Заиста лијеп путопис, са уживањем у цугу прочитах. Нека је срећна вјеридба и још срећније свадбено весеље. Да се са уживањем, радошћу и узајамним поштовањем заједно провезете кроз овоземаљски живот. Поздрављам вас у нади да ћу ускоро ћитати још један овако диван путопис.

Ево на Бадњи дан стиже алтернатор, викловање радио Мирослав из Брчког Ево га и мајстор главом и брадом на фотки са својим радом Јутрос долазио до Бијељине па је успут повезао, хвала мајсторе. Реће ми, ово је мало незахвално радити и да обавезно јавим како се понаша. Уколико закаже алтернатор спреман је да врати новац или да помогне око набавке новог. Казао сам да ћу га овим путем похвалити. Надам се да ће функционисати беспрекорно. Наравно временом ће се показати квалитет. На мени је да после празника засучем рукаве и све пажљиво вратим на своје мјесто. Ево и мало бољи приказ намотаја Вјероватно ће неког интересовати колико је коштало 100КМ или 51,12€ Није пуно уколико потраје. Мирославов бр. +387 65 606 448 Ево и овдје јавно обећајем Мирославе. Уколико потраје алтернатор до краја предстојеће сезоне, те Бог дадне и будемо живи и здрави, частим те још за ово што си одрадио. Пс. Бит ће овдје још објава са уградње и пробе.

@Satelis да слажем се да је оригинал нај бољи. Пробат ћу овако рјешити. Надам се да ће мајстор имати добар лак. Довољно отпоран на уље и температуру. Познато ми је да је то нај битнија ставка у викловању поготово кад је упитању овако нешто. Гдје су намотаји изложени екстремним условима. @braco1 да да од онда. Полако ће се и ово рјешити

Да мало освјежим тему. Додуше овај мој пројекат на изради дизалице поће 13.10’20 кад почех са сјечењем и варењем првих комада профила за дизалицу. Све по угледу на ову горе @Gocko дизалицу. Само сам ја одлучио да код мене стуб не буде под нагибом него вертикално постављен. Прво сам урадио постоље, кажу од темеља се креће. Урадио сам ојачање у виду винкла на који сам навараио дебљи флах. На ово винкло и који је остао унутар вертикалне цијеви (флах се овдје не види јер нисам све детаље фотографисао). А, све у сврху како би ојачао варове у корјену стуба који носи тежину мотора од 280 кг. Плус док се ради око мотора у неким краћим тренуцима претпостављам да та тежина иде доста више. Центар тежишта није на стубу него поред стуба удаљен отприлике 60-так цм Кроз ове двије рупе на стубу које су бушене једна поред друге сам варио флах за стуб. Варове сам касније лијепо поравнао да преко може клизити вођица која ће дизати конструкцију на којој ће бити мотор. дио конструкције у који се уклапа носач који иде под мотор. Овај носач на који иде мотоцикл је намјенски прављен за мотор који ја тренутно возим. За сваки други тип мотора би било потребно направити другачији носач. још једна фотка у фази изградње. Разлика између ове и @Gocko-ве дизалице је у положају вертикалног стуба. Одлучио сам да не правим ваљчиће на водилици која иде уз стуб. Овдје метал иде директно по металу. Свакако нећу дизалицу користити професионално да дневно више пута дижем моторе. Дизалица је употребљена први пут 01.11’20 Поставио сам точкиће за лакше помјерање кад се не користи. за подизање сам одабрао дизалицу ланчару. код спуштања се појавио мањи проблем. Није ишло све тако глат док нисам употрјебио WD-40 након тог спуштање иде глатко. Нисам хтио употребљавати уље ни товатну јер после тог стуб би остао прилично прљав. детаљ. све у свему презадовољан сам. Приступ мотору са свих страна је добар. Мотор нисам никад имао потребу да максимално подигнем колико може дизалица да диже. Прилично је стабилно. Додуше треба водити мало рачуна о равнотежи. Уколико се расклапа нпр.задњи дио мотора, скине задњи точак и олакшаје задњи крај. Водити рачуна да не претегне предњи точак. Или обрнуто. Да нисам напомено, мотор прво паркирам па потом подвлачим дизалицу под њега. И дуж стуба има низ рупа и кад подигнем мотор кроз поменуту рупу провучем парче арматуре, дужи шараф шта се већ нађе при руци. Попустим ланчару и уклоним да мање смета. Димензије и промјере профила нисам наводио прављена је пре више од годину дана. Гледао да то буду масивнији комади са јачом стјенком. Толико од мене и мојој дизалици. Уколико кога буде шта још интересовало нек пита.

Здраво друштво. Проблеми са мотором су ми се почели јављати 03.10’21 Тај дан сви ми бајкери са подручја Бијељине имадосмо заједничку вожњу поводом затварања мото сезоне. По завршетку вожње овдје у окружењу (Бијељина, Јања, м. Тавна, Угљевик, Љељенћа, Бијељина) одсједосмо у локалу код Кнеза. Који држи наш бајкера Паја. Нас пар после окрепљујуће паузе одлучисмо отићи преко Павловића моста до Лознице и Гучева. Сједам на мотор завергла и не хтје да упали. Некад ми се деси без одређеног правила да неће из прве да пали (Ако неко зна шта би могло бити, бит ћу захвалан ако ми јави). Други пут после краће паузе верглам опет неће, осјетим по звуку да анласер већ слаби. Трећи пут покушајем безуспјешно цакче анласер, готово. Нема више верглања. Прилази пар колега нуде да погурају. Ај да пробамо и то, ма какви поред добре екипе машина одбија да се окрене. 1100cm3 у два цилиндра се не да окренути тако лако. Услиједило је паркирање на тротоар и позив рођака да дође мојим аутом и понесе каблове. Јављам друштву да иду без мене. Кад је напокон моја “Сјенка”/Шадовка добила добру струју путем каблова састави као мина. Из ауспуха се проломи мени драга грмљавина. Тад сам почео да сумњам да имам неки проблем који тек треба да откријем. Одвезао сам мотор у гаражу и акумулатору прикопчао инфузију. Дан је у октобру увелико скратио, а по заласку сунца ноћи све хладније. Тако да због посла Сјенку нисам извозио напоље до 31.10’21 недеља. прелијеп дан за вожњу и штета испустити да по оваквом дану не завршим сезону. Ај да обиђем неке другаре и по први пут посјетим @braco1 легендарног и чувеног мајстора који се успјешно игра бојама. Волим и бавим се свјетлописом из хобија али @braco1 то тако лијепо ради бојама за метал потпомогнутим ваздухом из компресора. Долазим код Браце и после пријатних тема врјеме да се крене натраг. Мотор поново одбија да упали. Поново каблови, пали ко мина. Поздрављамо се и одлазим. Ај још мало провозам и који свјетлопис направим. Не смијем га више гасити, примјећујем свјетло у фару пулсира. помислио сам вјероватно је реглер пуко, причају ми да је то генерално мана на Хондама. Настављам још један круг до куће и потом у гаражу која је у граду. Крећем од куће осјетим да нешто трза кад му дајем жишку. Да изађем на гл.пут он се угаси. Никад до сад га нисам гурао, а није лако гурати оволики мотор. Срећа на полаи улице ми станује добар другар са којим често заједно возим. Ало Бане (добри Бане) јеси ли кући, саопштавам проблем и гурам мотор али натрашке док сједим на њему. Јер физички нисам баш способан да исти гурам напријед. Палимо мотор, а пошто је Бане електричар (јаких струја) вади унимер и премјераје напон пуњења батерије 10,5V гас оно исто. Дефинитивно је проблем са струјом. Возим у град и поново трза на јачим обртајима. Ова Сенка је стигла из Америке и инсталација је по њиховом стандарду, значи свјетло се не може угасити. Пажљиво возим и пазим да ми се поново не угаси. Што ми се дешаје на неких 400-500 метара од гараже. Овај пут нема гурања натрашке, гурам напрјдед али не силазим са мотора, велико хвала дечку који се врачао из школе и поможе у гурању мотора пола пута. Ово друго пола хвала суграђанину којем није било тешко да ми помогне доћи до зграде. Напокон је паркиран у топлом и причекат ће мало на праву дијагнозу. Ово гурање у пуној опреми је било баш исцрпљујуће. Што се види из приложеног на одјећи. 13.12’21 напокон сам ухватио времена да кренем са радовима на отклањању проблема. Уз предходно савјетовање са старим вуком, опасним бајкером и љубитељем Хондине ергеле Славишом Марковићем. Сјенка прво иде на дизалицу моји руку дјело. На овој дизалици је провела добар дио прошле зиме и за то врјеме претрпјела преправке како би је прилагодио својим физичким способностима. много ми је лакше радити док је подигнута. По Славишином савјету раскачујем ђек који са алтернатора долази. Није то овај који је на свјетлопису, него овај други иза који се не види. Ееее то је овај на који сам накачио унимер и мјерим напон излазне струје на алтернатору. Види се да је један контакт претрпио оштећење услијед прегријавања! једна фаза је добра! друга лоша! на трећој катастрофа, нема ништа! дефинитивно отказао алтернатор! Слиједи скидање декла и алтернатора! Вјероватно ће се неко питати шта је сад ово!? Да одма задовољим радозналост знатижељних То је рад од прошле зиме и спада у дио прилагођавања мотора мојим физичким способностима. Пошто финансијски нисам способан да купим мотор са аутоматским мјењаћем, а не симпатишем скутере. Рјешио сам да направим полу аутоматски мјењаћ. Да приликом сваке промјене брзине полуга мјењача сваки пут раздвоји ламелу. Стари бајкери знају како је то некад било на JAWA-ма. О овоме детаљније у некој новој теми. Него да мало погледам шта нам књиге кажу кажу да морамо засукати још мало рукаве и замастити руке Браво ја. Сад сам тек пола мајстора, ако склопим да ради бит ћу и нешто више од пола ево проблем је напољу. Сад треба јурити мајстора који ће ово намотати поново. Треба наћи оптималан однос цијене и квалитета. Славиша ми помиње тројицу, први у Србији, да не иментујем град и имена. Зна му само име нема никакав контакт, ај питаћу гугл, можда га познаје. Налазим господина добијам цијену да се ово одради али не и гаранцију за рад. Каже ми г.може да ми поново рикне алтернатор уколико не отклоним узрок због којег је исти престао са радом тако да не може да гарантује, а можда је некад и раније више пута прегријаван, можда је лош и акумулатор,….можда… сума сумаре тражи 130€ и има да буде ко нов. Други мајстор према Славишиној прићи је у Сарајеву. Пре пар година ову поправки је наплаћивао 50€ каже лик мота на пању ваља слат па врачат, можда је у међувремену и поскупио! Трећа варијанта овдје у Бијељинимотао неком лику, мало радио и пробио, ваљда лоши лакови у гл.виклер који се са овим није сусретао. Отпада и та варијанта. Распитујем се код осталих виклера, шаљем фотке вибером натезање. Добијам обећање од једног, односим и каже ми отворено, нећу ја радити шаљем у Брчко Мирославу и он је бајкер. Дај ми бр.тел. ја ћу однијети. И тако би, предходно сам се ћуо са Мирославом и одмах се упутим ка њему. Лик вози тип мотора као и ја. Више пута је викловао алтернаторе на мотоциклима, каже има искуство. Ако успјешно одради посао овим путем овдје ће од мене добити похвалу. У супротном не би било лијепо да га овдје кудим. Нисам тражио али добих и обећање да ће бити пре н. год. За то врјеме имам још неких ситних интервенција на Сјенки. Настављам са овом темом како се буде одвијала ситуација са оправком. до тад вас поздрављам

Ову моју сам купио ‘93 са пређених око 3000 км. И сигурно је на њој све фабрички. Лик је веома мало возио. Пре ове имао сам још двије све 6V али за њих не смијем тврдити као за ову иако је и на њима био (-) на раму. Толико од мене на ову тему и немам намјеру више дискутовати. Можда о неким другим стварима. Лп.

JAWA ČZ 350 6V из ‘78 код мене је (-) на раму, а (+) је у инсталацији. За старије верзије ми није познато. Тако да не препоручујем тврдњу “за оне 6V сигурно” .

Хвала @Biker Q Ево нашао сам га. Испод је линк његовог профила, уколико буде још коме требао https://www.facebook.com/gelu.olaru.50

Здраво колега, да још увјек имам ČZ 350 6V Ено га у гаражи увелико скупља прашину. Није упаљен од претпрошле године. Технички исправан али козметички пропао. Чека неку зиму у догледној будућности да буде сређен.

Хвала @Biker Q Опрости али видим има их маса под тим именом. Молио бих мало прецизније, ако није проблем. Лп.

Здраво друштво. Да се и сам укључим и поново са колегом актелизујем ову тему. И мене интересује електронско паљење за JAWA 350 ČZ 6V Ако неко зна, било би добро да нам јави. Свака информација је добро дошла. унапрјед хвала.

Укратко ћу. рјешење на корману. Морало се радити још на квачилу и шалтеблу. Шалта се као некад JAWA То у некој новој теми.

Колега ти си богат човјек и уживај у том богатству. Ја би све ово оставио, па да имам то што је теби дао Бог. Али тако је како је прихватимо и пеглајмо даље.

Колега временом све дође на своје мјесто. И сам сам се пре пар год. Питао дали ћу икад набавити већи мотор да би могао крстарити. И ево све дође на своје мјесто. Видим имаш основу BMW 850. Не треба ти нешто пуно да оствариш слићну авантуру. Само времена и нешто мало шушки.

24.08’21 Буди ме навика раног устајања, онако још сањив слушам звуке таласа који запљускују обалу недалеко од шатора. Осјећа се јутарња свјежина још се није добро разданило. Протежем се онако још у врећи и отварам шатор, имам шта видјет јако лијеп призор, који први пут у животу на овај начин доживљајем. Врачам се по тел.да овјековјечим овај тренутак. Неко врјеме уживам у призору пред собом, потом поново у хоризонталу. Тел.у руци и листам малопређашње фотке, листам натрашке како фотке тако и сјећање на протеклу ноћ и јућерашњи дан. Полако са фотки прелазим на друштвене мреже, потом да видим има ли промене по питању најављених (не)прилика. Ниша лијепо, лоше вријеме наредних дана. Питам се вратити се данас по сувом и фином времену или чекати па шта буде. Знају некад да погријеше и метеоролози. Гледам на још пар мјеста, исте најаве. Данас уторак , а лоше врјеме се протеже до недеље кад би требао кренути кући. Да овдје сједим и чекам, хм шта. Ваља поставити и добро фиксирати велики шатор, гдје? Све сам крш. До кад ће потрајати? Бог зна, кад ће доћ и колико потрајати то неврјеме. Нема друге него паковат се и док је лијепа времена још вечерас да будем кући. Навигација каже да имам нешто мало преко 8 сати вожње. Знаћи нај даље кренути до подне. Ето мој годишњи након толико година са планираних седам дана спаде на три. Ма доста и толико, од мог одмора испаде добар бајкерски круг од три дана и двије ноћи. Него доста излежавања ваља устајат и полако паковат ове прње. Спремат доручак и још мало купања пре поласка. Нисам журио. Битно ми је до подне кренути да би што мање возио ноћу. Чекао ме пут од око 430 км. Док сам припремао доручак примјетио сам да горе поред оног мола има пар аута, неко је још ту недалеко од мене ночио. Само су ови за разлику од мене ночили у ауту. Док сам припремао доручак видјех и полицију, врте се око оног мола. Не прође пуно дође полицијски бродић и ови пређоше на њега и одоше. Доручак се охладио и могао сам на миру са уживањем и лијепим погледом да доручкујем после купања. Док сам упаковао ствари на мотору, придружи ми се новопечени познаник од јуће и власник оне лежаљке. Реће да нисам први бајкер који овдје долази. Некад раније је са неком двојицом цјелу ноћ цугао. Уз осмјех му рекох, ај фино друже жао ми је што те по том питању разочарах. Мало разговарасмо о моторима, реће има жељу да набави нешто на два точка. Тако полако дође и тренутак да се поздравимо па да кренем. Бјеше готов подне кад сам крено прашњавим макадамским путем. Пар пута сам се заустављао до Радовића да направим коју фотку. Кад сам се укључио на пут Будва-Тиват у саобраћају је било осјетно више возила у оба правца. И то има своји предности, држајући пристојну дистанцу од возила испред себе могох на миру разгледати. Нисам нешто ни журио кроз град. Иначе кад сам у урбаној средини волим да испоштујем саобраћајне прописе. Тако лагано дојездих до Лепетана. Трајект готов нисам ни чекао. Већ доста возила је било спремно за укрцавање. У ходу рјешио формалности око укрцавања и за кратко врјеме стигох до Каменара. Искрцах се и кретох дуж обале, лагана вожња, куће поред пута, спорадични купаћи, рибарски чамци. За нас из унутрашњости мало другачији визуелни доживљај па нам све лијепо изгледа. Стигох до Липаца нешто брзо иако возих лагано. Ту се поздравих са вожњом дуж обале до неке нове прилике. И упутих према Вилусима. Благи успон кривине пут одличан, доведе ме до проширења, додуше не асфалтираног. Одатле се пружи прелјеп погледа на залив Боке. Не могох проћ, а да не станем. И коју фотку направим. 42°29'53"N 18°39'06"E По огромним количинама ситног смећа, закљућих да велики број пролазника застане. Ако ме ишта згрожаје то је ово смеће које мноштво несавјесни појединаца оставља иза себе. Па људи зар је толико тешко то понијети са собом до прве канте за отпад, прве пумпе, што да не и до своје канте за отпад поред куће, зграде. Није то велика количина, али је нас доста и ако сви ми помало допринесемо направит ће мо огромну корист животној средини и генерацијама које долазе после нас. Да нас не памте по ђубрету. Толико о екологији. Овдје скидам кожни прслук и облачим јакну. Сад гас има још пофино да се вози до Бијељине. Тачније још 396км по навигацију 7х. 5мин. Дозволих себи мало луксуза, заврнух гас, услиједило је пеглање. Каква обала, доле јесте визуелни доживљај али ово је нешто друго. Ово волим, нису то неке огромне брзине, јер мој мотор није за то. Али волим да уживам у вожњи кад је пут добар као у овом случају и услови дозволе да се могу кретати безбједно брзином 80-100 па и до 120. Одужи се нешто до Вилуса, поће ме забрињавати, не сипах гориво, а пређох 80 миља од задњег точења. Максимум ми је 120 миља са пуним резерваром. (негдје на путу за Вилусе) Обзиром да сам га узбрдо чепо, сад морам мало лакше да смањим потрошњу до пумпе. Ево је раскрсница и табла за пумпу, добро је таман на сату 91 миља. Пуним резервар и враћам сат на нулу. Недалеко од пумпе скретох десно, пут граничног прелаза Враченовићи. И даље газих добар асвалт, кривине фантастичне прегледне, максимално уживање у вожњи. Стигох на гранични прелаз, и овдје мања колина возила коју нисам имао потребу да обилазим. Кад на прелазу два/три шалтера. Тамо два полицајца из двије државе, дадох једном дикумента, овај други од првог на рукохват удаљености и преузе сам од колеге на провјеру. Потом мени вратише документе на трећи шалтер. Сведоше гранични појас на стакло шалтера Не знам који ће нам рацку уопште ове границе, можда да би цариници имали радна мјеста Недалеко од граничног прелаза пут ме подсјети да сам се вратио кући. Иако још пофино имам да возим. Срећа не потраја овај лош пут, тек до Билеће. Одакле сам могао да наставим поново са пеглањем до Гацка. Успут сам накратко стао да направим коју фотку и мало ноге исправим. (Гатаћко поље) И поново у седло, дан одмиче полако али и километре лијепо са уживањем нижем и грабим нове. За собом остављам Гацко, превој Чемерно и спуштам се према Тјентишту, дио пута који и не симпатишем нешто нарочито. Задњи пут сам овим путем пролазио идући на моторијаду у Требиње. И није ми се допао, узак пут, са јаким и непрегледним кривинама. На пар мјеста има кривина које почину једним интезитетом и од пола појачају степен закривљености. И немогуће се адекватно припремити за такву кривину. Сем да возиш као неки штребер. На доста мјеста фале и табле са упозорењем. Тако да сам се за овај пут припремио тако што сам поставио стари телефон на корман и повезао каблом са пуњачем. На тел.упалио навигацију и нов стоп пратио пут на навигацији нај више су ме интересовале кривине и њихова јачина. Да бих могао на врјеме прилагодити брзину не ослањајући се на знакове јер их на овој дионици очигледно фали. Пројездих Тјентиштем и у Фоћи на оној истој пумпи поново допуних резервар, са уживањем опет у седло. Одавде је лакше, под точковима је поново добар и квалитетан пут и могу лакше и опуштеније да возим. Нешто ме поче хватати дријемеж, лијепо сам спавао али недовољно. Касно сам легао, а рано пробудио. Возећи према Горажду, заносих се мишљу да на Устипрачи скренем пут Вишеграда и ту ноћим. Међутим, отворах, затварах визир и некако успјех отјерат дријемеж. Ипак на Устипрачи скрећем идем право кући добро познатим путем, одавде познајем сваку кривину. Пролазим Рогатицу и Соколац, гледам горе облаци који ми се никако не допадају. (Гласиначко поље) Како више одмићем пада температура, појављује се и магла све је хладније. Пут је већ мокар и изискује спорију и опрезнију вожњу. Пре Хан-Пијеска заустављам се и стављам на ноге штитнике које користе возачи кросера. (поље пред Мркаљима) Магла ми све више влажи јакну. Испод јакне имам једино мајицу кратких рукава и само горе изнад појаса ми је све хладније. На Хан Погледу стајем и фотографишем температура 10 степени. Рачунам овако је сигурно до Власенице доле мора бити топлије. Не иде да ради тако кратке дионице облачим кишно одјело и ту зажалим што не понесох какву тању јакну коју сам могу обући преко ове кожне. Други пут је носим обавезно. Силазим у Власеницу, расте температура, веч је 15 степени, даље је сув асвалт. У 18:40 стижем на пумпу у Милићима заустављам да допуним резервар и пружим мало ноге. Кољена почињу да боле од укочености. Температура и даље расте. Већ је близу 20 степени. Поново у седло да ми је што више прећи док је обданице. Сам путујем, полако се гомила умор и не бих волио да ме исти превари и стјера гдје поред пута по мраку. Иза мене остају, Зворник, Козлук, Шепак, Јања. Ту се заустављам и допуњен резервар како бих на крају сумирао резултате утрошка горива. Полако се мрак спушта и хвала Богу безбједно и без проблема стижем кући у 20:05 иза мене остаје у дану пређених 430 км. Од 12:00 до 20:05 Исти дан сам се купао, знојио на мотору и мало смрзао на 10 степени. Пратило ме је највише сунце потом облаци и магла. Са 2м надморске висине сам се пео на пар планинских превоја који су нешто преко 1000м/нв и стигао кући на 95м/нв. Врјеме је да одморим, вечерам и средим утиске годишњег који силом (не)прилика скратио на три дана. Веч сутра дан је киша падала тако и наредних дана. На вијестима слушах да су временске неприлике закачиле Тиват и да је пала велика количина кише. Добро је да се на врјеме вратих и бар уживах у доброј вожњи. Што се тиче пређеног пута и трошкова. За три дана сам прешао 1036,418 км Горива потрошио 54,06 л Просјећна потрошња 5,216л/100км Мотоцикл Хонда Шадов 1100ц Хвала свима који прочитасте ову моју прву путописну репортажу. Три дана и пуно текста. Шта би било да је било више дана! Не замјерите на граматичким грешкама и мојим фрљакањем ч и ћ. Као и погрешно написаном називу мјеста Рафаиловићи умјесто Радовићи. Испрва нисам адекватно ни фотографије уклапао у текст. Што могнем поправит ћу. Желим вам свима још много сретно и безбједно пређених километара. Надам се да ћу се на том путу срести са неким од вас. И не замјерите ако вас у проласку поздравим десном руком, лијева ми је тад заузета и држи гас Још једном лп

