad se nisam šlogir'o od oduševljenja. Krenem da fotkam tortu kad čujem savet: “Okreni je da se vidi Adidas.” Ovo je još jedna od provala zbog kojih sam danima dobijao napade smeha. OK, evo ga Adidas. Neplanirana žurka nije dugo trajala. Stigao nas je umor od hodanja ali najvažnije, nismo imali šta da pijemo. Recepcija je bila zatvorena pa nismo mogli da kupimo pivo a sok smo sinoć već popili. Današnji dan: 412 km Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****

U centru se nalazi tvrđava ali nismo mogli da je posetimo jer se u njoj održavao koncert. Majo je izrazio želju da ide na koncert ali smo mi ostali bili nešto meh… Od zabave, bilo nam je OK da sednemo na neku tribinu i da kibicujemo dobro sređene posetiteljke koncerta. Jedni gledajOU a drugi delajOU. U gradu ništa ne blješti od luksuza ali se standard vidi u detaljima. Na primer, ovo je taksi vozilo. Ljudima koji se danima kreću pomeranjem zgloba desne ruke, duga šetnja po Trondheimu je veoma prijala. Kada je počelo da se smrkava vratili smo se u hotel.

Posle ove ručko-večere, krenuli smo u obilazak grada. Trontheim je treći grad po veličini u Norveškoj iako ima manje od 200.000 stanovnika. U vreme vikinga, to je bila prestonica. Mnoge zgrade su stare ali su izuzetno dobro očuvane. Najupečatljivija građevina u centru je katedrala iz IX veka. Upada u oči koliko je neproporcionalno velika za grad ove veličine.

Posle osveženja i presvlačenja, za ostatak dana smo planirali dve stvari. 1. Ručak povodom mog rođendana i 2. Razgledanje grada. U vezi izbora restorana, kao i uvek, računao sam na Tanju. Zamolio sam je da mi na internetu pronađe neko simpatično mestašce sa lokalnom klopom. Ona se bacila na Trip Adviser i Google i ubrzo mi je poslala linkove za nekoliko dobro ocenjenih restorana. Pošto nas je glad pritisla, izabrali smo najbliži. Restoran je zaista… interesantan. 100% hipsterski. Sve je nekako opušteno i nepretenciozno ali je svaki detalj osmišljen. Bradati konobari ti čak ne uzimaju ni porudžbinu. Kada sedneš donesu ti jelovnik pa kad izabereš šta ćeš, odeš na kasu da poručiš i odmah sve platiš. Znam da je nepristojno da dajem takvu informaciju jer sam ja bio taj koji je častio za svoj rodjendan, ali cene ubijaju. Skromna večera za šestoro, obogaćena sa 2-3 ture piva, koštala je skoro 300 Evra. Moji dragi gosti su videli cenovnik pa su svo vreme, da se ne sekiram, komentarisali kako je klopa preukusna, nezaboravna, super egzotična… a na meniju je bilo ovo: Pretpostavljam da su uveče, pre spavanja, ubili neki komad slanine, da ne pocrkaju od gladi. “Momci, kakva je klopa? “Odlična!”

15. dan / 3. 08. 2017. Sandvik - Trondheim / 4% Posle doručka u studentskoj menzi, spremni smo za pokret. Danas treba da prevezemo oko 400 kilometara do Trondheima. Nismo planirali ništa da obilazimo uz put, kad ono… zaista, ni nema ništa interesantno. Naravno, ovo treba shvatiti uslovno. Posle toliko pređenih kilometara kroz Norvešku, već smo navikli na lepe pejzaže, jezera, šume, odlične puteve pa nam je ostalo samo da uživamo u samoj vožnji. Zasluženi bonus je odlično vreme. Ovo je bio jedan od tih dana kada smo se prepuštali našim dvotočkašima. Evo dva kratka isečka iz današnje “obične norveške vožnje”. U početku su predeli kroz koje prolazimo bili ruralni i relativno siromašni. Dešavalo se da dosta dugo ne naiđemo ni na jednu benzinsku pumpu. Upravo ovde sam saznao kako izgleda range od 0 kilometara na motoru. Na sporadičnim pumpama obično nema ničega osim benzina i potrošnih delova za automobile. Možete zamisliti kako je ovde zimi kad im trebaju ovakve mašine. Umesto na benzinskim pumpama, pauze smo pravili na odmorištima uz put. Mesta za odmor su smeštena u šumici, u hladovini, imaju klupe... Obično imaju i WC ali onima koje pritera nužda i šumica vrši posao. Upozorenje za bajkere koji imaju osetljiv stomak ili prosto vole da piju koncentrat soka: Nosite sa sobom vlažne maramice i toalet papir. Nikad se ne zna… Na jednoj od tih pauza sam imao priliku da po drugi put iskoristim kamp opremu i da napravim kafu. Pošto nismo imali drugu, ispostavilo se da i sa gaziranom vodom može da se skuva sasvim pristojna kafa. Par reči o kampovanju i kamp opremi. Zbog straha od visokih cena smeštaja i potencijalnog manjka slobodnih mesta, oprema za život u prirodi je predstavljala najozbiljniji deo našeg prtljaga. Kod mene je najveći (levi) kofer bio napunjen do gore kamperskim sitnicama a u torbi iza leđa sam nosio šator i vreću za spavanje. Između svega ostalog, nosio sam čak tri boce za gas: dve velike i jednu malu, korišćenu, da je odmah potrošim i bacim. Nepotrebno, čak i tu malu sam vratio kući. Sve to sam džabe teglio deset hiljada kilometara. Kako je vreme prolazilo, postalo je jasno da ćemo noćiti samo pod čvrstim krovom. Sa jedne strane, veoma često je popodne padala ozbiljna kiša pa nikome nije bilo do majstorisanja sa šatorima a sa druge, provalili smo takozvane summer hostele. Ispostavilo se da je to jedan od najpovoljnijih načina da se prenoći u Norveškoj. Kao i sinoć, reč je o studentskim domovima koji preko leta funkcionišu kao smeštaj za putnike. U njima rade studenti i pomoćno osoblje. Ovo je super stvar za sve - dom zarađuje i uvećava budžet čak i kada nema studenata a turisti noće jeftino. Doručak je uključen u cenu a za navlake za posteljinu se plaća nešto simbolično. Na raspoloženju je uvek i kuhinja, ima grejanje a jedina neudobnost su zajednička kupatila. Ako ti se uvali neko od higijeničara iz naše grupe, možeš malo i da počekaš za tuširanje. Popodne stižemo u Trondheim. Mislili smo da nas gps nešto zeza jer nismo očekivali da je ova velelepna zgrada hostel koji smo rezervisali. Prošli smo pored njega dva puta. Mesto je zaista odlično za te pare (oko 30 Evra po čoveku). Prodaju i pivo pored recepcije.

Kad smo legli, dugo nisam uspevao da zaspim. Taman počnem da tonem u san kad mi kroz glavu proleti Majina rečenica i počinjem da se smejem ko blesav. Legendarni Majo večeras je izjavio: “Prošli smo POLARNI krug. Uhhh. Šta bih dao da mogu sad da napravim jedan SOLARNI krug… kroz Grčku, na primer… More, plaža, grčka salata, vino…” Nekako se smirim od napada smeha i taman da zaspim kad čujem Laletov promukli glas koji zezatorski peva: “Danas nam je divan dan… Našem Bugarinu (tako me zove grrr) rođendan, rođendan, rođendan…” “Hajde matori ustaj, prošla je ponoć. Danas ti je rođendan.” Gledam iz kreveta a predamnom stoji Lale sa punim rukama poklona. Ne mogu da poverujem… Svo vreme je nosio na motoru, a da to nisam primetio, monografiju crkve sa dva tornja u Panačevu i veliku rolnu sa kolažem fotografija iz mog moto života. Svašta bre može da ponese taj Ducati. Kad smo već kod rodjendana, na ovom putovanju smo ih imali tri. Ja sam otvorio sezonu danas, trećeg avgusta. Laletov rođendan je 5-og a Bojanov 8-og. Izazimo ispred kućice da popušimo po jedan tompus (od onih što smo zaboravili da pušimo na Nordkapp-u). Kliberimo se i tradicionalno, još od klinačkih dana, ponavljamo isti fazon. Naime, ja sam još od svog rođenja, što će reći celog života, stariji od Laleta - cela dva dana. Danas ja punim 54 a on još uvek ima 53. Dete. Ta razlika se oduvek osećala. Znalo se ko je stariji, ozbiljniji, odgovorniji… jel tako Lale? Obojica slabo pijemo alkohol pa nazdravljamo uz bocu soka od narandže koji već nekoliko dana nosimo sa sobom. Posle svakog gutljaja se stresemo kao da pijemo domaću ljutu. Kad sam se vratio sa puta pitao sam moju ćerku koja je, kako sam već spomenuo boravila u Norveškoj, kakav je ovo napitak koji ima tako čudan ukus. Kaže ona - koncentrat narandže, stalno je pravila sok od njega. Bok te mazo. Nas dvojica smo stukli skoro litar koncentrata u čast mog rođendana. Pa, živi bili. P.S. Kolaž fotografija je uspešno stigao sa ovog putovanja i završio uramljen na zidu u mojoj kancelariji. Lale kaže da je fotke skinuo sa Facebook-a ali ja sumnjam da mu je Tanja pomogla oko fajlova. Njih dvoje to kategorično odriču. Monografija stoji u biblioteci kod kuće. Današnji dan: 470 km, od kojih oko 100 kilometara brodom Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****

Hvala Rade na isterivanju stranice Pošto smo prilično zaostali iza ostalih, jedno vreme smo Lale i ja vozili sami. Dok smo stigli osnovnu grupu i vreme se popravilo. Već smo prilično umorni jer smo rano ustali ali uživamo u večernjoj vožnji. Negde iza 21:00 stižemo u motel i nastanjujemo se u tri dvokrevetne sobe. Smeštaj je skroman ali ima svega. Na kraju hodnika smo pronašli kuhinju sa kompletnom opremom i shvatamo da je vreme za nešto toplo. Dok Lale kuva supu a ja mu pomažem, Bojan traga za mestom gde bismo seli da jedemo. Pronalazi sobu u kojoj se nalazi sve što nam treba. Da ne prljamo unutra pošto je sve jako uredno i čisto, iznesemo sto i stolice na sred hodnika. Ostali gosti i osoblje su nas nešto čudno gledali ali smo mislili da je to zbog buke koju pravimo. Kasnije nam je bilo malo neprijatno kada smo shvatili da je prostorija iz koje smo izneli nameštaj u stvari kapela i da je cela ova zgrada smeštaj za studente bogoslovskog fakulteta. Na vratima piše nešto u stilu “kapellen” a postoji čak i raspored misa na vratima. Pogledamo unutra… jeste, crkveni prostor. Moderan ali crkveni. Ih… gde baš u zemlji poznatoj po najvećem broju ateista u Evropi mi da oskrnavimo molitveni prostor za ono malo vernika. Šta da radimo, završimo mi sa našom večerom i produžimo da ćakulamo o današnjem dugom danu. Pre fajronta stolice i sto vratimo na mesto.