Upravo taj osecaj ostao u meni, da se mogu vratiti jos mnogo puta i nece biti dosadno. Putevi i predeli kao sa slika koje si podelio sa nama, privlace mi posebnu paznju.

Osvanuo drugi dan. Nedelja! Konstatujem da sam ziv i srecan sam zbog toga. Ranijih godina, sama pomisao na “prenociti u Albaniji” budila je nastrasnija ocekivanja, sto se ispostavilo kao krajnje pogresno. Ubrzo se oblacim i silazim na dorucak. Kolega je vec dole. Dorucak je ukljucen u prenociste, tipa svedski sto (Buffet), mada mi je taj naziv uvek zvucao malo bezveze, jer asocira na raskos i izobilje, kad ga ima i kad ga nema. U ovom slucaju su opcije bile znatno suzene i svelo se na par vrsta sireva, hladnu kajganu, mleko, caj, nekoliko vrsta hleba, marmelada… i to je to. Ipak, sasvim dovoljno za lagani dorucak kad idemo na motor. Kafu nisu imali ukljucenu, ali je imao dobar espresso na raspolaganju koji se nesto dodatno placao i to je u redu. Ubrzo zavrsavamo sve, gledamo tmurno nebo i mokre ulice. Ipak, jedan delic neba nije tako tmuran. Iscekujemo da nas ruta vodi bas na tu stranu. Ubrzo se pakuejmo, i krecemo. Stajemo na benzinsku stanicu da dopunimo rezervoare, jer uskoro ulazimo u planine i tamo ostajemo prakticno ceo dan. Radnik na pumpi prica samo albanski. Ne prima karticu, a ni eure. Kako smo vec sipali gorivo i nismo imali nista osim, karitce, dolara i eura… Ne bas srecan odlucuje da primi eure. Koristi digitron da izracuna i pocinje da mi vraca kusur. Daje prve 3 novcanice i zastaje. Drzim ruku i dalje – ispruzenu. Daje jos jednu; drzim ruku I dalje; dodaje jos jednu; a ja I dalje drzim ruku (jer nemam ideju koliko treba da mi vrati, niti me zanima da ulazim u tanka creva za euro ili dva), mrzovoljno daje jos jednu I okrece se I odlazi. Kasnije kad sam prebrojao kusur, bio sam ubedjen da je vratio vise nego sto je trebalo. Samo sto smo krenuli, krivudavi put (SH22) gde se krivine nadovezuju jedna na drugu, mame osmeh na lice I ubrzavaju otkucaje srca. Brda na sve strane. Nebo iznad nas… sa desne strane tmurni oblaci, a sa leve izbijaju zraci sunca. Uzivljeni u voznju, dolazmo do malenog mesta Dushaj i nastavljamo pravo. Prelep put i dalje. Krivina do krivine. Slabo ima vozila. Polako pocinje da prokapljuje kisa. Gledam gde da se zasutavim da se oblaci kisno odelo. Medjutim… pogledam malo bolje na mapu na telefonu i vidim da smo promasili jedno skretanje levo. Nastavili smo pravo! Pogled u nebo, budi nadu da ce nas paravi put bas voditi tamo gde izbija sunce. Brzo se okrecemo i vracamo nazad. Za svega nekoliko minuta stizemo do raskrsnice i ovaj put skrecemo na desno. Pri samom ulasku na raskrsnicu, okrecem glavu preko levog ramena, ali malo ostrije i jace negó sto bi trebalo. Kasnije se ispostavilo da mi to jedino nije bilo po toman u narednih par sati krivudanja, sve dok nisam popio Diklofen, koji sam srecom imao. Narednih kilometara sledimo tok reke Valbona. Desno preko reke se vidi jasno da pada kisa. Na ovoj nasoj strani je suvo. Povremeno izbija sunce, ali uglavnom 50 nijansi sive. Brze krivine, sa tek ponekom ostrom, uz suvu podlogu, dozvoljavaju brzi ritam voznje. Vec nakon pola sata ili manje, bas gde se Valbona uliva u Drim, krece pravi uzitak i osecaj da smo na SH22. Duboko urezan osecaj koji je ostao u meni je da smo usli u krivinu i da smo izasli iz nje posle par sati. Mnogo ruta u svetu ima slicnih, ali uglavnom su od pola sata ili 45 minuta. Ovo je na mene ostavilo zaista poseban utisak. Krivine koje traju satima (3-4 sata), suv asfalt, jedva par vozila da smo sreli, a tek 2-3 da smo pretekli. Prosto receno raj. Jedino sto povremeno kvari stopostotni ugodjaj, to je povremen bol u gornjem delu ledja. Posebno kod malo zahtevnijih krivina kad je neophodno pomoc celog tela. Trudim se ne mislim na to i uglavnom uspevam. Ne zelim da mi nista pokvari ovaj perfektan dan na motoru. Ovo je taj osecaj zbog koga sam dosao sa jednog na durgi kraj sveta. Ipak, povremeno probadanje, nije bas lako ignorisati sasvim. Stajemo na jednom Vidikovcu da napravimo par fotografija. Pruza se prelep pogled. Osim nas, tu je parkiran i neki sivi golf… Jedan Par - srednjih godina i stariji covek gledaju u brda… Slikaju se. Ne obracamo posebnu paznju na njih, dok nam se stariji gospodin nije priblizio u nameri da pokrene konvezaciju. Na pocetku, krecem pricu na Engleskom, ali ubrzo shvatam da mi covek prica na tecnom srpskom jeziku. Nije krio odusevenje kad smo rekli da smo iz Srbije. U tom, prilazi i mladji covek i upusta se u konverzaciju. Takodje na tecnom srpskom jeziku. Ubedjen sam da su crnogorci. Cak i po izgledu. Ali na pitanje odakle su, dobijamo odgovor iz Djakovice. Ops. Tisina na momenat i zakljucak da ipak nisu “nasi”. Stari nastavlja konvezaciju, prijateljski raspolozen. Kaze kako je ranije mnogo puta bio u Srbiji da je jako lepa. Posebno Beograd. Pita: da li smo ranije bili na Kosovu i Albaniji? Odgovaram da nisam, ali da sam prijatno iznenadjen svim sto smo videli. Cudi se da je ovo prvi put da posecujemo ove prostore, kaze jako je blizu. Nisam vise izdrzao i rekao sam: - “Stari, poslednjih 20-25 godina situacija i nije bila najbolja da se medjusobno posecujemo”. - "Ziva istina" – rece stari. Onaj Deo, koji uglavnom retko pominjem… da sam bio ipak bio na Kosovu pre 20-ak godina sam precutao, iako sam imao neku ludacku zelju da kazem, ali ipak, razum je nadvladao emocije. Posle prijatnog razgovora, oni ulaze u auto. Gospodja koja je isla sa njima, bila je kranje odsutna tokom razgovora i krajnje ne zainteresovana za bilo sta oko sebe. Odlaze! Vozac, spusta prozor i mase. Mase nam i stari koji sedi na suvozackom sedistu. Svi masu – mislim u sebi. Osim dame… Posle par fotografija i posmatranja prelepe prirode, palimo masine i odlazimo. Opet onaj isti osecaj, da si usao u krivinu i ne izlazis. Koliko se secam nije bilo 50 metara pravca bez krivine. Sto je po meni idealno za voznju motora. Na svakih par krivina paznju privlace spomen ploce. Preterano puno ih ima. Ne znam da li su to ljudi koji su izgubili zivote u saobracajnim nezgodama ili u izgradnji puta kako napomenu kolega… a mozda je i nesto trece. Kompletan ugodjaj povremeno kvari ziganje u tom gornjem delu ledja, ali ne dozvoljam da mi pokvari raspolozenje i uzivanje u voznji. Tokom celog puta se vozi sa dosta predostroznosti. Ima dosta ostrih krivina. Ne retko neki izvori bistre planinske vode, iz brda, idu bas preko krivine. Ni sitan pesak nije strani, sto moze biti pogubno. Jedno je sigurno, da najbezazlenije izletanje sa puta moze biti kobno, jer se dno ne vidi. Pokusavam da sto bolje predvodim rutu i kolegi koji je iza obelezim svaku potencijalnu opastnost na put. Kasnije stizemo sivi Golf i obilazimo ga. Opet masu... Posle tog jos jedan kombi i mislim da je to bilo sve sto se tice vozile koja smo sustigli. Vreme nam i dalje ide na ruku, povremeno sunce, uglavnom oblacima. Tek ponekad po neka kap na viziru, cisto da podseti da ti odmah iza planinskog venca pada kisa. Stajemo jos jednom da napravimo koju sliku. Dogovaramo da stanemo na sledecmo mesto kako bi nesto popili jer nam je prolazno vreme bas onako kako treba i i jos nije ni podne. Nastavlja uzivanje u predelima i krivinama. Stajemo na nekom mestu, sa predivnim pogledom. Najvise lici na porodcinu kafanu. Konacno pijem Diklofen. U kafani uzimamo po espreso i red bull. Na predlog kolege da se spustimo dublje u Albaniju, tj. Da umesto kad zavrsimo rutu SH22, idemo desno ka moru, a ne levo ka Makedoniji. Razlog: nemem pasos i apsurdno je ocekivati da ce Bugari da me puste unutra iz makedonije bez pasosa. Iako ne odusevljen preterano (jer gubimo dobar deo krivina), prihvatam predlog, jer tu smo da uzivamo na motoru i sto vise vozimo. Zakljucujmo da je bolje da odemo do Draca ili ispod njega i tamo prenocimo. Dogovaramo se da i dalje nastavljamo izbegavajuci autoputeve i velike gradove. Posle kratkog predaha, opet jasemo. Nastavljaju krivine. Milina. Povremeno se oseti jak miris loja. Tu i tamo po neki cobanin sa stadima koza. Na kraju se odvajamo nekim putam u desno, i bas kad sam pomislio da je ne moguce da put bude bolje motor od onog sto smo presli… Sledi prijatno iznenadjenje. Krivudav put, znatno siri od prethodnog, sa nesto brzim krivinama. Bukvalno ni jedne sekunda motor ne stoji pravo. Nizu se krivine jedna za drugom. Asfalt dobro drzi. Tek po nekad osetim da mi malo zabaci zadnji kraj, ali samo malo. Cisto da podigne adrenalin. Takav put traje narednih sat, mozda i vise. Sve cesce vidimo neka vozila. U sred nicega, policijska patrola. Nezainteresovano su nas ispratili pogledom… rekao bih, Vise sto nam zavide, jer smo mi na motorima a oni tamo gde su… Susreti sa par velikih kamiona y lokalnim Fandjo vozacima, nas vraca u realnost i skoro legalnim brzinama, ali to ne traje dugo. Uvek se brzo vratim ritmu voznje koji nam najvise odgovara bez osvrtanja mnogo na znakove pored puta. Sve vise ulazimo u “civilizaciju”. Pogled na mapu, naglasava da se idealan put privodi kraju. Dolazimo do auto puta i GPS nas vodi na njega. U neverici da se mora preko autoputa, pokusavamo da izbegnemo. Pravimo nekoliko krugova oko petlje, ali uzalud. Stajemo da sipamo gorivo na benzinskoj stanici. Ima neki restoran, mnogo ljudi. Prihvataju karticu. Sve najnormalnije. Shvatamo da je neizbezno napraviti 16 km autoputem. Jednostavno ne postoji opcija, ili je bar ni jenda aplikacija GPS-a nije nasla. To je inace i prvi izalazak na autoput do tog momenta. Na opste iznenanje, auto put je prilicno krivudav. Pri brzini izmedju 140-160 km/h, cak je i zanimljiv. Uopste ne smara. Kolegin motor je zahvalan za tu malenu deonicu. Moj se lepo bori, cak i mnogo bolje negó sto sam ocekivao. Pri pomenutoj brzini, jako brzo, prelazimo tih 16 km i iskljucujemo se. Narednih sat ili dva vozimo nekih sporednim putevima. Totalno rastereceni putevi. Ugalvnom vec vidjene koze i pecarosi. Nema nista drugo. Izlazimo na neki magistralni put, kojim u tom momentu prolazie jedan Ducati Multistrada I ne znam koji jos. Pozdravljaju nas uobicajenim bajkersim pozdravom I nastavljaju dalje. Mi prelazimo preko tog puta I stajemo u neki restoran da jedemo. Izbor nije nesto pretereno velik, ali je bilo prilicno ukusno. Nastavak puta je bio prilicno dosadan. Iako smo izbegli sve autoputeve, ispostavilo se da ta opcija podesavanja GPS-a i nije uvek najbolje, jer zna da ti zavuce i predrgradja sa jako uskim ulicama koje su u rekonstrukciji. Puno blata, vozila, pesaka, nije bas zanimljiva opcija za motor. Pojacan saobracaj se primecuje sto vise prilazimo Tirani. Mislim da ni u jednom momentu mismo prisli na vise od 20-30 kilometara, ali svakako se osetilo i te kako. Dodatno, sve je bilo zakrcenije, jer je vec Nedelja. Kasni popodnevni sati. Sumrak polako pada. Mnostvo kruznih tokova, koji su prilicno funkcionalni. Posle par vozila koja se tek tako ukljuce ispred tebe, ne obracajuci paznju puno na brzinu i udaljenost kojom ides… Shvatamo da je to njihov stil voznje i da se mora postovati. Oprezno nastavljamo i uvek spremi da bilo koji auto sa sporednog puta moze da uleti pa i da ne pogleda. Okk. Razumem. Na pocetku sam mislio da samo tako rade sa motorima, ali nije tako. To im je definitivno stil voznje i izlaze uvek, ubedjeni da ce onaj ko dolazi ukociti. Pozelno je obratiti paznju na rastojanje i sa vozilom ispred tebe, jer i njemu kad izlete sa sporednog puta, zakucace na kocnicu sto jace i brze moze. Nepropisno rastojanje i odsutnost u tom delicu sekunde moze lako prouzrovati zakucavanje u vozilo ispred. Kako bi izbelgi autoputeve, provlacimo se kroz lokalna mesta, uglavnom manja. Sva su ista. Nista posebno. Zapadaju za oko imena istih. Tek poneko da ima naziv koji na nasem jeizku ne znaci nista. Sva ostala vrlo lako se povezuju sa nasim recima. Ostim toga, vise crkvi sam video negó dzamija. Mercedesa vise u tih par sati u Albaniji, nego za period od 10 godina, bilo gde drugde. Od minike, pa na dalje. Neki u izvanrednom stanju, ali uglavnom raspadnuti. Dobra vozila, uglavnom imaju strane table. Prvi put da sam video kruzne tokove na autoputu i to na istom nivou. Zacudjujuce kako to funkcionise. Prolazimo Drac I spustamo se ka mestu Golem. Zanmljivo primorsko mesto. Odradili smo rezervaciju u Hotelu Bella Napoli sa izuzetnim pogledom. Na putu ka tamo smo promasili i otisli iznad hotela, ali smo ubrzo uvideli gresku i vratili se na pravi ulaz. Penjanje na pogresnu lokaciju je bio pravi izazov, posebno za veliki motor. Hotel ima privatni parking i ogromnu terasu sa spektakularnim pogledom. Jedina mana (za mene) sto ima mnostvo stepenica do recepcije, pa zatimo jos gomila istih do sobe. Kolega mi velikodusno ustupa njegovu sobu koja je bila na sptatu nize. Nekako dolazim do sobe. Posle kraceg odmora i tusiranja (koje je svaki put novi izazov za mene), spustam se do terase restorana, sa koje su pruza nezaboravan pogled. Kolega je vec tu i slika, odmara… Sedim i porucujem Pivo. Odusevljen albanskim pivo od prethodne veceri, trazim neko lokalno ali konobar kaze da nema nista lokalno samo italijanksko Petoshi i na tocenje. Nevoljno ga porucujuem i posle par pokusaaja da ga popijem, ostavljam vise od pola jer definitivno to nije pivo koje mi se svidja. Ne znam da li sam nekad do tad ostavio pivo, jer mi se ne svidja. Mozda jesam, ali se ne secam. Posle kraceg gledanja karte vina, odlucujemo da probamo Vino Kuce… Inace belo - Pinot. Iznenadjujuce dobro i jos bolje leze, posle celog dana na motoru. Posle par “politarki”, porucujemo anitpasto (dobra kombinacije sireva, prsuete, masilna i svasta) uz Forcheta, pokazalo se kao idealan izbor. Politarke su se menjale. Nisam brojao, ali je udarilo dobro. Toliko dobro da smu bucniji bili nas dvojica od ostalih stolova oko nas gde je sedelo po 4-5 ljudi. Neki cak i sa decom. Celo vece se cudismo kako su Albanci tih narod. Sve je bilo po taman, dok mismo videli da je sto pored nas porucio Pizu. Tu nas je opet proradil glad pa smo i mi porculi nesto, opet po preporuci konobara. Nije bila pica koliko se secam ali nesto slicno. Super ukusno. Politarke su se i dalje manjele. U neko doba noci, konstatujemo da je vreme za spavanje. Zovem konobara da platim. I tu, nastaje sok. Srecom prijatan. Sve sto smo jeli, pili, ostavili nije preslo 50 eura. Jos zadovoljniji odlazimo na spavanje. Opet svako u svoju sobu u iscekivanju novog dana i nastavka puta, dalje ka Jugu.

Ako samo promasio rubriku, slobodno obrisite.

Hladno po Balkanu pa sam se vratio na Karibe. Pisem nastavak cim dodjem sebi od puta i organizujem se.

Ubrzo dolazim na red i dajem dve licne karte, dve vozacke dozvole i saobracajnu. Zasto sve duplo? Uskoro ce se samo kazati. Zbunjeno gleda mene, pa dokumente, pa kompjuter. Onda je prionuo na posao i krenuo sve da registruje u sistem. Odjednom dize glavu i kaze: - Passport? - No Passport – rekoh mu ja. - No passport? - pita zacudjeno. - No passsport. Kljucni momenat je tu. Pitam ga jel prica engleski? Promumla - Yes i brze bolje se okrete i nastavi da registruje. Sve je trajalo 4-5 minuta… bas se oduzilo unosenje svih dokumenata u sistem, onako, jednim kaziprstom dok je u drugoj ruci drzao plastike koje je povremeno menjao. Cim vidim da krene da podigne glavu od kompjutera, ja uletim sa nekim glupim pitanjem uglavnom oko kise i sunca. Konacno mi vraca sve dokumente i pokazuje da nastavim. Obuzima me neopisiv osecaj. Vozim polako jer nisam siguran da li ima jos jedan sluzbenik ili je taj bio jedini. Ubrzo zakljucujem da je samo jedan i da nema kosovskog, vec samo albanski. Prolazim oko 200 metara napred, samo da se sklonim sa vidika i cekam kolegu, koji zavrsava brze i stize. Jos 20 kilometara i zavrsavamo za taj dan. Paznju privlaci mnogo uredjeniji put, negó sa kosovske strane. Povremeno, se vide neki objekti sa vise auta ispred, koji su znatno bolji od onih vidjanih na Kosovu. Lepe krivine, dobar asfalt, ali uzan, uz noc koja postaje sve tamnija, zahtevaju opreznu voznju uz extra dozu koncentracije. Posle 15-20 minuta stizemo do gradica (Bairam Curri), gde imamo rezervisan hotel. Stizemo jednom ulicom u nadi da cemo naleteti na njega. Skrecemo desno i prolazimo pored preterano mnogo lokala za tako malo mesto. Posle napravljenog kruga, stizemo do hotela gde smo ranije rezervisali, koji izgleda sasvim pristojno. Na recepciji radi mlada devojka koja govori engleski i vise manje nam objasnjava sve sto treba da znamo. Iako smo rezervisali jednu sobu koju smo hteli podeliti, odlucujemo da svako uzme posebnu sobu, kako bi svako imao svoju privatnost i prostor. Ispostavilo se da je to bio pun pogodak. U prizemlju ima restoran (ali nema hrane) gde kasnije zasedamo i pijemo po nekoliko dobrih domacih piva. Na svim putovanjima se trudim da probam sto vise lokalnih jela i pica, kako bi sto blize osetio mesto u kojem se nalazim. Pivo je pocelo da radi, pa smo ubrzo odustali od setnje i trazenja restorana za veceru. Porucujemo picu iz obliznje picerije, koju nam donose. Na kraju presecemo sve sa po jednim Skender Begom. Borimo se sa unutrasnjim djavolima, da ne porucimo jos koji, jer sutrasnji dan je nesto izuzetno. Ocekuje nas mnogo kilometara i casova voznje po krivinama koje nikad ne zavrsavaju. Gde zavrsava jedna, pocinje druga... Na kraju preovladjuje strast prema motorima i zelja da budemo sto sveziji ujutro, iako smo vec lepo dobijeni. Odlazimo svako u svoju sobu uz cesto osmatranje tmurnog neba i zeljom da se razbistri do ujutro. Kasno u noci, cuje se jak lavez pasa. Budi me. Otvaram oci i prvo sto mi pada na pamet su motori. Ostavili smo ih na parkingu hotela, ali u prvom redu do ulice i nisam ostao nesto ubedjen u sigurnost. Skacem iz kreveta i setim se posledjeg skakutanja na jednoj nozi po hotelskoj sobi. Voda je bila gde joj nije mesto, pa sam se isklizao i polomio ruku i kuk o cemu sam ranije pisao. U par sekundi su mi proleteli kroz glavu 2-3 meseca koje sam proveo u krevetu, operacije, anestezije, srafovi, sipke, parkirani motori koje niko ne vozi… Kod pomisli na ovo poslednje, se odlucno vracam nazad. Dohvatam protezu i krecem uobicajenu proceduru stavljanja. Potrebna je dodatna koncentracija, jer ukoliko ne postavim sve na svoje mesto, vrlo lako izadju plikovi koje mi posle zakomplikuju kretanje, a samim tim i zivot za narednih 10-15 dana. To sve traje taman toliko da se razdremas. Konacno sam je stavio. Dolazim do prozora i pomeram zavese. Gledam i ne vidim motore. Vidim copor pasa koji laju I jure okolo. San potpuno odlazi u momentu. Sve je mokro. Kisa pada. Posle orijentacije u prostoru, dolazim do zakljucka da su motori na drugoj strani i da se ne vide sa prozora. Skidam protezu, i vracam se u krevet. Jurim san do ranih jutarnjih sati…

Posle punjenja rezervoara, nastavljamo. Ubrzo dolazimo do prelaza. Sluzbenik pozdravlja sa “Pomaze bog” Odgovih sa: “Bog ti pomogo bludni sine” Malo se pogubio, jer nije taj odgovor ocekivao. Na pitanje, sta treba od dokumenata? Odgovara: “samo licna karta, vozacka dozvola i saobracajna”. Dajem trazene dokumente i jos neke extra, postavljajuci glupa pitanja kako bi mu odvukao paznju sa nekih detalja iz dokumentacije koji mogu napraviti probleme. Nakon par minuta mi ih vraca i pozeli srecan put. Prelazim na sledeci salter koji je jedva 20-ak metara napred. Sedi sluzbenik u nekoj uniformi koji prvi put vidim uzivo. Lepo me pozdravlja i trazi dokumente. Dajem iste kao sto sam dao prethodnom, bez ikakvih emocija, zavrsava registar i vraca ih nazad. Srecan sto sam presao bez problema, masem svima na prelazu, a oni gledaju prilicno bledo. Zaustavljam se posle 100-ak metara da sacekam kolegu. Ubrzo i on prolazi, i nastavljamo avanturu. Sama pomisao da sam “ponovo” na Kosovu posle dve decenije, budi neka stara secanja koja bi vecim delom zeleo zaboraviti. Samo sto se pojavilo vestacko Jezero Gazivode na vidiku, setih se Jelene Anzujske i nedavnog arheoloskog otkrica na dnu jezera koje ukljucuje vise spomenika srednjovekovne srpske kulture. Prizori netaknute prirode gode pogledu. Krividavi put sa mnostvom tunela medju brdima, izvlaci par uzdaha rasterecenja. Uzivanje je opet toliko, da ne stajemo kako bi se napravila neka fotografija. Krivudavi put vodi duz celog jezera. Nema naseljnih mesta. Tek po neka kuca negde u daljini. U brdima. Ubrzo stizemo do manjih naseljenih mesta. Paznju privlace srpske zastave na svakoj trecoj banderi. Nije preterivanje. Brojao sam! Taj prizor se vidi kilometrima. I dalje ne razumem svrhu. Nekoliko svadbi sa puno gostiju, iako vec okupljanja nisu preporucljiva. Vozila na sve strane. Deca od 4-5 godina nas pozdravljaju sa tri prsta. Odpozdravljam. U neku ruku srecan sto se nalazimo jos uvek medju “nasima”, ali znatno dodirnut svime sto sam video i osecajem teranja nekog inata od strane svega sto me ukruzuje u tom momentu. Dolazimo da Zubinog potoka. Skrecemo desno. Posle kraceg vremena, sve postaje razlicito. Nagovestaj da se nalazimo medju “tudjima” daju spomenici sa meni poznatim obelezijima. Ne zaostaju slike pokojnika sa oruzjem u rukama. Ti prizori se cesto ponavljaju. Uglavnom su po nekoliko zajedno. Planirana ruta nas vodi po uglavnom lokalnim putevima. Kroz manja mesta. Tek po neka deonica nekog magistralnog. Vozimo nesto ostrije. Uglavnom iznad 100. Treba da predjemo celo Kosovo, pozeljno po danu. Kasni popodnevni sati… Proslo je 17h. Jos fali prilicno. Gorivo smo resili i ne moramo da stajemo. Pomno pratim retrovizore i primecujem da povremeno preteknuta vozila krenu da jure (ne znam razlog) za nama, ali ubrzo nestanu u daljini. Grade se putevi na sve strane. Manje kolone se formiraju na deonicama gde se radi. Sljunak, rupe, ponegde blato… Ali to me ne sprecava da ih sve obidjem sa 80/90 km na sat. Povremeno ustajem radi boljeg prelazenja preko svih tih prepreka, a uzput i protegnem noge. Posle duze deonice puta u gradnji, pravim malo vecu razliku u odnosu na kolegu i stajem pored puta da sacekam. Paznju privlaci ulica "Tonija Blera". Taman kad sam hteo da skidam rukavice i vadim telefon da slikam, kolega nailazi, pa sam odustao od slikanja. Tek ponekad vidim po neki beli Nisan Patrol, koji po svemu sudeci pripadaju policiji. Ritam koji ídemo ne daje nikome prostora za razmisljanje, a jos manje vremena za neku reakciju. Posle mnostva “istog”, ulazimo u neki zanimljiv grad. I dalje ne znam da li je to bio Pec ili Djakovica?! Mislim da je ovaj prvi, ali ne bih se kladio u to. Iako je ranije bilo kruznih tokova, odavde krece osecaj da ti kruzni zaista funkcionisu. Kaldrma je uglavnom na gradksim ulicama. Vozila se sklanjaju u stranu da prodjes motorom. Mnostvo starih gradjevina. Osecaj harmonije. Dan je na izdisaju. U daljini se vide mnogi planiski venci. Prokletije. Vrhovi prekriveni oblacima. Zraci sunca se probijaju tek ponegde. Tamo negde u tim brdima je nasa prva stanica – Bayram Curri. Imamo postavljenu rezeraciju u hotelu “Lahuta”. Jos samo da udjemo u Albaniju bez problema. Pomisao da postoji mogucnost odbijanja ulaska u Albaniju i muvanje po Prokletijama sa Kosovske strane u noci, nije bas prijatna. Naocare za sunce koje nosim, vec postaju previse tamne. Stajem pored puta da ih promenim sa drugim, sa svetlim staklima. Crveni zidic preko puta sa amblemom UCK me animira da skinem rukavice, telefon sa drzaca i napravim par slika. Pocinje penjanje u brda. Put postaje bolji. Nailazimo na tablu koja nas obavestava da smo blizu granice. Posle leve lakat krivien u sred nicega, prikazuje se carinski prelaz. 4-5 vozila ispred. Uglavnom se zadrzavaju po pola minuta. Neki pruzaju hrpu dokumenata kroz prozor, a sluzbenik samo mahne rukom i dize rampu. Znaci, treba da mu dam sto vise dokumenata. Zakljucujem dok cekam svoj red.

Ne zelim da poverujm da je pasos ostao na mestu kacige, pa drugom rukom pipam dzep gde bi trebalo da bude. Garant mi je ova ruka utrnula pa ne osecam. Mislim u sebi. Vec sledeceg momenta shvatam da to nije slucaj i da je pasos definitivno ostao. Svi osecaji zadovljstva i srece bivaju smenjeni dubokim razocarenjem u samog sebe. Slicno onom kad dodjes sa zurke u kasnim prepodnevnim satima, pa ne mozes da spavas ni nista. Pitam se da li je moguce da sam to dozvolio? Poneo sam sve do najstinijih detalja, a zaboravio jednu od najbitnijih stavki. Mislim u sebi, dobro da motor nisam zaboravio Stanje soka traje narednih par minuta. Ne uspevam to izbaciti iz glave. Ne ulazim ni u jednu krivinu odmereno. Osecam odustnost. Tesko mi pogoditi odgovarajucu brzinu i putanju u krivini. Primecujem to sve i ne reagujem. Doputujem 10,000 kilometara kad situacija nije za putovanja. Teglim veci deo opreme sa jednog na drugi kraj sveta. Servisiram motor kako bi bez problema sve to podneo. Budno pratim vremensku prognozu na svim mogucim sajtovima tokom 15 dana, kako bi odredio “idelan” period za rutu. Konacno zakljucim da je taj period od 3 do 8 Oktobra, uz mogucnost kise tokom jednog dana, ukoliko se budem drzao zacrtanog plana rute. Tokom rucka sa kolegom, ostavljam utisak iskusnog avanturiste koji tacno zna sta treba poneti kako bi sve proteklo u najboljem redu. Da bi na kraju zaboravio pasos! Dobro, bar sam ga ubacio u kesicu Tacku na borbu sa samim sobom stavljam u jednoj desnoj krivini, gde sam uleteo prilicno odsutno, nagazivsi liniju, dok je vozilo iz suprotnog smera bilo na par centimetara od iste. Budjenje u poslednjem momentu i Brz refleks me izvukli iz nezeljene situacije i neceg mnogo goreg od zaboravljenog pasosa. Okrecem novu stranicu u svojoj glavi i setim se da je poenta svega voziti motor, uzivati maksimalno u svakom momentu i da nije bitna destinacija nego uzivati na putu do nje. U nekoliko navrata na par sekundi me obuzmu misli iznova, ali ih uspesno odbijam i ne dozvoljavam da se dublje usade u glavi. Posle uspesnog savladjivanja samog sebe, pada mi na pamet kolega. Kako reci coveku da sam zaboravio pasos? Kako ce reagovati? Mozemo da napravimo krug oko Srbije ili mozda i da udjemo na Kosovo?! Ipak, to je veoma razlicito od planirane Rute po Srbiji, Kosovu, Albaniji, Makedoniji, Bugarskoj… A mozda mi je i sudjeno da se vozim samo po Srbiji ovaj put. U najgorem slucaju, on moze da nastavi planiranu rutu, a ja cu voziti kuda mogu, jer vracanje po pasos opet povlaci pitanje vremenske prognoze i zagarantovanu kisu i to nije opcija. Kako reci sve? Da li da se pravim lud i kad dodjemo na prelaz odglumim da sam tek tad primetio? Nikako! Nikad nisam folirao, pa necu ni sad. Odmah cu da stanem i da kazem. Trazim pogodno mesto za stajanje, ali nekako u svim tim krivinama ne pronalazim gde se mozemo zaustaviti sigurno. Veliku tezinu osecam jer zelim da sve kazem odmah. Da covek zna, jer mozda ce i da se vrati nazad. Bas nemam ideju kako ce reagovati. Posle par minuta, shvatam da necu stati po svaki cenu i da par minuta ne menja nista. Ubrzo dolazimo na jednu raskrsnicu, gde stoji jedna patrola. Skrecemo levo i na 100 metara ima benzinska. Zaustavljamo se na njoj kako bi sipali gorivo, da ne moramo na Kosovu. Jos nismo ni stali kako treba, vicem: - Brate, zaboravio sam pasos! Covek me gleda i smesi se, misli da se zezam. - Stvarno sam zaboravio pasos! Bledi pogled tokom nekoliko sekundi i zatim pitanje: - Sta mislis sad ? Odgovaram da mislim da nastavim dalje dok mogu bez pasosa. Zakljucujemo da na Kosovo moze licnom kartom! Sjajno. Nije sve tako crno. Pitamo radnika na pumpi da li moze da se udje u Albaniju bez pasosa? Nije siguran. Zove nekoga, ali se taj neko, ne javlja. Dobro, bar na Kosovo mozemo, a probacemo i Albaniju. Ranije sam negde citao da moze. A Makedonija? Moze sigurno sa licnom. Ludilo! Pa to i nije tako lose. A Bugari? E, tamo ne moze. Mislim u sebi, ma garant moze ubedicu se i sa Bugarima.

BALKANSKA RUTA 10/2020 Subota 3 Posle noci bez sna, dolazi dugo ocekivani dan. Motor je vec odavno spreman za put. Od “alata” nosim sprej penu u slucaju busenja gume i sprej za podmazivanje lanca. Od opreme, spreman za sve osim snega. Touring Jakna (iz koje sam izvadio uloske za zimu i kisu, jos na Karibima i bacio… jer sta ce to meni? Uvek vozim na +30 i tako je poslednjih 20 godina… Vrucina je neminovnost. Tesko je poverovati da je tamo negde hladno kad konstanto goris?!), Dual Pantalone (za koje sam sacuvao sve uloske, ali kad sam ih kupovao potrudio se da mi budu taman bez ulozaka, jer sta ce mi ulosci kad je uvek toplo), farmerice sa ojacanjima na kolenima i kukovima (koje sam na kraju non stop nosio, cekajuci extremnu hladnocu za Dual Pantalone, koja nikad nije dosla), kisno odelo kupljeno u jednoj radnji u BG (jer se na Karibima ni to ne koristi. Kljucna stvar je sta se najbrze susi, a ne, sta ne propusta vodu) po preporukama drugova clanova. Zatim: kaciga, rukavice i touring patike-cizme, drzac za telefon i nepromocivi “cover”, eksterna baterija, jos jedan telefon sa lokalnim brojem uz aktiviran internet u roamingu… Osim toga, mnostvo prsluka i dukseva kako bi imao “zamenu” za bacene uloske. “Posebnu” paznju pridajem dokumentaciji. Vrsim poslednju kontrolu svega, proveravam novcanik: kartice su tu, saobracajna, vozacke dozvole, licne karte, dolari, euri, nesto dinara… Sve je tu. Vracam novcanik u dzep i dodirujem pasos. Istog momenta se prisetim, kad mi se jednom sve pokvasilo i odlazim da pronadjem zip-lock kesicu, za slucaj kise. Emocije vec udaraju. Stavljam kacigu i silazim do garaze gde je vec spremljen motor sa svim stvarima. Otvaram top-box, bacam pogled i olako zakljucujem – sve je tu. Spreman za polazak. Radost i sreca u meni caruju. Ruta je vise dana (citaj nedelja) spremana, a jos vise menjana. Neizmerno uzivam u pripremi. To me opusta. Ideja je bila uklopiti sto vise krivina, imajuci u vidu vremensku prognozu, pandemiju i uslove putovanja, maksimalno izbegavanje autoputeva, prenociste na svakih 350-450km… Izmedju ostalog. Palim motor. Najezih se! Krecem! Pocetna tacka je Kosjeric. Zanimljiv gradic u Zapadnoj Srbiji. Tu se nalazim sa Vladanom. Jednim kolegom (upoznali se pre par dana, bas na forumu. Popili pice u Chopper Cafe i zakljucili da imamo slicne interese i ocekivanja od putovanja, pa bi mogli na put zajedno), koji stize iz BG, kako bi nastavili dalje zajedno preko Pozege, Arilja, Ivanjice, Golije, Novog Pazara, Zubin Potok…. Sve do Bajram Curri (pogranicno mesto u Albaniji), gde ce biti prvo nocenje. Kolega je ispostovao dogovoreno vreme i stigao nesto pre 10h (za kad je i bio dogovor), pa smo imali vremena da popijemo po dobar espresso i kiselu pre puta. Sedamo za sto sa vlasnikom lokala i doticemo temu zelenog kartona. Ups! - Znaci ipak treba. Par poziva i odlazim do tehnickog pregleda gde inace poznajem vlasnika, a i radnike. Sve je izgledalo lako resivo dok mi nisu trazili polisu osiguranja na osnovu kog bi izdali zeleni karton. Dobra stvar je to sto imam polisu. Losa stvar je to, sto je polisa u Beogradu u stanu gde trenutno nema niko, a kljucevi od istog su tu u Kosjericu. Pokusavaju da nadju broj polise u sistemu, ali ne uspevaju. Opcija da odem na brzaka do BG - otpada, jer je bitno slediti planiranu rutu kako bi isli ispred kise. Samo jedan dan kasnjenja bi nam obezbedio konstantnu kisu. To je pokazivala prognoza na bazi statistika u poslednjih 70 godina, koja se kasnije pokazala kao Tacna. Dogovaram sa radnicima da u slucaju “ne daj boze” posaljem sliku od polise, oni izdaju zeleni karton i posalju mi sliku na email. Vracam se u local i na pitanje jesam li resio? Odgovaram po principu: “malo jesam, malo nisam...” Ubedjuju me da ne treba bez toga da krecem i da cu morati da platim mnogo skuplje za to na carini. Oglusavam se o sve price. Prihvatam odgovornost. Spreman da platim sta god, samo da vise krenemo na rutu. Pijem pola rakije sa propolisom - za srecan put. Idemo!!! Brzo stavljam kacigu i rukavice. Sve ostalo je vec na meni. Dogovaramo se da ídem napred. Avantura je pocela. Dobro poznati put Kosjeric – Pozega je pun krivina, idealan za motor. Malo izlomljen zbog teskog saobracaja, ali i dalje veoma atraktivan za dva tocka. Vozim lagano, dok ne vidim spremnost kolege. Budno pratim retrovizore. Zakljucujem da je siguran u sebe i masinu koju vozi. Masina u pravom smislu reci. Kawa GTR od 1400cc. Jako zanimljiv motor. Napravljen da guta kilometre bez problema. Primecujem da se kolega ne priblizava previse (a ni udaljava), obracajuci paznju da ne ide iza mene negó, u formaciji od 2. Sto je jako bitno kako bi mogao imati dobar pregled puta. Brzo dolazimo i prolazimo Pozegu. Pravimo pauzu za gorivo oko Arilja. Kolega potvrdjuje da mu odgovara ritam voznje. Nastavljamo dalje. Ubrzo stizemo do Ivanjice. Nismo sigurni da je prvobitna ruta podobna za taj veliki touring motor. Prelazi se preko Golije. Ugalvnom dobar put sa par deonica makadama. Pitamo mestane, potrvrdjuju da je u redu za sve motore, ukljucujuci i taj veliki. Uz Vladanovo slaganje, odlucujemo da ipak idemo tim putem. Kad se prodje Ivanjica, samo pravo. Prodje se skretanje na desno ka Sjenici. Lepe krivine na samom pocetku obecavaju zanimljivu voznju. U par navrati zadnji tocak bezi, kao rezultat hladnijeg vremena i nesto klizavijeg asfalta. Prilagodjavam voznu uslovima puta uz maskimalno uzivanje. Dolazi makadamska deonica. Za mene, na Transalp 700 – uzitak. Za kolegu na Kawi – nocna mora. Svako vozi kako moze i masine dozvoljavaju. Vidim da kolegi postaje naporno i zasutavljam kamion koji mi dolazi u susret i pitam: -Koliko ima do asfalta? - Petsto metara – rece kamiondzija. - I posle, ima li jos makadama? - Ima jos jednom, dva puta... po malo vise od kilometar. Zahvalim se coveku i mahnem kolegi da nastavljamo. Srecan zbog njega, jer znam kako je voziti 350kg izvan asfalta. Imam dosta iskustva sa Touring motorima i znam taj, ni malo prijatan osecaj kad to cudo prokliza na sljunku. Dolazimo na asfalt pun krivina. Delimicno vlazan. Ipak, to nas ne sprecava da idemo dobrim ritmom. Stizemo tri motora sa VA tablice. Dva GS-a, rekao bih 1150 i neka starija Yamaha. Voze lagano. Imaju foto aparate oko vrata. Posmatraju prirodu. Posle 200 metara shvatam da nam je ritam voznje veoma razlicit i obilazimo ih. Pozdravljam. Uzvracaju pozdrav, srdacno. Nastavlajmo nasim ritmom. Posle nekog vremena, stajemo prvi put (ne uzimajuci u obzir tocenje goriva), kako bi napravili par slika. Nije proslo ni minut, stizu kolege koje smo obisli. Zastaju. Pozdravljaju se sa nama. Idu do Raske i nazad do Valjeva. Nastavljaju dalje. Mi ostajemo kako bi napravili prve slike. Nastavak voznje, prekida zasitavljena kolona vozila. Na momenat stajemo na kraju, ali vec sledeceg momenta obilazimo sve i dolazimo do masina po celom putu i nervoznih putara. Asfaltiraju. Lepo pitam jednog od njih: - Majstore, jel fali jos puno? - Tek smo poceli. - Svaka cast majsore, pitam da znam jer idemo do Albanije. Kad covek eksplodira…. - Ne valja vam kad asfaltiramo, ne valja kad su rupe jos nas provociras da sporo radimo. Izgubljen posmatram i ne razumem, dok ostali ne pocese da mu objasnjavaju da nisam rekao da bi stigao do Albanije dok cekam nego da ídem do Albanije. Tu se kao malo smiri, ali i dalje vidno isfrustriran sto mora da radi a ja uzivam. Svakako mu pozelim srecan rad i prijatan ostatak dana. Skrecem sa puta da osmotrim situaciju. Kolege iz VA, polako sa jednim GS-om, jedan vozi dvojica drze. Sacekam da prodju do kraja i krecem preko kamenja i zemlje. Prva uz rolovanje gasa, lagan motor, noga sa jedne strane, proteza sa druge… prolazim sve brzo I bez problema. Par putara aplaudirá. Penjem se na vreo asfalt kad sam obisao masine, koji se lepi na gume. Stajem pored puta da vidim sta je sa kolegom. Jedan valjak ide prema meni. Lepo ga pitam jel smeta motor? Pokazuje da ne, ali pribija valjak na par desetina centimetara. Iskusno pomerim motor par metara napred, jer sumnjam u namere valjkadzije. Vracam se nazad da vidim kako ce kolega proterati 350kg. Pronalazim ga na sred prepreke, jedan od ekipe VA mu pomaze. Prilazim i uz puno truda i saplitanja po kamenju, uspevamo da obidjemo masine. Tu saznajem da su Putari imali neki verbalni okrsaj, koji umalo nije prerastao u fizicki pre negó sto smo mi stigli sa VA kolegama. Ponudim se da preteram poslednjeg ostalog GSa preko kanala (jer imam jednog i najvise ga vozim upravo po takvom terenu), ali se kolega ljubazno zahvaljuje govoreci da mu to nije problem. Jos jednom je bajkerska solidarnost dosla do izrazaja. Prvi put smo se sreli i videli, ali smo pomogli jedni drugima u prelasku prepreke na putu i svi sacekali dok i poslednji nije presao. Oni odlaze ispred. Jedva dolazim do motora, dok mi se cizme lepe za vreo asfalt. Leva noga i nije problem, ali proteza se lepi i jedva koracam. Uspevam. Stizem do motora. Osecam neopisivo olaksanje. Posle par kilometara, opet nalecemo na istu ekipu. Zastali na vidikovcu odakle se pruza jednistven pogled. Cinimo isto i silazimo sa motora kako bi napravili sledecih par slika. Ne zadrzavamo se dugo. Malo je maglovito, pa se zadovoljavamo sa par slika. Dolaze zivopisni predeli. Vise nema magle, ali toliko uzivamo u voznji da ne stajemo i ne pravimo slike. Lepe krivine i jos lepsi prizori. Divim se prirodi i sto prolazimo bas tim putem. Priblizavamo se Novom Pazaru. Paznju privlace lepe plavuse, koje voze bicikle. Neke ih guraju. Pomisljam 100% strankinje. Ali mi se ne uklapa u istu recenicu strankinje, plavuse i Novi Pazar. Kasnije vidjam jos nekih plavusana i zakljucujem da su to ipak lokalci, koji se nekim genetskim cudom razlikuju od ostalih sa tog podneblja. Prva ozbiljna pauza, gde cemo rucati je u Novom Pazaru. Stajemo u neki restoran. Pijemo kafe i porucujemo cevape. Jedni od boljih cevapa sto sam jeo. Uz svez hleb i pecene ljute paprike, pokazuje se kao dobitna kombinacija. Rakiju zamenjujem kiselom, jer ljubazni konobar kaze da ne sluze alkohol. Kad sam vec kod ljubaznosti, ista dolazi do izrazaja kod mestana. Oseca se nekako u vazduhu. Prijatno iznenadjen Novim Pazarom, u celini. Cistimo kacige, naocare, potvrdjujemo dalju rutu. Google map nos uporno vodi dalje preko Crne Gore. Ne daje opciju da idemo preko Kosova. Posle vise pokusaja i ukljucivanja Waze-a u akciju, uspevamo da dobijemo planirano rutu preko jezera Gazivode i Zubinog potoka. Vec je oko 3 popodne. Imamo do veceri da predjemo celo Kosovo i stignemo do Bajram Curri. Lepe krivine i put, od Novog Pazara ka prelazu. Prelaz? Carine, Granice… Pasos! Kod pomisli na ovo poslednje, prodje me struja celim telim. Brzinom svetlosti pipam dzep gde treba da je pasos, ali ga ne osecam. Cekaj! Bio je u jakni?! Stavio sam ga jos prethodno vece. Jeste! I onda? Izvadio sam ga da ga ubacim u Zip Lock kesicu. Tako je! Ubacio sam ga. I sta se onda desilo? Sta sam uradio? Setio sam se! Onda sam uzeo kacigu i spustio sam pasos na njeno mesto dok je stavim na glavu!

Hvala svima na lepim zeljama i predlozima. Dugo ocekivani dan je stigao! Sve je spremno. Polazak se primakao. Jos samo cekam da dodje kolega iz BG i pravac Bairam Curri preko Golije i Prokletija. Brojim sate... Imajuci u vidu, vremenske uslove, kao i celokupnu situaciju oko pandemije, doslo je do promene rute. Ovaj put ce biti izostavljenje Bosna i Crna Gora. Prva zbog neprestane kise u narednim danima, a druga zbog kise i potrebnog testa. Mozda je presudna kap bila, sto u oba slucaja mora da se javlja Covid ambulantama - po povraatku u roku od 24h... Ili kombinacja toga i vremenske prognoze.. Nemam problem sa mokrim asfaltom, ali ne volim mokru obucu i gace, pa i na +35 Ipak, nije iskljceno da cu posle 15/10 obici te prostore, ukoliko vremenski uslovi dozvole, kao i situacija. Kao kompenzacija, mi dodje, kompletno iskljucenje autoputeva, kao i ukljucenje Bugarske i Stare planine u Srbiji. Zamisljena nocenja: Bairam Curri, Pogradec, Blagoevgrad i Crna Trava ili Vranje.

Prvobitno planirana za Maj, kasnije odlozena za sledecu godinu, ali bi se kosila sa vec dugo planiranim Meksikom... Bice odvozena pocetkom Oktobra. Iako je bila u planu znatno duza, ukljucujuci: Grcku, Tursku, Bugarsku i Rumuniju... Zadovoljicu se i ovom mini verzijom. Glavni problem je zabrana ulaska u vecinu clanica Evropske Unije, zbog aktuelne situacije koja nikako da prodje. Planiran polazak: 3. Oktobra Povratak: 8. Oktobar Nocenja u hotelima: Mostar, Bar, Pogradec, Vranje... (otovorena mogucnost jos 2-3 nocenja, ukoliko bude potrebno) Putevi: Maksimalno izbegavanje auto puteva i gradskog ludila. Mogucnost neasfaltiranih deonica. Tip motora: Dual Purpose(Transalp 700) Ukoliko ima zainteresovanih za celu rutu ili neku deonicu, bice mi zadvoljstvo da se upoznamo i druzimo.

Imajuci u vidu aktuelnu situaciju zbog pandemije, kao i zabrane ulaska u vecinu zemalja Evropske unije, ruta ce biti kao na mapi. Moguce su neke minimalne izmene, ali to je 99% konacna. Plan polaska je 3. Oktobra i povratak oko 8. Ideja je ici u kontra smeru od kazaljke na satu, ali ukoliko vremenske prilike budu pogodnije na drugu stranu... Ici ce se na drugu stranu.

Planirao sam Mostar, Bar, Pogradec i Vranje. Vec imam neku ideju na kojim mestima bi odseo. Pratim vremensku prognozu i po svemu sudeci krecem 3. Oktobra. Posle vikenda idem da pribavim ostatak opreme sto mi fali. Konacno mi je stigao zagubljeni kofer sa vecinom opreme. Grcku cu izostaviti zbog zabrane ulaska. A za Crnu goru nece biti problem jer ce do tog datuma vec proci 15 dana od pecata u zemljama van zelene zone. Sve se polako poklapa, jos samo da prodje ovaj kisni period kako bi uzivanje bilo maksimalno.

@doktor Svi ovi predeli su prelepi sami po sebi. Posebnu car mi daje, sto jako dugo nisam vozio ovim predelima i sve mi je zanimljivo. More, palme, sunce, plaze... su mi dosadili. Paznju mi privlaci sve sto je suprotno tome. Po dosadanjem iskustvu, upustam se u neasfalitarne deonice u nepoznatom, samo kad je upisano na mapu rever-a. Dosadasnja iskustva govore da su te deonice prilagodjene za Dual motore i do 1200cc. Obzirom da idem sam, planiram da odvozim tek po neki makadam, cisto da ga skinem s'uma. @moreplovak sve vise se naklanjam ka toj ruti. Imam iscrtano za prvi dan. Dizem mapu cim donesem konacnu odluku, a za to mi fale jos neke informacije oko moguce zabrane ulsaska u CG. @Marko05 Znam gde su Krvaci... Odmah tu preko brda Dogovoreno za Dominikanu. Kupi kartu, ja castim koktel. Ziveo! @PremieRacing Upravo to je problem. Restrikcije ulaska zbog aktuelne situacije. Redovno pratim i koliko vidim, zabranjen nam je ulaz u Grcku. Informacija sa zvanicnog sajta koja je aktualizavana pre 5-6 dana. U Makedoniju se moze samo tranzitno. Daju neku potvrdu na ulazu i treba je uruciti na izlazu u roku od max. 3 sata. Hvala na savetu oko opreme. Rane jutranje i kasne popodnevne/vecernje sate necu voziti. Sto zbog hladnoce, sto iz bezbednosnih razloga. Svakako, nosicu touring opremu koja bi trebalo da resava u svim vremenskim uslovima. @jorga83 Imacu u vidu, ukoliko mi bude dozvoljen ulaz u Grcku, ali po svemu sudeci sto sam video do sad, to ce biti malo teze. @mali_veseljak Hvala na informaciji. Potrudicu se da posetim. Ne secam se ko je pitao oko datuma polaska... Jos uvek nemam odredjen datum, ali planiram prvih dana Oktobra. Polako posmatram vremensku prognozu, kao i situaciju oko pandemije u nadi da ce postati malo fleksibilnija. Trenutno, glavna zackoljica je, sto za ulazak u Crnu Goru ne bi smeo imati pecat u pasosu iz neke zemlje izvan Zelene zone u poslednjih 15 dana. A ja ga imam. Pored toga, u letu mi se zagubio kofer, a u njemu je skoro sva oprema. U bilo kom momentu ocekujem da mi jave da su ga pronasli, pa da odem do BG po motor, zamenim ulje, najverovtnije gume i kupim od opreme sta fali.

Jeste makadam i zbog toga sam i prevagnuo da idem na tu stranu Ali takodje mi privlaci paznju taj deo Tjentiste - Gacko, a opterecenost deonice Konjic - Jablanica je minus, tako da se verovatni odluciti za Tjentiste, Gacko, Nevesinje.

Hvala kolega na detaljnom odgovoru i bolje vas nasao! Sarajevo cu ostaviti za neki sledeci put. Opcija preko Nevesinja mi deluje zanimljivo, jedino sto je sve asfalt, a malo makadama je super za razbijanje monotonije. Ipak, imacu u vidu tu opciju jer mi deluje zanimljivo. Vrelu Bune je takodje zamimljivo i poseticu ga. Kotor - Cetinje je izuzetna preporuka i ukljucicu je u rutu. Ohrid imam u opciji ali me vise privlaci manje poznat - albanski deo. Hvala jos jednom na informacijama i veliki pozdrav.

Za krivine zivim Ali sam iz Skadra mislio desno preko Puka, Kukes, pa opet desno, Mahur, Peskopi, Struga... Pogradec. Ako budem pravio neke ozbiljnije korekcije rute, imacu SH20 u vidu. Hvala i Pozdrav!

Foca, Miljevina, Kalinovik (preko 434a - Drace, Borija...), Konjic, Jablanica, Mostar. Hvala za informaciju.

Neki grublji plan je sledeci: Krecem iz Kosjerica, preko Tare do Mokre Gore, Visegrada, Foce do Mostara. Tamo bi prespavao. Sledeci dan da nastavim do Budve i Bara, gde bi prespavao. Jos nisam odlucio da li iz Mostara do Bara preko Dubrovnika ili se spustim preko Trebinja. Zatim idem: Ulcinj, Skadar do Ohridskog jezera gde planiram da prespavam najvarovatnije na Albanskoj strani. Posle toga zavisi od slozenosti prelaza granice. Ako je sve bez mnogo komplikacija, spustio bi se do Grcke pa se posle kroz Bugarsku popeo do Srbije ili ako je to komplikovano zbog aktuelne situacije, podigao se kroz Makedoniju do Vranja gde bi prespavao i sledeci dan preko Kursumlije, Kopaonika i Golije nazad do pocetne tacke u Kosjericu. Gledam rute koje iskljucuju autoputeve u maksimalnoj mogucoj meri, da ne kazem komplet uz neke deonice off road. Pod off road podrazumevam ne asfaltirane puteve, ali njihovo postojanje. Smestaj cu bukirati uglavnom preko booking.com Najkorisnije informacije za mene su neki predlozi deonica sa sto vise krivina, dobra mesta za klopu i ako ima nesto zanimljivo da se poseti, ali pod uslovom da se do toga moze stici motorom, bez pesacenja. Nisu mi problem, uski i los putevi, uzbrdice, nizbrdice, zivotinje na putu, vozaci u suprotnom smeru, veliki gradovi... itd.

Sve to dolazi iz glave. Priznajem da se ne bih menjao, ni sa kim na ovom svetu. Nismo ni svesni koliko se ljudski organizam i um mogu prilagoditi svemu, samo im to treba dozvoliti i ne blokirati nekim bezveznim pravilima i navikama. Vremenom, postanemo svoji vlastiti robovi. P.S. Izgleda proradio Jeger pa odoh u filozofiju zivota

Imam na raspolaganju Hondu Transalp 700 sa jedva par hiljada kilometara predjenih. Razmisljao sam da iznajmim GS1200 ili da kupim, ali cu ipak Hondom, jer svakako stoji, a i tura nije nesto dugacka.

Dok sedim na dosadnom i na izlged sterilnom aerodromu u Parizu, okruzen Crncima i arapima - uglavnom. Cekam i razmisljam... gde ja to zivim?! Vozio sam auto 6 sati, leteo avionom skoro 9 sati. Sad cekam vec oko 6 sati. Fali jos 4 sata da poletim za Beograd. I onda jos "samo" 2 i po sata leta, da dodjem do Srbije. Istina da cu obaviti par stvari na ovom putu, ali glavni okidac u donosenju odluke je bez sumnje, bila ruta koju cu obici motorom. Sve ostalo je samo opravdanje racionalnom delu mozga! Posle ovako dugog sedenja, na svkih 5 minuta se prebacujem sa leve na desnu stranu. Osecaj kao od prilike kad predjes 800km u danu na motoru, pa vise ni jedna pozicija ne odgovara. Vreme sam prekratio gledajuci opremu sto mi fali i vec imam ideju sta cu i gde uzeti. Presotalih par sati cekanja provescu u drustvu dobrog, stari Jegera. Ima 56 trava u sebi, pa sam ubedjen da je bar jedna prava

Hvala ti puno na recima podrske korisnim informacijama. Pozdrav

Upravo cekam na ukrcavanje za let Punta Cana - Pariz. Stigao sam malo ranije, jer su opcije letova zbog Korone, znatno smanjenje, pa mi se zalomio let udaljen oko 500km od mesta gde zivim. Dugo sam razmisljao kako da dodjem motorom do aerodroma, ali definitivno je ta opcija otpala zbog kofera koje nosim, pa sam dosao autom. Poneo sam svu opremu osim kacige. Imam jednu kod kuce i mislim da ce odgovarati. Ako ne, onda cu da kupim. Gledao sam po netu ima zanimljivih varijanti. Ako neko moze da preporuci neko zanimljivo mesto, bio bih zahvalan. Takodje, prestpostavljam da je kisno odelo obavezno, obzirom da cu na rutu kraj Septembra, pocetak Oktobra. Poslednjih 15 godina, vozim u ekstremno toplim uslovima. Ovde uglavnom prizeljkujes da padne malo kise dok vozis kako bi se rashladio. Kisna odela su skoro neupotrebljiva jer bude toliko vruce, da je nepodnosljivo. Sve se svodi na to da se odabere nesto sto se brzo susi. Gore tex je najbolja opcija. U principu, koliko god da si mokar, 15 minuta je dovoljno da se osusis. Takve pantalone i jaknu nosim sad sa sobom, ali od same pomisli da pokisnem negde na Balkanu u ovo doba godine, pa da pustim da se osusim od vetra, lede mi se kosti, a i sipke

Posle visemescnog prelamanja odlucio sam da cu ipak da odvozim Balkansku rutu, koja je bila planirana za Maj ili Jun, ali zbog svima nam poznate situacije nije bilo izvodljivo. Prvobitno je trebala biti znatno duza, kao na slici ispod. Zatim sam je skratio, izostavljajuci Tursku, Bugarsku i Rumuniju. Trenutno se lomim oko Grcke. Uglavnom, najbitnije da je avionska karta kupljena. Za malo vise od 24h imam prekookeanski let za Pariz i posle cekica od 8 sati stizem u Beograd. Saveti onih koji dobro poznaju ove puteve su dobrodosli, kao i preporuke dobrih restorana i zanimljivih mesta. Ukoliko ima onih koji bi se prikljucili - dobro su dosli. Jedini uslov je da mogu odvozati 500 i vise kilometara u jednom danu i da mogu ostati na putu 5, 7 ili 10... dana bez stresa.

'Fala gari