И тако сад могу да се максимално опустим полако возим полуотоком и уживам у предјелима којим пролазим. Док возим уским вијугавим асвалтом. Са времена на врјеме се појави понеки маслињак. Гледам и питам се да ли доле гдје ближе обали има ишта слично. Можда неки погодан и пронађем. Био би идеалан за камповање. Пролазим кроз мања насеља затим уз саму обалу залива Боке до пута Тиват-Будва и прве пумпе. Кад сам обавио све што сам планирао на пумпи идем круг натраг. Само овај пут план “Б” правац стари напуштени каменолом, кроз Рафаиловиће иза има ново насеље у изградњи “Luštica Bay” унапријед знам да то мјесто није за мене исувише је фенси. Бар тако закључих гуглајући по нету и гледајући на “You Tube” А, ја нисам тај тип. Зато поред има пут који води према старом каменолому. На том путу ће се ваљда наћи нека локација и за овог усамљеног јахача. Док возим дуж обале према Рафаиловићима још мало уживам у погледу на небројене бродице. На раскрсници у Рафаиловићима оде пут навише, то ми се не допаде. Јер свако брдо има своје стрмо. Али ај рек’о до “Luštica Bay” мора бити асвалт. Даље ћу видјети како ће бити. Гледам доле на “Luštica Bay”, лијепо за видјет нема шта. Пролазим полако и гледам, рампа, обезбјеђење! Нема гузоње се обезбједиле да не може прићи свака шуша! И не мора. Нек они чувају своје гузице добро, а наше нек деру и од дјела наших живе и уживају на оваквим и сличним мјестима. Пролазим без помисли да се зауставим, шта знам, не требају ми проблеми. Ови из обезбјеђења сигурно знају ко је њихов. Што ја свакако нисам овако упакован са свом овом опремом позади. Асвалтни пут се лагано спушта све ближе обали. Рачунам да је до каменолома сигурно тврд и стабилан пут. Пролазим поред уређеног паркинга “Almara Beach Club”. Настављам даље докле пут и услови дозволе. Од паркинга Алмара асвалтни пут се поново пење. Долазим до каменолома. Завршаје се асвалт и наставља добро угажен шљунковит пут води равно потом се стрмо спушта са огромним неравнинама али добро проходан. Долазим ту и до “Beach Cluba” знатно мање возила и не тако организованим паркингом као код предходног. Настављам даље, доста добрим макадамом са благим успоном. Види се да камиони често пролазе овим путем, доста прашине по растињу око пута. Наилазим на неколико споредних путева сви близу један другог иако је и овај већ поприлично споредан Кратко се заустављам гледам на телефону навигацију, којим путем да наставим, пошто сам утврдио идем даље. Поново мало јача низбрдица дужине стотињак метара, али добро тврд пут и поприлично широк. Што више идем обала је све ближа што би рекли на дохват руке, понегдје понеко проширење вјероватно купаћи или рибари ту остављају возила. Видио сам на карти на крај пута има неки већи објекат. Настављам до краја, долазим до тог објекта, видим да је у изградњи и да има више тога али и пут који се одваја ниже. Доле мали мол а, иза педесетак метара мања плажа Испред минијатурног мола на путу једно ауто паркирано. Силазим окрећем мотор и ту се паркирам до аута.Пошто сам се паркирао и пришао мало ближе сад гледам преко стијена, прелијепа пуста мања плажа дужине тридесетак метара са ситним шљунком и једном лежаљком чека на мене. Таман хтједох кренути да се распремим, угледах рониоца како излази из воде. Старија нека људина, понудим му помоћ, коју прихвата. Уз уобичајен поздрав настављам разговор и распитујем се мало за плажу и да ли има корисника. Пошто сам на плажи видио лежаљку, пешкир и столицу. Упознаје ме са ситуацијом ко тренутно највише користи лежаљку на плажи. Док се он спрема и пакује, скидам столицу (и њу сам носио) сједам и поћињем распремање, већ сам био у зноју. Бјеше превише вруће у бајкерским пантолама. Изврачам пантоле да се осуше од зноја. Поздрављам рониоца који се спремао да крене својим путем. А, ја кретох до плаже преко стјеновите обале да напокон осолим ово знојаво дупе након толико времена.Уживао сам у самоћи, купао серонио разгледао подводни свијет и стијене око плаже које су се спуштале у море. Тек тада сам се још једном добро обрадовао што сам ту дошао, кад сам видио количину морских јежева по стијенам. Не јежевима колико сазнању и срећи да не застадох уз пут и низ стијене не сиђох у море, јер су ми и такве мисли пролазиле кроз главу док сам возио и гледао проширења дуж пута. Да сам то којим случајем урадио сигурно би негдје на стјени нагазио на јежа. На стјенама је било јежева невјероватно пуно. На сваких 30-50 цм се налазио један јеж. Ни сам не знам колико је времена прошло у том слојевитом, опуштајућем купању, роњењу, излежавању... Послије једног роњења видим да сам добио друштво на плажи. Један млађи пар француза ми се придружио на плажи, након извјесног времена довесла чамцем на надувавање и други пар. Поподне дође и неки локалац са супругом и мачком у риболов. Знаћи укупно нас седам. Некад у међувремену сам потражио власника лежаљке коју сам увелико присвојио, неки јако пријатан лик. Договорио сам са њим да код њега оставим вишак опреме јер имам намјеру до вечери ићи у Будву. Остатак дана је била максимална уживанција. Више ни о ћему нисам имао да бринем. Нашао сам одлићно мјесто за одмор и уживање. Ту сам себи припремио и рућак, што кажу да се поједе нешто и кашиком У касно поподне сам се рјешио вишка опреме, обукао лакшу опрему и поново узјахао пут Будве. Већ раније пре поласка на овај одмор, најавио сам се старој пријатељици која је тих дана годишњи проводила у Будви. Онај кратки успон и остатак макадама је био маћи кашаљ у поређењу са јутрошњом ситуацијом. Надам се да ме слична ситуација никад више неће задесити. Како сам се приближавао Будви тако се повећавала гужва на путу. Док нисам испред тунела наишао на колону која се јако споро помјерала ка Будви, срећа па нисам са аутом. Исту сам после тунела заобишао са уживањем оно лагано бајкерски са опрезом. Никад се не зна ко може помјерити возило лијево или не дај Боже отворити врата. Дођох до кружног и упутих се право на паркинг до Словенске плаже.Ускоро се нађох са Наташом у пјешачкој зони. Недалеко одатле у башти једног локала уз пријатан разговор остасмо до касних сати. Бјеше пријатно посматрати у даљини дуж обале свјетла и евоцирати старе успомене. У једном моменту погледах у телефону временску прогнозу, би ми одмах жао што то урадих. Јер не видјех пријатне временске прилике наредних дана. И тако уз разговор дође и тренутак да се обоје тешка срца растанемо. Она у нади да ћемо се видјети још сутра, ја све више са мишљу да сутра морам путоват натраг. Пре кретања за Луштицу у оближњој радњи сам се снадбио додатном количином воде за пиће, и сам у нади да нећу кући до недеље. Наташа је чекала да ме испрати, док сам се припремао да кренем. Кад сам упалио машину погледах је, видјех одушевљење и широк осмјех на лицу. Инаће ми је мотор мало гласнији. Задивило ју је уопште то што сам се упустио у авантуру да сам дођем мотором до Будве. Уз драг пријатељски поздрав и жал што је остављам полако напуштам паркинг, настављам главном улицама. Ипак ме друмови зову себи. У саобраћају нема више толико велике гужве као у доласку и уживам у вожњи кроз топлу љетну ноћ уз звуке машине испод мене. До пусте плаже на Луштици стижем око поноћи. Јављам се познанику од данас и узимам неопходне ствари за конак. Спуштам се до плаже и на шљунак постављам подметаћ, на њега шатор потом душек и врећу. Обављам уобичајену хигијену и напокон спуштам тјело жељно сна. Сумирам утиске, дан фантастично проведен; вожња, предивна плажа, купање, мир, одмор, вожња, Наташа, ноћна вожња,шта више пожелети,…….не знам ни сам кад сам утонуо у царство снова. наставит ће се прића

Фотке од пролетос 30.03’21 Негдје на Хан Погледу, надомак Хан Пијеска - РСуживање у природи са погледом у небо кроз крошње дрвећа и заосталим

Бог ти помогао Зоране. Добро дошао у друштво

23.08. Палим машину да се мало загрије, врача ми се осмјех на лице. Иако је веч фино угријало прописно сам се обукао, знам да ће до нове локације бити лагане вожње, да ће ми бити вруће али рад своје безбједности морам овако. Сједам, обје руке на корман и кречем лагано. Помало стрепим, ђаба не могу да се опустим скроз као што обично радим. Знам шта возим и да мотор није за овакав пут. Гуме нису такође за овај терен. Овим пртљагом који возим сам мало оптеретио мотор и подигао тежиште, што захтјева мало ширине за балансирање док се вози полако, кад се иде брже и не осјети се пртљаг. Све то нимало није проблем да је асвалт или нека стабилнија и шира подлога под гумама. Али желио сам авантуру, па нек ми и буде у правом смислу ријећи. Возим по заравни, тек ме чека она блага узбрдица која је константна и прилично дуга. У првој сам, боме и она је за овај терен пребрза. Сматрам да овај тип мотора са својом тежином и није да се вози скроз полако, друго је то што сам ту гдје сам тренутно. Рукавицу нисам ни ставио. Имам бољи осјечај без рукавице, а и све три команде (гас, квачило и предња кочница) су ми доступније за истовремено кориштење без рукавице. Да нисам напоменуо да су ми све три команде на лијевој страни кормана. Возим и размишљам. Возит скроз малим гасом могу га угушити, може стат, на квачилу док га преварим успорит ћу и опет стати. Што неби желио. Ако мораднем из мјеста кретати, а задеси се шљунак под гумом. То би била немогућа мисија. Додајем умјерен гас, рачунам ако нагазим на слој шљунка инерција ће ме пренјети, само морам бити крајње опрезан и водити рачуна о стабилност. Ослушкујем матор, фино ради милина га слушати. Сваки најмањи бочни нагиб мотоцикла проузрокован подлогом осјетим, задња гума је доста широка. Нормално да се на оваквом мотору осјете те бочне неравнине под задњом гумом. Чула су на врхунцу, пратим пут и трудим се да одржим што боље равнотежу. Спорадично наилазим на дионице гдје колотраг којим се кречем дужно поплочан неким крупним коцкама камена, као да је некад туда био зид. Само те плоче камена не прекривају цијелу ширину колотрага. У вечини случајева само пола, она друга половина зна бити нижа. Пролазе ми свакојаке мисли, највише ме плаши, ако због одржавања равнотеже мораднем имало устрану, може гума лако да ми склизне са тих камени плоча. Уколико би се то десило онда имам још ужи пут за вожњу и одржавање равнотеже би било изузетно тешко, а сигурно се небих могао поново вратити на калдрмисаним дио пута. Што може лако довести до неизбјежног пада. Маса осјећања пролази кроз главу,док ми са времена на врјеме гране ситног растиња ударају по десној нози. Напетост на врхунцу. У једном тренутку на кратко ногом дотичем пут. То не волим али ми се учинило да морам да бих сачувао стабилност. Настављам даље и што више одмићем подлога на путу бива све боља. Нема више оних камени плоча, пролазим дио пута гдје сам морао дизати мотор. Постепено се смањује узбрдица и долазим на раван и ширу раскрсницу. Хвала Богу добро сам изашао. Стајем, провјерајем како се држе торбе, после труцкања. Конопац у комбинацији са еластичним трегерима (оне ластике са кукицама, ја их тако зовем) одлично одрадио свој посао. Сад поново у седло и настављам даље, овај пут асвалтом. Правац бензинска пумпа.

Довршајем паковање и сјетим се рјечи једног пријатеља са Фејсбука, бајкера Даде из Мостара. Уколико буде читао ово моје писање поздрављам га. Па каже “буди као животиња, не као човјек и иза себе остави природу као што си је и затекао”. Не знам дали су ово његове рјечи или опет тамо неког. Али је уистину добро речено!

Рачунам ако је овако лош пут до овдје даље могу рачунати само на лошији пут. Ко зна шта ме даље може дочекати. Одлучујем даље не идем! Може само натраг. Даље размишљам, гориво нисам точио од Подгорице, а прешао сам око 100 и више км. Ваља ми прво допунити резервар па ћу даље у потрагу за новом локацијом. Врјеме је за устајање, ваља доручковати и паковати се док није угријало. Јутро уз моторће

Поздрав за све који поклонише своје врјеме мојој првој путописној репортажи. Послушат ћу савјет колеге bobbra са форума. Дјелит ћу текст у краће дјелове колико будем има фотким да испратим. А, немам све да покријем фоткама! Па да наставим. Као што у предходном писању поменух, рано се будим. Тако бјеше и ово јутро. Фино и пријатно јутро лијепо сам одморио. Не буди ме алар, али зато навика на рано буђење је ту. Палим телефон, отварам Гуглмап и гледам своју позицију. Мјерим колико сам се удаљио од асвалта 1800м. прилично сам се одмакао! Није добро обзиром да је макадам блага низбрдица, а натраг узбрдица. Гледам даље на мапи колико имам до планиране локације. Има отприлике још најмање једна трећина, вјероватно километар и ко зна какав је пут. Раније на интернету сам видио фотографије те локације. У главном ту долазе кампери са теренцима. На фотографијама са нета предивно. У прилогу фотке са нета.

Као прво. Возим Шадова 1100Ц којег сам самостално прилагодио мојим физичким способностима о том можда у некој новој теми. Дође и тај 22.08’21 Након 13 год. шљакања код приватника рјеших да идем на “годишњи” одмор, наравно не плаћен. Боже мој живимо још увјек у корумпираној држави и то је нама наша борба дала, реће тамо неко и би у праву. Допиздило више шљакати из дана у дан и имати масу других приоритета. Ај да и ја мало осолим дупе. План повратка је 29.08… Дан пре сам радио и нисам стигао све напаковати тако да сам и на сам дан кретања довршавао паковање. Ово ми је први пут да идем на даљи пут потпуно сам. Било је ту неких дневних рута до неки 200 и кусур км. Али ово је пут са већом километража и план је да негдје кампујем. Гдје не знам ни сам. Видјет ћу кад стигнем. Знаћи авантура у правом смислу рјећи. Полазак из Бијељине (ту тренутно и живим задњих 13год.) правац ми је добро познат пут. Зворник, Милићи, Власеница, Х. Пијесак, Соколац, Рогатица, Устипраћа, Горажде, Фоча, Плужине, Никшић, Острог. За даље ћу одлучити кад будем под Острогом. Ај да још набројим шта је иза мене оволико напаковано. Обзиром да планирам камповање по могућности негдје у некој недођији и да уживам уз обалу сам треба ми доста тога. Почев од шатора, то сам задње набавио пре 10-ак дана пре поласка на пут. Неки Мекенлијев за 3-оје. Који има солидну отпорност на воду теж. 5кг. Потом још један мањи шатор за 2-оје који је некад пре 15-ак год. Купљен успут у некој продавници, а који није никад употребљен. Оно нек се нађе. Уколико буду фине временске прилике нећу велики ни користити. Овај мањи се брже и поставља. Потом простирка за испод шатора, да га колико толико заштити. То она обична гумирна стаза за купатила. Два комада по 2м. Све уролано и засебно увезано канапом. Потом опет Мекенлијев душек на самонадувавање од 7цм. Волим да ми је удобно за квалитетан сан. Јер не спавам пуно/дуго и наравно вреча за спавање. Све то заједно увезано канапом и упаковано велику војну US транспортну торбу коју сам поставио на задње сједиште и увезао добро канапом. Волим кад имам гдје наслонити леђа док путујем. Тако удешен моги јако доста времена провести на мотору без болова у леђима. Поред набројаног у транспортну торбу убацио сам и резервне пантоле пар мајица, веш,… у гл. одјећа. Бисаге су такође пуне са једне стране храна, полу готова јела,… Да се не цимам и одам по продавницама у Ц. Г. Доле само воду купујем. Све остало је ту. Са друге стране бисага. Мањи суви акумулатор 12V 7Аh. За евентуално допуњавање моб. За расвјету и сл. компресор, плински патрон 0,5 кг плинско кухало и конзервирана храна. Лончић и мања шерпица,… Тако да могу заночити и прехранити се гдје год да станем. Наравно ту је стандардни алат и још понешто за сваки случај пар метара лицнасте жице/кабла, никад се не зна, злу не требало. Калем тање канапе и еластични трегери са кукицама различитих дужина. Кросерски штитници за кољена и цјеванице, на мени је квалитетно кожно одјело, појас, кацига, поткапу и наравно резервна. У црвеном русаку пешкири креме за сунчање, прибор за личну хигијену, маска за роњење и душек на надувавање. Све у свему добро напакован. Сад пут под точкове. Спакован и спреман да кренем тек у 8:20. Иако сам предходних дана имао у плану кретање много раније. Шта да се ради што је ту је. На сату 47109 миља. Видјет ћу и сумирати све кад се вратим, Боже здравља. Прво краће стајање насеље Јања да допуним и кренем са пуним резервоаром. Све даље ми је добро познат пут тако да немам нешто воље да застајкујем и фотографишем. Тремпература је таман и пријатна за возити. Прво стајање у Жљебовима после Х. Пјеска. Ту има близу пута јако добра вода па да се напијем воде са извора и употрјебим оно лонче лијеп извор али домаћини оставили и лијепо обавјештење. Уистину нимало не знамо да цијенимо љепоту која нас окружује. После краће паузе понова у седлу и уживање у вожњи. Пут солидан за наше просторе. Пролазим Соколац, Подроманија, Рогатица, пре уласка у Рогатицу приликом претицања не знам шта ми би из треће пребацим у другу. Мало заплеса задњи. Пошто не држим грчевито корман предњи се добро држи свог правца, брзо сам одреаговао вратио у вишу и нормално наставио до Устипраће ту точим после пређених 113 миља 9,48 л. Идемо даље, Горажде, Фоча, знам да даље нема пумпи пре ЦГ. Поново допуњен резервоар. Ту срећем неке бајкере, стандардно дизање руке и поздрав. Чека ме дионица лошег уског и кривудавих пута до граничног прелаза. Стајем да дотегнем задње опруге, пролазе ме два бајкера. Даље полако, успут стижем понеко возило и исте успјешно пролазим. На граничном прелазу затичем то двоје у колини чекају прелаз границе. У колони је било 10-ак возила. Прођем возила и те бајкере. Док сам се припремао да дам документе видим и ови бајкери течније она и он долазе на ред. После њих ја, обична формалност. Пред ЦГ Г.П. Мало већа колона неких 30-ак возила. Поново обилазак колоне и иста ситуација. Само на овом прелазу затичем 10-ак бајкера Мађара који су управо прелазили Г. П. Формално се поздрависмо. Они се после прелаза задржаше, за разлику од мене. Са друге стране из ЦГ на прелаз је чекала колона дуга преко 1км. Врачају се са одмора. Намјеравах на ХЦ Мратиње направити паузу. Прођох исту, стадох у крај чух неки аларм са објекта. Не давах неки значај томе док са разгласа не чух упозорење да напустим простор објекта. Шта да се ради него наставити даље. Кратко сам стао у кањону да би направио фотографију пожара на литицама лијеве обале. Пролазим Плужине. Нигдје се не заустављам. Док ме после Плужина не заустави полицајац са радаром у руци прекорачење неких 12-13 км/х. 10е ме ишчупа и уз упозорење даље лакше као појачане су контроле. Тако и бјеше док ме не стиже неки дечко са возилом које је добро гонио. Очигледно локалац који добро познаје пут и прилике што се тиће полиције. Ту сам га држао на финој дистанци и уживао у пеглању доброг пута. Возили смо тако до надомак Никшића. За овај дан ми је био циљ м. Острог. Ту сам стигао 14:48 полако се распремио и отишао на поклоњење. Обзиром да сам дошао на вријеме види да ми је преостало времена да се спустим до Будве. Савјетујем се са таксистима, куд ми је боље да кренем. Савјетују новим путем према Спужу. Јер су тамо радови на путу и има макадама и прашине. Тако и би. Правац Спуж, Подгорица. Још која фотка у 16:00 са позадином Острога. У Подгорици прво точење у ЦГ. Настављам пут Будве. На видиковцу се мало задржајем и уживам у погледу. Спуштам се у Будву. Идем до Бечића, ауто камп Авала. Распитујем се за цијене и не дјелују ми примамљиво. Окрећем се на другу страну и правац Луштица, тражити неко пусто мјесто. Раније сам преко мапа и гугла разгледао локације на Луштици. Само се на сателитским снимцима не разазнају асвалтирани и макадамски путеви. Сунце је зашло и немам пуно времена да дођем до циљаног мјеста. Видим да ме пут даље води са асвалта. Силазим иако знам да ми мотор није за макадам. Блага низбрдица, није страшно пут без кривина по коси, али се немам гдје ни окренути натраг. Полако пада мрак. Возим полако и у једном тренутку одлучујем да са лијевог колотрага пређем на десни. Предњи точак гази на шњунак проклизаје и мотор завршаје на лијевом боку. Мени није ништа. Ниско је сједиште и брзо се дочекујем на ногама. Али је сад проблем дичи мотор са мојих 77 кг. Све скупа са стварима немогуће. Знам шта ме чека све скидам са мотора и лијеви ретровизор. Мрак је већ ту. Дижем мотор, све поново пакујем и увезујем. Ово нисам фотографисао није ми било до тог. Сад ми је жао што ипак нисам направио коју фотку. Настављам наниже. Тотална пустиња. Наилазим на зараван и ту се заустављам. Доста за данас, одлучујем ту заночити. Сутра ћу видјети куда даље. Распремио се, поставио онај мањи шатор, срећа да сам га понио. Вечерам и заслужени одмор. Инаће рано се будим. Обзиром да ми је ово прва путописна прича можда нисам нешто нарочито вјешт у томе и не замјерите ми. Још ми граматика није јача страна У сваком случају можда већ сутра наставим са причом.

Поздрав колега. Гледам фотке и видео записе и уистину драго ми је што ти се “Босна” допала. Али ме једно боли. Не само код тебе и твоје екипе. Него и масе других колега бајкера који посјећују Сарајево. Лијепо је што сте посјетили и извор Босне. Са тих простора и сам потичем. Него стицајем несретних околности сам исте просторе морао напустити. Боли мене, а вјерујем и друге кад видим неке фотографије. Народа којем припадам дође у Сарајево и под обавезно фотографије са позадином Себиља и бегове џ. Многи улазе у исту и у дворишту и ко зна гдје већ. Јер тобоже без тих фотки као да се и није било у Са. Од себиља до џамије око 220м. Даље још неких 300м католичка катедрала. И тај објекат наш народ пре нађе. А, од себиља до старе превославне цркве на чаршији 110м. Која је узгред ваздушном линијом од џамије око 100м. И која је изграђена пре џамије. Идући главном улицом од Себиља према Илиџи малте не да се очешемо о зидове старе цркве и музеја у склопу цркве Друга свар нашег народа је тамо доста живјело. Можда наш народ и није свјестан зашто га чаршија толико привлачи. Некад су се Срби ту бавили разним занатима између осталог, кујунђилуком, радили филигран, сараћи,… Мислим и надам се да је наш народ још увјек добрим дјелом власник тих локала по чаршији. Укилико су преживили ова несретна збивања. Ако неко и саслуша неког водича. Тај ће му сигурно слагати власничку структуру и датуме градње вјерских објеката. Катастарски и грунтовно смо имали доста земље. Нпр. маса земље око врела Босне је још увјек нашег народа само данас је тамо забрањено да се прави било шта. Па и кокошињац и ту повратници тешко опстају. Али то је нека друга прича. У сваком случају лијепо од вас што посјечујете “Босну” надам се да ћеш наћи времена са својим друштвом да некад посјетиш и Републику Српску. Има и код нас лијепи мјеста, природе, старих градова, етно села,… у сваком случају добро дошли па се можда негдје и у здрављу сретнемо.