Jump to content

Moto Zajednica

Jednoruki

Članovi
  • Broj tema i poruka

    19
  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

O članu Jednoruki

  • Rođendan 10/10/1973

Profile Information

  • Pol
    Muškarac
  • Lokacija
    Бијељина
  • Motocikl
    JAWA 350, Honda SHADOV 1100

Poslednji posetioci profila

Sekcija koji prikazuje poslednje posetioce ovog profila je isključena i ne prikazuje se ostalim članovima.

Jednoruki's Achievements

U prolazu

U prolazu (1/6)

129

Reputacija u zajednici

  1. Хвала @Biker Q Ево нашао сам га. Испод је линк његовог профила, уколико буде још коме требао https://www.facebook.com/gelu.olaru.50
  2. Здраво колега, да још увјек имам ČZ 350 6V Ено га у гаражи увелико скупља прашину. Није упаљен од претпрошле године. Технички исправан али козметички пропао. Чека неку зиму у догледној будућности да буде сређен.
  3. Хвала @Biker Q Опрости али видим има их маса под тим именом. Молио бих мало прецизније, ако није проблем. Лп.
  4. Здраво друштво. Да се и сам укључим и поново са колегом актелизујем ову тему. И мене интересује електронско паљење за JAWA 350 ČZ 6V Ако неко зна, било би добро да нам јави. Свака информација је добро дошла. унапрјед хвала.
  5. Укратко ћу. рјешење на корману. Морало се радити још на квачилу и шалтеблу. Шалта се као некад JAWA То у некој новој теми.
  6. Колега ти си богат човјек и уживај у том богатству. Ја би све ово оставио, па да имам то што је теби дао Бог. Али тако је како је прихватимо и пеглајмо даље.
  7. Колега временом све дође на своје мјесто. И сам сам се пре пар год. Питао дали ћу икад набавити већи мотор да би могао крстарити. И ево све дође на своје мјесто. Видим имаш основу BMW 850. Не треба ти нешто пуно да оствариш слићну авантуру. Само времена и нешто мало шушки.
  8. 24.08’21 Буди ме навика раног устајања, онако још сањив слушам звуке таласа који запљускују обалу недалеко од шатора. Осјећа се јутарња свјежина још се није добро разданило. Протежем се онако још у врећи и отварам шатор, имам шта видјет јако лијеп призор, који први пут у животу на овај начин доживљајем. Врачам се по тел.да овјековјечим овај тренутак. Неко врјеме уживам у призору пред собом, потом поново у хоризонталу. Тел.у руци и листам малопређашње фотке, листам натрашке како фотке тако и сјећање на протеклу ноћ и јућерашњи дан. Полако са фотки прелазим на друштвене мреже, потом да видим има ли промене по питању најављених (не)прилика. Ниша лијепо, лоше вријеме наредних дана. Питам се вратити се данас по сувом и фином времену или чекати па шта буде. Знају некад да погријеше и метеоролози. Гледам на још пар мјеста, исте најаве. Данас уторак , а лоше врјеме се протеже до недеље кад би требао кренути кући. Да овдје сједим и чекам, хм шта. Ваља поставити и добро фиксирати велики шатор, гдје? Све сам крш. До кад ће потрајати? Бог зна, кад ће доћ и колико потрајати то неврјеме. Нема друге него паковат се и док је лијепа времена још вечерас да будем кући. Навигација каже да имам нешто мало преко 8 сати вожње. Знаћи нај даље кренути до подне. Ето мој годишњи након толико година са планираних седам дана спаде на три. Ма доста и толико, од мог одмора испаде добар бајкерски круг од три дана и двије ноћи. Него доста излежавања ваља устајат и полако паковат ове прње. Спремат доручак и још мало купања пре поласка. Нисам журио. Битно ми је до подне кренути да би што мање возио ноћу. Чекао ме пут од око 430 км. Док сам припремао доручак примјетио сам да горе поред оног мола има пар аута, неко је још ту недалеко од мене ночио. Само су ови за разлику од мене ночили у ауту. Док сам припремао доручак видјех и полицију, врте се око оног мола. Не прође пуно дође полицијски бродић и ови пређоше на њега и одоше. Доручак се охладио и могао сам на миру са уживањем и лијепим погледом да доручкујем после купања. Док сам упаковао ствари на мотору, придружи ми се новопечени познаник од јуће и власник оне лежаљке. Реће