Put kroz Češku / Prag Putovanje od Berlina do Praga je bilo jako dosadno ali mi je pružilo mogućnost da testiram novo odelo. Od ukupno 350 kilometara, oko 250 je pljuštala kiša... ali ono, ozbiljna kiša. Ostali su, kao i do sada, obukli kišna odela... ali ne i ja :-). Potpuno mokri, stigli smo u hotel. Parkirali smo se ispod nadstrešnice i pobacali mokru opremu sa sebe. Neki nisu ni došli po nju, cedila se do ujutro na motorima. Inače, carevo novo odelo se natoplilo, u njemu je postalo hladno ali voda nije probila... osim na delu gde sam držao vezicu sa ključevima pa se Goretex postava nadigla. Rukka vs BMW Streetguard - 1:0. Ostali deo ekipe se takođe smrzao i krenuo u zagrevanje, svako po svom nahođenju. Većina je nagarila grejanje po sobama dok su Bojan i Mile izabrali alternativni način: ispraznili su mini-bar. Do poslednje kapi. Ovo je poslednje veče gde smo sva šestorica zajedno pa je kod ova dva nerazdvojna drugara proradila emocija. Bojan nas sledećeg dana napušta negde na pola puta ka Budimpešti. Plan za večeras je bio da se taksijem ode u grad na klopu i razgleda centar. Ja sam jedini bio partibrejker - rešio sam da ostanem u hotelu. Može zvučati pretenciozno ali mi Prag nije više toliko zanimljiv. To je predivan grad koji treba obavezno videti ali sam ja u njemu već toliko puta bio poslovno da mi je malo dosadio. Osim toga, imao sam neodložan zadatak - bliži se kraj putovanja i treba napraviti obračun finansija. Ja sam svo vreme zajedničke troškove plaćao kreditnom kartom i trebalo je izračunati koliki je čiji deo. Dok ostali uživaju, neko treba i da radi. Umesto kitnjastog grada i dobre klope, Panda se baktao internet bankiranjem, izvodima sa računa, excel tablicama, kalkulacijama.... Potpuno neočekivano dogodi se mini drama. Posle sat/dva rada u toplom krevetu, izađem ispred hotela da popušim cigaru. Zaustavlja se taksi. Iz njega izlazi namrgođeni Mile i bez reči odlazi u sobu. Sledećim taksijem dolazi Lale. Evo ga i treći taksi – došli i ostali. Šit... opet su se posvađali... Jedva sam saznao šta se desilo. Navodno, bili su u nekom tradicionalnom praškom restoranu. Gladne oči poručile brdo piva i hrane i nisu mogli sve da pojedu. Mile je rešio da ono što je ostalo zapakuje i ponese meni što je rezultiralo zezanjem, u fazonu: „Mile hoće Neši da odnese koske za večeru.“ :-))))))) Mile se uvredio, uhvatio prvi taksi i zapalio. Onda se se ostali posvađali između sebe zbog Mileta i tako... Očigledno je da su posle ovoliko dana svima živci postali veooooma tanki. .............. Srećom, već sledećeg jutra, kao da se ništa nije dogodilo. Krećemo dobro raspoloženi i utapamo se u neviđenu gužvu na putu ka Budimpešti. Hteli ne hteli, došao je taj tužni trenutak... Posle toliko dana, grupa više neće biti ista. Na raskrsnici ka Gracu, putevi nam se razdvajaju - ode Bojan desno. Još iste večeri stigao je kući. Mi obični smrtnici imamo još dosta da tabanamo do izlaza za non-EU citizens. ........... Ajde da ne bude da tendenciozno nisam spomenuo. Tokom vožnje prema Mađarskoj, na Zlićkovom BMW-u je došlo do ozbiljnog kvara. Slomio se ... nemam pojma kako se to zove. Neki plastični usmerivač vazduha ispod vizira... da ti ne duva u bubrege. Uz zadovoljni osmeh na licu i prigodne komentare u vezi kvaliteta BMW motora, Lale je to sredio za 5 minuta. Skinuo, zalepio, vratio. Šta bismo mi bez njega...

Dok sam u Laletovom društvu probao brojeve, ostali su otišli u Polo i još par radnji naokolo. Posle mnogo muke, na kraju sam (optimistički) izabrao manji broj. Što se tiče modela... malo je drečavo zelen ali mu se boja slaže sa patikama... a to je najvažnije kod izbora moto opreme. Kao i obično, usluga je u Louisu bila odlična. Dali su mi dobar popust a staro BMW odelo su besplatno poslali paketom kući. .......................... To popodne, na izričit Miletov zahtev, klopali smo u KFC-u. Mnogi bajkeri ponavljaju mantru da posle duge vožnje, fast food jako prija organizmu. Živa istina. Osim toga, tamo smo uspeli da pobedimo američko/germansku koaliciju sa 2:0. Bojan je samo jednom čašom Pepsi kole uspeo da onesposobi dve kase na pultu... ono kad pokušavaš da uguraš slamčicu pa stisneš malo jače čašu. Oformio se omanji red... Dobri ovi GMO pilići... Kad nas je već krenulo to sa polivanjem, opali i Lale po agresoru. Pre napuštanja hotela prospe punu šolju nes kafe po tepihu u sobi. Protivnici su pokušali da uzvrate udarac zadržavanjem depozita od 300 evra skoro dva meseca, ali su se na kraju predali i vratili pare.

Sledećeg dana smo išli u obilazak grada onim visokim turističkim autobusom. Taman da proverimo da li Majov motor još uvek stoji na mestu. Da tu je, ne smeta baš mnogo. Ima i kreativnijih načina da se obiđe Berlin ali smo mi ipak izabrali bus. Majo: „Konačno i nas neko da vozi u p.m.“ Mnogi bi rekli da je ovo masovan i previše komercijalan način upoznavanja grada koji ne priliči bajkerima ali ja ne delim to mišljenje. Kada nemaš dovoljno vremena za veliki grad kakav je Berlin, sedneš u ovakav bus, prođeš pored svih najvažnijih znamenitosti i siđeš ako te nešto posebno zainteresuje. Posle nastaviš istim busom i tako ceo krug. Na kraju te vrati na početnu poziciju. Ja sam u Berlinu bio nekoliko puta, volim ovaj grad i pravo je uživanje videti ga opet. Ipak, nešto me muči svo vreme. Možda ipak treba da kupim novo odelo? Nemem plan da skoro dođem na mesto na kome postoji ovako veliki izbor moto opreme pa je ovo prilika... a i ona Ruka mi ne da mira... Kažem ekipi da oni nastave razgledanje Berlina a da ću ja da skoknem do Luisa. Petnaest minuta kasnije, sva šestorica u taxiju, idemo ka Luisu. To je bilo sve od razgledanja grada. Teško bajkere u moto radnju naterati. „Ljepot’ce probudi se... Nema više dosadnih zgrada.“ Za razliku od Zlićka, Mile nije ljubitelj Bauhausa i klasično-modernističkog stila koji su karakteristični za Nemačku arhitekturu između dva rata.

Dolazak u hotel i pokušaj da se nastanimo izazvao je prvu veću svađu u grupi. Naš fensi hotel nalazi se u pešačkoj zoni što smo mi izignorisali. (Ovako izgleda ulica kada nema gužve) Na zaprepašćenje pešaka a najviše security guard-ova iz okolnih zgrada, poteramo motore pravo ispred ulaza. Koji action je usledio. Uniformisani likovi iskaču sa svih strana i urlaju „Sklanjajte se odavde...“, prolaznici nas psuju a recepcioner, sav uspaničen, kaže da ne smemo ni sekundu da ostanemo tu. Daje nam na brzaka mapu kako da stignemo do hotelskog parkinga i kaže da se odmah sklonimo. Tu nastane nekakav haos. Lale predlaže da ostanemo na glavnoj ulici i da istovarimo stvari, Bojan je već otišao prema garaži, ja tražim Bojana, Mile i Majo nisu ni čuli šta smo se dogovorili, Zlićku sve jedno... Pičvajz... Garaža je relativno blizo hotela ali se vozi ceo kvart na okolo. Trebalo nam je više od pola sata da se organizujemo. Posle „drugarske kritike jednih drugima“, na kraju smo uspeli da smestimo motore u garaži... svi osim Maje. „Ma ko im...“ i ostavi motor na delu između puta i trotoara. „Ako će da ga nose, neka ga nose.“ Nisu ga odneli. Motor je dva dana prestojao na tom mestu. Em mu je bio pod okom, em je uštedeo 25 evra za parking. Hrabrima sreća pomaže. Večerali smo u obližnjem restoranu pravu nemačku klopu. U poređenju sa Skandinavijom, porcije su sasvim odgovarajuće veličine i džabe su (10-tak evra). A tek pivo... Uhhhhh...

Put kroz Nemačku / Berlin Kao što sam već pisao, vožnju po Norveškoj smo skratili zbog loših vremenskih uslova. Da bismo to kompenzovali, rešili smo da za Berlin odvojimo dodatni dan. Ovo je izuzetan grad u kome ima mnogo toga da se vidi a neki od nas još nisu bili tu. Osim toga, preliminarna računica je pokazala da smo ispod planiranih troškova pa smo dva noćenja rezervisali u najboljem hotelu do sada. Nek ide život... a i ko sme da se vrati kući sa parama. Ako to uradimo, žene će nam skresati budžete za sledeću turu. „Može to i jetinije. Kako ste mogli kad ste išli za Nordkapp...“ Dok smo se odmarali na jednoj benzinskoj pumpi na auto-putu,... (Lale obožava ove fotke zbog znaka ispred koga su BMW-i parkirali) ...setim se da sam prilikom poslednje posete Berlinu bio u velikoj moto radnju. Izgovorim čarobnu reč „Louis“ i doživim ovacije. Tačno nam je na putu ka hotelu i nema šanse da ga ne overimo. U ulici gde su naređane desetine velikih moto prodavnica, nalazi se i Louis Gigastore. Stvarno je giga. Svi su iskoristili priliku da kupe po nešto. Mile je pazario vizir i do kraja puta ga nosio vezanog na prtljagu. Ja sam takođe imao ozbiljne ambicije. Već sam se žalio na BMW opremu a ona mi je prethodnog dana nanela još jedan udarac - pokidao se kaiš za pritezanje pantalona. Vreme je za penziju a Louis je idealno mesto za novu mladu. Dok sam se ja nećkao i na kraju odustao od kupovine, primetimo da nema Laleta. Nađemo ga pored motora. Laletovo oko sokolovo je ugledalo servis Dukatija preko puta parkinga. Pozvao je majstora da na brzinu pogleda „umrelu“ maglenku i da mu kaže koju sijalicu da kupi. Ova naizgled jednostavna stvar je prilično potrajala... Gleda majstor, gleda, odvrće, prevezuje žice... Na kraju kaže: „Ovo nije originalni Ducati deo... ovo je BMW maglenka...“ Ne, ovo nije smeo da izgovori pred 5 vozača BMW-a a to je shvatio već sledeće sekunde. Kakav je samo uragan usledio... Da bi mogao na miru da radi, odveze Multistradu u servis u koji nepoželjna lica (vozači BMW-a) nemaju dostup. Na kraju nije ništa bilo od svega ovoga. Lale je po savetu majstora kupio pogrešnu sijalicu koja nije mogla da se ugradi. Nema veze, i onako nije bilo magle do kraja putovanja.

Pa... lepo smo se proveli. Ćaskali smo baš onako zabavno (između sebe), fotkali, stezali novčanike da nam ih neko ne ukrade, odbili dvadeset puta da kupimo narkotike... Sve u svemu, nekakav interesantan but&guz videli nismo. Samo narkomani, dileri, prosjaci... Na okolo ima mnogo striptiz barova ali smo od „osoblja“ videli samo neke murgave likove koji prave PR pred ulazom. Ne bismo ušli pa taman da treba jedan drugog da gledamo još 100 dana. Videli smo i poznatu policijsku stanicu broj 15 koja se često pojavljivala u filmovima. U njoj je prespavao, ne svojom željom, čak i Pol Makartni. U njegovu, i čast ostalih Bitlsa koji su u Hamburgu dosta nastupali 60-tih godina, postoji mesto za fotografisanje. Svi su izabrali „levoruku“ gitaru, kao Makartni. To je bilo sve od našeg ludog provoda u kvartu crvenih fenjera. Od svega, najviše smo se obradovali kada smo ugledali veliki taxi koji nas je pokupi i odvezao na spavanje. .................. Kad smo već na kulturnim temama, sledećeg jutra smo se spakovali i motorima napravili brz obilazak znamenitosti ovog grada. Videli smo čuvenu Hamburšku filharmoniju izgrađenu na dokovima. Treba odgledati dokumentarac o tome kako je građena. Obilazak katedrale se plaća i zato nismo ulazili (lepa je i spolja). Gradska kuća iz daljine. Potpuno iznenađujuće, pošto je izgrađen na mreži kanala, Hamburg je grad sa najviše mostova na svetu - 2.400. To je više nego što London, Venecija i Amsterdam imaju zajedno. Grad izgleda stvarno prelepo a kažu i da se kulturna scena polako premešta iz Berlina u Hamburg. Gradski turizam mi je pomalo dosadio ali je ovaj grad na obaveznoj listi „videti“ za neko buduće putovanje... Verovatno, ne u bajkerskoj varijanti.

Put kroz Nemačku / Hamburg Sledeća destinacija nam je bio Hamburg. Bojan je predložio da vidimo ovaj severni nemački grad a on se pita: 8. avgust je i danas je njegov 60-ti rođendan! He, he... Bojan je neverovatan lik i jako mi je drago da smo imali prilike da se bolje upoznamo na ovom putovanju. U uvodnom delu putopisa sam ga opisao kao čoveka boemskog srca ali sada shvatam da to nije pravi opis, malo je... Čovek avanturista? Malo je... Ludak? Da, to je najbliži atribut. Iako najstariji, on je definitivno najluđi od svih nas. Bojan je bio idejni tvorac skoro svake gluposti koju smo napravili na ovom putovanju. Za njega limiti ne postoje. U civilnom životu vodi veliku firmu ali mu to ne smeta da putuje svuda po svetu i da motor tera k’o manijak. Stigao je i do Hilandara. Pun je energije kao da je zakačen na 220V. Telefon poteže kao Džon Vejn. Ima neki problem? Sad ćemo to da sredimo... ............. Brzo smo stigli u Hamburg. Ulazak u Nemačku je doneo jednu novinu u vožnji - NO SPEED LIMITS. Deca, šta da im radiš... Kad smo prošli pored znaka, kao da nas je neko pustio sa lanca. Naravno, ovo je bio Laletov zvezdani trenutak. Prvi put od kada smo krenuli, prebacio je Multistradu u neki ne-eko mod i... šta da kažem... Mig. Tačka na horizontu koja iščezava. I mi ostali smo odvrnuli gas ali... Ducati je izgleda dosta brz motor. Prošišao je pored nas kao da stojimo... a mi nagnuti prema napred i odvrćemo na max. Da, posle je bilo malo rasprave da li je prošao na 2 milimetra ili na 2 metra od Bojana. Lale odriče ali, po nekima koji su prisustvovali sceni, za malo od Multistrade da ostane strada. Trenuci slave su postali još slavniji u trenutku kada smo stigli u Ducati centar u Hamburgu. Multistrada stigla kući (u servis). Foto aparati prate svaki Laletov pokret. Svečano mu je uručen rodjendanski poklon (retrovizor) koji je odmah namontirao. Progledao je... u nazad... desno. Ljudi se zaustavljaju... ne veruju... šta traže ovi lepi motori ispred Ducatija? ............ Veče je bilo rezervisano za rođendansku klopu. Pošto često dolazi poslovno u Hamburg, Bojan je predložio ribli restoran u pristaništu. Odličan izbor mesta i klope... Ubili smo se. Jedino je Mile omašio sa nekakvom mikro porcijom haringi ali su ostali stvarno uživali. Posle večere, slavljenik je (zatražio oproštaj od gore i) predložio da se prošetamo do poznate ulice crvenih fenjera. Kašlj, kašlj... Hamburg je lučki grad i ima bogatu tradiciju... u toj oblasti. Posle dvadeset dana okruženosti samo muškim but&guz-om, ovo je bila prilika za nešto totalno različito.

Put kroz Dansku / Randers Posle iskrcavanja sa broda, Danska je bila prva stanica na povratku kući. Kopenhagen mi je jedan od najomiljenijih gradova ali o drugim delovima ove nekadašnje velike kraljevine, ne znam baš mnogo. Ni ovaj put nisam ništa dodatno saznao pošto smo bili samo u tranzitu. Večeras smo gosti kod jednog specijalnog čoveka. Reč je o Akanu, nekadašnjem Trebinjcu i dobrom Majovom prijatelju još od nekih davnih, lepih, vremena. Kao i mnogi drugi, u vihoru rata je bio prinuđen da napusti svoje ognjište, automehaničarsku radnju, imovinu i prijatelje i da neki drugi život započne u tuđini. Tako se obreo u Randers-u, gradiću na severu Danske. Pošto je obećao da će mu se javiti ako bude tuda prolazio, Majo je ispunio obećanje. Kakvo oduševljenje... Akan je bio kategoričan u tome da moramo da svratimo i ostanemo da noćimo kod njega. Akan je stari bajker. Od skoro je u penziji pa ima dosta vremena da šparta drumovima na dva točka. Vidno uzbuđen, Akan je pripremio sve za naš dolazak. Obezbedio je dve garaže ispred svoje zgrade da smestimo naše motore. Komšiji koji je naišao ponosno je rekao: “Majne kamarad fra Bosnia.” Ne znam kako drugačije da opišem vreme provedeno sa Akanom i njegovom porodicom osim kao jedno od najemotivnijih na ovom putovanju. Takvu dobrodušnost, gostoljubivost i srdačnost ne pamtim da sam skoro doživeo. Tretirani smo kao članovi kraljevske porodice... rod rođeni... braća najbliža... U stanu nas je sačekala cela delegacija: Akanova žena Amira, sin Denis, zemljak Šeho i njegova žena. U bajkerskoj kući nema praznog hoda, odmah se servira večera. Kakva klopa je to bila... domaća, obilna, preukusna... Pasulj (onaj pravi), pite, slatkiši, salate... Ogromna količina hladnog piva, pića... Kao i obično u ovim situacijama, setiš se da fotkaš tek kad sve pojedeš a domaćica odservira. Sedeli smo baš dugo. Treba da priznam da su posle večerašnjeg druženja, lik i delo Kusturice izbledeli u mojim očima. Priče koje sam tada čuo prevazilaze kultne scene iz Sećaš li se Doli Bel i Oca na službenom putu. Valjali smo se od smeha dok su akteri ranog bajkerskog života u Trebinju prepričavali svoje dogodovštine iz mladosti. To nije realno... Mogu dva filma da se snime samo na pričama od večeras... Vrhunac je usledio kada je došlo vreme za spavanje. Svi članovi porodice Karamehmedović su pokupili lične stvari i prepustili nam ceo stan. Nisu pomogla ubeđivanja da mi možemo da spavamo u vrećama na podu. “Ne! Osećajte se kao kod svoje kuće”, rekoše i izađoše. Sledi koma. Sledeće čega se sećamo je buđenje uz miris toplog peciva i kafe. Uhhh... Amira hoda na prstima da nas slučajno ne probudi. Kad je čuo da smo ustali, nasmejani Akan se pojavio u deliću sekunde... i priči nikad kraja. “Dali vam treba nešto za put?” Nove torbe za motor, kišna odela, delovi opreme, punjači, baterije, tablet... sve to je hteo da nam da, ako nam slučajno treba. Neverovatan čovek. Oprostili smo se sa zahvalnošću i nekakvom setom u srcu. I ne, ovde nije samo reč o bajkerskoj solidarnosti i gostoljubivosti. Nije reč ni o nostalgiji, staroj dobroj Jugi, raji, nepravdama, ratu ... Ovde je reč o dobrim ljudima. To ili jesi ili nisi.

Ovaj putopis se previše razvukao pa ću malo da ga skratim i promenim format. O samoj vožnji posle napuštanja Norveške nema šta interesantno da se kaže. Iz ugla ljudi koji voze motore - dosada. Samo auto-putevi, benzinske pumpe, virtualne granice, gužve po velikim gradovima… a i fotke su sve ređe i ređe. Zato neću hronološki prepričavati detalje putovanja već samo interesantnije događaje koji su se desili uz put.

Ha ha... kakva prijatna družina bivših CSS-ovaca se ovde okupila. Sada sam proverio cene. Serres je 295 Evra na dan/nivo a Kaloyanovo 250 ako se rezerviše do kraja februara i 275 od 1 marta. Ne znam da li još uvek daju popust za učesnike iz Srbije. Serres http://www.superbikeschool.gr/schedule/?lang=en Bugarska http://zedmoto.com/bg/detail/id/626/cid/18 Nisam bio ali sam čitao da su renovirali i uvećali stazu u Kaloyanovu. Sada izgleda ovako.

Hvala tebi kolega na podsećanju na ovu temu. Ne mogu da verujem da je prošlo već 7 godina. Definitivno, vreme je za rekapitulaciju. Počeću sa zaključkom pre nego što se bacim na detalje. Iz mog ugla, CSS je i dalje najkorisnija stvar koju sam sebi priuštio vezano za ovaj naš hobi. Završio sam samo prva 2 nivoa CSS-a i njih sam opisao na forumu. Preostala dva nivoa nisam upisao iz određenih objektivnih i subjektivnih razloga. Objektivni razlozi: U oktobru 2014-te sam se skršio na nekom lokalnom putu. Iako sam jeftino prošao (slomljeni ključna kost, dva rebra i palac na nozi) nisam ispunjavao zdravstvene uslove da izađem na pistu i pohađam preostale nivoe CSS. Najveći problem mi je bila (i ostala) titanijumska šipka u ramenu. Pošto se ovo metalno govno nalazi preterano blizu aorte, padanje ni u kom slučaju nije poželjno (mogu da se zakoljem). Subjektivni razlozi: Posle ovog pada sam spustio loptu. Shvatio sam da pista nije za mene iako su kvantitet i kvalitet adrenalina neverovatni. Realno pogledano, em sam mator em imam i previše adrenalina na poslu. Zato i nisam išao na poslednja dva nivoa CSS jer su oni maksimalno sportski orijentisani. Oni treba da naprave razliku na stazi. Shvatio sam da mi oni nisu neophodni za ono na šta želim da potrošim svoje slobodno vreme - na moto putovanja. Kakva je korist od CSS u svakodnevnom moto životu? Zahvaljujući CSS naučio sam da vozim motor a ne samo da se vozam. I jedno i drugo sam radio pa mogu da uporedim. Posle CSS kursa promenio sam način vožnje: uvećao prosečnu brzinu, ozbiljnije obaram u krivini, vodim računa o izboru mesta za ulazak u krivinu, glatko doziram gas, opuštenije kontrolišem korman... Nekima vožnja ide od ruke zbog urođenog talenta, neki su posle mnogo kilometara sami otkrili najbolji način za sebe... a nekima kao što sam ja, pomoć profesionalaca (CSS, iskusne kolege ili drugi kursevi) pravi shortcut ka većem zadovoljstvu,opuštenijoj i sigurnijoj vožnji. Bolje je znati više (o upravljanju motora) i koristiti samo deo tog znanja (u svakodnevnoj vožnji) nego znati malo a ponašati se kao da znaš sve. Mnogi će reći, taman si kobajagi naučio da voziš motor pa si se slomio. Oko ovoga se sve vrti. Nije greška u naučenoj tehnici nego u glavi. Pitanje je samo kako se nešto dozira i tu je bila moja greška. Kada sam pao, vozio sam kao na stazi: prebrzo, samouvereno, obarao na max i i nisam razmišljao o preprekama koje mogu da se pojave na seoskom putu. Na moto stazi nećeš naleteti na gomilu peska u sred krivine. U takvim situacijama ni master iz CSS ne pomaže. Pomažu manja brzina i opreznost. Poslednje dve sezone vozim mnogo opuštenije. Malo više egzibicija sebi dozvoljavam samo na retkim mestima gde sam (skoro) siguran da se neće pojaviti faktori koji ne zavise od mene. Ako uspem da se nekako organizujem sa vremenom i da povadim gvožđe iz ramena, sigurno ću otići ponovo na 2. nivo... a možda i na 3. :-)

Sjajno!

U nastavku ćete gledati: Najezda BMW-a na Ducati servisE po Nemačkoj! Poseta ulici crvenih fenjera u Hamburgu! Mig protiv propelera! Berlin od visoko! Koliko košta taksi u Pragu! Bahanalije u Mađarskoj... Ovo i još mnogo toga, moći ćete da vidite u nastavku serije Pet motora itd... P.S. Ovo je reklamna pauza, ne očekujte mnogo od ostatka putopisa.

Ovom plovidbom napuštamo Norvešku i time se završava “egzotični” deo našeg putovanja. Pred nama su kilomeri auto-puteva, veliki gradovi, urbani doživljaji, posete Ducati servisima... Pre iskrcavanja na tlo Danske pravimo malu rekapitulaciju ovoga što smo do sada doživeli. Kao što se moglo očekivati, utisci su podeljeni. Kao u onom primeru sa polupraznom ili polupunom čašom, svako ima svoje viđenje. U jednom se svi slažemo, ovo je trebalo videti. Ovakve prirodne lepote skoncentrisane na jednom prostoru i u tim razmerama teško je naći na drugim mestima. Da ne spominjemo osećaj kada sve to prolaziš na dva točka. Neko je napravio paralelu sa Durmitorom i turom oko Pivskog jezera... E, ovde je slično ali vožnja kroz takve predele traje danima. Najveća smetnja za potpuno uživanje, kao što se da pretpostaviti, bila je klima. Da će kiša biti nerazdvojni pratilac ovog putovanja, to smo znali i pre polaska. Postojala je skrivena nada da ćemo imati malo više sunca ali se to nije desilo. Ipak, pišući hronološki ovaj putopis, uvideo sam da nije sve bilo baš toliko mokro kako smo tada mislili. Realno pogledano, moglo je da bude i gore. Mnogo ljudi je odustalo na pola ture samo zbog loših vremenskih uslova. Kad pomislim, sigurno u tome i jeste draž ovog putovanja, da vidiš nešto daleko i nepoznato onako kako to zaista izgleda. Jedno od prijatnih iznenađenja je bilo trenutno stanje u kasi. Izbegavajući restorane i spavajući u jeftinim summer hostelima i kampovima, potrošili smo daleko manje novca nego što smo planirali. Ni cena benzina nije bila onoliko paprena kao što smo očekivali. Pre par godina sam skuplje plaćao gorivo u Italiji nego sada ovde na bogatom severu Evrope. Višak novca u buđelarima omogućio nam je da se malo raspištoljimo na preostalom delu puta. Detaljnije podatke o troškovima ću dati na baš baš kraju putopisa. Sve u svemu, pred nama je još dosta kilometara i zabave. Na kraju krajeva, gde god išao, sa ovim ludacima nikada nije dosadno. KRAJ... hmmmm... NE ZNAM VEĆ KOG DELA

Vreme je za ukrcavanje. Idemo... Plovidba od Norveške do Danske traje nekoliko sati. Ovo je jedan od onih feribota koji iznutra više liči na šoping mol nego na brod. Ne osetiš ni kada krene ni kada stane. Da bismo ubili vreme odemo i kupimo piće - Lale i ja kafu a ostali po pivo. Sve to spustimo sprat niže u putnički deo gde smo okupirali ceo jedan blok sa crvenim foteljama. Tek smo počeli da se opuštamo kada se pojavljuju dva policajca. “Ovde je zabranjeno da se pije alkohol!”, namrgođeno nam podviknu. “Ni pivo?” “Ni pivo!” Objasne nam da alkohol može da se pije samo u zoni bara. Pošto nisu imali nameru da se zadrže na 0,33l, Bojan, Zli i Mile se popnu u bar. Majo ostane izvaljen na divanu. “Ma ko im…” Izuje čizme, u jednu stavi pivo i digne noge na sedišta. Pogleda levo-desno, nema policije, izvadi flašu iz čizme i i udobno uvaljen nastavi da pijucka. Kad je sve popio, pridruži se veseloj družini na spratu. Čuju se dovde. Gore je žurka u punom jeku a nas dvojica dosadnih kafopija nastavljamo razgovor o smislu života. Nije prošlo ni dva minuta kad evo ih ponovo oni policajci, ovaj put još namrgođeniji. Gledaju u Laleta i mene: “Pa jesmo vam rekli da je ovde zabranjeno da se pije?” Pokazuju Majinu praznu flašu na stolu. Počinje ono “Pustite me druže…” i “Nemoj po glavi druže plavi…” Posle male rasprave i ubeđivanja da su flašu tu sigurno ostavili neki huligani i barabe a ne mi, izvučemo se bez kazne.

U trajektnu luku smo stigli dosta pre polaska broda i stali u red za motore. Imamo dovoljno vremena da presvučemo mokru odeću i da nešto šalabrcnemo. To nešto je bio... kavijar, naravno. Da ova srpska poslastica ima nadnacionalnu vrednost, dokazali su norveški galebovi koji se motaju po luci. Dok su turisti naokolo bezuspešno pokušavali da ih privuku hlebom i sličnim glupostima, oko Mileta se okupilo njih desetak. Nisam ovo snimio a bilo je epic. Jedu galebovi kavijar samo tako… i sa kožurom i bez nje.

KLIM je top marka. Njihovi modeli uglavnom imaju GTX u spoljnom sloju i trebalo bi da izdrže svaku kišu. Ovo moje odelo je navodno iz te kategorije, samo što umesto GTX-a ima neku BMW membranu. Dve godine je i ono guralo (nisam koristio kišno odelo) a onda je počelo da propušta. Norveška ga je definitivno ubila :-) Tog dana ništa nije izdržalo, čak ni potpuno nove Rukka rukavice koje je Lale nosio. Nekima su čizme sa Goretex-om propustile. Bojan je imao nov Alpinestar komplet sa dvostrukim Goretex-om ali je on bio najdisciplinovaniju kada je u pitanju oblačenje kišnjaka - uvek.

Silazimo sa broda i krećemo u trku sa vremenom. Neću opisivati detalje vožnje da ne dajem loš primer omladini. Interesantno je da sam se ja (odgovoran) brinuo zbog mogućeg kašnjenja dok su ostali (kraaajnje neodgovorni) ovo shvatili kao dozvolu za slobodnu vožnju. Uraaaa... Posle toliko dana samokontrole, najzad mogu da korisne desnicu ruku kako ima je ćef... u smislu da odvrću gas. U jednom trenutku sam ukapirao da u stvari nikoga nije baš posebno briga da li ćemo stići na veme, važno je da se vozi. Nema zaustavljanja. Mile pristane da snimi vodopad... “Ajde teraj...” Tokom ove jurnjave, u jednom trenutku je počela da pada kiša. Stajemo da obučemo kišna odela (i da Dukati napuni rezervoar). Tu ja napravim grešku zbog koje sam duboko zažalio. Obučem gornji deo kišnog odela i rešim da popušim cigaru umesto da obučem i donji deo. Računam, Streetguard pantalone do sada nisu propustile vodu pa valjda neće ni sada. Za svaki slučaj ih isprskam sprejom za impregnaciju. Loše rešenje… jako lose…Ako kažem da sam se smrzao ko trop**ka, bilo bi malo. Nisam imao ni dugačke gaće, ni termo uložak a famozna BMW membrana je procurela posle pola sata. Mokro dupe mi se žljićka u sedištu, noge mi natopljene vodom a put nas vodi kroz neke planinske predele pokrivene snegom. Nadmorska visina preko 1.000 metara, temperatura 2 stepena. Da li da spomenem da kiša nije prestajala upravo na tom delu puta? Pljušti kao da želi da nam kaže poslednje zbogom pre nego što napustimo Norvešku. Kad je prestalo da pada, za promenu malo odvrnemo gas. Neću spominjati prosečnu brzinu. Samo ću reći da smo uspeli da uštedimo skoro sat vremena u odnosu na to šta nam je Garmin predvideo.

19. dan / 7. 08. 2017. Lofthus (Norveška) - Randers (Danska) / 6% Naš poslednji dan u Norveškoj. Kao za baksuz, jutro je sunčano i vedro. Da nismo pogrešili što smo odustali od pentranja na Trolltinge? Ne. Svako je već u glavi preboleo ovu odluku i nabaždario se za povlačenje ka Danskoj… a i neki oblaci se valjaju iza brda. Prvi cilj današnjeg putovanja je Kristiansand, najjužnija luka u Norveškoj. Tamo hvatamo trajekt do Danske i posle vozimo do gradića Randers. Sve u svemu, pred nama je oko pola hiljade kilometara čiste vožnje. Jutro je počelo malo nervozno. U poslednjem trenutku, kada smo već spakovali stvari na motore, rešili smo da napravimo online rezervacije za brod. On kreće u 16:30 i teorijski imamo dovoljno vremena. Ipak, ovo je dosta natovarena trajektna linija pa je pitanje da li će biti mesta ili ne. Bez rezervacija morali bismo da stignemo dosta ranije da ne izvisimo za karte, kao što se nekim kolegama desilo. Sedam za kompjuter i kuckam dok svi stoje u redu sa dokumentima u rukama i diktiraju mi brojeve pasoša, registracije motora i druge detalje. Kada sam dobio mail sa potvrdom rezervacije, jedan drugome bacamo high five. Malo smo kasnili sa polaskom ali možemo da vozimo bez stresa. Mesta na brodu nas čekaju. Motamo se još malo, pozdravljamo se sa lokalcima i palimo mašine. Put uz obaju fjorda vodi ka gradu Odda a odatle dalje ka jugu. Taman smo izašli na glavni put i zaleteli se kad ispred nas iskaču neki ljudi u uniformama i mašu nam da stanemo. J**о te… Da li je realno da nas poslednjeg dana zaustavi policija? Pao nam je kamen sa srca kada smo shvatili da nije reč o policajcima već o uniformisanim putarima ali nam se momentalno digao pritisak kada smo shvatili zašto nas zaustavljaju. Ceo put sa ove strane fjorda je, zbog miniranja, do kraja dana zatvoren. Treba da se vratimo dosta nazad i da uhvatimo trajekt kojim ćemo preći na drugu stranu zaliva. Unosimo novu turu u gps i kao vreme dolaska u trajektnu luku nam izlazi 16:10. Hladan znoj... Dvadeset minuta pre polaska broda trebalo bi da smo se već ukrcali, vezali motore i da poručujemo kafu... Po gps-u, mi tek tada stižemo… i to pod uslovom da se ne zaustavljamo, da uhvatimo dodatni trajekt na vreme i da nemamo drugih nepredviđenih zadržavanja. Počinje da nas gricka nervoza, mene posebno. Vraćamo se putem kojim smo došli i posle dvadesetak kilometara stižemo u luku. Relativno brzo se pojavljuje trajekt. Čini nam se da nikada sporije nije plovio. Dok idemo na drugu stranu fjorda, na palubi pravimo sastanak radne grupe za vanredne situacije. Ako želimo da stignemo na vreme moramo da primenimo sledeća pravila: a) ignorišemo ograničenja brzine, b) idemo u WC samo jednom (dok Ducati puni benzin), c) ne zaustavljamo se na lepim mestima i d) zaboravimo na kafu i puš pauze.

U studentskoj menzi kuvamo poslednju večeru na ovom putovanju. Da, biće još dosta klope dok stignemo ali smo čvrsto rešili: kada pređemo na teritorije cenovno normalnijih zemalja, ješćemo samo po restoranima. Veći deo otvorenih testenina, začina, sosova, ulja… ostavili smo u kuhinji. Još iste večeri su neki Rusi skuvali naše špagete. Jedino što nismo ostavili je…naravno, slanina. Ni osamnaestog dana rezerve još nisu iscrpljene. Većina saboraca je popodne provelo u krevetima. Ližu rane i žale za propuštenom mogućnošću da se popnu na vidikovac. Jedino Lale ima nekih sitnih obaveza oko lanca. Iskoristio je GS-ove onako kako on smatra da treba da budu korišćeni – kao držači za kafu. Ja sam tokom večeri doživeo jedno potpuno novo životno iskustvo. Dok sam se tuširao, u uglu kupatila ugledam mašine za pranje i sušenje veša. Pod mlazom tople vode krenu mi asocijacije i u glavi mi se odigra scena dostojna najgorih realitija. Stigao sam kući i moja Tanja, radosna što sam živ i zdrav, samo cvrkuće i zapitkuje kako je bilo. Dok razdragano ćaskamo, ja joj onako uz put, istovarim deset kilograma smrdljivih čarapa, prljavih gaća i flekavih majica koje su 25 dana odležale u zavezanoj najlon kesi. Oštar miris zapara vazduh… Njena užasnuta faca… Uhhh… i meni dođe gadno a nisam gadljiv. Odlučim u trenutku, opraću stvari. Put do zvezda vodi preko trnja. Treba oprati veš a to nije baš najrutinskija stvar. Znate o čemu govorim, reč je o poznatoj mentalnoj disfunkciji kod nas muškaraca koja nas sputava u tome da shvatimo kako ta užasno komplikovana naprava, veš mašina, funkcioniše. Osim hiljadu mogućih kombinacija koje ovaj uređaj pruža, dodatni problem (u ovom slučaju) je to što sve piše na norveškom. Jezičku barijeru sam lako prevazišao. Prvo sam fotografisao komandnu tablu i poslao je Tanji. Ona je fotku poslala našoj ćerki a ona svojoj prijateljici u Norveškoj. Obrnutim redom je stigao prevod. Navođen jasnim uputstvima iz Hjustona, stisnuo sam dugme Starte. Kad sam već ovo spomenuo, par reči o odeći i održavanju lične higijene na ovom putu. Iako mi nije bio prioritet da gledam šta drugi rade sa garderobom i vešom, ipak sam primetio da su najbolje prošli oni koji su nosili par kompleta aktivnog veša. Uveče ga operu, osuše po radijatorima i sledećeg dana već mogu da ga oblače. Bojan i ja smo, verovatno zbog godina, bili konzervativniji. Pamučne gaće su pamučne gaće. Meni lično dosta smetaju sintetički materijali od kojih se pravi aktivni veš. Sve me nešto svrbi i nervira. Da, poneo sam i takav ali sam ga oblačio samo u krajnjoj nuždi. Osnovu moje opreme je činila neka stara garderoba koju nikada ne oblačim ali je ni ne bacam. Ovo je bila prilika da sve to penzionišem i da malo raščistim orman. Ideja je bila da te stvari nosim pa da ih bacim kada se isprljaju. Ovo je bio Bojanov plan i ja sam ga podržao. Da ne bismo baš išli kao klošari, obojica smo kupi nekoliko majica po simboličnoj ceni u Dekatlonu. Ako prigusti, i njih možemo da ostavimo uz put a da nam ne bude mnogo žao. Naravno, ja ništa nisam bacio. Sve te majice su se, zajedno sa starim gaćama i čarapama, danima kiselile u plastičnoj kesi za đubre. Da nisam ove večeri duboko udahnuo i hrabro se upustio u avanturu sa veš mašinom, kući bi stigla biološkа bomba koja bi bila u stanju da nanese ozbiljna oštećenja brižljivo negovanom 23 godišnjem braku. No, da ne širim temu, ovo sa pranjem veša je bogami potrajalo. Tek oko 2 posle ponoći, dok su svi već uveliko spavali, gomila stvari je bila oprana, osušena i raspoređena po torbama. Spokojan da me žena neće izbaciti iz kuće, odlazim na spavanje. Sutra nas čeka naporan dan. Kraj traktata o smrdljivim gaćama. Današnji dan: 191 km Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****

Ovo nam je najkraća dnevna vožnja u Norveškoj i brzo stižemo u hostel - studentski dom. Rezervisali smo sobe samo za jedno veče ali proveravamo da li imaju slobodnog smeštaja i za sutra. Plan je da se entuzijasti iz naše ekipe sledećeg dana popnu na Trolltungu a da Lale i ja za to vreme meditiramo. Recepcioner potvrdi da ima soba ali nas krajnje ozbiljno upozori da nije pametno da se sutra ide na hiking. Kaže, padaće kiša a to ni malo nije dobro za pentranje do tamo: voda se sliva, kamenje kotrlja, blato klizi… U našim glavama postojala je ova slika… … ali da bismo stigli do tamo postoje određeni uslovi. Na ovom obaveštenju sve je jasno napisano. Uhhh… 10 do12 sati hodanja a u našem slučaju, po kiši i blatu, verovatno i duže. Niko od nas nema pravu opremu za hiking. Imamo patike i po neki komad moto odeće ali to očigledno nije dovoljno, barem po kriterijumima Norvežana. Konsultujemo se sa drugim gostima hotela i oni nam kažu isto – sutra nije dan za Trolltungu. Ćutimo… Postaje sve jasnije da od pentranja do trolovog jezika neće biti ništa. U stvari postaje jasno da je i sa Norveškom u ovom pokušaju gotovo. Već smo duboko zagazili u južni deo ove prelepe zemlje a vreme nije na našoj strani. Da sada na silu izmišljamo šta bismo još mogli da vidimo, za to niko nema previše volje. Mnogo dana smo na putu a ni ove emocije koje smo do sada doživeli nismo uspeli da asimiliramo. Svi smo jednodušni u tome da je došlo vreme za povratak... ili pravilnije, za početak povratka. Do kuće imamo još 3.000 kilometara.

Ostatak današnje kratke vožnje bi bio jedan od boljih… da nije padala kiša. Gume odlično lepe uprkos vodi na putu ali ipak ne želimo da se igramo sa zakonima fizike. Vozimo umereno i zamišljamo kako sve ovo impresivno izgleda kada je sunčano. Pre stizanja na odredište, neočekivani spektakl. Dok vozimo kroz jedan od mnogobrojnih tunela, u daljini vidimo nekakvo plavo svetlo. Kako se približavamo otkrivamo da je i ovde reč o kružnom toku. Ovaj izgleda neverovatno, kao leteći tanjir parkiran u sred planine. (Fotka je pozajmljena sa neta. Ja mislio Mile snima - on mislio da ja snimam.) Iz tunela se direktno izlazi na ogroman most koji spaja dve obale fjorda. Na mostu duva, kvasi, baš kako je trebalo da bude na Atlantic road-u.

Posle kratkog zadržavanja palimo motore i sjurimo se niz brdo. Krivudavi put izlazi pravo na trajekt koji vozi preko najdužeg i najdubljeg fjorda u Norveškoj, Sognefjord-a. Dok čekamo ukrcavanje, dopunjujemo dozu vitamina... i ljubavi. Lale se opet neopezno gura uz ivicu a ostao mu je još samo jedan retrovizor. “E ako se i ovaj slomi, prelazim na Suzuki.” Srećom, ovaj put je plovidba prošla bez incidenata. Sa jednim ogledalom ušao na brod, sa jednim izašao.

Nerado se pakujemo i krećemo. Cilj za danas nam je Hardangerfjord, drugi po veličini fjord u Norveškoj. Iz njegovog podnožja kreću pešačke ture ka najspektakularnijem vidikovcu ove severne zemlje – Trolltunga (trolov jezik). Ovo je poznata turistička destinacija pa smo smeštaj jedva našli u gradiću Lofthus. Nismo izučavali maršutu i da li ima nešto da se vidi uz put, samo smo upisali gps koordinate i krenuli. Prolazimo kroz fina mesta i polako se približavamo nekom planinskom vencu. Iako je u podnožju sunčano, tamo gore su gusti oblaci pa stajemo da obučemo kišna odela. Posle ovoliko dana, već nepogrešivo znamo kada treba da navučemo na sebe dodatnu zaštitu od kiše. U jednom trenutku, totalno neočekivano, naletimo na vidikovac sakriven u magli. Kasnije smo otkrili da se nalazimo u planinama Gaularfjellet i da je to jedan od lepših delova nacionalnog turističkog puta kroz Norvešku. Pokušamo između oblaka da uslikamo krivudavi put i dolinu ali nam nešto ne ide.

18. dan / 6. 08. 2017. Hov Hyttegrend - Lofthus / 2% Jutro je svanulo šareno. Malo sunca, malo sipi, malo oblačno i sve to se promeni u roku od 15 minuta. Šteta što nije lepše vreme - okolina i kamp su jedno od najlepših mesta na kojima smo bili tokom cele ture. Ovo je bio i ubedljivo najjeftiniji smeštaj do sada. Dve male i jedna velika kućica su koštale ukupno 100 evra. Da je prognoza bila bolja, verovatno bismo ostali još jedan dan. Svuda se čuje šum vode i gde god da kreneš naiđeš na reku, potok, jezerce, ... ... na Mileta... ... na Bojana... Tokom svoje redovne jutarnje šetnje, naši ranoranioci su detaljnije obišli okolinu. Tom prilikom su, vođeni bukom koju pravi, nabasali na vodopad Likholefossen. Ovaj vodopad je poznat po bizarnoj prošlosti koju neću spominjati ali to naši junaci nisu znali. Lepo su se proveli. Tamo su sklopili nova prijateljstva i stekli nove drugarice, lokalke. Sa pohoda su nam čak doneli i darove. Ne, ne… nema nikakve veze sa ovim drugaricama. Borovnice su u pitanju.