E pa svečano da izjavim da su dotične domaćinke poklonjene. Dva člana preuzela svoje primerke, a treće idu uskoro put Pinosave. I to je to... čestitam srećnim dobitnicima

Omiljeno mesto za pauzu

Mislim da sam i ja 54, ponekad 56. 95kg 185cm 82 cm je obim u struku, upravo sam merio, ali rasteže se to. Meni je sve ok, nego nisam navikao. Mada sam upravo ukapirao da sam ih uvek probao naopako Čovek koji je uzeo prve, kaže da ispod njih obuče bokserice. Inače vozi hard enduro i odgovaraju mu zbog kičme. Ako ti odgovaraju, tvoje su, samo ostaje da vidimo kako ćemo isporuku.

Do sada niko nije oglašavao gaće a jesu moto oprema, nije da nisu Inače su bile jako skupe, tako mi reče čovek od koga sam uzeo

Vrlo moguce da su otišle i ove poslednje, ali nije 100 posto sigurno. Čekam odgovor da li odgovara veličina

Može naravno... Onda ostaju još jedne

Ostala su još dve "domaćinke" veličina 6

Ma ne znam tačno gde su bubrezi, ali rekao bi da jedva pokrivaju dotične, nisu baš toliko visoke ili duboke Ili to zavisi od toga koliko je velik sedalni deo.

Mogao sam u naslovu da napišem i neke detalje, ali ovako je možda zanimljivije. Nadam se da neću biti trajno izbačen sa forima. Ako nije po pravilima može da se briše, neću se ljutiti. Jeste moto oprema... Ovakav oglas sigurno nije bio do sada Pre neku godinu sam na limundu pobedio na licitaciji za 4 komada italijanskih gaća za motocikl i to za čitavih 10 dinara, tako da bi bilo glupo da prodajem. Meni se ne svidjaju, jedne sam probao i te ću da ostavim, a tri para mogu da poklonim Nisu nošene Super je što čuvaju bubrege, ali je nekako blesav osećaj, ne idu mi ni uz motor, vozim sport-touring, a ove su za Enduro Firma je ARTSANA Italy, model Enduro, sve može da se vidi na fotografijama. Jedne su u kutiji, broj 5, dva para su bez kutije, broj 6. Deluju kvalitetno i svojevremeno su bile baš skupe. Na sajtu ih odavno nema, firma je danas prvenstveno orijentisana prema bebama i deci (Chicco je njihov flagship brend). Na Kupujem-Prodajem su 800 dinara... Vaša poštarina, jedan komad za jednog vozača, a umesto hvala neka bude poruka na 3030, odaberite sami za koga

Preporučio bih ovaj kamp Google Maps MAPS.APP.GOO.GL ★★★★☆ · Campingplatz Segedin nije Balkan, ali tu nam je iza ćoška. Kamp je na samoj obali Tise, tako da može i ladjom da se dodje. Fini detalj su bazeni sa lekovitom termalnom vodom. Dobra za išialgije, reume, neke sportske povrede... ako se ušinete na motoru jer ste znojni skinuli pojas, pa vas produvao vetar ili zakačila promaja, kao što se meni dogodilo, dva dana su sasvim dovoljna za kompletan oporavak... Postoji jedan veliki bazen i jedan mali. Taj mali je baš zanimljiv jer iako ga kao zatvore noću, kad ode spasilac može ipak da se koristi. Bar tako bilo kada sam bio poslednji put. Zgodno i da se povede nežnija polovina pa noćno kupanje... voda je jako topla.... neko pićence stavite pored, pustite tiho muzikicu... Pored kampa Vam se nalazi i fenomenalan Akva park. Cene su malo veće za vreme raspusta, vikenda, naših i madjarskih praznika, ali vredi... Može šator, a imaju i neki bungalovi. Ko voli trčanje, odmah pored je trim staza... Jedna osoba, motor, mali šator, bilo 10 eura pre korone. Od mana mogu da navedem da nema previše hlada i da na drugoj obali Tise ima neki splav koji nekada pušta glasnu muziku... Postoje klupe i stolovi koji su natkriveni, ja gledam da se lociram pored neke... par slika...

Što reče čovek, prošle godine ni rukavice nisam uspeo da kupim na sajmu. Možda ove godine bude bolje? Pretposlednji sajam na kome sam bio, mislim 2019. godine, ljudi su nosili po nekoliko velikih kesa sa štandova sa opremom. Neverovatno mi je da su uvoznici tako zapostavili sajam prošle godine....

Obavezno pre upload-a smanji fotografije. Malo rezolucija, malo kompresija i primetno će biti manje. Čak i mobilni pravi velike fajlove, ogromne, a realno nema potrebe za internet da budu tolike. Bilo bi dobro kada bi forum automatski smanjivao fotografije. Ne znam da li postoji takav neki dodatak za forum software. Za word press ima i nenormalno smanjuje. Ako sam smanjuješ imaš FastStone image Viewer koji je besplatan i ima opciju da odjednom smanji sve i da dodaš pečat, kompresiju povećaš, itd... gomila mogućnosti...

Ako neko ima Flip Up Lidl kacigu M, pa možda i S, da je nije koristio, da stoji nova jer mu recimo mala, a odgovara mu L, koja takođe nikada nije nošena, stoji u kutiji od kako je kupljena... da se menjamo? Znači dajem L Flip Up lidlovu novu iako staru godinu dana za istu takvu ali manju. Treba mi za suvozača, a vozim se sam, tako da mi generalno ni ne treba, ali neki prijatelji bi da osete kako izgleda vožnja na motoru, pa bi bilo u redu da im učinim...

Ako ti je za utehu, ima ljudi kod nas koji voze bicikl po 1000km, onako "u cugu". Limit im je malo preko 70 sati, ne sećam se. Kako to tek deluje ludo? Ima i devojaka. Nedavno sam na transfagarašanu video grupu sa onim Babetta-ma. Mala Jawa, motorčić sa pedalama... Sve može, samo je bitno srce. Neko traži hotel, a neko obiće svet i bez šatora... 1000 kubika ima svoje čari ali nisu uslov da bi se putovalo... kad vidim ovakvo putovanje prosto mi žao što mi je to vreme prošlo u nepovrat...

Ima autobus koji rano ujutro prolazi pored Metoha i ide do Uranopolica. Valjda oko 2 eura je karta. Brzo se stiže. Mi smo tako išli pre nekoliko godina. Tako smo se i vratili do Kakova. Ima dovoljno vremena da se sve završi, a u povratku nije bilo nekog dužeg čekanja na polazak busa.

Juče probušim gumu. Malo mesto, nedelja. Već neko vreme nosim one crviće (čepove) i malecki kompresor. Ne znam kako i zašto, ali tih crvića nema u priručnom alatu. Nešto sam na brzaka krenuo, ovo mi tek druga vožnja ove godine, ma samo da malo izađem, da ne zaboravim da vozim. Bez plana ikakvoga, gde god, samo da je negde... U jednom trenutku skretanje mi postane čudno, kontra upravljanje neće da sluša. Na levo i nekako, na desno jok. Petrovac na Mlavi, skrenuo ka Kučevu, nikad tamo nisam bio, dan dugačak... Ne volim da stajem, krivim asfalt, ipak ajde... ma kako sam stao tako guma pffffff... skroz legla... dok se kotrljala i nekako... vidim rupu, nije mala, mada nije ni rupetina, ali nekako na unutra, kao neki oštar kamen da je napravio. I onda vidim da nemam kako da zakrpim, kompresorčić ima bateriju, to je ok, ali ne vredi, ne može da naduva koliko rupa ispušta. Gubi bitku. Postajem očajan. Tražim po kućama okolo da li neko ima set za krpljenje. Nailazi dečko na električnom skuteru, ima volje da pomogne, ali nema ništa kod sebe, čak ni skuter nije njegov, a vlasnik u inostranstvu. Ne vredi. Objašnjava mi gde ima pumpa, gde ima vulkanizera. Frka mi je jer sam plašljiv za motor, mnogo volim tu napravu, ne odvaja mi se od nje. Šta ću, sada je druga situacija. Čak i ostavljam priključen kompresor da se puni, dostupan svakome... Tu pored je mehaničar, ali nema nikoga... Ljubazni lokalci me uputili na njega. Nalazim pored nekog bravara, jedini koji radi, nema ništa što bi mi bilo od koristi sem pozitivne energije. Nisam daleko, vidim čoveka pored motora, brže bolje se vraćam. To je komšija mehaničar, pozvali ga oni što su me uputili na njega. Ali ne vredi, ima i on dobru volju, došao da pomogne. Ima i kompresor, raspoložen da naduva, ali šta vredi kad brzo ispušta. E sada vrhunska faza očaja. U alatu imam one latex rukavice, možda čak i prave hirurške, bar su tako tanke, jadnjikave. Kidam par komada i ključem guram u rupu. To se nešto raspada, pa te raspadnute delove guram. Čepujem ja gumu parčićima rukavice. Eto, zbog ovoga sam krenuo post, ali ja sam opširan, izvinte Pošto je bilo raznih diskusija koliko je šta dobro. Evo koliko je ovaj potez očajnika ispao dobar... Prikačim kompresor i počinjem da duvam. Majstor, u međuvremenu saznajem da se zove Mića, inače tako 65 godina sigurno ima, tu pored mene. Ne pametuje ništa, gleda da samo pomogne. To mi je itekako značilo. Nekako sam se smirio, rešenja možda ipak ima, nije tako katastrofa kao što sam odmah doživeo. Moje "čepovanje" drži tek toliko da mogu da napumpam gumu donekle. Zahvaljujem se Mići, krećem ka vulkanizeru koji živi odmah pored svoje radnje, nekih pola kilometra recimo daleko... ali sve što sam pokušao nije dalo rezultate. Kod prvog dva psa, ne slažu se ni međusobno dobro, a ko zna šta bi meni uradili ako odluče da srede klimavu ogradu. Čovek koji je izašao je otac, sin vulkanizer otišao negde, sutra se vraća. Idem do drugog, tu neki čovek izlazi, on tu živi, vulkanizeri jok. Sledeće mesto pumpa, tamo nalazim set za obične gume i sprej. A pumpadžija mi kaže kako su nedavno dva potrošili bez rezultata. Kupujem sprej ali mi se ne koristi. Posle njega moram do vulkanizera sigurno, a čepovati gumu mogu sam. Ako bude jedina solucija korstiću naravno. To me dodatno smiruje. Tu dvojica taksista, ma ljudi profi, naravno da imaju set za krpljenje. Malo sutra, nemaju, šta će im u tako malom mestu... Tu sam malo dopunio bateriju kompresorčića i po treći put dopumpavam gumu. Lagano dižem pritisak sve više i više. Imam tu neku sreću da skoro svaki put kad stanem da mogu da vidim rupu. Malo pljuvačke kao test, pušta, pojavluju se mehurići. Ali pritisak ne opada baš previše, recimo za 0.2 posle desetak minuta. Do kuće imam nešto malo jače od sat vremena... računam da sa tri duvanja bih mogao da izguram. Krećem za Požarevac, pa najkraćim putem za BG... usput nailazim na još jednog vulkanizera. Ono kao Černobil, sve stoji napolju, nigde nikog, zona sumraka, još neki čudni zvukovi... Put da sam birao ne bih gori našao, samo ravno, ravno, ravno... Pred izlazak na autoput stajem sa strane, poslednje dopumpavanje, skoro na fabričke vrednosti bi bilo da kompresorčić nije izdahnuo jadan na 2.7 Do kuće je izgubilo skoro ništa, možda temperatura i trenje malo onaj lateks od rukavice rastopili, sjedinili... Malopre sam gledao, drži, još bih mogao na neku vožnju Možda nekom bude od koristi kao prva pomoć šta još može da se upotrebi. Da sam imao malo lepka bilo bi verovatno savršeno. Dobro je što Honda ima špicast ključ pa sam nagurao sa njim, čak lako. Što se tiče čepovanja, onog pravog, ja sam koristio do sada kineske čepiće, to nešto jeftino, 250-300 dinara. Sam sam to radio, video kod majstora u servisu. On je imao neke za koje ne treba lepak. Ovi kineski trebaju lepak, on dodatno otopi površinu onog crvića. Na kolima radi savršeno, na motoru sam tako prednju gumu, ne znam da li zbog toga ili ima nešto negde, ali posle dva tri meseca moram malo da doduvam. Mislim da su čepići sasvim korektno rešenje, od sada ću da pazim da ih uvek imam, kompresorčić je onaj Xiaomi i odradio je posao. Nije velik, ima svoju bateriju, fensi-šmensi je skroz, staje opušteno ispod sedišta, pored svega i svačega još što tu stoji. Kablić je onaj stari micro usb, tako da pored držim i kablić...

Vozimo ka Oslu sa namerom da bar taj deo plana ostvarimo – da posetimo norvešku prestonicu. Međutim, već 200km pre Osla, nebo se otvorilo i pljuskovi nisu prestajali ni u okolini Osla. I od obilaska Osla odustajemo. Ko bi još prethodnog dana rekao da ćemo se danas naći na putu kući, u Švedskoj... Usput smo zastali u jedan gradić, Sarpsborg se zove. Nije nam se svideo, običnu otvorenu samoposlugu nismo mogli da pronađemo. Istina je da je bila nedelja, a turska prodavničica raznozaznih začina i čudnih jestivih sastojaka nam nije odgovarala. Kasnije saznajem da je Sarpsborg upravo poznat po izuzetno brojnoj populaciji sa istoka. Zatim ulazimo u Švedsku i uveče stajemo u Halmstad na večeru. Naime, palo nam na pamet da bi mogli da dokrajčimo gotova jela koja smo nosili. Ostalo je par pasulja da se ukuvaju, a obogaćeni su i slaninom ili kobasicom i itekako je to bila ukusna večera. Kuvanje smo organizovali u strogom centru grada, pored nekakve vode (reka, potok ili kanal) i baš je bilo neobično posmatrati grad kako tone u veče. Sa jedne strane reke ovako A sa druge: Naime, već smo dovoljno odmakli na putu na jug pa smo posle dužeg vremena osetili mrak. Još malo vozimo ka jugu i noćimo na obali u okolini Malmea. Švedska obala i nije nešto. Ali su Švedjanke super... U nastavku vožnje, sledeći dan, sve prolazi glatko. Treba jedino napomenuti da su mostarine na dugačkim danskim mostovima bile paprene (oko 50eur za dva mosta) te smo shvatili da smo u dolasku, brodom iz danskog Hirtshalsa do norveškog Kristiansanda uštedeli ne samo nekoliko nekoliko stotina kilometara, jedan dan vožnje ali smo prošli i jeftinije. Oresund bridge, švedska strana Posle je bio tunel sa danske strane: Ne tako čuven kao prethodni most, ali ipak zanimljiv: Još par fotografija iz vožnje do Češke... Gužvanjac kroz Nemačku... A kad su nam priseli nemački autoputevi vozili smo nekim sporednim lepšim... Ionako zbog bicikala na krovu nismo mogli nešto brzo da idemo... Ceo put od mesta gde smo noćili u Švedskoj pa do neke kafane u Češkoj smo vozili skoro bez pauze. Onako mrtvi-gladni ulazimo u taj restoran, bilo je recimo pola jedanaest uveče. Dok nam je stigla klopa, sigurno 11 sati. To je bio i kraj njihovog rada. Česi su inače poznati kao neljubazni konobari, posebno kad im prodje radno vreme. To im je ostalo iz komunističkog perioda. Imao sam eto tu sreću da to doživim. Bečka i krompirići, sveže izašli iz vrućeg ulja, nama ukusni itekako, ali ne može to tako brzo da se njamne... a kelner se naslonio na ćošak stola, onako po dijagonali od nas i požuruje... mrzim ga i dan danas Naravno da sam se ispekao... ali prijalo je... naravno, ne kelnerovo džvanjkanje nego klopa Ostatak puta po Češkoj nemam pojma, a nije ni bitno. Ostao sam još dan dva, vratio se vozom do Beograda i to je bilo to. Moralo je tako, tim vozom.... Posle je taj voz dobio i mesta za bicikle, zbog Čeha naravno koji su putovali na Balkan, a onda je voz ukinut. Vožnja je bila vanredno dosadna i ostala mi je u sećanju po ljubaznosti madjarskih carinika... Ne znam što sam im bio zanimljiv, valjda jedini sa tim modelom pasoša, ostalo sve stranci... i baš su našli da me gnjave. Vize su bile ukinute, ali eto oni meni našli da traže dotičnu. Pa onda se svi skupili, recimo 5-6 njih, pa se nešto domunđavaju, pa sve na madjarskom, ali kažu "sa nama" da ih razumem. Hteli da me vode ?!? Ja već u glavi vrtim film kako ću morati da svim stvarima da se patim, fali mi da sam hobotnica, da bih sve mogao da ponesem. I onda poprilično ravnodušno i nezainteresovano okrećem glavu ka prozoru, pa šta bude. Ni danas mi nije jasno šta su hteli i što su me gnjavili. Izgleda da je taj moj potez bio dobar. Posle nekog vremena mi vraćaju pasoš, skroz nezainteresovano ga uzimam i pakujem. I to je bilo gotovo... Sledećih tri meseca najmanje, nisam seo na bicikl. Nekako me taj sever i to putovanje baš iscedilo. Bilo je naporno, stalno smo bili aktivni, od bicikliranja smo odmarali planinarenjem. Imao sam problem sa spavanjem, falio mi je taj mrak. Dosta vremena mi je trebalo da shvarim koliko je sve to bilo lepo. Maltene više uživam gledajući slike i sećajući se tog puta, nego što sam uživao na samom putu. Mnogo neka brdovita zemlja, sva nešto naborana. Jeste da ima čudo tih vodopada, jezera, fjordova i koječega još, ali na to se posle nekog vremena čovek navikne, prestane da obraća pažnju... _________________________________________ AKO PLANIRATE U NORVEŠKU - MOŽE VAM BITI KORISNO: Kamp: Kampovanje u prirodi je dozvoljeno. Norveška je jedna od retkih zemalja koja je usvojila zakon kojim se priroda proglašava opštim dobrom i po kome svako ima pravo na pristup nekultivisanoj zemlji, nezavisno od vlasništva (Outdoor Recreation Act iz 1957). Osim prolaza, dozvoljen je i boravak do 48 sati, a u izolovanim i planinskim oblastima i duže. U praksi to znači da legalno možete barem dve noći kampovati bilo gde van grada, farmi, voćnjaka, dvorišta kuća... Možda zvuči, ali nije sve tako jednostavno. U toku dana ćete ugledati mnogo idealnih mesta gde bi postavili šator. Međutim, kada uveče ozbiljno budete razmatrali to pitanje – nekako je uvek nezgodan teren. Nema ravnog parčeta zemlje, šuma je gusta, s jedne strane more – sa druge strma padina... Nekoliko puta smo kampovali i u zvaničnim kampovima. Koštaju slično kao i u ostatku Evrope i imamo dobra iskustva sa njima. Kada se obračunaju šator i auto, prenoćište obično izađe oko deset eur po osobi. Hrana: Hrana je veoma skupa. Počev od hleba koji standardno košta skoro tri evra za pola kile. Pominjanjem „standardno” znači da može i „nestandardno”. Par puta smo pazarili hleb za 1eur. Nezvanično, reč je o recikliranom testu. Dakle, sve što od peciva uveče ostane, tokom noći se ponovo pomeša sa vodom, umesi i ispeče u ovaj hleb. Ne znam da li je to tačno, ali i ovaj hleb je, kao i oni standardni, bio veoma ukusan. Meso je takođe skupo, kao i sirevi. Ali je vredno pomenuti da ti sirevi i vrede te cene. Uporedivi su sa pravim švajcarskim i po ukusu i po ceni. Mi smo tokom dana tamanili ukusni norveški hleb, sir, majonez, paradajz, jogurt... Uveče bi smo skuvali supu ili neku testeninu sa ovim ili onim sosom. Putevi: Veći deo zanimljivih puteva vodi zapadnom obalom. Norveška je nenormalno naborana i razuđena zemlja i zbog toga je bilo nemoguće izgraditi put iz mesta A do mesta B tako da na njemu ne bude X tunela ili Y prevoja između njih ili da pak ne bude potrebno na par mesta preći fjord ferijem. U svakom slučaju, garantovano je da će putovanje biti zanimljivo. Na prometnijim putevima i mestima gde su obale blizu jedna drugoj, feriji saobraćaju svakih 15min i zaista nisu skupi. Ukoliko se radi o nešto udaljenijim obalama i manje prometnim putevima – onda je ipak potrebno pogledati red vožnje jer je moguće da trajekt saobraća samo par puta dnevno. Ukoliko imate samo bicikle sa sobom, za njih ne plaćate posebno. Prevoz auta se standardno naplaćuje kao tri putnika. Na putevima ćete najčešće sretati auta sa kamp prikolicama nemačkih registracija. Nemci su valjda dovoljno škrti da ne žele da plaćaju privatan smeštaj, a opet žele komfor i ne spava im se pod šatorom. Putevi u unutrašnjosti većinom nemaju srednju crtu, što znači da mimoilaženje nekada može biti problem. Uži planinski putevi su često zabranjeni za kamp prikolice. Upravo takvi putevi su obično za ciklo-turizam najzanimljiviji! Prevoz: Javni prevoz u Norveškoj je jako slabo rešen iz razumljivih razloga. Stanovništvo je izuzetno razuđeno i nije moguće svakom selu obezbediti autobusko stajalište. Između većih mesta postoje autobuske linije (ne više od par polazaka dnevno), dok su sela skoro potpuno odsečena. Turistima je jako teško da putuju ako nemaju sopstveni prevoz. Ako putujete autom, sa nostalgijom ćete se sećati cene benzina u Srbiji, pa čak i u Nemačkoj (za koju smo uvek smatrali da je najveća u Evropi). Što severnije, to skuplje. Bez obzira što norveško bogatstvo upravo počiva na nalazištima nafte u Severnom moru. Do Norveške: Do same Norveške se najjeftinije dolazi avionski, njihov nacionalni avio prevoznik je semi-low-cost, što znači da se povratna karta iz Beograda može kupiti za 150eur. Ukoliko sa sobom nosite bicikl, i to je moguće uz doplatu od 40eur u jednom smeru. Kopnenim putem je moguće preko Danske i Švedske. Međutim, ako vam je cilj zapadna obala (Stavanger, Bergen) onda je najbrže i najisplativije trajektom iz danskog Hirtshalsa do norveškog Kristiansanda. Vožnja traje manje od 4 sata, mi smo povratnu kartu (auto plus putnici) kupili za 100eur a to nam je uštedelo 800km i mostarine u Danskoj. Vreme: U turističkim vodičima će vas ohrabrivati da pođete u Norvešku nezavisno od godišnjeg doba – uvek ima nešto posebno da se vidi. Međutim, ako ne želite da se smrznete ili ako zbog Aurore borealis ne želite da provedete nedelju dana u konstantnoj zimskoj polarnoj noći i ako ne želite previše da pokisnete – onda je najbolje vreme za posetu u toku juna i jula. Pre juna je većina planinskih puteva zavejana, a kasnije tokom leta se statistički povećava količina padavina. Tokom leta dnevne temperature umeju da se popnu i preko 25, ali je ipak verovatnije da se na vrućinu nećete žaliti. Treba još biti svestan da je 1000m visine u Norveškoj vegetacijski i klimatski ekvivalentno sa 2000m u Alpima. Interesantno je da i na krajnjem severu, zbog uticaja tople golfske struje, nije preterano hladno. Svaki od milion fjordova ima svoju lokalnu klimu i kada je vreme nestabilno – nema svrhe oslanjati se na vremensku prognozu. U vašem fjordu može ceo dan da bude sunčano, a u susednom da lije kao iz kabla... Mi smo u Norveškoj bili krajem juna i tokom prve polovine jula i zadovoljni smo kako smo prošli. Tokom većeg dela puta smo imali sunce, u par navrata smo imali letnje pljuskove i svega par izuzetno kišovitih dana. Umesto zaključka: Od Norveške smo mnogo očekivali, a mnogo smo i dobili. Nije nas razočarala. Pejzaž je zaista evropski unikat i zarad te prirode treba otići tako daleko. Cela zemlja je kao jedan ogroman nacionalni park i gde god krenuli – nećete pogrešiti. Postoji nekoliko izrazitih highlight-ova (manje više popisanih u ovom putešestviju) oko kojih se okupljaju turisti. Ali nije potrebno se fokusirati na te atrakcije, zemlja je i bez njih prepuna manje poznatih prirodnih lepota gde nema žive duše. _______________________________________ That’s all folks! Do sledećeg putopisa...

Po povratku sa Galdhopiggena, ručamo, pakujemo se i silazimo dolinom u Lom. Poznat po najčuvenijoj norveškoj drvenoj crkvi (Lom stavkyrkje) iz 12. veka, Lom je zapravo malo mestašce na raskrsnici puteva. Voda sa područja Loma je na nekom svetskom takmičenju proglašena za najkvalitetniju, a interesantno je još i to da je upravo na ovom mestu najmanje padavina u Norveškoj te su tako prskalice u voćnjacima uobičajena pojava u okolini. Obzirom na to koliko puta smo pokisli i kakvu reputaciju ima skandinavska klima – gledajući te prskalice u akciji, bili smo poprilično začuđeni. Groblje ispred crkve u Lomu Spomenik vodi u Lomu Kratko se šetamo mestašcem, u centru je spomenik vodi, u blizini su park sa rečicom i uređenim slapovima, a tu je i čuvena crkva. Lom će nam biti početna (i krajnja) tačka jednog velikog biciklističkog kruga. Sa vožnjom krećemo sutra, a sada samo hoćemo da pronađemo pogodno mesto da podignemo šator i odmorimo se malo (ne kažem „prenoćiti” pošto smo toliko otišli na sever da je i suton prejaka reč za stanje dana u 2 ujutru). Veštačka stena u Lomu, sa sve penjačkim "kompletima" na njoj. Bez provere znam da je Petzl. Sve što smo videli od te penjačke i alpinističke opreme, da je negde montirano, je bilo od ove firme. Samo najskuplje, samo najbolje Ovaj krug je dugačak 370km, u drugom delu je atraktivnim serpentinama potrebno savladati nekoliko prevoja. Te, najatraktivnije deonice, se zovu Trollstigen (serpentine Trolova) i Put Orlova. Ono što nismo sigurni, to je za koliko dana ćemo se vratiti u Lom. Na papiru je to isplanirano na 3, ali poučeni iskustvom kruga oko Lysefjordena – slažemo se da je realnije da ovo potraje puna 4 dana. Sledeće jutro se ponovo transformišemo u bicikliste, i krećemo. Najpre na istok sporednim (delimično neasfaltiranim) putevima, zatim prečicom preko nekog prevoja do mestašca Sel gde se spajamo sa putem E6 kojim ćemo narednih nekoliko sati voziti ka Dombasu. Ova deonica putem E6 je bila ubedljivo najjednoličnija tokom celokupnog skandinavskog putešestvija. Dolinom se uzvodno prati reka Lagen, saobraćaj je za norveške prilike veoma gust (više od par auta za minut), a posebno nas je mučio vetar. Ovakve deonice je potrebno psihički izdržati, ne odustajati i prosto kao mašina obrtati pedale... Usputna crkvica Dolinom reke Lagen Posle 120km dižemo šator u nadi da će i sutrašnji dan biti sunčan, te da ćemo moći da uživamo i u onom atraktivnijem delu ovog kruga. Put trolova... Plava linija je naša putanja. Ovako i ne deluje nešto strašno Želja ispunjena, ponovo je osvanuo predivan dan i jednoličnim putem, ali sada nizbrdo, nastavljamo do gradića Andalsnes. To će biti najsevernija tačka na kojoj smo ikada bili; na nešto više od 62 stepena i 30 minuta severne geografske širine smo. U Andalsnesu se odvajamo sa magistrale, skrećemo naglo ka jugu i ubrzo dolazimo u podnožje Serpentina Trolova. Iako je ovo sporedni put, otvoren samo leti, vrlo je živo i turista u autobusima, autima i na motorima ima baš previše. Očigledno trolove serpentine nisu privukle samo nas, već su fotografije u turističkim prospektima od ovog mesta napravile pravi vašar. Pošto smo nešto prezalogajili, došlo je vreme da se otisnemo ovom deonicom koju smatramo za najatraktivnijom i kojoj se i delokupni plan puta prilagođavao. Pošto nismo vozili Rallarvegen-om, jagodica na vrhu naše torte će biti putevi Trolova i Orlova... Trolovi nas nadgledaju Prelidium u Put Trolova U početku, put vodi dolinom, uzbrdica se ni ne oseća. Zatim se ispred nas naglo pojavljuju nepregledne serpentine i šale više nema. Put nije dovoljno širok da bi bila prisutna i linija koja bi ga delila na smerove. Ipak, turističkih autobusa ima u izobilju i svaki susret dva autobusa bi izazvao malo zakrčenje saobraćaja. Na nekoliko mesta postoje uređena odmorišta i tu bi uvek bile prisutne grupe turista koje bi nas povrememo bodrile u našem usponu. Mi, biciklisti, smo bili u velikoj manjini - sreli smo svega još nekoliko cikloturista. I pored velike gužve, bilo je ugodno savladavati ove serpentine. Ja sam lagano uživao dok je Zoran prilično forsirao – tek smo se na prevoju ponovo sastali. Vodopad uglavljen u serpentine To je život! A na prevoju – još jedan jedan veliki vašar. Uređen vidikovac sa koga se mogla posmatrati cela dolina sa svim svojim serpentinama, restorani, suveniri, parkirani autobusi... Posmatram tu dolinu i ne shvatam šta je to što je privuklo sve ove ljude. Jeste lepo, ali nekako to ne vidim kao neku baš posebno veliku atrakciju. Da me neko ovde dovuče autobusom i da mi da pola sata pauze i onda ponovo autobusom vrati... pa, sigurno ne bih bio zadovoljan izletom. I dalje smatram ambijent lovćenskih serpentina na starom putu od Kotora ka Cetinju za privlačniji od svog severnog rođaka. Pogled na Trollstigen od gore Od prevoja dalje na jug ka dolini Valldal je konačno mir i nenarušena tišina. Očigledno se svi oni turisti vraćaju putem kojim su došli (serpentinama gore, istim serpentinama dole) te tako lepotu prirode sa ove strane imamo samo za sebe. Ka Valldalu Porodica Nema tu nekih atraktivnih serpentina, ali mi se ovaj ambijent više svideo od prethodnog, hordama turista opterećenog. Tokom te vožnje smo naišli na neki sistem vodopada i vode koja ključa ispod nas. Ne mogu da opišem koliko smo bili razočarani gomilom betona koju je neko napravio iznad i narušio ovakvu prirodnu lepotu. Par fotografija bez betona: Po silasku na nivo 0 se ukrcavamo na trajekt, prelazimo fjord Norddalsfjorden i ponovo započinjemo uspon na novo sedlo. Već smo umorni, kasno je i imamo dosta kilometara u nogama – međutim, kada tražiš pogodno mesto za šator, onda ga ne možeš naći. Tako smo ove večeri savladali veći deo još jednog sedla (između pomenutog Norddalsfjordena i čuvenog Geirangerfjordena ka kome idemo) zanoćili kraj nekakvog jezera u nečemu što se može nazvati seocetom ili je to možda vikend naselje. Obzirom da smo prešli 136km, ponovo verujemo da ćemo u Lomu biti već sutra uveče. Tokom noći i rano ujutru pljušti i duva. Prava letnja oluja. Ustajemo i primećujemo da je prilično zahladilo. Prethodni dan smo se pržili na suncu u šorcevima i kratkim rukavima, a sada na ledenom vetru biva hladno kako god da se obučeš. Dok ne kreneš u vožnju uzbrdo... a onda ti je i hladno i preznojavaš se u isto vreme. Protiv vetra, opet, naravno... Izuzetno sporo nastavljamo dalje, planirajući doručak na sedlu. Valjda nam je bilo hladno da bi se ujutru duže zadržavali pred šatorom, te smo tako rešili da ovaj doručak zaslužimo. A prevoj, kao iz priče. Predivan pogled na Geirangerfjord, a tu si klupica sa stolom – kao poručeno... Prvi pogled na Geiranger fjord Otvara nam se apetit, ponovo oblačimo sve što imamo i počinjemo sa punjenjem stomaka. U to, dolaze trojica Norvežana na biciklu, iz smera kao i mi. Iz Valldala su, idu istim putem kao i mi (u pohod Pu uOrlova) i kažu da rano jutros, zbog oluje, nisu radili feriji. Dok skidaju jakne i presvlače se u šorceve i majice – pitaju nas hoćemo li zajedno sa njima dalje. Zoran i ja ih gledamo u neverici, skoro da nam cvokoću zubi – a oni se presvlače u letnju varijantu i to pred spustom sa sedla dole. Objašnjavaju nam da su se oznojili na usponu i da je sad prilika u silasku da se osuše. Mi im zahvaljujemo na pozivu, rado bi sa njima – ali znamo da smo mnogo sporiji. Ne zato što smo oprezniji i što su oni evidentno ozbiljni sportisti, ali je činjenica da imamo bicikle natovarene bisagama, a oni su na jednodnevnom izletu bez tereta. Videćemo se još sa njima nešto kasnije tog dana... Privatni helikopter, fina oprema, čak i koža Oštrim i strmim serpentinama gubimo svu visinu koju smo savladali tokom prethodne večeri i ovog jutra, ponovo smo na nivou nule. Nalazimo se u mestašcu Geirangeru, na završetku istoimenog fjorda. Iz ovog mestašca vode serpentine otkuda smo došli, a drugi put su takođe serpentine u nedogled u smeru kojim nastavljamo – to je čuveni Put Orlova. Van sezone, oba puta su zavejana i do Geirangera je moguće doći samo lađom. Kamp Ko se spusti na nulu, može da očekuje samo dalje uzbrdo. I ovog puta je to bilo nemilosrdno, ali i lepo. Dosta manje turista nego na putu Trolova, serpentine nisu jednolične, ne vode stalno istom padinom planine. Naprotiv, idemo iz doline u dolinu i pejzaži pred nama se stalno menjaju. Ovako počinje Put Orlova Dok sam fotografisao, prilazi mi Norvežanin i pita me odakle sam. Kažem mu, čovek iznenađen: -Čak iz Srbije si došao ovde da voziš bicikl, da li mogu da te slikam? Naravno zašto ne bi moglo, onda se ponudi da me slika i mojim fotoaparatom. To je ova fotografija... malkice mutna, ali meni jako draga... Nenormalno je strmo, imao sam problem da napravim ovu fotografiju, jer bicikl iako naslonjen na bankinu, uporno klizi nazad. Ne znam da li sam imao teži uspon ikada. Nisam znao koliko to čudo traje, vidite serpentine, vidite im kraj, a onda kada dodjete do kraja vidite nove, pa tako još neki put. Dušu mi je uzeo taj put Orlova Nebu pod oblake A mi se penjemo sve više i više. Krajnja tačka na koju smo se popeli se nalazi na visini je oko 1200m i tu je odvajanje za vrh Dalsnibba na 1475m koji je jedan od najlepših vidikovaca dostupnih autom ili biciklom. Vreme nije bilo baš sunčano, a mi umorni te smo tako odlučili da Dalsnibbu ostavimo kao neostvarenu želju. Naši poznanici, trojica Norvežana upravo silaze sa Dalsnibbe, pozdravljamo se kratko sa njima i sedamo u zavetrinu da nešto prezalogajimo. Dok ručamo... Ovo je naše poslednje sedlo, nema više nikakva prevoja do Loma – a zapravo ovde lagano postajemo i svesni da naše kotrljanje Norveškom završava. Tokom popodneva se bez poteškoća spuštamo dugačkom dolinom u Lom. Obzirom da je nizbrdo, zaista je to brzo išlo – ali bojim se da bi u suprotnom smeru ova dolina podsećala na onu jednoličnu od pre dva dana kojom smo započeli ovaj krug. Pred ove rečice sam popio i drugo pivo na turi, zasladio švajcarskom čokoladom. Za vreme cele ture po Skandinaviji, popio sam samo dva piva i ni jednu kafu. Pre toga nisam verovao da ja mogu bez kafe... Uveče se još jednom šetamo Lomom, zagledamo spomenik vodi, pakujemo se (auto je bio parkiran u strogom centru) i sada i autom obrćemo kormilo na jug. U planu imamo još jedan treking u Jotunheimenu, a sada ćemo da „prenoćimo” u zvaničnom kampu u blizini polazne tačke. Hotel na Češki način Sledeće jutro je ponovo musavo, nebo je prekriveno tamnooblacima i pitanje je trenutka kada će početi kiša. Malo jutarnjih fotografija okoline kampa: Nekako nije baš pogodno za odlazak u planinu, a mi smo nekako već previše ispunjeni. Ako ćemo se držati te naše torte kojoj smo pripremali testo, mutili fil i posipali šlag – već smo je se zasitili. Možda smo stavili previše šećera u nju pa nismo uspeli da savladamo poslednje parče. Bilo kako bilo, ove nestabilne meteorološke prilike koristimo kao razlog da nastavimo dalje autom dalje ka jugu. Nismo vezani ni za kakve termine u povratku, već smo rešili da ćemo se vraćati kopnenim putem kako bi videli malo i švedsku obalu, tako da nije ni bitno da li ćemo se par dana ranije vratiti. ___________________________________________ Avantura park, koji smo sreli nešto pre dolaska u kamp. Sve je dosta visoko, ali deca su bez nadzora odraslih. Vrlo samostalno su se kretala po preprekama, kao recimo da se igraju u pesku... par slika:

(N) Tokom večeri, autom menjamo lokaciju kako bi sutradan započeli sa novim izletom. Prošli smo pored Sognefjorda, a zatim se uskim putem prepunim serpentinama popeli na 1400m gde nas je dočekalo ogromno i potpuno nenaseljeno prostranstvo sa predivnom prirodom. Najviše liči našem Pešteru. Naredni dan je obećavao lepo vreme. Iako smo planirali da sutradan krenemo iz Loma na trodnevni izlet biciklima, prolazeći ovaj predivni planinski kraj – poželeli smo da odmah, bez odlaganja, idemo na planinarenje u Jotunheimen. Iako je to bilo predviđeno za kasnije, sada nam se nekako činilo kao idealna prilika. Tu je odmah pored nas, danas smo se već zasitili pedalanja, a vreme se prolepšava. Usputni predeli Skandinavski Pešter Skrećemo udesno ka lokaciji Spiterstulen. To je jedan od dva bazna kampa za sve one koji bi želeli da se popnu na Galdhopiggen – najviši vrh Norveške (kao i cele Skandinavije) visok 2469m. Veoma uskim i neasfaltiranim putem, oprezno vozim ovih poslednjih 18km. Sreća da je već 11 uveče i da je mala verovatnoća da mi neko ide u susret, jer mesta za mimoilaženje baš i nema. Vredno je napomenuti da na ovoj geografskoj širini (61 stepen) i u ovo doba godine, ne postoji noć. Od ponoći do 3 ujutru je suton kojeg odmah sledi zora i tada je najtamnije; ali i tada je sasvim dovoljno svetla za sve outdor aktivnosti. U kampu se uredno registrujemo, postavljamo šator i večeramo. Jako je hladno pa supu kuvamo u šatoru. Po objavljenom meteogramu u kampu, za sutra je predviđeno sunčano prepodne, dok se od podneva najavljuje oblačnost koja će od 14h preći u kišu. Kamp je na 1100m nadmorske visine i do vrha je staza procenjena na 4 sata hoda. Dogovaramo se da, iako je već kasno, prošla je ponoć, sutra na uspon krenemo što ranije i iskoristimo što više sunca. Posle kratkog ali efektnog sna i laganog doručka u 6 ujutru krećemo na uspon. Sa norveškim markacijama smo već imali ne baš pozitivna iskustva, ozbiljnu mapu nemamo sa sobom, ali ovaj put se nadamo da ćemo ići u gomili ljudi željnih uspona na krov Norveške. Zaista je puno šatora u kampu, ali nekako kao da su svi lenji i do 6 niko osim nas nije napustio kamp. Pratimo crvene T markacije ka Galdhopiggenu koje vode strmo uzbrdo po planini koju sačinjava gomila stena – što većih, što manjih. Stidljive norveške markacije Vreme je predivno, iznad logora je već sve obasjano suncem, napredujemo sasvim fino. Za prvih sat vremena dobijamo oko 400m visine. Međutim, ipak mi nešto smeta. Planina, tj. priroda kojom koračamo. Ispostavlja se da su Mihalovi saveti prilikom planiranje ovog puta bili ispravni. To je drug sa kojim sam se konsultovao oko plana, pošto je on u ovim krajevima već bio. Za ovaj uspon je savetovao da ukoliko ne bude lepo vreme – da se u to ne upuštamo, jer je užasno dosadan i nema ama baš ništa lepo da se vidi. Jedina stvar zbog koje vredi (osim same činjenice da smo se, eto, popeli na najviši vrh Skandinavije) su prelepi pogledi odgore. Upravo je tako i bilo. Tokom uspona sam pokušavao da se prisetim nekog dosadnijeg uspona i neke ružnije planine. Uzaludno. Ova je šampion. I to gde? U Norveškoj, najlepšoj zemlji u kojoj sam ikada bio, odakle već nosim prelepe utiske. Sada nailazim na ovo kamenje, naslagano jedno na drugo i stazu koja se uporno provlači preko tih stenčuga, sa pogledom stalno jednim istim (na južni greben). I tako već dva sata, bez ikakve promene. Ovaj motiv nas prati celo jutro U Norveškoj je sve pomereno za oko 1000m dole, pa je tako vegetacija nestala još pre logora (na oko 800m je granica do koje raste drveće), a letnji sneg srećemo na 1700m. Navlačimo kamašne. Sneg, konačno! U početku su to krpe snega, ali kasnije, moram priznati, uspon postaje zanimljiviji, a sneg je prekrivao sve oko nas. Posle prvog predvrha (za koji smo zapravo smatrali da je glavni vrh) se otvara vidik i na zapadni venac, malo se spuštamo do nekog sedla, a zatim sledi drugi predvrh, sedlo i konačno završni uspon. Uspon postaje živopisniji Ovaj snežni deo je u kombinaciji sa predivnim pogledom definitivno popravio utisak o celokupnom usponu. Oblaci se već lagano navlače, vidljivost je ipak odlična. Provodimo na vrhu sat vremena u skloništu koje tokom leta radi kao bar i suvenirnarnica. Poslednji metri pred skloništem na vrhu... Upoznajemo se i sa dvojicom Poljaka, jedan od njih kaže da je bio u Beogradu i da tamo ima prijatelje. Kasnije pristiže i jedna Poljakinja. Nas petoro smo prvi tog dana koji smo se iz Spiterstulena popeli. Postoji i druga staza od Juveshytta, kampa na 1600m visine. Staza jeste kraća, ali vodi preko glečera i obavezna je zimska oprema sa navezama. Nismo u Norvešku nosili kompletnu opremu, pa smo zato smo i izabrali uspon sa ove strane. E, a sad da malo razgledamo gde smo... Na krovu Skandinavije. Fale nam zastave Silazak je bio očekivano naporan. Gornji deo po snegu je bio interesantan, a zatim su došle one kamenčuge koje su me ponovo nagnale na prisećanje da li sam video ružniju planinu. Volim kamenjar, volim divljinu – krševiti Komovi u Crnoj Gori su za mene najlepša planina; ali ovaj kamenjar, tamno sive boje, bez ikakve vegetacije, je nešto sasvim drugačije. Širio je depresiju. Počinje sneg. U povratku srećemo mnogo planinara koji su očigledno ustali nešto kasnije. Neki od njih nastavljaju dalje, ne obazirući se mnogo na preteće oblake i na vetar koji se pojačavao. Mnogi od njih ipak odustaju pa se svi zajedno vraćamo. Stižemo u Spiterstulen. Konačno. Obavili smo to, drago mi je da sam bio gore – ali, ne hvala, drugi put ću izabrati neki lepši treking, ne mora to biti uspon na vrh iznad 2400m. Jotunheimen (u prevodu: Dom Divova) je ogroman nacionalni park sa mnogo jezera, gorskih očiju, planinskih pašnjaka, oko 50 vrhova iznad 2000m i nepreglednom divljinom. U to smo se i uverili sledećih dana dok smo prolazili jednim od puteva koji ga preseca. Ljudi provode i po dve nedelje istražujući ga i pomerajući kamp sa jednog na drugo mesto. Još jedna panorama sa Galdhopiggena Zanimljiva je priča o Glittertindu, susednom vrhu i najvećem konkurentu Galdhopiggenu za titulu „vrh Skandinavije”. Naime, Glittertind je visok 2465m – barem njegov kameni deo. Ukoliko se meri zajedno sa glečerom koji ga pokriva tokom cele godine – onda visina prelazi 2470m, a time i visinu Galdhopiggena. Među norveškim planinarima su se razlikovale dve struje – jedni su smatrali Galdhopiggen, a drugi Glittertind za najviši vrh. Ovu zavrzlamu je rešilo globalno otopljavanje koje je toliko rastopilo glečer, da je sada Galdhopiggen bez ikakvih sumnji viši od svog konkurenta. Povratak... E sad mi smo bili u jaknama, natrontani, i bilo nam je hladnjikavo. Sreli smo nekog lika u šorcu, noge skroz crvene od hladnoće. Nismo ga fotografisali, ali njih dve jesmo Njih dve imaju bar planinarske cipele. Nismo uspeli ni da fotografišemo devojku u patikama za trčanje po asfaltu. Ne znam zašto, jeste brzo trčala uz brdo, ali nekako mi je delovala baš profi, kao neko ko ozbiljno trenira i imala je neki ljuti izraz na licu. Kako izgleda u takvim patikama trčati po snegu, ne mogu ni da zamislim, da li je tako htela, ili se zeznula, ne znam... Dokumentovali smo i kucova: Nije bio jedini, ali eto, imao je čast da ostane zabeležen....

Hvala puno Nikad nije kasno da čovek poludi Planinar jesam, čak i zvanično kategorizovan... biciklista nikad nisam bio, samo mi je sredstvo za putovanja, a i naprava sa kojom sam za sada napravio najlepša putovanja. Čudna je to naprava. Šteta što kod nas ne postoji kultura i infrastruktura da se više uživa u vožnji bicikla. Tri godine nisam seo na bicikl Ima još, nisam završio, samo mala pauza Inače ne treba biti planinar za sve do sada, sve su to turističke destinacije, šetnje malo duže.

(N) U obilasku vodopada smo proveli najviše sat vremena. Nastavljamo put dalje. Vreme ne liči na ono kako bi smo zamišljali 5. jula. Oblačno je, hladno je i nestabilno i nekako ni Zoran ni ja nemamo želju da vozimo čuvenom biciklističkom stazom Rallarvegen. Naime, za danas je bila planirana ta jagoda na vrhu naše biciklističke torte – svakako jedan od „must see“ za biciklistu-turistu u Norveškoj. Reč je o starom putu korišćenom tokom izgradnje železničke pruge Oslo – Bergen duboko i visoko u planinama. Ostavljamo to za neka srećnija vremena, a mi iz topline auta posmatramo predivne i divlje predele na putu ka našem sledećem cilju – nacionalnom parku Jostedalbreen. Radi se o predelu glečera, ovde pretežno ljudi dolaze da dotaknu glečer i eventualno prošetaju po njemu. Nama je dovoljno da se provozamo biciklom kroz park kao jednodnevni izlet. To ostavljamo za sutra... Evo kako je ova vožnja izgledala u sličicama: Pogleda ka Flamu-u (Z) FLAM - Na putu ka nacionalnom parku Jotunheimen smo prošli par zanimljivih mesta. Seoce Flam je poznato po železnici koja važi za jednu sa najlepšim pogledima na svetu iako ima tek nešto malo preko 20km. Pruga se penje jako strmo kroz vrlo atraktivne predele. Savladava čitavih 867 metara nadmorske visine. Kreće sa nivao mora, tačnije fjorda. Nismo isprobali, samo malo prošvrljali po mestu, napravili neke fotografije i nastavili dalje. Taj vozić smo ostavili za nekada, kad budemo u penziji. Cena karte je oko 60 eura, bar tu informaciju imam. Samo mesto iako ima nekih 400 stanovnika, ugosti neku nenormalnu brojku turista, navodno 500-600 hiljada. Ne znam koliko je taj podatak tačan, deluje nerealno mnogo, ali je 2010. godine važilo za treću destinaciju po popularnosti u ovoj zemlji. Neki link ako se nekome ide The Flam Railway – World's best train journey! | Norways best WWW.NORWAYSBEST.COM Book your journey with The Flam Railway here. The railway from the fjord to the mountains is a spectacular experience through wild Norwegian nature. Malo slika: U nastavku puta je bio i najduži tunel na svetu. Bar je bio tada. Sada je najduži drumski tunel. Lerdal Često se prolazi jer je na glavnom putu Oslo-Bergen, pa se često prolazi. Tih 25 km traje skoro pola sata. Postoje mesta gde može da se napravi pauza ako Vam nije baš najbolje. Autori tunela su se brinuli o klaustrofobiji pa se vodilo računa i o osvetljenu... itd... Naravno želja za selfijem sa hondicom u ovom tunelu je vrlo jaka... Malo fjorda za kraj tog dana i još jedan trajekt: I tako ja fotografišem, i taman kad škljoc, izlete čovek iza ćoška. (N) Danas je oblačno, ali deluje stabilno. Nema više izgovora da se ostaje u krevetu, pardon – vreći, do iza 10 ujutru Vreme je da se napravi kraća biciklistička vožnja. Jedina koja nije bila višednevna... Krećemo lagano ka turističkom centru Jostedal, gledamo detaljni plan parka i odlučujemo da posetimo par kilometara udaljeni glečer. Sve naravno vrvi od turista, nekako to nije ona Norveška na koju smo navikli – pusta i lepa. Sada je samo lepa... Prelazimo mostić preko rečice, bolje rečeno potoka. Ne bih ga ni primetio da nema tako čudnu boju. Ne može se reći da je mutan, ali svakako ima neki mrljavu mat boju i odmah shvatamo da ta voda potiče od otapanja glečera. Ubrzo i stižemo do jezera iz kojeg potiče potok a u koji utiče glečer. Kao na razglednici je, mada nam ipak ne drži pažnju duže od 10min i okrećemo se nazad. Motore naravno slikam uvek. Srednji možda najzanimljiviji. S njim je svakako bio izazov stići do Norveške i voziti po njenim čudnim putevima. Suzuki Savage, rekao bih 1998, bar po logotipu na rezervoaru. Bordo Honda CBF, model pre 2010 Put dalje vodi ka sledećem jezeru dosta udaljenom od centra i sa verovatnoćom da bude atraktivnije (na većoj visini je i veće je) a manje posećeno. Neko vreme vozimo zajedno, a zatim poštujemo stomak koji nam signalizira da je vreme ručku. Naši ručkovi su isti iz dana u dan – tipični zidarski. Već smo se navikli na ukusni (i skupi) norveški hleb, parče sira, paradajza, eventualno neke kobasice i jogurt, majonez, pasulj... Ne pada nam teško ta monotonija ishrane – ako sastojke ručka ne možemo da promenimo, možemo barem ambijent. Svakog dana biramo predivno i drugačije mesto za ručak – ovog puta je to na obali neke rečice koja u malim slapovima nekud žuri dole. Posle ručka se na kratko rastajemo. Zoran bi ovaj dan malo da odmori, te se tako sada vraća ka autu i usput će se počastiti pivom – a ja nastavljam dalje uzbrdo, ka već spomenutom jezeru koje bi moglo da vredi vožnje. Čim smo se rastali, put koji je do ručka bio skoro ravan sa neosetnim uzbrdicama se pretvorio u pravi pravcati planinski put sa sve serpentinama. Znao sam ja da treba da se popnem na 1225m visine, a evo sada ću to i da osetim. Ipak, vreme se prosunčalo, turista tu tek pogde-koji i osećam se kao u Raju. Jezero je zaista lepo, tu je i camac zatim i planinarski dom na obali. Samo nema ljudi... Vraćam se nazad, kako se Zoran ne bi dugo dosađivao (nisam ja znao da će on da pije pivo... Sa ovog puta još vredi spomenuti jedan strašni tunel. To je jedini tunel na našem celom putešestviju koji nam je baš uterao strah u kosti. Tunel je podugačak (recimo pola kilometra) ali neosvetljen. U dolasku smo bili zajedno, videli smo svetlo na kraju tunela (u bukvalnom smislu) i videli smo mačje oči na ivicama tunela kako svetle, što znači da je svetlost dolazila od pozadi. Međutim, u povratku je svako sam prolazio kroz tunel i jedino je bilo pozitivno što se videla svetlost na kraju. Mačjih očiju sa ove strane nije bilo, put po kome smo vozili nismo videli, i nismo imali ni predstavu koliko smo udaljeni od zidova tunela, tj. da li smo na sred puta ili smo na pola metra od toga da lupimo u bočni zid. Potpuni mrak. Naravno da posle sto metara nije dolazilo u obzir da vozimo, već smo terali bicikl pored sebe. Jedno svetlo bi rešilo sve, ali kome bi palo napamet da ujutru zapakuje svetlo na jednodnevni izlet, posebno u situaciji kada danima nikakve lampe ne koristimo. Naviknuti smo na večni polarni dan. Da skratim, preživeli smo i taj tunel koji nam se urezao u pamćenju i posle dve godine. (Z) Tunel nam se urezao u sećanje... fuf... ma da li je to tako "strašno" bilo kao što Nenad pripoveda. Nije, bilo je mnogo strašnije! Prvo moram da opišem taj tunel, jer je baš tipično Norveški. Ali tipičan za staru Norvešku kada nije bilo nafte. Samim tim tunel nema osvetljenje. A put unutar tunela je širine jedne saobraćajne trake. Levo i desno je nešto preko metar šljunka i one žuto crne-table na nekim metalnim profilima koje su ukazivale na kraj asfalta. Pa sad... idemo ka lednicima, malo je nizbrdo, Nenad je ispred, te table levo i desno, put uzak, a svuda okolo samo crno. Teži sam, malko se bolje kotrljam nizbrdo, doživljavamo i blagi kontakt točkovima. Pa pazi na aždaje iz mraka, pazi na sapatnika ispred, pazi na te table i šipke. Uhhh... u povratku sam naravno shvatio da u tunelu nema aždaja, ali i da je to definitivno tunel u kome živi Baba-Roga. Nenad je krenuo da još istraži puteve, mene to baš i nije zanimalo toliko, morao sam nazad sam, pa valjda sam dovoljno hrabar, da mogu sam kroz taj tunel. A šta da kažem kada prilazeći ulasku u tu zonu mraka vidim pravi pravcati Američki kamionet kako izlazi. Ali iako je proizveden u možda vreme pojave zvuka u crno belim filmovima, a svakako pre pojave boja na platnu, izgledao je kao da je sada izašao iz fabrike. I sad scena, stari put, stari tunel, okolo kamene bankine, a novcat stari kamionet. Kao da sam ušao u vremeplov. Šta li će me snaći unutra. Uh, ulazim nimalo hrabro, sada je uzbrdo, svetlost se zadugo ne vidi jer tunel zavija udesno i treba vremena. Svetla tu ništa ne pomažu, krećem se polako, u par navrata zakačim malopre pomenute table, obećavam da ću biti dobar do kraja života i da ću slušati i tatu i mamu i tetku i kuče i sve kojih se setim u tom trenutku samo ako živ izađem. Nema šta, ako dotična Baba-Roga postoji zasigurno živi u ovom tunelu. Nemam uopšte ideju o dužini, ali bio je mnogo dugačak sigurno, ma kakvih 500m, bar tri puta toliko, bar je tako delovalo u povratku. Preživeh nekako i častih se pivom, da budem siguran da sam stvarno živ. A jesam bio, a i pivo jeste bilo gorko, mnogo im gorko pivo. Ili je bar ovo od 3 eura koje tada odabrah bilo gorko, pa je morao i neki slatki keksić da se lakše podnese. Ovde važi ono "Ako ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji!" Ušteda na pivu rezultuje i nesto za ublažavanje gorčine pa sve to nekako izađe skuplje. No ipak prijalo je, uživao sam definitivno, nekako mi je to trebalo u ovoj zemlji koja je prelepa ali i teška... Posle smo se dokopali automobila, i nastavili lagano na četri točka. Definitivno jedan opušten dan. Mislim i jedini na ceoj turi. E sad, ta vožnja posle je bila nekim prelepim putem. Penjao se oko 1000 metara i baš je bilo hladno gore, ali vredelo bi ponovo proći tuda. Samo na dva točka, ali natrontan dobro. Nacionalni park Breheimen : Vrhokaz ________________________________________________________ Toliko za sada...

Sledeće jutro je osvanulo musavo, te tako ustajemo jako kasno. Nalazimo se na vodopadima Voringvossen. Iako za norveške prilike ne preterano visoki (najviša kaskada je sa 162 metra tek 83. najviši norveški vodopad) ovi su na pristupačnom mestu, pa su najposećeniji. Pakujemo šator, šetamo se pored provalije u kojoj je rečica Bjoreio uklesala ovu atrkaciju – ima dosta kozjih staza i nekako se opet čudim i prijatno iznenađujem kako nije sve betonirano i obezbeđeno po EU normama (naravno sa infrastrukturom u obliku šaltera sa ulaznicama od kojih bi to sve bilo finansirano). Eh, da. Norvežani imaju naftu i nisu deo EU... Ne znam kako je sada, mi smo iskoristili parking da postavimo šator, prodavnica suvenira je poslužila i za zamenu eura u krune. Sve ostalo je bilo free...

TROLOV JEZIK I MALI PREIKESTOLEN Već je popodne, sedimo na Preikestolenu. Na Malom Preikestolenu, kako smo ga nazvali od milja – jer ne može se porediti sa svojim imenjakom kojeg smo posetili pre neki dan. Ovo je skromna vertikalna litica sa malim previsom, za norveške standarde na koje smo se već privikli – ništa posebno. Ipak, ovde vlada mir i ničim narušena tišina. Od pre pola sata, kada smo odlučili da nastavimo planinarenje od Trolovog jezika dalje, skoro smo sami. Ovom stazom se definitivno ljudi mnogo ne kreću, jer smo čak imali i probleme da odredimo gde je cilj naše šetnje i da li smo slučajno skrenuli sa staze. Tog jutra ipak nismo bili sami u podnožju planine. Da smo uranili, nismo! Pošteno smo se naspavali, znajući da smo već na startnom mestu još jednog trekinga norveškom prirodom – samo je bilo potrebno doručkovati i spakovati to malo najneophodnijeg – hranu, vodu i naravno kabanicu. Odmah smo uočili žičaru koja bi nam uštedela sat vremena strmog uspona i obzirom na vreme kada smo ustali, umorne noge od prethodnih dana – odlučujemo da popunimo poslednja dva mesta u Trallebanenu. Čovek koji sa ovim upravlja je negde gore. Privukla nas je i konstrukcija ove uspinjače. Izgleda kao jedan vagon srednjevekovnog voza, bez krova, nagnut 30 stepeni (u skladu sa usponom), a u toku vožnje se uspon i poveća, tako da se smo se osećali kao u luna parku. Sa tom razlikom da je ovo stvarno prevozno sredstvo i da ispod nas vidimo provaliju od 400 metara. Temelj konstrukcije za šine u toku vožnje škripi - drveni je i dotrajao je. Uspinjaču već godinama hoće da zatvore – ali eto, imali smo sreće da se njome popnemo na Magelitop, na visinu 850m, pre nego što je ukinu ili izgrade nekakvu metalnu modernu šklopociju. Na Magelitopu je počela naša šetnja. Osećali smo se kao na Karpatima, na visini oko 2000m. Već smo bili iznad šumskog pojasa, otvoreni teren je pružao predivne poglede. Tu i tamo bi videli neki potok, prošli pored nekog jezera – gorskog oka,... U sred te divljine, moj altimetar je pokazivao jedva nešto više od 1000m. Bilo je ljudi koji su, kao i mi, napredovali ka Trolovom jeziku (Trolltunga) iako smo videli putokaze do još nekoliko, sigurno zanimljivih, lokaliteta. Trolov jezik je... teško je to za objasniti, jedna sličica će mi pomoći. Možda ipak dve TROLLTUNGA - Još jedna spektakularna geološka bizarnost norveškog pejzaža – jezik Trola. Stena koja se horizontalno odvaja od matične litice i tako čini prirodni previs, oko 350m iznad jezera Ringedals. Mnogo manje je poznat od Preikestolena i Kjeragsboltena, pa samim tim i mnogo manje posećen. A ko su Trolovi? ...kada se konačno počeo otapati veliki glečer, i kada je zemlja bila pod snegom samo 6 meseci godišnje - ovu zemlju severa su počeli nastanjivati ljudi. Uskoro su otkrili da nisu sami, a da tu, oko njih, osim životinja koje su lovili, žive i druga bića. Skrivena po šumama i visoko u planinama. Ljudi ta bića nisu poznavali, ali su znali da imaju neobičnu moć i nazvali su ih TROLOVI. Ukazivali su se samo noću, zraci sunca su za njih bili opasni i mogli su ih usmrtiti ili ih pretvoriti u kamen. Ponekad ne bi stigli da pobegnu ispred zraka sunca i zbog toga u stenama ima toliko njihovih oblika. Ljudi su ih obično viđali u noćima punog meseca ili pod svetlosti munja. Imali su duge noseve, dugi dlakavi rep i samo 4 prsta. Neki su bili ogromni, dok su drugi bili patuljci; živeli su jako dugo, neki i po nekoliko vekova. Mogli su da menjaju oblik, pa su viđani kao polarni medvedi ili kao devojke koje bi privlačile mladiće u smrt. Ipak, rep im je uvek ostajao. Nije dobro imati Trola kao neprijatelja, ljudi su se trudili da se s njima sprijatelje, te bi ih njihova natprirodna moć štitila. Mogli su da uspore nadolazeće nevreme, da spasu stoku od medveda ili da izgubljenim pokažu put do kuće... I danas se preporučuje, kada lutajući planinama i šetajući pored šumećih vodopada ugledate Trola – da se prema njemu ophodite sa dužnim poštovanjem. Staza se itekako odužila, nekoliko puta je usput i gubimo. Ali nismo bili sami. I ostali trekeri imaju probleme sa orijentacijom pa povremeno zajedno lutamo. Trolltunga nas je oduševio(la). Izgleda baš kao na fotografiji i na tom mestu je vredelo pauzirati. Odlučili smo da sednemo ne na Trolov jezik, ali na mestašce odmah pored. Sigurno nismo imali najukusniju užinu na svetu, ali pogled u toku užine je verovatno bio najlepši mogući. Šaljemo SMS Vladi. Neka zna da smo na Trolovom jeziku, da nam ide sve po planu i da mnogo propušta Obzirom da domet mreže nije bio dovoljan, on će tu poruku dobiti tek kasno uveče i odgovoriće nam „Silazite, bre, sa tog jezika. Znate li koje je doba!?”. Nisi Ti, Vlado, znao sa kim umalo nisi imao posla i u koje doba smo mi tragali za Kjeragboltenom... Kako bi smo se i ovog dana barem malo razlikovali od uobičajenih turista, šetnju produžavamo dalje – ka 35min udaljenom Malom Preikestolenu... I tu smo, ponovo odmaramo - još više uronjeni u divljinu i nestvarno lepu prirodu Norveške. Svaki povratak istom stazom je pomalo tužan i neizazovan. Zato ga maksimalno odlažemo i još malo meditiramo. Tokom kasnog popodneva ćemo se vratiti istom stazom, srešćemo mnogo manje ljudi – ostaćemo takoreći među poslednjim trekerima na planini. Biće kasno za uspinjaču pa ćemo se spustiti vijugavom šumskom stazicom niz padinu do akumulacije Ringedals koja je zapravo ono isto jezero - pozadina Trolovom jeziku. Još jedan predivan dan će biti za nama. _____________________________________________________________ (Z) Plava linija je kako smo mi išli. Crvena je ideja za neki drugi put, mislim da bi ovako bilo zanimljivo. Da se napravi ceo krug. Put do gore, neke lude serpentine, do mesta gde smo počeli naše hodanje je malko nezgodan. Prvi put sam negde u Evropi video znak da je vožnja nekim putem na ličnu odgovornost. Bio je i znak da je zabranjeno za vozila duža od 12 metara. Ne znam šta se dogodilo sa ovom čudnom železnicom (možete da guglate Trallebanen), ima je na još par mesta u Norveškoj. Bar je bilo . Prijatelj je išao posle par godina, kaže da je nije bilo, a da je nešto baš mnogo trebalo da se popne do Trolovog jezika. Kada smo mi bili nije bilo gužve. U medjuvremenu je destinacija postala nenormalno popularna... Razlog je taj što su uradili asfaltni put i ogroman parking gore. Ok, fino, zanimljive serpentine su nastale i tu, ali ovog doživljaja, ove blesave klimave železnice nema više. Ovo sam našao na netu. Destinacija definitivno "must see". Još malo fotografija:

(Z) Tokom ta dva dana bicikliranja smo naišli na više vodopada. Jedan je bio baš veliki. Uopšte to nije bilo u planu. Nismo ni znali za njega. Samo smo eto tako biciklirali i u jednom trenutku sa naše desne strane se pojavljuje njegovo veličanstvo Naravno da sam napravio gomilu fotografija, čak i neki filmić. Evo neke... Obratite pažnju na drveće. Nije malo, a deluje na slici kao da su neku žbunčići Meni se sve to vrlo dopalo, stvarno je to čudo ostavilo utisak. Nastavili smo dalje. Ne znam šta mi bi da se posle nekog vremena okrenem. Totalno sam bio iznenadjen. Na onim gore slikama je samo ono malo parče iznad puta. Tek kad sam došao kući, skinuo trekove na komp, skapirao sam da smo bili pored jednog od najviših vodopada u norveškoj, 612metara je pad vode. Njegova visost se zove Langfoss. Evo i neki linkovi... nadam se da je nekome zanimljivo i da ne davim. Inače malo posle je bio još jedan veliki vodopad. Pojma nismo imali... Ostalo za neki drugi put. Akrafjord definitvno treba ponoviti... Langfossen - Wikipedia EN.WIKIPEDIA.ORG Langfoss - One of the Tallest Permanent Waterfalls in Norway WWW.WORLD-OF-WATERFALLS.COM Langfoss is a powerful and towering 612m sloping waterfall dropping right into the scenic Åkrafjord visible from the E134 near Etne in Vestland, Norway.

(Z) Neverovatno je bilo koliko smo sreli Hondi Goldwing, mislim da je trećina motocikala bila ovaj model. Trećina su bili Harliji i to u baš velikim grupama, a trećina svi ostali. To onako generalizovano. Kada vozite bicikl i to u nekoj slabo naseljenoj zemlji, onda vozite puno vremena u tišini. E sad Harli i nije tih, V mašina kojoj maltene čuješ otkucaje srca. Mislim ti otkucaji su više kao pucanje, to je bolji opis, ali kada je jedan. Kada ih ima pedeset, e onda je to grmljavina, ali prava. Setio sam se filmova gde se maltene trese zemlja kad nailazi neka velika grupa. I tu sam video njihovo pozdravljanje, nikada pre, nikada posle. Svi mi imamo taj pokret ispružene leve ruke kada se javljamo jedni drugima. Ali ovde sam video da postoji kontakt. Kada su se mimoilazile grupe, prilazili su sredini puta sa ispruženom levom rukom. Većini je to polazilo za rukom, mada je bilo i onih koji nosu baš toliko prilazili. Možda je to članovima ovog foruma poznato, ali eto ja sam samo tada video. Ostavlja utisak itekako. Vrtim ja tako pedale, u nekim svojim mislima, prelepa priroda, maštam o princes krofnama, kad kreće zvuk motora, pa se to pretvara u grmljavinu, pa nije dovoljna jedna grmljavina nego se čuje još jedna, pa se te dve grmljavine mimoilaze prilazeći jedna drugoj, pozdravljaju, ne zaustavljaju, idu dalje... Da se vratim na ovu Hondicu, bio je to par, toga dana smo ih baš više puta sreli, čak i u istom kampu smo noćili. On vozi GoldWing-a, ona nešto manje, (mada skoro sve na dva točka je manje od ovog čuda) sećam se samo da je bilo crvene boje. Onako ženstveno mi delovalo. Prikolica je originalna, ali lik nije uklopio boje pa sam samo slikao motor. U kampu su iz prikolice izvadili i sto i stolice i svašta nešto. Hedonizam na nivou. Ko zna, možda prate forum pa se prepoznaju na slici ispod Huh, kad li će moja Hondica da se provoza nekim norveškim trajektom... tri godine živim u nadi, a sve je komplikovanije... Uvek se nadje neko ili nešto da me spreče u realizaciji. (N) Roldal mi je na mapi izgledao kao idealno mesto za početak dvodnevnog kruga biciklima: Najpre uzbrdo, serpentinama, uzanim putićem preko visokogorskog sedla, a zatim uživamo u zasluženoj nizbrdici do mestašca Sauda. Pomenuto sedlo i nije tako visoko, daleko od visokogorskog, ali obzirom na pomerenu granicu vegetacije u Norveškoj, visina 932m ipak ostavlja takav utisak. Sasvim fin pejzaž za odmaranje duše Norveška nema problem sa strujom. Skoro sva struja se dobije hidro-centralama. Sreli smo puno akumuacionih jezera. Lako je njima da se zezaju kad toga imaju gomilu. Onda to puste nekim cevima, pa negde dole bude neka hidrocentrala koja pravi struju. Ali nigde nismo videli da je nešto uništeno, da su jezera presušila, da je neko pakovao reke u cevi i sl. Samo po obali može da se prepozna da je to akumulacija. Iako su skupa država, struja nije. Od Saude put pedesetak kilometara vodi pored Aknefjorda, usput stajemo da se divimo jednom vodopadu – a kasnije popodne počinje kiša pa nam vodopadi nisu bili potrebni. Ovog puta smo samo navukli kabanice i pravili se da ne primećujemo kišu, u Norveškoj je to najbolji recept za preživljavanje. Bez problema ovaj dan prelazimo 120km, tako da nam za sutra ostaje još stotinak. Jedan od nebrojeno vodopada, ni ime mu ne znamo ____________________________________________________________________ Treći jul ponovo sunčan, a pred nama je deonica koja na mapi i ne obećava nešto posebno. Krug sam odabrao stavljajući kartu na one serpentine koje već imamo u nogama, a ovaj ostatak je samo običan put koji moramo preći da bi smo se vratili u Roldal. Međutim, kao što to često biva – kada se ne nadaš, imaš veliku verovatnoću da se prijatno iznenadiš i nabasaš na neku, među turistima još neotkrivenu atrakciju. Ovog puta nam se to i desilo. Najpre se od glavnog puta odvaja biciklistička staza koja prolazi kanjonom pored brojnih slapova i mini vodopada. Meni je to bilo simpatično, ali Zoranu koji voli vodu izgleda još simpatičnije. Naime, negde pri kraju te staze sam stao da ga sačekam i čekao i čekao i čekao. Već sam se brinuo šta bi sa njim, kad – eto njega sa osmehom razvučenim preko celog lica i fotoaparatom u rukama i objašnjava kako je snimao slapove. Hajde, drago mi je da je oduševljen, ali voda kao voda... Prati nas u raznim oblicima (fjordovi, jezera, vodopadi, kiša, slapovi...) tokom celog putešestvija i nisam baš imao predstavu kako to može ostavljati utisak gledajući je na malom ekranu kako se pomera i žubori. Rullestadjuvet Gorge: Međutim, ni ne slutimo da glavno tek dolazi. Bližimo se jednom velikom tunelu i jasno nam je da kroz njega biciklima nećemo proći. Tunel nije za ovce i bicikliste. Moramo okolo... ...ali, ne bunimo se! Alternativni put... (Z) Gde god da kreneš, neki vodopad ima sigurno. Ali se nisam proslavio sa fotografijom. Umor me je stigao, nakljukao sam se bio isotonikom i whey proteinom da bih popeo ove serpentine. Stvarno ih nisam očekivao za kraj dana. 8-10 sati smo provodili u vožnji obićno) Na mapi je stidljivo nacrtana obilaznica paralelno sa tunelom, ali u realnosti je to izuzetno atraktivan planinski putić koji vrluda krajem koji me podseća na Dolomite. Priložene fotografije će zameniti moje dalje opise, samo ću reći da je ovo bio više nego dostojan kraj ovog prelepog dvodnevnog izleta. ...sa bonus serpentinama i ... bonus jezero. I bonus neke baretine... recimo a la Marinkova bara, ili neka lokalna bara... ma voda svakako . Ozbiljan trpezarijski sto. Možda u medjuvremenu stigle i stolice? Veče koristimo za novo pomeranje baze. Sada autom prolazimo kroz pomenuti tunel i preko gradića Odda dolazimo do podnožja Trolltunge (Trolovog jezika). _____________________________________________________________ Još neke fotografije, eto tako...