да нисам први бајкер који овдје долази. Некад раније је са неком двојицом цјелу ноћ цугао. Уз осмјех му рекох, ај фино друже жао ми је што те по том питању разочарах. Мало разговарасмо о моторима, реће има жељу да набави нешто на два точка. Тако полако дође и тренутак да се поздравимо па да кренем. Бјеше готов подне кад сам крено прашњавим макадамским путем. Пар пута сам се заустављао до Радовића да направим коју фотку. Кад сам се укључио на пут Будва-Тиват у саобраћају је било осјетно више возила у оба правца. И то има своји предности, држајући пристојну дистанцу од возила испред себе могох на миру разгледати. Нисам нешто ни журио кроз град. Иначе кад сам у урбаној средини волим да испоштујем саобраћајне прописе. Тако лагано дојездих до Лепетана. Трајект готов нисам ни чекао. Већ доста возила је било спремно за укрцавање. У ходу рјешио формалности око укрцавања и за кратко врјеме стигох до Каменара. Искрцах се и кретох дуж обале, лагана вожња, куће поред пута, спорадични купаћи, рибарски чамци. За нас из унутрашњости мало другачији визуелни доживљај па нам све лијепо изгледа. Стигох до Липаца нешто брзо иако возих лагано. Ту се поздравих са вожњом дуж обале до неке нове прилике. И упутих према Вилусима. Благи успон кривине пут одличан, доведе ме до проширења, додуше не асфалтираног. Одатле се пружи прелјеп погледа на залив Боке. Не могох проћ, а да не станем. И коју фотку направим. 42°29'53"N 18°39'06"E По огромним количинама ситног смећа, закљућих да велики број пролазника застане. Ако ме ишта згрожаје то је ово смеће које мноштво несавјесни појединаца оставља иза себе. Па људи зар је толико тешко то понијети са собом до прве канте за отпад, прве пумпе, што да не и до своје канте за отпад поред куће, зграде. Није то велика количина, али је нас доста и ако сви ми помало допринесемо направит ће мо огромну корист животној средини и генерацијама које долазе после нас. Да нас не памте по ђубрету. Толико о екологији. Овдје скидам кожни прслук и облачим јакну. Сад гас има још пофино да се вози до Бијељине. Тачније још 396км по навигацију 7х. 5мин. Дозволих себи мало луксуза, заврнух гас, услиједило је пеглање. Каква обала, доле јесте визуелни доживљај али ово је нешто друго. Ово волим, нису то неке огромне брзине, јер мој мотор није за то. Али волим да уживам у вожњи кад је пут добар као у овом случају и услови дозволе да се могу кретати безбједно брзином 80-100 па и до 120. Одужи се нешто до Вилуса, поће ме забрињавати, не сипах гориво, а пређох 80 миља од задњег точења. Максимум ми је 120 миља са пуним резерваром. (негдје на путу за Вилусе) Обзиром да сам га узбрдо чепо, сад морам мало лакше да смањим потрошњу до пумпе. Ево је раскрсница и табла за пумпу, добро је таман на сату 91 миља. Пуним резервар и враћам сат на нулу. Недалеко од пумпе скретох десно, пут граничног прелаза Враченовићи. И даље газих добар асвалт, кривине фантастичне прегледне, максимално уживање у вожњи. Стигох на гранични прелаз, и овдје мања колина возила коју нисам имао потребу да обилазим. Кад на прелазу два/три шалтера. Тамо два полицајца из двије државе, дадох једном дикумента, овај други од првог на рукохват удаљености и преузе сам од колеге на провјеру. Потом мени вратише документе на трећи шалтер. Сведоше гранични појас на стакло шалтера Не знам који ће нам рацку уопште ове границе, можда да би цариници имали радна мјеста Недалеко од граничног прелаза пут ме подсјети да сам се вратио кући. Иако још пофино имам да возим. Срећа не потраја овај лош пут, тек до Билеће. Одакле сам могао да наставим поново са пеглањем до Гацка. Успут сам накратко стао да направим коју фотку и мало ноге исправим. (Гатаћко поље) И поново у седло, дан одмиче полако али и километре лијепо са уживањем нижем и грабим нове. За собом остављам Гацко, превој Чемерно и спуштам се према Тјентишту, дио пута који и не симпатишем нешто нарочито. Задњи пут сам овим путем пролазио идући на моторијаду у Требиње. И није ми се допао, узак пут, са јаким и непрегледним кривинама. На пар мјеста има кривина које почину једним интезитетом и од пола појачају степен закривљености. И немогуће се адекватно припремити за такву кривину. Сем да возиш као неки штребер. На доста мјеста фале и табле са упозорењем. Тако да сам се за овај пут припремио тако што сам поставио стари телефон на корман и повезао каблом са пуњачем. На тел.упалио навигацију и нов стоп пратио пут на навигацији нај више су ме интересовале кривине и њихова јачина. Да бих могао на врјеме прилагодити брзину не ослањајући се на знакове јер их на овој дионици очигледно фали. Пројездих Тјентиштем и у Фоћи на оној истој пумпи поново допуних резервар, са уживањем опет у седло. Одавде је лакше, под точковима је поново добар и квалитетан пут и могу лакше и опуштеније да возим. Нешто ме поче хватати дријемеж, лијепо сам спавао али недовољно. Касно сам легао, а рано пробудио. Возећи према Горажду, заносих се мишљу да на Устипрачи скренем пут Вишеграда и ту ноћим. Међутим, отворах, затварах визир и некако успјех отјерат дријемеж. Ипак на Устипрачи скрећем идем право кући добро познатим путем, одавде познајем сваку кривину. Пролазим Рогатицу и Соколац, гледам горе облаци који ми се никако не допадају. (Гласиначко поље) Како више одмићем пада температура, појављује се и магла све је хладније. Пут је већ мокар и изискује спорију и опрезнију вожњу. Пре Хан-Пијеска заустављам се и стављам на ноге штитнике које користе возачи кросера. (поље пред Мркаљима) Магла ми све више влажи јакну. Испод јакне имам једино мајицу кратких рукава и само горе изнад појаса ми је све хладније. На Хан Погледу стајем и фотографишем температура 10 степени. Рачунам овако је сигурно до Власенице доле мора бити топлије. Не иде да ради тако кратке дионице облачим кишно одјело и ту зажалим што не понесох какву тању јакну коју сам могу обући преко ове кожне. Други пут је носим обавезно. Силазим у Власеницу, расте температура, веч је 15 степени, даље је сув асвалт. У 18:40 стижем на пумпу у Милићима заустављам да допуним резервар и пружим мало ноге. Кољена почињу да боле од укочености. Температура и даље расте. Већ је близу 20 степени. Поново у седло да ми је што више прећи док је обданице. Сам путујем, полако се гомила умор и не бих волио да ме исти превари и стјера гдје поред пута по мраку. Иза мене остају, Зворник, Козлук, Шепак, Јања. Ту се заустављам и допуњен резервар како бих на крају сумирао резултате утрошка горива. Полако се мрак спушта и хвала Богу безбједно и без проблема стижем кући у 20:05 иза мене остаје у дану пређених 430 км. Од 12:00 до 20:05 Исти дан сам се купао, знојио на мотору и мало смрзао на 10 степени. Пратило ме је највише сунце потом облаци и магла. Са 2м надморске висине сам се пео на пар планинских превоја који су нешто преко 1000м/нв и стигао кући на 95м/нв. Врјеме је да одморим, вечерам и средим утиске годишњег који силом (не)прилика скратио на три дана. Веч сутра дан је киша падала тако и наредних дана. На вијестима слушах да су временске неприлике закачиле Тиват и да је пала велика количина кише. Добро је да се на врјеме вратих и бар уживах у доброј вожњи. Што се тиче пређеног пута и трошкова. За три дана сам прешао 1036,418 км Горива потрошио 54,06 л Просјећна потрошња 5,216л/100км Мотоцикл Хонда Шадов 1100ц Хвала свима који прочитасте ову моју прву путописну репортажу. Три дана и пуно текста. Шта би било да је било више дана! Не замјерите на граматичким грешкама и мојим фрљакањем ч и ћ. Као и погрешно написаном називу мјеста Рафаиловићи умјесто Радовићи. Испрва нисам адекватно ни фотографије уклапао у текст. Што могнем поправит ћу. Желим вам свима још много сретно и безбједно пређених километара. Надам се да ћу се на том путу срести са неким од вас. И не замјерите ако вас у проласку поздравим десном руком, лијева ми је тад заузета и држи гас Још једном лп
  9. И тако сад могу да се максимално опустим полако возим полуотоком и уживам у предјелима којим пролазим. Док возим уским вијугавим асвалтом. Са времена на врјеме се појави понеки маслињак. Гледам и питам се да ли доле гдје ближе обали има ишта слично. Можда неки погодан и пронађем. Био би идеалан за камповање. Пролазим кроз мања насеља затим уз саму обалу залива Боке до пута Тиват-Будва и прве пумпе. Кад сам обавио све што сам планирао на пумпи идем круг натраг. Само овај пут план “Б” правац стари напуштени каменолом, кроз Рафаиловиће иза има ново насеље у изградњи “Luštica Bay” унапријед знам да то мјесто није за мене исувише је фенси. Бар тако закључих гуглајући по нету и гледајући на “You Tube” А, ја нисам тај тип. Зато поред има пут који води према старом каменолому. На том путу ће се ваљда наћи нека локација и за овог усамљеног јахача. Док возим дуж обале према Рафаиловићима још мало уживам у погледу на небројене бродице. На раскрсници у Рафаиловићима оде пут навише, то ми се не допаде. Јер свако брдо има своје стрмо. Али ај рек’о до “Luštica Bay” мора бити асвалт. Даље ћу видјети како ће бити. Гледам доле на “Luštica Bay”, лијепо за видјет нема шта. Пролазим полако и гледам, рампа, обезбјеђење! Нема гузоње се обезбједиле да не може прићи свака шуша! И не мора. Нек они чувају своје гузице добро, а наше нек деру и од дјела наших живе и уживају на оваквим и сличним мјестима. Пролазим без помисли да се зауставим, шта знам, не требају ми проблеми. Ови из обезбјеђења сигурно знају ко је њихов. Што ја свакако нисам овако упакован са свом овом опремом позади. Асвалтни пут се лагано спушта све ближе обали. Рачунам да је до каменолома сигурно тврд и стабилан пут. Пролазим поред уређеног паркинга “Almara Beach Club”. Настављам даље докле пут и услови дозволе. Од паркинга Алмара асвалтни пут се поново пење. Долазим до каменолома. Завршаје се асвалт и наставља добро угажен шљунковит пут води равно потом се стрмо спушта са огромним неравнинама али добро проходан. Долазим ту и до “Beach Cluba” знатно мање возила и не тако организованим паркингом као код предходног. Настављам даље, доста добрим макадамом са благим успоном. Види се да камиони често пролазе овим путем, доста прашине по растињу око пута. Наилазим на неколико споредних путева сви близу један другог иако је и овај већ поприлично споредан Кратко се заустављам гледам на телефону навигацију, којим путем да наставим, пошто сам утврдио идем даље. Поново мало јача низбрдица дужине стотињак метара, али добро тврд пут и поприлично широк. Што више идем обала је све ближа што би рекли на дохват руке, понегдје понеко проширење вјероватно купаћи или рибари ту остављају возила. Видио сам на карти на крај пута има неки већи објекат. Настављам до краја, долазим до тог објекта, видим да је у изградњи и да има више тога али и пут који се одваја ниже. Доле мали мол а, иза педесетак метара мања плажа Испред минијатурног мола на путу једно ауто паркирано. Силазим окрећем мотор и ту се паркирам до аута.Пошто сам се паркирао и пришао мало ближе сад гледам преко стијена, прелијепа пуста мања плажа дужине тридесетак метара са ситним шљунком и једном лежаљком чека на мене. Таман хтједох кренути да се распремим, угледах рониоца како излази из воде. Старија нека људина, понудим му помоћ, коју прихвата. Уз уобичајен поздрав настављам разговор и распитујем се мало за плажу и да ли има корисника. Пошто сам на плажи видио лежаљку, пешкир и столицу. Упознаје ме са ситуацијом ко тренутно највише користи лежаљку на плажи. Док се он спрема и пакује, скидам столицу (и њу сам носио) сједам и поћињем распремање, већ сам био у зноју. Бјеше превише вруће у бајкерским пантолама. Изврачам пантоле да се осуше од зноја. Поздрављам рониоца који се спремао да крене својим путем. А, ја кретох до плаже преко стјеновите обале да напокон осолим ово знојаво дупе након толико времена.Уживао сам у самоћи, купао серонио разгледао подводни свијет и стијене око плаже које су се спуштале у море. Тек тада сам се још једном добро обрадовао што сам ту дошао, кад сам видио количину морских јежева по стијенам. Не јежевима колико сазнању и срећи да не застадох уз пут и низ стијене не сиђох у море, јер су ми и такве мисли пролазиле кроз главу док сам возио и гледао проширења дуж пута. Да сам то којим случајем урадио сигурно би негдје на стјени нагазио на јежа. На стјенама је било јежева невјероватно пуно. На сваких 30-50 цм се налазио један јеж. Ни сам не знам колико је времена прошло у том слојевитом, опуштајућем купању, роњењу, излежавању... Послије једног роњења видим да сам добио друштво на плажи. Један млађи пар француза ми се придружио на плажи, након извјесног времена довесла чамцем на надувавање и други пар. Поподне дође и неки локалац са супругом и мачком у риболов. Знаћи укупно нас седам. Некад у међувремену сам потражио власника лежаљке коју сам увелико присвојио, неки јако пријатан лик. Договорио сам са њим да код њега оставим вишак опреме јер имам намјеру до вечери ићи у Будву. Остатак дана је била максимална уживанција. Више ни о ћему нисам имао да бринем. Нашао сам одлићно мјесто за одмор и уживање. Ту сам себи припремио и рућак, што кажу да се поједе нешто и кашиком У касно поподне сам се рјешио вишка опреме, обукао лакшу опрему и поново узјахао пут Будве. Већ раније пре поласка на овај одмор, најавио сам се старој пријатељици која је тих дана годишњи проводила у Будви. Онај кратки успон и остатак макадама је био маћи кашаљ у поређењу са јутрошњом ситуацијом. Надам се да ме слична ситуација никад више неће задесити. Како сам се приближавао Будви тако се повећавала гужва на путу. Док нисам испред тунела наишао на колону која се јако споро помјерала ка Будви, срећа па нисам са аутом. Исту сам после тунела заобишао са уживањем оно лагано бајкерски са опрезом. Никад се не зна ко може помјерити возило лијево или не дај Боже отворити врата. Дођох до кружног и упутих се право на паркинг до Словенске плаже.Ускоро се нађох са Наташом у пјешачкој зони. Недалеко одатле у башти једног локала уз пријатан разговор остасмо до касних сати. Бјеше пријатно посматрати у даљини дуж обале свјетла и евоцирати старе успомене. У једном моменту погледах у телефону временску прогнозу, би ми одмах жао што то урадих. Јер не видјех пријатне временске прилике наредних дана. И тако уз разговор дође и тренутак да се обоје тешка срца растанемо. Она у нади да ћемо се видјети још сутра, ја све више са мишљу да сутра морам путоват натраг. Пре кретања за Луштицу у оближњој радњи сам се снадбио додатном количином воде за пиће, и сам у нади да нећу кући до недеље. Наташа је чекала да ме испрати, док сам се припремао да кренем. Кад сам упалио машину погледах је, видјех одушевљење и широк осмјех на лицу. Инаће ми је мотор мало гласнији. Задивило ју је уопште то што сам се упустио у авантуру да сам дођем мотором до Будве. Уз драг пријатељски поздрав и жал што је остављам полако напуштам паркинг, настављам главном улицама. Ипак ме друмови зову себи. У саобраћају нема више толико велике гужве као у доласку и уживам у вожњи кроз топлу љетну ноћ уз звуке машине испод мене. До пусте плаже на Луштици стижем око поноћи. Јављам се познанику од данас и узимам неопходне ствари за конак. Спуштам се до плаже и на шљунак постављам подметаћ, на њега шатор потом душек и врећу. Обављам уобичајену хигијену и напокон спуштам тјело жељно сна. Сумирам утиске, дан фантастично проведен; вожња, предивна плажа, купање, мир, одмор, вожња, Наташа, ноћна вожња,шта више пожелети,…….не знам ни сам кад сам утонуо у царство снова. наставит ће се прића
  10. Фотке од пролетос 30.03’21 Негдје на Хан Погледу, надомак Хан Пијеска - РСуживање у природи са погледом у небо кроз крошње дрвећа и заосталим
  11. Бог ти помогао Зоране. Добро дошао у друштво
  12. 23.08. Палим машину да се мало загрије, врача ми се осмјех на лице. Иако је веч фино угријало прописно сам се обукао, знам да ће до нове локације бити лагане вожње, да ће ми бити вруће али рад своје безбједности морам овако. Сједам, обје руке на корман и кречем лагано. Помало стрепим, ђаба не могу да се опустим скроз као што обично радим. Знам шта возим и да мотор није за овакав пут. Гуме нису такође за овај терен. Овим пртљагом који возим сам мало оптеретио мотор и подигао тежиште, што захтјева мало ширине за балансирање док се вози полако, кад се иде брже и не осјети се пртљаг. Све то нимало није проблем да је асвалт или нека стабилнија и шира подлога под гумама. Али желио сам авантуру, па нек ми и буде у правом смислу ријећи. Возим по заравни, тек ме чека она блага узбрдица која је константна и прилично дуга. У првој сам, боме и она је за овај терен пребрза. Сматрам да овај тип мотора са својом тежином и није да се вози скроз полако, друго је то што сам ту гдје сам тренутно. Рукавицу нисам ни ставио. Имам бољи осјечај без рукавице, а и све три команде (гас, квачило и предња кочница) су ми доступније за истовремено кориштење без рукавице. Да нисам напоменуо да су ми све три команде на лијевој страни кормана. Возим и размишљам. Возит скроз малим гасом могу га угушити, може стат, на квачилу док га преварим успорит ћу и опет стати. Што неби желио. Ако мораднем из мјеста кретати, а задеси се шљунак под гумом. То би била немогућа мисија. Додајем умјерен гас, рачунам ако нагазим на слој шљунка инерција ће ме пренјети, само морам бити крајње опрезан и водити рачуна о стабилност. Ослушкујем матор, фино ради милина га слушати. Сваки најмањи бочни нагиб мотоцикла проузрокован подлогом осјетим, задња гума је доста широка. Нормално да се на оваквом мотору осјете те бочне неравнине под задњом гумом. Чула су на врхунцу, пратим пут и трудим се да одржим што боље равнотежу. Спорадично наилазим на дионице гдје колотраг којим се кречем дужно поплочан неким крупним коцкама камена, као да је некад туда био зид. Само те плоче камена не прекривају цијелу ширину колотрага. У вечини случајева само пола, она друга половина зна бити нижа. Пролазе ми свакојаке мисли, највише ме плаши, ако због одржавања равнотеже мораднем имало устрану, може гума лако да ми склизне са тих камени плоча. Уколико би се то десило онда имам још ужи пут за вожњу и одржавање равнотеже би било изузетно тешко, а сигурно се небих могао поново вратити на калдрмисаним дио пута. Што може лако довести до неизбјежног пада. Маса осјећања пролази кроз главу,док ми са времена на врјеме гране ситног растиња ударају по десној нози. Напетост на врхунцу. У једном тренутку на кратко ногом дотичем пут. То не волим али ми се учинило да морам да бих сачувао стабилност. Настављам даље и што више одмићем подлога на путу бива све боља. Нема више оних камени плоча, пролазим дио пута гдје сам морао дизати мотор. Постепено се смањује узбрдица и долазим на раван и ширу раскрсницу. Хвала Богу добро сам изашао. Стајем, провјерајем како се држе торбе, после труцкања. Конопац у комбинацији са еластичним трегерима (оне ластике са кукицама, ја их тако зовем) одлично одрадио свој посао. Сад поново у седло и настављам даље, овај пут асвалтом. Правац бензинска пумпа.
  13. Довршајем паковање и сјетим се рјечи једног пријатеља са Фејсбука, бајкера Даде из Мостара. Уколико буде читао ово моје писање поздрављам га. Па каже “буди као животиња, не као човјек и иза себе остави природу као што си је и затекао”. Не знам дали су ово његове рјечи или опет тамо неког. Али је уистину добро речено!
  14. Рачунам ако је овако лош пут до овдје даље могу рачунати само на лошији пут. Ко зна шта ме даље може дочекати. Одлучујем даље не идем! Може само натраг. Даље размишљам, гориво нисам точио од Подгорице, а прешао сам око 100 и више км. Ваља ми прво допунити резервар па ћу даље у потрагу за новом локацијом. Врјеме је за устајање, ваља доручковати и паковати се док није угријало. Јутро уз моторће
×
×
  • Create New...

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja