Jump to content

Moto Zajednica

Kiza Pirat

Članovi
  • Broj tema i poruka

    100
  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

Reputacija u zajednici

227 Excelent

O članu Kiza Pirat

  • Rank
    Svrati ponekad
  • Rođendan 14.07.1969.

Profile Information

  • Pol
    Muškarac
  • Lokacija
    Belgrade
  • Interests
    Skitanja i skituljanja...
  • Motocikl
    Honda CBF 1000 FA

Poslednji posetioci profila

723 profile views
  1. Nisam probao, ali mislim da ne rade, neki takav format.
  2. Da li nekome trebaju te vojne karte kalibrisane za Locus? jesu one stare, ali imaju neke detalje koje nemaju druge. A recimo da je moguće koristiti i providnost, tako da učitate regularnu neku kartu, a onda preko nje tu vojnu...
  3. Od 2021. godine ne očekujem ništa super. Nisam pesimista, ali mislim da je bolje tako, bolje da se obradujem nego razočaram. Recimo ako bude kao ova, po pitanju tih granica. Po BiH se može lepo vozati, u Trebinu PCR, pa sa njim u CG... U CG ima svašta lepo da se vozi, plus more. Posle toga sleduje Albanija, tu ima nekih novih puteva, finih krivina sa kvalitetnim asfaltom, doduše i sa ovcama ponegde. Cene su ok, pa preko Kosova u SRB a i tu ima svašta da se upozna. Realno je da bude tu i Rumunija i Bugarska. Lepih puteva i krivina na pretek... Javlja mi se da bi Grci morali malo da budu otvoreniji, ipak je to zemlja koja živi od turizma. Imamo i Tursku, ako se nje dočepamo, pa samo nebo nam je granica... Ne treba očajavati, samo pozitiva Sada dolaze hladni dani, pravo vreme za planove. Pa kako nam bude. A biće dobro
  4. Bitno je da će nas pamtiti
  5. Hvala puno... Sedište fabričko. Pa da kažem da je sasvim ok. S obzirom da sam bicikl mogao da vozim 8-10 sati, mislio sam da ću na motoru moći neogranićeno. Ipak je to fotelja u odnosu na ono malecko na biciklu. Al sam se malo zeznuo Nije baš tako. Zaštita od vetra takodje fabrička, i mogu slobodno da kažem, katastrofalna. Nisam pristalica energetskih pića, ali sam primetio da u drugom delu dana jako dobro dodje neko. Ovo je prošlogodišnje putovanje, ima i od ove godine, bez nekog plana sam kranuo, samo da se vozam, na kraju stigao do mora. Bez testova, bez karantina, bez vraćanja kada je vlasti dunulo... Imam neke ideje za putovanje, ali mi za sada realizacija ne ide baš najbolje. Hteo sam da ponovim neke cikloture, i da malo proširim. Već sam negde napisao, ovi moji ukućani imaju moju vudu lutkicu i drže je negde pod ključem u nekom kavezu. Samo da ja nigde ne mrdam, to im životni moto Za sada im dobro ide, ne znam samo dokle Motor je fenomenalna naprava, oduševljen sam... sve ostalo je manje bitno
  6. Selo Dojkinci, ideš do kraja sela, nekada valjda karaula, sada neki fensi planinarski dom. Ispred doma imaš mesta za kampovanje, česmu, poljski wc, stolove i klupice... dojkinačka reka je pored... Odatle kreće makadam ka Vodopadu Tupavica, Arbinju, itd... Stara planina je dosta velika, Midžor jeste najviši vrh, ali je možda i najmanje zanimljiv. Popneš se gore asfaltom i za nekih 3-4 sata odeš do vrha pešaka i vratiš se. Znatno duže i pravi uspon je ako kreneš da hodaš iz Toplog Dola. Ali tu ostavljaš motor jako dugo i treba dobra kondicija. Imaš svašta zanimljivo tamo, planiraj više dana od jednog vikenda
  7. Pa gledaj, ako ćeš da putuješ motorom i kampuješ najviše ima smisla da koristiš benzin iz rezervoara. Dosta je praktično jer ne nosiš nikakve boce plina, flaše alkohola ili medicinskog benzina. Nedavno sam baš iz tih razloga oformio neki, takodje ruski gorionik na benzin, ali neka planinarska varijanta. Očistio i ubacio pored jednu malu bočicu alkohola za paljenje i crevo od infuzije, da mogu lako da vadim gorivo. E sad, možda ovome tvom ne treba to malo alkohola za brže zagrevanje, jer imaš tu pumpicu sa strane. Sipaš alkohola u tu posudicu oko samog gorionika i onda upališ. Kad se malo zagreje otvaraš ventil. Ne znam kako ide sa tim modelima koji imaju opciju te pumpe, moj to nema. Proveri kako radi pumpa jer hoće da se isuše od stajanja i da ne prave pritisak koji je potreban. Neki takav sam video na delu na nekoj plovidbi, čovek je skuvao pun kotlić kukuruza sa njim. Nisam moga da verujem kada sam video da je provrila onolika količina vode. Proveri digtunge ako već nisi, to im je najveća mana. Nemoj da pališ u šatoru, pogotovo nikako ponovno paljenje. Hoće pod pritiskom da izbaci malo benzina sa strane i onda gori ko buktinja. Prvo paljenje, sve ok, zagreješ, nadrukaš, upališ, malo dodrukaš ako treba, ali najčešće ne treba jer kako se zagreva tako raste pritisak i isparava više benzina. Nemoj da sipaš mešavinu, isprobano, ne valja Možda ima neki klip na YouTube? Kod rusa obično treba škola za sve što naprave. Obuka kako se koristi. Ja imam malo strah od tih naprava na benzin. Nekad sam koristio na planinarenjima, sada nosim plin. Ali više puta sam zbog plina ostao bez toplog obroka. Problem sa standardom, sa kvalitetom bočica i sl. Definitivno je zahvalno u moto priči imati nešto na benzin, ali hoće to sve malo da zeza. Čak i kupovina nekog skupog gorionika nije garancija da će raditi kako treba.
  8. Jedan auto sa nekim natpisom, tipa "kontrola saobraćaja". To je sve što sam video tokom prolaska kroz Kosovo. Policije nigde. Valjda zato tako i voze. Ova situacija sa guranjem automobila je znatno ređa od kako sam na motoru, na biciklu je to suludo često. Ide ti u susret i pretiče. Sve je u redu kada je to auto, ali kada je kombi onda letiš pored puta... doživljeno... jednom me kamion gurao sa puta i na kraju zakačio... onda na granici čovek otvorio vrata kada sam se provlačio i bacio me u suprotan smer preko nekih stubića, pred neki kombi, srećom išao čovek lagano pa me obišao... itd...
  9. Sada smo u najboljim godinama, jer u boljim nikada nećemo biti Kaže jedan moj drugar. Iskreno se brinem šta donosi sledeća godina, šta će biti sa tim granicama i šta nam to rade. Daj bože da se sve ovo sredi i da se ponovo vozimo ko ljudi. U planu je tri nedelje u avgustu u CG. U planu je naravno i neki veliki put, pa gde god. Videćemo šta će biti sa planovima, svakako hvala na pozivu, upisano Vrlo rado
  10. Ma stavio bih ja još više fotografija, nego sam se maksimalno kontrolisao. Radila je auto-cenzura samo tako. U početku, kad još nisam imao ideju gde ću, baš sam dosta fotografisao, posle sve manje i manje...
  11. Ako je sporije onda duže traje U Beogradu se na onom parčetu autoputa što ide kroz grad uvek držim leve strane leve trake. Tako sam nekako najsigurniji i od onih u desnoj ako krenu levo bez da to najave. Na pančevcu svi idu polako, tu mi čak svejedno. Ali posle tvog komentara ću malo da obratim pažnju. Mada sam se svašta nagledao na tom putu, posebno ono parče kad se skrene desno, koje nije autoput. 120 mi krstareća brzina Ako je vožnja po autoputevima, i idem brže, recimo 170-190, posle više sati počinje da mi smeta buka. Inače obožavam zvuk Hondice, i ovako uvek uživam, ali tada počne da mi ne prija. Ne uživam baš previše u brzoj vožnji. Možda će se to promeniti, videćemo šta će reći vreme Nego jesi ti negde video policiju na Kosovu? Neki radar? Neku kameru?
  12. Hvala ti... Pa da, sve je ovo već voženo i opisano, svašta sam ja tu mogao još da obiđem. Do mora je sve bilo ok, ali na moru je baš počelo da mi nedostaje društvo. Vidiš baš u tvojoj Budvi sam i krenuo sa kampovanjima i zavoleo. I uvek sam kretao na more sam, i onda tamo nadjem društvo, ostanem po mesec dana... bilo fenomenalno... Ali sada nigde nikog za druženje, nešto malo matorih stranaca ostalo. Ono i što je došlo je pobeglo u četvrtak do 18h.
  13. Hvala puno za ovo "pitak i lagan stil pisanja". Kad bi samo to mogla da vidi moja profesorka iz srpskog jezika iz srednje škole. Maksimum mi je bila dvojka iz pismenih. A usmeno i književnost 4 ili 5, pa joj ništa nije jasno, pa je nekada znala i ceo čas da me ispituje. Inače mi je ovo pisanje išlo nekako baš teško, pogotovo put do mora. Pre nego što sam počeo sam imao nekoliko ideja kako bi trebalo, i sve su mi delovale fino, i onda je to sve isparilo kada sam počeo. Rečenice su se baš teško nizale, sa mnogo sporednih aktivnosti... A stvarno sam želeo da lepo ispadne, i baš sam krenuo što pre, dok je sveže, jer ko zna šta ću sve posle da zaboravim
  14. Dan povratka, valjda deseti... Jedva čekam polazak, ali uopšte ne žurim. Za doručak sam ispraznio špajz koji nemam, spakovao se, istuširao ko čovek, platio u kampu, pozdravio sa ljudima koji tu rade. Već se jako dobro poznajemo, i neverovatno je kako se trude. Bukvalo uvek dotrče kad god vide da mi nešto treba, da hoću nešto da ih pitam. Inače sam baš bio neodlučan kuda da idem. Bilo je opet više verzija: Klasika, kako se ide sa mora, nisam to vozio motorom, tako da “što da ne?” Imam i jako dobre prijatelje u Podgorici, bio bi red da se vidimo... Da udjem u Albaniju, pa Skadar i onda da pratim granicu, da izvozam zanimljivi put sa puno krivina i serpentinama... Već izvozano biciklom ali u kontra smeru. Ovde me brinulo malo da li bih mogao da imam problem pri ponovnom ulasku u Crnu Goru iz Albanije. Iz tog razloga sam tražio prilikom plaćanja u kampu da mi daju neki dokument da sam boravio već u CG, ali ko za baksuz ni jedan karton za boravak nisu imali. Na kraju mi štampa neki račun, tu imam podatke gde sam bio... Da idem autoputem preko Albanije i Kosova. Autoput u tom trenutku nije bio baš u svim navigacijama, zato instaliram neku koja ga ima. Spreman sam bio i za tu varijantu. Do GP Merdare imam nekih 340km, taman ok za jedan dan, noćim kad uđem u Srbiju Da idem na Ohrid, pa Makedonija. Ova varijanta je prva odbačena. Samo tri sata sam imao za tranzit, ne vidim zašto bih išao da samo prozujim. Ništa ne mogu da posetim. Verzije kroz Albaniju su imale i još jedan dan kod njih na moru. Toliko mi je davala lufta vremenska prognoza koja je najavljivala kišu za dva tri dana. Posle bih išao nekako ka Zaječaru i vraćao se Djerdapskom magistralom. Taman da napravim poređenje vožnje pored Drine za onom pored Dunava. To su bili planovi, a realizacija je ispala malo po planu, malo mimo plana. Uostalom, kako to obično i biva Ne znam da li nešto može da me učini srećnim kao sedanje na motor. Polazak negde. Kako je to bio fenomenalan osećaj kada sam okrenuo ključ, stisnuo dugmence, kada se začuo taj dobro poznati brrrrrmmm... Pažljivo silazim sa brdašceta bez upadanja u pesak, mahnem još jednom i krenem laganice ka Albaniji. Odabrao sam najmanje zanimljivu varijantu, ali nikada nisam bio na Kosovu, pa eto prilike. Goriva imam malo, znači prvo do pumpe. Benzin za Hondu, vodu i neko energetsko piće da se nađe za mene, proverim pneumatike, raspitam se oko ulaska u AL, da li mi nešto treba, oglođem jedan burek u pekari preko puta, ubacim Merdare kao cilj u navigaciju, proverim da li je lepo rutirala... sve je ok, pripreme gotove, vožnja može da počne. Baš sam poranio, 13h je već Navigacija nema pojma kuda da me vodi do granice, ne slušam je uopšte. Idem za Vladimir, taj deo mi je poznat, put je zanimljiv, ali svi nešto voze laganica. Iako ne žurim, obišao bi ih, ali voze kao kolona, a prvi automobil ima crvenu zastavu sa crnim dvoglavim orlom. Ajd reko da ne čačkam mečku, verovatno ne bih imao nikakav problem, ali ko zna. Posle nekog vremena svi skreću desno. Nema više gužve, mogu malo da ubrzam... Stižem do granice, ima dosta automobila, znam od ranije da pešaci, motori i bicikli ne čekaju, ali sada gledam gde bi to moglo da bude, nigde ne vidim znak za motor. Autobusi, automobili i pešaci, to je to. Ne bih da se guram napred, čekam, kad sa desne strane otvara čovek vrata i kaže mi da ne čekam, da idem samo napred, tu sa leve strane da prođem kao pešak. Ok, to mi je bilo dovoljno, idem napred, malko rezervisano, doživeo sam u nekoliko navrata neprijatnosti na graničnim prelazima, nikad mi nije svejedno. Ali ovde stvarno nisam imao razloga za brigu. Sa crnogorske strane vanredno ljubazna policajka, lepo smo se ispričali. Kaže mi da me je videla, i da sam još bio daleko, planirala je da me pozove. Vrućina je, onima u kolima je lako, meni je teže, nije baš tuda predviđeno za motore, ali eto oni to tako rade da nam olakšaju. Oduševljen sam, ovaj prelaz je stvarno super rešen. A ni ne čeka se dva puta, sa druge strane zida je albanski policajac kome ona predaje moje kartice, on popunjava nešto na ekranu, nešto ne ide kako treba, ali ipak sve završava. Mogu da idem dalje, super. Javljam kući kako idem dalje, kojim putem, deluje mi da su se navikli, uopšte se nisu nešto bunili, pomirili se sa sudbinom izgleda. Mrzelo me da menjam kartice, ostala mi u mobilnom crnogorska, promeniću to kasnije, nije hitno... Kroz Albaniju nema nešto puno saobraćajnih znakova, samo s vremena na vreme tabla sa dva znaka, ograničenje 50km/h i zabranjeno preticanje. Piše nešto, ali to ne razumem. Put je sve vreme suviše dobar da bih vozio samo toliko. U par navrata sam stao da fotografišem. Neka dva hotela su mi bila zanimljiva, od prvog sam pomislio da je neka tvrđava. Taj deo nisam slikao, trebalo je da se vraćam, a to me malko mrzelo. Kakve veze ima dvokolica i konji pojma nemam, ali eto zanimljiv detalj. Naravno kiča ima i kolko hoćete i kolko nećete. Terasa definitivno ima dobar pogled i na reku i more. Drugi hotelčić Fini detalj je da hotel ima i kamp, to se ne sećam da sam negde video. Ali ovo je zemlja kontrasta. Ima nekih stvari koje mi se sviđaju, ima drugih koje mi se ne sviđaju, a ima i nekih koje su mi vrlo čudne. Skadar je fino mesto, ima svašta lepo da se vidi, nije ni skupo. Ali eto neka stara zdanja se još drže. A izgleda imaju neki ugovor sa Mercedesom Sam grad sam maltene prozujao, stao sa strane da slikam tvrdjavu i nastavio. Zato podmećem slike od pre tri godine. Valjda se nije nešto promenilo. Prva je nova, sve ostale slike iz i sa tvrdjave su bajate. Kada sam polazio kao odredište za danas nisam stavio neko mesto na obali, a kao imao sam plan da negde provedem još jednu noć. Ne znam zašto sam to uradio, ali nekako podsvesno mi se vozilo, dugo sam čamio u onom kampu, išlo mi se negde dalje. Ono što stoji, je da ništa nisam lepo video što bi me privuklo. Nisam došao do mora, nekako se ranije put odvajao levo. Nije odmah počeo autoput, ali je i ovo bilo dovoljno široko. U par navrata sam imao obaveštenja da uskoro počinje. Nije me privlačila vožnja autoputem, to sve više doživljavam kao “prazne kilometre”, one koji se prelaze, a u kojima se ne uživa. Ali malo sutra, ovaj put nije bilo tako. Možda još nemam pojma, možda grešim, ali po meni je ovo Auto-put koji obavezno treba da se vozi. Pa maltene nema ništa ravno, samo krivine i goredoliranje, sve vreme. Jedva u par navrata nalazim malo pravca da napravim neku fotografiju, da me neko ne pokupi. Svaka čast projektantu puta, mislim da su ameri ovo radili, možda je glavni projektant ljubitelj vožnje motora? Drim, e sad koji je na slikama ne znam, Beli, Crni ili samo Drim. Izgleda kao akumulaciono jezero, a na Google maps piše i jezero Fierza. Pa sad ... Nisam jurcao, a da li sam poštovao ograničenje brzine, pa to ni ne znam. Kako da zvanično priznam da nisam? Niko živ ne poštuje ograničenja, maltene od granice sam to imao prilike da vidim. Zato obično gledam da se malo zakačim iza nekoga, naravno na odstojanju, nešto sam višlji od kola, mogu da vidim više napred, pazim da ne bude policija, a uvek sam spreman da elegantno prođem sa leve strane ako treba. Ali nije trebalo. Naravno nisam uvek tako vozio, izluđivali su me nekada sa obilaženjem. Ograničenje recimo 80, ja idem 120, a svi živi me obilaze?!? Prosto se obradujem kad stignem nekoga, ili kad neko vozi iza mene. Takvih je bilo malo. Ova vožnja nije dugo trajala, došla naplatna rampa, 2,5 eura ili 330 tih njihovih para. Kurs je sličan kao euro-dinar. Plaćanje u eurima, imao sam u tank torbi spremljen sitniš. Sledeće usporavanje je granica. Iznenadila me je gužva. Čekam, ne guram se ni pod razno. Ovde nema za pešake, nema ni za motore. Dolazim relativno brzo, dajem dokumenta, ne obraćam nešto pažnju na uniformu, policajac ko policajac, logično mi da je albanski, kad mi se čovek obrati na čistom srpskom jeziku. Ali onome kao iz udžbenika, bez ikakvog naglaska. Videlo se da se potrudio da priča sa mnom na mom maternjem jeziku. Mislim da mi je čak i rekao da ne moram da skidam kacigu, veruje on da sam to ja I tako priča on sa mnom, odakle idem, kuda dalje planiram? Neka pitanja deluju onako službeno, ali većina je bila više radoznalosti radi. Lepo smo se ispričali, vrlo ljubazan, nasmejan čovek. Baš onakav kakav treba da bude neko ko ti otvara vrata svoje zemlje. U tom trenutku to još nisam znao. Skapirao sam tek kasnije, kada sam stao sa strane. Bilo je to novo iznenađenje, prvo onaj zajednički prelaz između CG i AL, a sada još izostaje taj AL. Znači samo policija Kosova na ulasku. Autoput se nastavlja, ali je širi, nema krivina toliko, asfalt mi deluje jako kvalitetno. I dalje vozim 120, ponekad malo ubrzam, i dalje me stalno obilaze, ali sada ima i tabli sa brojem 130. U početku sam se držao malo desno, ali me obilaze previše blizu, čak neprijatno blizu. Dva automobila, tačnije SUV-a su me baš previše blizu obišla, maltene da mi branikom zakače prednji točak prilikom vraćanja u traku. Svestan sam ja da treba brže da vozim, ali koliko to brže, i da idem preko 150 obilazili bi me. Jedan moj drugar kaže, kad voziš motor moraš da si najbrži, jedino si tako bezbedan. Ovde to ima logike, samo što sam ja krenuo da primenjujem drugu tehniku. Pomerio sam se više levo i pratim u retrovizoru njihovu putanju, ako vidim da gazi belu liniju kada prolazi pored, samo se pomerim desno. To svakako brže radim od njih. Više nije bilo problema. Znam da je više bajkera išlo motorima preko Kosova ove godine, i ne sećam se da se iko žalio. E sad da li ih je bilo više ili su brže vozili od mene, to ne znam. Mislio sam da je RedBULL. Slikao zbog ove konzerve, posle naišla i fabrika Negde u nekom upustvu sam pročitao da kada se voze koferi na ovom motoru da se ne vozi preko 120km/h. Ne znam da li to stvarno treba poštovati, ja sam ih vozio znatno brže pa ništa nisam primetio. Sada eto tako, u granicama ograničenja sam bio veći deo. Najviše nisam jurcao zbog straha od policije, ali to je bio totalno bezrazložan strah, sve vreme vožnje policiju video nisam. Bukvalno od granice do granice. Sam autoput je besplatan i traje do Prištine. Imao je jedan krak ka Makedoniji, ali to ovaj put nije bilo zanimljivo. Stao sam na pumpi da natočim gorivo, Shell mi je bio izbor, ulivao mi je najviše poverenja. Valuta su Euri, cena sasvim fina 0.98E je litar. Pumpadžija je natočio toliko da je postojala opasnost prilikom zatvaranja rezervoara da malo prelije. Gledao čovek sa zaokruži na 11E Sam grad sam obišao okolo, ali periferiju sam možda malo zakačio, taman da posetim neku pekaru. Neke druge ideje nisam imao, ni želje. Bar ne za ovaj put. Komunikacija samo engleski, nit ja znam albanski, nit devojka koja radi srpski jezik. Pakuje mi burek u kesu, ama jok, ovde ću da jedem. Nije to očekivala. A burek i nije bio neki. Slika pekare ispod, pa možda bolje da se preskoči. Inače sama pekara jako posećena, stalno neko dolazi da kupuje nešto, a izbor nikakav. Moguće da je bilo kasno i da j pre podne bolje. I tako ja sedim i posmatram te što dolaze, baš je upadalo u oči kako se zagledaju u registraciju. Ali niko mi ništa nije rekao. Treća glupost na putovanju. Sedam na motor, taman da upalim kad nema ključa. Krelac, stavio sam ga u tank torbu, a nju zaboravio u pekari. Oduzeo sam se u trenutku, srećom sve ok, čekala me na stolici, gde sam je i stavio. Nastavljam dalje... Prvu glupost sam zaboravio da ispričam, još na početku, u Krupnju, zaključao topcase i ostavio tako ključeve da stoje u bravici i otišao u obilazak grada... I to prošlo ok.... sreća prati smotane No da se vratimo na priču. Do granice više nisam pravio pauze, put je bio sasvim zadovoljavajući. Ne znam baš tačno ali mislim izmedju 330 i 350 km da je bilo od polaska iz Ulcinja do ulaska u Srbiju. Pošto je veći deo bio autoput, samo vožnju nisam osetio. Bukvalno sam bio skroz odmoran, kao da nisam ni vozio. Vreme je bilo za još jedno druženje sa policajcima, a ovaj put i sa carinikom na ulasku. Mnogo se trubilo na medijima o tome kako po ulasku u zemlju se dobija neko upustvo šta treba da radimo, kako treba da se prijavi elektronskim putem, itd. Baš me zanimalo kako će to da izgleda. Ali sve to je izostalo, niko meni ništa nije rekao da trebam da uradim. Sa policajcem sam se lepo ispričao, naravno da ga zanimalo gde sam sve bio, gde idem dalje. Kako je moja vožnja na ovoj turi napredovala, tako se prvi deo priče povećavao, a drugi smanjivao. Onda je došao na red carinik. Čovek baš temelno radi svoj posao, sva živa vozila pregleda i to detaljno. Ja mu naravno po tom pitanju nisam zanimljiv, ali se i on isćaskao lepo sa mnom, pa nastavio dalje da pregleda. Inače ja i dalje crnogorsku karticu u mobilnom, ubaciću kasnije, ima vremena... Moji pokušavaju da me dobiju, nisam dostupan, viber ne radi... da li sam prošao Kosovo? Postaje hladno, baš hladno. Oko 18h je bilo, okolo su brda kreće sumrak, gledam neko mesto za kamp, ali ne vidim ništa zanimljivo. Put je jedva upotrebljiv, rupa nema, zakrpa ima. Inače bi bio lep za vožnju, samo da je asfalt bolji. U glavi već smišljam rezervnu varijantu, ako ne nađem mesto za kampovanje da posetim rodbinu u Nišu. Udaviće me sa hranom, mnogo su naporni po tom pitanju, ali nema veze. Ionako sam preskakao obroke prethodnih dana. Ali sve vreme imam želju da se još vozim, nekako sam se baš uželeo vožnje. Video sam par mesta zgodnih da postavim šator, ali idem dalje, Niš je sve više kao definitivan. Prokuplje samo prolazim, malo lutam doduše, pa na kraju menjam u navigaciji ono Merdare u Niš, vračam se gde sam omašio skretanje, uveliko je već mrak. Baš je bezveze što je kratak dan. Izlazim opet na autoput, moram malo tako, pa se onda isključujem. Nije mi dobro prolazno vreme, do te rodbine nema šanse da stignem pre pola deset izgleda, ko za baksuz vidim na tabli da ime nekih 250 i koji kilometar do Beograda. U glavi mi da sam na dva sata od kuće, da treba da promenim karticu, da pozovem moju nežniju polovinu, pa ona da se javi sestri, pa ovo pa ono... sve to traži vremena, Niš je velik, ima više ulaza, na koji da idem... a na sve to mi se i dalje vozi. I tako, odlučujem da vozim do BG, kad je već tako blizu. Nekako sam srećan što sam tako odlučio. Hladno mi je, nisam naviknut na ovu zimoću posle one topline na moru. Naravno da imam tople garderobe, poneo sam. Ali mi se čak ni za to ne prekida vožnja, ko da će neko da mi ukrade igračku pa je ljubomorno čuvam. Na kraju kad je postalo neizdrživo stajem na parking iza neke pumpe. Mrzi me da stvaljam termo postavu u jaknu, nego oblačim neki duks, nešto što baš volim jer ima malo duže rukave, sa onom rupom za palac, pa mi ne probija ladnoća između rukavica i rukava. Nemam duboke rukavice, a zašto nemam, e pa pojma nemam. I tako se ja tu nešto kao trontam u mračku iza parkinga kad staje Reno Klio, poznat mi auto, išao sam sa tom prijateljicom da ga kupi, ali cvrc, za volanom je neki tip, čak i on deluje poznato, ali se ne uklapa uz taj autić. Izlazi jedna devojka, ma i ona mi nešto deluje poznato, ali ne mogu najbolje da vidim, mračan parking. Dvomim se da li da krenem ili da priđem, i na kraju: -Ceco! Ajoj vriske, prvo Ceca, pa iskače sa zadnjeg sedišta Mira, pa Aca, Goksi... Goksi bi se radovao da zna da se raduje, ali nema veze. Kakav susret, i to tek tako slučajno. Kakve su šanse da stanemo tako iza pumpe. Oni sa nekog planinarenja višednevnog, ja eto sa neke višednevne vožnjice. Situacija koje mi baš popravlja raspoloženje i daje neku snagu. U razgovoru sa njima sam shvatio da ja jedva govorim koliko sam se smrzo. Ali sam srećan, oni takođe, fenomenalan susret. Nema veze što ne znate ko su Mira, Ceca, Aca, Goksi... to su moji prijatelji koji se tako pojavljuju u ovoj priči na potpuno nebuloznom mestu. Nisam ja neki pisac, pa da znam bolje da ispričam, ja to eto ovako. Moramo da se rastajemo, neko od njih ima poslednji bus u pola sata do ponoći. Kreću oni, malo kasnije i ja za njima. Odmakli su mi, morao sam baš da zavrnem gas da ih stignem. Pre toga zbog zimoće sam vozi jedva 100 na sat. Sada sam baš žestoko ubrzao. Prilagođavam se njihovoj brzini, držim rastojanje. Lakše mi je kad vozim iza nekoga po mraku. Oborena svetla su baš kratka, a duga svetla smetaju vozačima iz kontra smera. Ovako lepo imam njih ispred, i milina. Vrlo brzo sam shvatio da se nisam dovoljno dobro obukao, počinjem da cvokoćem, a onda da se tresem, mislim da sam par puta mrdnuo motor koliko sam se tresao od hladnoće. Ali ne pada mi na pamet da stajem sa strane, izgleda ću radije da se smrzavam nego da se obučem kako bi trebalo. A ni nema baš toliko puno do Beograda. Sat vremena plafon. Bar tako bi trebalo da bude... Stajem na pumpu, treći put danas. Imam dve crtice od pet, ali reko bolje da natočim. Naravno opet do vrha. Prijatelji su mi odmakli, više nema šanse da ih stignem, ali nema ni potrebe, sada je već dosta vozila na putu, nisam više usamljen. Uskoro uopšte nisam bio usamljen, zastoj, i to ogroman, ispred kamion, frka da li će me onaj iza videti, palim sva četri, pravim rastojanje, pratim stanje iza. Sve prolazi fino, više vozila je stalo iza, odahnuo sam. Ali šta sad, kolona se kreće 3km/h. Ne vredi, nema šanse da držim ravnotežu pri toj brzini. Mislim da me malo i stiže umor, plus što mi je hladno. Imam ozbiljan problem kako dalje. Malo se pomažem nogama, sve se nadam da će se malo ubrzati, ali jok. Nema druge, prebacujem se u zaustavnu traku. Ne vozim tuda poodavno, ali sa motorom umem ponekad, kad je gužva. Pratim stanje u retrovizoru da se ne pojavi policija, ne znam šta je ispred mene, a gledam i ispred, sve vreme spreman da se ubacim između kamiona koji su zaposeli desnu traku. Dobro mi je to išlo, dok nisam naišao na šleper i auto koji su isto uradili što i ja. Niko ih ne pušta, prebacujem se u srednju traku sada, ali ne vredi, nemam više gde. Tri kolone koje ne odustaju od onih 3 na sat, samo što nekad i stoje. Ovo mom kvačilu ni pod razno ne prija. Nekako ipak obilazim dotične i opet sam sam u zaustavnoj traci. Stižem na čelo te gužve, Radovi su na putu, sve prebacuju u suprotan smer. Nigde nema policije, što i nije tako loše ispalo. Nekako se provlačim i laganica. Opet vozim, lagano se sve to ubrzava, i završava. Putarina 450 dinara, još jedna od prednosti motora, negde duplo jeftinije, negde se ne plaća... supeeeej Kod Bubanj potoka je završeno moje druženje sa autoputevima, a bilo ga je i previše za jedan dan. Ostalo je vozikanje ulicama periferije ovog grada, osećao sam se fantastično, srećan ko kuče u liftu. Uvek se osećam nekako posebno kada prolazim kroz ovo moje naselje posle neke dugačke vožnje. Tako je bilo i sada. I dalje nisam promenio karticu, ima vremena... moji nemaju pojma da dolazim. Ali izgleda su izdresirani na zvuk motora, čuli su me kako se kotrljam niz ovu kaldrmu. Pa šta da kažem obradovali su se. Bar na početku, posle su dobili želju da me ubiju, pa su se ipak predomislili, a dobio sam i šnenokle. A i napokon sam promenio karticu u mobilnom, izbacio crnogorsku, stavio ovu moju zvaničnu, pogledao kome se sve nisam javio... čak mi i to bilo lepo... Ovde se završava i poslednji dan ove moje male mototuturice. Statistika poslednjeg dana je nekih 650 kilometara za 9 sati. Hodao skoro da i nisam A nekih dva sata sam izgubio na granice, pumpe, burek, vodu, energiju, fotografisanje, radovanje sa prijateljima... Ceo put je izašao oko 1700km, što i nije neka kilometraža. Polako stičem neku predstavu o prednostima i manama moto putovanja. Jasnije mi je šta treba da očekujem, a šta ne. Motor ne može da se poredi sa bicikliranjem i pešačenjem kada je uživanje u prirodi u pitanju, ne mogu ni toliko da fotografišem. Ali je sama vožnja ono u čemu uživam, to je ono što me čini srećnim. I što više učim i stičem iskustvo to je ta vožnja lepša i zanimljivija. Automobil daje taj neki komfor, to stoji, ali ne bih poredio motor i kola, jednostavno motor je zakon, bar za mene. Nekada u beogradskoj gužvi, kad prolazim pored nekog besnog tipa u kolima, dođe mi da mu kucnem na staklo i kažem da kupi motor, da batali tu konzervu, da neće biti tako nadrndan i da će biti srećan. Nadam se da nisam previše ugnjavio i izvinite što jesam ____________________________________________________________ Nema više _____________________________________________
×

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja