Jump to content

Moto Zajednica

kalas

Članovi
  • Broj tema i poruka

    46
  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

Reputacija u zajednici

206 Excelent

2 Pratilaca

O članu kalas

Profile Information

  • Pol
    Muškarac
  • Lokacija
    Dominikanska Republika
  • Motocikl
    R1200GS Rallye

Poslednji posetioci profila

341 profile views
  1. Ne zelim da poverujm da je pasos ostao na mestu kacige, pa drugom rukom pipam dzep gde bi trebalo da bude. Garant mi je ova ruka utrnula pa ne osecam. Mislim u sebi. Vec sledeceg momenta shvatam da to nije slucaj i da je pasos definitivno ostao. Svi osecaji zadovljstva i srece bivaju smenjeni dubokim razocarenjem u samog sebe. Slicno onom kad dodjes sa zurke u kasnim prepodnevnim satima, pa ne mozes da spavas ni nista. Pitam se da li je moguce da sam to dozvolio? Poneo sam sve do najstinijih detalja, a zaboravio jednu od najbitnijih stavki. Mislim u sebi, dobro da motor nisam zaboravio Stanje soka traje narednih par minuta. Ne uspevam to izbaciti iz glave. Ne ulazim ni u jednu krivinu odmereno. Osecam odustnost. Tesko mi pogoditi odgovarajucu brzinu i putanju u krivini. Primecujem to sve i ne reagujem. Doputujem 10,000 kilometara kad situacija nije za putovanja. Teglim veci deo opreme sa jednog na drugi kraj sveta. Servisiram motor kako bi bez problema sve to podneo. Budno pratim vremensku prognozu na svim mogucim sajtovima tokom 15 dana, kako bi odredio “idelan” period za rutu. Konacno zakljucim da je taj period od 3 do 8 Oktobra, uz mogucnost kise tokom jednog dana, ukoliko se budem drzao zacrtanog plana rute. Tokom rucka sa kolegom, ostavljam utisak iskusnog avanturiste koji tacno zna sta treba poneti kako bi sve proteklo u najboljem redu. Da bi na kraju zaboravio pasos! Dobro, bar sam ga ubacio u kesicu Tacku na borbu sa samim sobom stavljam u jednoj desnoj krivini, gde sam uleteo prilicno odsutno, nagazivsi liniju, dok je vozilo iz suprotnog smera bilo na par centimetara od iste. Budjenje u poslednjem momentu i Brz refleks me izvukli iz nezeljene situacije i neceg mnogo goreg od zaboravljenog pasosa. Okrecem novu stranicu u svojoj glavi i setim se da je poenta svega voziti motor, uzivati maksimalno u svakom momentu i da nije bitna destinacija nego uzivati na putu do nje. U nekoliko navrata na par sekundi me obuzmu misli iznova, ali ih uspesno odbijam i ne dozvoljavam da se dublje usade u glavi. Posle uspesnog savladjivanja samog sebe, pada mi na pamet kolega. Kako reci coveku da sam zaboravio pasos? Kako ce reagovati? Mozemo da napravimo krug oko Srbije ili mozda i da udjemo na Kosovo?! Ipak, to je veoma razlicito od planirane Rute po Srbiji, Kosovu, Albaniji, Makedoniji, Bugarskoj… A mozda mi je i sudjeno da se vozim samo po Srbiji ovaj put. U najgorem slucaju, on moze da nastavi planiranu rutu, a ja cu voziti kuda mogu, jer vracanje po pasos opet povlaci pitanje vremenske prognoze i zagarantovanu kisu i to nije opcija. Kako reci sve? Da li da se pravim lud i kad dodjemo na prelaz odglumim da sam tek tad primetio? Nikako! Nikad nisam folirao, pa necu ni sad. Odmah cu da stanem i da kazem. Trazim pogodno mesto za stajanje, ali nekako u svim tim krivinama ne pronalazim gde se mozemo zaustaviti sigurno. Veliku tezinu osecam jer zelim da sve kazem odmah. Da covek zna, jer mozda ce i da se vrati nazad. Bas nemam ideju kako ce reagovati. Posle par minuta, shvatam da necu stati po svaki cenu i da par minuta ne menja nista. Ubrzo dolazimo na jednu raskrsnicu, gde stoji jedna patrola. Skrecemo levo i na 100 metara ima benzinska. Zaustavljamo se na njoj kako bi sipali gorivo, da ne moramo na Kosovu. Jos nismo ni stali kako treba, vicem: - Brate, zaboravio sam pasos! Covek me gleda i smesi se, misli da se zezam. - Stvarno sam zaboravio pasos! Bledi pogled tokom nekoliko sekundi i zatim pitanje: - Sta mislis sad ? Odgovaram da mislim da nastavim dalje dok mogu bez pasosa. Zakljucujemo da na Kosovo moze licnom kartom! Sjajno. Nije sve tako crno. Pitamo radnika na pumpi da li moze da se udje u Albaniju bez pasosa? Nije siguran. Zove nekoga, ali se taj neko, ne javlja. Dobro, bar na Kosovo mozemo, a probacemo i Albaniju. Ranije sam negde citao da moze. A Makedonija? Moze sigurno sa licnom. Ludilo! Pa to i nije tako lose. A Bugari? E, tamo ne moze. Mislim u sebi, ma garant moze ubedicu se i sa Bugarima.
  2. BALKANSKA RUTA 10/2020 Subota 3 Posle noci bez sna, dolazi dugo ocekivani dan. Motor je vec odavno spreman za put. Od “alata” nosim sprej penu u slucaju busenja gume i sprej za podmazivanje lanca. Od opreme, spreman za sve osim snega. Touring Jakna (iz koje sam izvadio uloske za zimu i kisu, jos na Karibima i bacio… jer sta ce to meni? Uvek vozim na +30 i tako je poslednjih 20 godina… Vrucina je neminovnost. Tesko je poverovati da je tamo negde hladno kad konstanto goris?!), Dual Pantalone (za koje sam sacuvao sve uloske, ali kad sam ih kupovao potrudio se da mi budu taman bez ulozaka, jer sta ce mi ulosci kad je uvek toplo), farmerice sa ojacanjima na kolenima i kukovima (koje sam na kraju non stop nosio, cekajuci extremnu hladnocu za Dual Pantalone, koja nikad nije dosla), kisno odelo kupljeno u jednoj radnji u BG (jer se na Karibima ni to ne koristi. Kljucna stvar je sta se najbrze susi, a ne, sta ne propusta vodu) po preporukama drugova clanova. Zatim: kaciga, rukavice i touring patike-cizme, drzac za telefon i nepromocivi “cover”, eksterna baterija, jos jedan telefon sa lokalnim brojem uz aktiviran internet u roamingu… Osim toga, mnostvo prsluka i dukseva kako bi imao “zamenu” za bacene uloske. “Posebnu” paznju pridajem dokumentaciji. Vrsim poslednju kontrolu svega, proveravam novcanik: kartice su tu, saobracajna, vozacke dozvole, licne karte, dolari, euri, nesto dinara… Sve je tu. Vracam novcanik u dzep i dodirujem pasos. Istog momenta se prisetim, kad mi se jednom sve pokvasilo i odlazim da pronadjem zip-lock kesicu, za slucaj kise. Emocije vec udaraju. Stavljam kacigu i silazim do garaze gde je vec spremljen motor sa svim stvarima. Otvaram top-box, bacam pogled i olako zakljucujem – sve je tu. Spreman za polazak. Radost i sreca u meni caruju. Ruta je vise dana (citaj nedelja) spremana, a jos vise menjana. Neizmerno uzivam u pripremi. To me opusta. Ideja je bila uklopiti sto vise krivina, imajuci u vidu vremensku prognozu, pandemiju i uslove putovanja, maksimalno izbegavanje autoputeva, prenociste na svakih 350-450km… Izmedju ostalog. Palim motor. Najezih se! Krecem! Pocetna tacka je Kosjeric. Zanimljiv gradic u Zapadnoj Srbiji. Tu se nalazim sa Vladanom. Jednim kolegom (upoznali se pre par dana, bas na forumu. Popili pice u Chopper Cafe i zakljucili da imamo slicne interese i ocekivanja od putovanja, pa bi mogli na put zajedno), koji stize iz BG, kako bi nastavili dalje zajedno preko Pozege, Arilja, Ivanjice, Golije, Novog Pazara, Zubin Potok…. Sve do Bajram Curri (pogranicno mesto u Albaniji), gde ce biti prvo nocenje. Kolega je ispostovao dogovoreno vreme i stigao nesto pre 10h (za kad je i bio dogovor), pa smo imali vremena da popijemo po dobar espresso i kiselu pre puta. Sedamo za sto sa vlasnikom lokala i doticemo temu zelenog kartona. Ups! - Znaci ipak treba. Par poziva i odlazim do tehnickog pregleda gde inace poznajem vlasnika, a i radnike. Sve je izgledalo lako resivo dok mi nisu trazili polisu osiguranja na osnovu kog bi izdali zeleni karton. Dobra stvar je to sto imam polisu. Losa stvar je to, sto je polisa u Beogradu u stanu gde trenutno nema niko, a kljucevi od istog su tu u Kosjericu. Pokusavaju da nadju broj polise u sistemu, ali ne uspevaju. Opcija da odem na brzaka do BG - otpada, jer je bitno slediti planiranu rutu kako bi isli ispred kise. Samo jedan dan kasnjenja bi nam obezbedio konstantnu kisu. To je pokazivala prognoza na bazi statistika u poslednjih 70 godina, koja se kasnije pokazala kao Tacna. Dogovaram sa radnicima da u slucaju “ne daj boze” posaljem sliku od polise, oni izdaju zeleni karton i posalju mi sliku na email. Vracam se u local i na pitanje jesam li resio? Odgovaram po principu: “malo jesam, malo nisam...” Ubedjuju me da ne treba bez toga da krecem i da cu morati da platim mnogo skuplje za to na carini. Oglusavam se o sve price. Prihvatam odgovornost. Spreman da platim sta god, samo da vise krenemo na rutu. Pijem pola rakije sa propolisom - za srecan put. Idemo!!! Brzo stavljam kacigu i rukavice. Sve ostalo je vec na meni. Dogovaramo se da ídem napred. Avantura je pocela. Dobro poznati put Kosjeric – Pozega je pun krivina, idealan za motor. Malo izlomljen zbog teskog saobracaja, ali i dalje veoma atraktivan za dva tocka. Vozim lagano, dok ne vidim spremnost kolege. Budno pratim retrovizore. Zakljucujem da je siguran u sebe i masinu koju vozi. Masina u pravom smislu reci. Kawa GTR od 1400cc. Jako zanimljiv motor. Napravljen da guta kilometre bez problema. Primecujem da se kolega ne priblizava previse (a ni udaljava), obracajuci paznju da ne ide iza mene negó, u formaciji od 2. Sto je jako bitno kako bi mogao imati dobar pregled puta. Brzo dolazimo i prolazimo Pozegu. Pravimo pauzu za gorivo oko Arilja. Kolega potvrdjuje da mu odgovara ritam voznje. Nastavljamo dalje. Ubrzo stizemo do Ivanjice. Nismo sigurni da je prvobitna ruta podobna za taj veliki touring motor. Prelazi se preko Golije. Ugalvnom dobar put sa par deonica makadama. Pitamo mestane, potrvrdjuju da je u redu za sve motore, ukljucujuci i taj veliki. Uz Vladanovo slaganje, odlucujemo da ipak idemo tim putem. Kad se prodje Ivanjica, samo pravo. Prodje se skretanje na desno ka Sjenici. Lepe krivine na samom pocetku obecavaju zanimljivu voznju. U par navrati zadnji tocak bezi, kao rezultat hladnijeg vremena i nesto klizavijeg asfalta. Prilagodjavam voznu uslovima puta uz maskimalno uzivanje. Dolazi makadamska deonica. Za mene, na Transalp 700 – uzitak. Za kolegu na Kawi – nocna mora. Svako vozi kako moze i masine dozvoljavaju. Vidim da kolegi postaje naporno i zasutavljam kamion koji mi dolazi u susret i pitam: -Koliko ima do asfalta? - Petsto metara – rece kamiondzija. - I posle, ima li jos makadama? - Ima jos jednom, dva puta... po malo vise od kilometar. Zahvalim se coveku i mahnem kolegi da nastavljamo. Srecan zbog njega, jer znam kako je voziti 350kg izvan asfalta. Imam dosta iskustva sa Touring motorima i znam taj, ni malo prijatan osecaj kad to cudo prokliza na sljunku. Dolazimo na asfalt pun krivina. Delimicno vlazan. Ipak, to nas ne sprecava da idemo dobrim ritmom. Stizemo tri motora sa VA tablice. Dva GS-a, rekao bih 1150 i neka starija Yamaha. Voze lagano. Imaju foto aparate oko vrata. Posmatraju prirodu. Posle 200 metara shvatam da nam je ritam voznje veoma razlicit i obilazimo ih. Pozdravljam. Uzvracaju pozdrav, srdacno. Nastavlajmo nasim ritmom. Posle nekog vremena, stajemo prvi put (ne uzimajuci u obzir tocenje goriva), kako bi napravili par slika. Nije proslo ni minut, stizu kolege koje smo obisli. Zastaju. Pozdravljaju se sa nama. Idu do Raske i nazad do Valjeva. Nastavljaju dalje. Mi ostajemo kako bi napravili prve slike. Nastavak voznje, prekida zasitavljena kolona vozila. Na momenat stajemo na kraju, ali vec sledeceg momenta obilazimo sve i dolazimo do masina po celom putu i nervoznih putara. Asfaltiraju. Lepo pitam jednog od njih: - Majstore, jel fali jos puno? - Tek smo poceli. - Svaka cast majsore, pitam da znam jer idemo do Albanije. Kad covek eksplodira…. - Ne valja vam kad asfaltiramo, ne valja kad su rupe jos nas provociras da sporo radimo. Izgubljen posmatram i ne razumem, dok ostali ne pocese da mu objasnjavaju da nisam rekao da bi stigao do Albanije dok cekam nego da ídem do Albanije. Tu se kao malo smiri, ali i dalje vidno isfrustriran sto mora da radi a ja uzivam. Svakako mu pozelim srecan rad i prijatan ostatak dana. Skrecem sa puta da osmotrim situaciju. Kolege iz VA, polako sa jednim GS-om, jedan vozi dvojica drze. Sacekam da prodju do kraja i krecem preko kamenja i zemlje. Prva uz rolovanje gasa, lagan motor, noga sa jedne strane, proteza sa druge… prolazim sve brzo I bez problema. Par putara aplaudirá. Penjem se na vreo asfalt kad sam obisao masine, koji se lepi na gume. Stajem pored puta da vidim sta je sa kolegom. Jedan valjak ide prema meni. Lepo ga pitam jel smeta motor? Pokazuje da ne, ali pribija valjak na par desetina centimetara. Iskusno pomerim motor par metara napred, jer sumnjam u namere valjkadzije. Vracam se nazad da vidim kako ce kolega proterati 350kg. Pronalazim ga na sred prepreke, jedan od ekipe VA mu pomaze. Prilazim i uz puno truda i saplitanja po kamenju, uspevamo da obidjemo masine. Tu saznajem da su Putari imali neki verbalni okrsaj, koji umalo nije prerastao u fizicki pre negó sto smo mi stigli sa VA kolegama. Ponudim se da preteram poslednjeg ostalog GSa preko kanala (jer imam jednog i najvise ga vozim upravo po takvom terenu), ali se kolega ljubazno zahvaljuje govoreci da mu to nije problem. Jos jednom je bajkerska solidarnost dosla do izrazaja. Prvi put smo se sreli i videli, ali smo pomogli jedni drugima u prelasku prepreke na putu i svi sacekali dok i poslednji nije presao. Oni odlaze ispred. Jedva dolazim do motora, dok mi se cizme lepe za vreo asfalt. Leva noga i nije problem, ali proteza se lepi i jedva koracam. Uspevam. Stizem do motora. Osecam neopisivo olaksanje. Posle par kilometara, opet nalecemo na istu ekipu. Zastali na vidikovcu odakle se pruza jednistven pogled. Cinimo isto i silazimo sa motora kako bi napravili sledecih par slika. Ne zadrzavamo se dugo. Malo je maglovito, pa se zadovoljavamo sa par slika. Dolaze zivopisni predeli. Vise nema magle, ali toliko uzivamo u voznji da ne stajemo i ne pravimo slike. Lepe krivine i jos lepsi prizori. Divim se prirodi i sto prolazimo bas tim putem. Priblizavamo se Novom Pazaru. Paznju privlace lepe plavuse, koje voze bicikle. Neke ih guraju. Pomisljam 100% strankinje. Ali mi se ne uklapa u istu recenicu strankinje, plavuse i Novi Pazar. Kasnije vidjam jos nekih plavusana i zakljucujem da su to ipak lokalci, koji se nekim genetskim cudom razlikuju od ostalih sa tog podneblja. Prva ozbiljna pauza, gde cemo rucati je u Novom Pazaru. Stajemo u neki restoran. Pijemo kafe i porucujemo cevape. Jedni od boljih cevapa sto sam jeo. Uz svez hleb i pecene ljute paprike, pokazuje se kao dobitna kombinacija. Rakiju zamenjujem kiselom, jer ljubazni konobar kaze da ne sluze alkohol. Kad sam vec kod ljubaznosti, ista dolazi do izrazaja kod mestana. Oseca se nekako u vazduhu. Prijatno iznenadjen Novim Pazarom, u celini. Cistimo kacige, naocare, potvrdjujemo dalju rutu. Google map nos uporno vodi dalje preko Crne Gore. Ne daje opciju da idemo preko Kosova. Posle vise pokusaja i ukljucivanja Waze-a u akciju, uspevamo da dobijemo planirano rutu preko jezera Gazivode i Zubinog potoka. Vec je oko 3 popodne. Imamo do veceri da predjemo celo Kosovo i stignemo do Bajram Curri. Lepe krivine i put, od Novog Pazara ka prelazu. Prelaz? Carine, Granice… Pasos! Kod pomisli na ovo poslednje, prodje me struja celim telim. Brzinom svetlosti pipam dzep gde treba da je pasos, ali ga ne osecam. Cekaj! Bio je u jakni?! Stavio sam ga jos prethodno vece. Jeste! I onda? Izvadio sam ga da ga ubacim u Zip Lock kesicu. Tako je! Ubacio sam ga. I sta se onda desilo? Sta sam uradio? Setio sam se! Onda sam uzeo kacigu i spustio sam pasos na njeno mesto dok je stavim na glavu!
  3. Hvala svima na lepim zeljama i predlozima. Dugo ocekivani dan je stigao! Sve je spremno. Polazak se primakao. Jos samo cekam da dodje kolega iz BG i pravac Bairam Curri preko Golije i Prokletija. Brojim sate... Imajuci u vidu, vremenske uslove, kao i celokupnu situaciju oko pandemije, doslo je do promene rute. Ovaj put ce biti izostavljenje Bosna i Crna Gora. Prva zbog neprestane kise u narednim danima, a druga zbog kise i potrebnog testa. Mozda je presudna kap bila, sto u oba slucaja mora da se javlja Covid ambulantama - po povraatku u roku od 24h... Ili kombinacja toga i vremenske prognoze.. Nemam problem sa mokrim asfaltom, ali ne volim mokru obucu i gace, pa i na +35 Ipak, nije iskljceno da cu posle 15/10 obici te prostore, ukoliko vremenski uslovi dozvole, kao i situacija. Kao kompenzacija, mi dodje, kompletno iskljucenje autoputeva, kao i ukljucenje Bugarske i Stare planine u Srbiji. Zamisljena nocenja: Bairam Curri, Pogradec, Blagoevgrad i Crna Trava ili Vranje.
  4. Prvobitno planirana za Maj, kasnije odlozena za sledecu godinu, ali bi se kosila sa vec dugo planiranim Meksikom... Bice odvozena pocetkom Oktobra. Iako je bila u planu znatno duza, ukljucujuci: Grcku, Tursku, Bugarsku i Rumuniju... Zadovoljicu se i ovom mini verzijom. Glavni problem je zabrana ulaska u vecinu clanica Evropske Unije, zbog aktuelne situacije koja nikako da prodje. Planiran polazak: 3. Oktobra Povratak: 8. Oktobar Nocenja u hotelima: Mostar, Bar, Pogradec, Vranje... (otovorena mogucnost jos 2-3 nocenja, ukoliko bude potrebno) Putevi: Maksimalno izbegavanje auto puteva i gradskog ludila. Mogucnost neasfaltiranih deonica. Tip motora: Dual Purpose(Transalp 700) Ukoliko ima zainteresovanih za celu rutu ili neku deonicu, bice mi zadvoljstvo da se upoznamo i druzimo.
  5. Imajuci u vidu aktuelnu situaciju zbog pandemije, kao i zabrane ulaska u vecinu zemalja Evropske unije, ruta ce biti kao na mapi. Moguce su neke minimalne izmene, ali to je 99% konacna. Plan polaska je 3. Oktobra i povratak oko 8. Ideja je ici u kontra smeru od kazaljke na satu, ali ukoliko vremenske prilike budu pogodnije na drugu stranu... Ici ce se na drugu stranu.
  6. Planirao sam Mostar, Bar, Pogradec i Vranje. Vec imam neku ideju na kojim mestima bi odseo. Pratim vremensku prognozu i po svemu sudeci krecem 3. Oktobra. Posle vikenda idem da pribavim ostatak opreme sto mi fali. Konacno mi je stigao zagubljeni kofer sa vecinom opreme. Grcku cu izostaviti zbog zabrane ulaska. A za Crnu goru nece biti problem jer ce do tog datuma vec proci 15 dana od pecata u zemljama van zelene zone. Sve se polako poklapa, jos samo da prodje ovaj kisni period kako bi uzivanje bilo maksimalno.
  7. @doktor Svi ovi predeli su prelepi sami po sebi. Posebnu car mi daje, sto jako dugo nisam vozio ovim predelima i sve mi je zanimljivo. More, palme, sunce, plaze... su mi dosadili. Paznju mi privlaci sve sto je suprotno tome. Po dosadanjem iskustvu, upustam se u neasfalitarne deonice u nepoznatom, samo kad je upisano na mapu rever-a. Dosadasnja iskustva govore da su te deonice prilagodjene za Dual motore i do 1200cc. Obzirom da idem sam, planiram da odvozim tek po neki makadam, cisto da ga skinem s'uma. @moreplovak sve vise se naklanjam ka toj ruti. Imam iscrtano za prvi dan. Dizem mapu cim donesem konacnu odluku, a za to mi fale jos neke informacije oko moguce zabrane ulsaska u CG. @Marko05 Znam gde su Krvaci... Odmah tu preko brda Dogovoreno za Dominikanu. Kupi kartu, ja castim koktel. Ziveo! @PremieRacing Upravo to je problem. Restrikcije ulaska zbog aktuelne situacije. Redovno pratim i koliko vidim, zabranjen nam je ulaz u Grcku. Informacija sa zvanicnog sajta koja je aktualizavana pre 5-6 dana. U Makedoniju se moze samo tranzitno. Daju neku potvrdu na ulazu i treba je uruciti na izlazu u roku od max. 3 sata. Hvala na savetu oko opreme. Rane jutranje i kasne popodnevne/vecernje sate necu voziti. Sto zbog hladnoce, sto iz bezbednosnih razloga. Svakako, nosicu touring opremu koja bi trebalo da resava u svim vremenskim uslovima. @jorga83 Imacu u vidu, ukoliko mi bude dozvoljen ulaz u Grcku, ali po svemu sudeci sto sam video do sad, to ce biti malo teze. @mali_veseljak Hvala na informaciji. Potrudicu se da posetim. Ne secam se ko je pitao oko datuma polaska... Jos uvek nemam odredjen datum, ali planiram prvih dana Oktobra. Polako posmatram vremensku prognozu, kao i situaciju oko pandemije u nadi da ce postati malo fleksibilnija. Trenutno, glavna zackoljica je, sto za ulazak u Crnu Goru ne bi smeo imati pecat u pasosu iz neke zemlje izvan Zelene zone u poslednjih 15 dana. A ja ga imam. Pored toga, u letu mi se zagubio kofer, a u njemu je skoro sva oprema. U bilo kom momentu ocekujem da mi jave da su ga pronasli, pa da odem do BG po motor, zamenim ulje, najverovtnije gume i kupim od opreme sta fali.
  8. Jeste makadam i zbog toga sam i prevagnuo da idem na tu stranu Ali takodje mi privlaci paznju taj deo Tjentiste - Gacko, a opterecenost deonice Konjic - Jablanica je minus, tako da se verovatni odluciti za Tjentiste, Gacko, Nevesinje.
  9. Hvala kolega na detaljnom odgovoru i bolje vas nasao! Sarajevo cu ostaviti za neki sledeci put. Opcija preko Nevesinja mi deluje zanimljivo, jedino sto je sve asfalt, a malo makadama je super za razbijanje monotonije. Ipak, imacu u vidu tu opciju jer mi deluje zanimljivo. Vrelu Bune je takodje zamimljivo i poseticu ga. Kotor - Cetinje je izuzetna preporuka i ukljucicu je u rutu. Ohrid imam u opciji ali me vise privlaci manje poznat - albanski deo. Hvala jos jednom na informacijama i veliki pozdrav.
  10. Za krivine zivim Ali sam iz Skadra mislio desno preko Puka, Kukes, pa opet desno, Mahur, Peskopi, Struga... Pogradec. Ako budem pravio neke ozbiljnije korekcije rute, imacu SH20 u vidu. Hvala i Pozdrav!
  11. Foca, Miljevina, Kalinovik (preko 434a - Drace, Borija...), Konjic, Jablanica, Mostar. Hvala za informaciju.
  12. Neki grublji plan je sledeci: Krecem iz Kosjerica, preko Tare do Mokre Gore, Visegrada, Foce do Mostara. Tamo bi prespavao. Sledeci dan da nastavim do Budve i Bara, gde bi prespavao. Jos nisam odlucio da li iz Mostara do Bara preko Dubrovnika ili se spustim preko Trebinja. Zatim idem: Ulcinj, Skadar do Ohridskog jezera gde planiram da prespavam najvarovatnije na Albanskoj strani. Posle toga zavisi od slozenosti prelaza granice. Ako je sve bez mnogo komplikacija, spustio bi se do Grcke pa se posle kroz Bugarsku popeo do Srbije ili ako je to komplikovano zbog aktuelne situacije, podigao se kroz Makedoniju do Vranja gde bi prespavao i sledeci dan preko Kursumlije, Kopaonika i Golije nazad do pocetne tacke u Kosjericu. Gledam rute koje iskljucuju autoputeve u maksimalnoj mogucoj meri, da ne kazem komplet uz neke deonice off road. Pod off road podrazumevam ne asfaltirane puteve, ali njihovo postojanje. Smestaj cu bukirati uglavnom preko booking.com Najkorisnije informacije za mene su neki predlozi deonica sa sto vise krivina, dobra mesta za klopu i ako ima nesto zanimljivo da se poseti, ali pod uslovom da se do toga moze stici motorom, bez pesacenja. Nisu mi problem, uski i los putevi, uzbrdice, nizbrdice, zivotinje na putu, vozaci u suprotnom smeru, veliki gradovi... itd.
  13. Sve to dolazi iz glave. Priznajem da se ne bih menjao, ni sa kim na ovom svetu. Nismo ni svesni koliko se ljudski organizam i um mogu prilagoditi svemu, samo im to treba dozvoliti i ne blokirati nekim bezveznim pravilima i navikama. Vremenom, postanemo svoji vlastiti robovi. P.S. Izgleda proradio Jeger pa odoh u filozofiju zivota
  14. Imam na raspolaganju Hondu Transalp 700 sa jedva par hiljada kilometara predjenih. Razmisljao sam da iznajmim GS1200 ili da kupim, ali cu ipak Hondom, jer svakako stoji, a i tura nije nesto dugacka.
  15. Dok sedim na dosadnom i na izlged sterilnom aerodromu u Parizu, okruzen Crncima i arapima - uglavnom. Cekam i razmisljam... gde ja to zivim?! Vozio sam auto 6 sati, leteo avionom skoro 9 sati. Sad cekam vec oko 6 sati. Fali jos 4 sata da poletim za Beograd. I onda jos "samo" 2 i po sata leta, da dodjem do Srbije. Istina da cu obaviti par stvari na ovom putu, ali glavni okidac u donosenju odluke je bez sumnje, bila ruta koju cu obici motorom. Sve ostalo je samo opravdanje racionalnom delu mozga! Posle ovako dugog sedenja, na svkih 5 minuta se prebacujem sa leve na desnu stranu. Osecaj kao od prilike kad predjes 800km u danu na motoru, pa vise ni jedna pozicija ne odgovara. Vreme sam prekratio gledajuci opremu sto mi fali i vec imam ideju sta cu i gde uzeti. Presotalih par sati cekanja provescu u drustvu dobrog, stari Jegera. Ima 56 trava u sebi, pa sam ubedjen da je bar jedna prava
×

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja