Juce sam video u prolazu jedan sivi kod Delta City-ja oko 5 popodne, mocno izgleda. Sent from my iPhone using Tapatalk

Jesi li zadovoljan, imas li zamerki nakon 3 godine? Ja sam vozio 750 do skoro, bas mi je odgovarao cak i na duzim voznjama, a sad se dvoumim da li da uzmem 1000 naked-a ili da predjem na neki touring motor. Probao sam Tracera 9 pre dva dana, gledam i GSXS-a GT verziju ali mislim da Eurosumar nema probni. Sent from my iPhone using Tapatalk

Vozi li neko možda novi model? Sent from my iPhone using Tapatalk

Prodata jakna. U zdravlju da služi kolegu. [emoji4] Može lock. Sent from my iPhone using Tapatalk

Taj sam [emoji2] Visok 183 cm, težak 73 kilograma. Može komotno i za teže osobe. Sent from my iPhone using Tapatalk

Ovako izgleda kad se obuče. Sent from my iPhone using Tapatalk

Seventy Degrees crno crvena moto jakna. Kupljena u Yamaha Barel-u. Plaćena oko 150 eura.
M veličina. Sertifikovani štitnici na laktovima, ramenima. Džep za ledjni protektor. 
Lufteri. 
Bez oštećenja. 100% vodootporna, poseduje skidajuću zimsku postavu. Na KP sam stavio cenu 65 eura. Može proba na Novom Beogradu. Broj telefona: 0637000424. Cena 50 eura Sent from my iPhone using Tapatalk

Ovaj vizir odgovara i za Scorpion EXO-R1 i za EXO-520. Sent from my iPhone using Tapatalk

Svaka čast za gest! Sent from my iPhone using Tapatalk

Da vratimo temu na vrh gde i zaslužuje da bude: Cizme Sidi 2500 Sent from my iPhone using Tapatalk

RPHA70 je najtiša kaciga koju sam nosio. Sad nosim Scorpion EXO1400 Carbon Air, slične je cene, lakša, lepša i za nijansu bučnija. Sent from my iPhone using Tapatalk

Pozdrav iz Bloka 45! Hvala! Imaću u vidu. Mada radije ne bih preradjivao, uzeo bih Bagster sedište pravljeno baš za GSX-S 750. I vozačevo i suvozačevo. Ima u Louis-u da se naruči i košta oko 300 eura. Verujem da je pravljeno tako da ne menja položaj sedenja. A vizir ću uzeti Puigov već sledeći mesec u Maxmomentu. Ovo što sam ja napisao su cene sa Booking-a na dan kad sam odseo kod njih. Bungalov za 4 osobe je 55 eura, to mu dodje manje od 15 eura po osobi. Definitivno je solo varijanta ubedljivo najskuplja.

Baš mi je drago! Ovo mi je prvi putopis, u početku sam planirao da ispišem pa da obrišem ako mi se ne svidi. Ali kad sam uložio više od dva sata u prvi dan nije mi padalo na pamet da brišem. [emoji846] Sent from my iPhone using Tapatalk

Hvala, trudio sam se da odnos teksta i fotografija bude izbalansiran. Nestvarna je lepota Boke, utoliko mi je bilo lakše. [emoji846] Sent from my iPhone using Tapatalk

4. dan Spavao sam kao beba i iako sam zaspao vrlo rano veče pre, ujutru sam jedva ustao za doručak. Izlazim ispred bungalova, motor stoji uspravno što me raduje. Mislim se kamen je bio pravo rešenje. Sunčano je i prohladno, magla se spustila nisko tik iznad šumarka. Doručak se služi od 8h, na meniju su dve opcije: omlet ili palačinke sa džemom. Uzimam omlet i tursku kafu. Omlet stiže sa sirom i sasvim je kako treba a turska me oduševila kako kvalitetom same kafe tako i načinom na koji je služe. Nosim kafu i završavam je ispred svog bungalova. S obzirom da sam se spakovao veče pre, tuširam se, oblačim i krećem oko pola 10. Plan je da vozim do Beograda sa što manje pauza. Put mi je poznat tako da nema potrebe da gubim vreme na proveravanje google mapa. Deo makadama ovaj put lako prolazim, blato se osušilo tako da zadnji točak ne zanosi kao prethodnog dana. Na izlazu spuštena rampa, traže mi da platim 1 euro taksu za pristup prirodnom dobru i čude se kako sam uopšte ušao a da nisam platio. Naravno dan pre kad sam ulazio po pljusku rampa je bila podignuta i nije im padalo na pamet da izlaze iz svoje kućice da naplaćuju taksu. Platim euro i produžim dalje. Mislim da sam tu taksu već platio u okviru cene bungalova 35 eura + onaj 1 euro, ali nema veze. Dobio sam i novi lufter na rukavici (posle kiše od prethodnog dana). Prolazim kroz Plav (jezero je vrlo lepo, nisam stao da uslikam) i skrećem ka Andrijevici. U Andrijevici sipam pun i navlačim gornji deo kišnog odela jer su predeli planinski i prohladno je kad si u pokretu. Odatle idem za Berane, Bijelo Polje pa sledi granica Dobrakovo. Zapazio sam da od crnogorskog do srpskog graničnog prelaza ima toliko da se vozi da sam se, vozeći u medjugraničnom prostoru, pitao da onaj prvi možda nije bio srpsko-crnogorski, jedinstveni granični prelaz. Konačno naidjoh i na srpsku granicu. Veliki broj automobila na BG table iz suprotnog smera čeka da udje u Crnu Goru. Nastavljam ka Prijepolju. Lomim se da li da svratim do Sopotničkih vodopada ali odlučujem da nešto ostavim i za sledeći put. Baš mi se vozilo, a put odličan. Stajem ispred Nove Varoši da okrenem Duleta, drugara sa faksa koji je rodom odatle, kako bi popili piće. Ispostavlja se da je u Beogradu u tom momentu. Zaustavljam se ispred restorana Ribnjak tačno na ulazu u Novu Varoš. 2018. godine, kad sam pravio prvu višednevnu turu motorom (tada Cagiva Raptor 650ie), kasno sam krenuo iz Beograda i već na Zlatiboru me uhvatio mrak. Nekako sam izgurao do Zlatara, postalo je baš hladno, te sam odlučio da prespavam u prvom smeštaju na koji naletim. Upravo ovde me put naveo. Divan ambijent, ljubazno osoblje, njihov ribnjak, pastrmka im je specijalitet. Od tad kad god sam u prolazu svratim da popijem piće ili pojedem ribu. Tu je i crni panter na sigurnoj udaljenosti. Kad sam kretao zamolio sam konobara da me fotografiše na istom mestu kao te 2018. godine. 2018. 2022. Malo više kose, malo više brade i malo više godina u korist 2022. Penjanje na Zlatibor kao stvoreno za krivinarenje. Spuštam se do Užica gde stajem na Nis pumpu da pojedem kroasan i dospem benzin. Blago rečeno sam se šokirao cenom bezolovnog stotke koja je skočila za nekih 15ak dinara za samo 3, 4 dana koliko nisam bio u Srbiji. Naslućuje li se kraj poslupljenjima pitam se?! Potrošnju sam do tog momenta spustio sa 6.7 litara na 4.7 litara na 100 kilometara. Vidi se da sam Suzu samo u crveno terao. Kasnije je na autoputu za Beograd porasla na 5 na koliko je i sad. Izlazim na autoput Miloš Veliki u Čačku. Deo puta od Čačka do Beograda mi je baš naporan bio. Vetar me skida sa motora ako vozim brže, a sedište postaje izuzetno neudobno. Na isključenju sa Miloša Velikog mašim skretanje (nije prvi put da mi se dešava), piše aerodrom desno, sajam levo, i ja skrenem za sajam. Završim na Ostružničkom mostu. Oko pola 5 je bilo popodne. Preko Železnika i mosta na Adi oko 17h stižem u blokove gde se moje putešestvije i završava. Suma sumarum nezaboravno iskustvo, 1247 kilometara solo ture, 4 države, 3 dana vožnje i jedan plaže, vrelina kroz Hercegovinu, pljusak kroz Albaniju i još mnogo trenutaka za pamćenje. Naravoučenije: Gel u sedište pod hitno Bilo kakav vizir (poželjno touring) Evo i kompletne rute kojom sam prošao. Uživao sam pišući ovaj putopis, imam osećaj kao da sam sve ponovo proživeo. Nadam se da ste uživali i vi koji ste čitali i da sam uspeo da prenesem bar deo atmosfere sa putovanja. Do nekog sledećeg puta, uzdravlje! Sent from my iPhone using Tapatalk

Za 1 ili 2 osobe je 35 eura, za 3 je 45 eura, a za 4 je 55 eura. Moguće da je meni bio uračunat doručak baš zato što sam bio sam. Sent from my iPhone using Tapatalk

Granični prelaz Božaj, jedna od severnijih tačaka Skadarskog jezera. Ako ne i najsevernija. Po ulasku u Albaniju odmah zatičem prizor na koji su me upozaravali, stoka na putu u dva navrata u samo nekoliko kilometara. Na kružnom toku isključujem se levo, jasno piše magistralni put SH 20. Pošto u daljini vidim da se crni oblaci skupljaju tražim restoran da napravim pauzu. Mesto kroz koje prolazim izgleda sablasno, dva restorana pored puta su zaključana katancem, nigde žive duše. Ulazim u prodavnicu pored puta da ih pitam za informaciju, odgovaraju mi kratko - no restorant. Ok, nastavljam dalje. Put vodi u planine. Pogled na Skadarsko jezero. Vidi se i krst. Čitao sam kasnije da u tom delu žive pokatoličeni Albanci. Sedam na motor i u tom momentu prolazi pored mene Pajero na albanske table, četiri momka unutra. Znatiželjno me gledaju dok navlačim rukavice. Nedugo zatim stižem ih i vozim iza njih. Posle par minuta vozačev prozor se otvara, momak izbacuje ruku kroz prozor, prsti mu formiraju oblik pištolja i počinje da simulira da puca u vazduh. Nije mi bilo svejedno, spuštam u nižu brzinu i pretičem ih momentalno. Nastavljam dinamičnije da vozim dok ih nisam izgubio iz vida. Već se mislim u glavi kud si sam krenuo po ovako nestabilnom vremenu kroz puste albanske planine kad ispred sebe zatičem dobro poznato kamionče sa pićem i sendvičima. Zaustavljam se pored puta i shvatam da sam stigao do vidikovca sa kod puca pogled na možda najatraktivniju deonicu na ovim prostorima. Serpentine. Zaboravljam neprijatnu šalu od pre i uživam u pogledu. Tu je i nemački bračni par, kamp prikolica im je parkirana pored puta. Ulazimo u priču. Dolazili su iz suprotnog smera i savetuju mi da ne krećem još, da je takav pljusak da se prst pred okom ne vidi. Po prognozi bi kiša trebalo uskoro da prodje. Pre par godina su motorima bili na ovom istom mestu i toliko im se dopalo da su odlučili da dodju ponovo. Tad 2017. kažu da je bio tek presvučen asfalt. Daju mi vizit kartu sa linkom kako bih potražio na sajtu njihov putopis sa fotografijama u sekciji Albanija 2017. Kiša počinje da rominja. Uzimam koka kolu od dečka koji prodaje piće i sedam ispod nastrešnice odlučan da sačekam da prodje. Upoznajem se sa prodavcem koji natuca po neku reč srpskog. Nakon što sam mu rekao da sam iz Beograda ustaje, odlazi do kamiončeta i odvrće do daske ‘Nek noćas gori Balkan’ Tee Tairović. Stranci u šoku. U medjuvremenu je pristiglo još par ekipa na motociklima i na vidikovcu je poprilično živa atmosfera. Iako prolazi kiša ja navlačim gornji deo kišnog odela, pozdravljam se i krećem dalje. Serpentine bi bile zanimljivije za vožnju da put nije bio potpuno mokar. Kiša je nanela dosta kamenja na asfalt tako da mora oprezno da se vozi. Svuda su kružne mrlje od nafte, i dalje mi nije jasno kako u tolikoj meri. Mrlja na svaka dva metra u obe trake. Stajem u mestu Tamarë. Biram lokal ispred kog se nalazi mnoštvo motocikala. Zove se Sofra Kelmendit. Fotografija je sa google-a, meni se sunce nije promaljalo. Preporuka konobara je da naručim Korça pivo. Alternativa je bila Tirana. Odmaram, ispijam pivo da se vratim na pozitivnu nulu i gledam prognozu koja je u tom trenutku obećavala. SH 20 nadalje prolazi kroz kršne predele, kamenja po cesti je sve više. Približavam se granici. Stajem da uslikam u daljini vrhove Prokletija prekrivene snegom nad kojima se nadvijaju crni oblaci. Na mestu gde sam se zaustavio asfalt je vlažan i neznatna je nizbrdica. Pitam se da li motor može ostati u leru, silazim da istestiram, spuštam bočnu nogaru i držim kočnicu sve vreme. Kako bih proverio da li je motor stabilan puštam kočnicu polako i motor kreće da klizi. U momentu sam se oduzeo. Pritiskam kočnicu istog trena, motocikl se blago naginje ka meni i ja ga iz petnih žila zaustavljam da ne pretegne jer se bočna nogara u medjuvremenu podigla sama od sebe. Zamalo. Sedam na motor i ubacujem ga u prvu. Srce lupa hoće da iskoči. Snašao sam se kako treba. Za nauk mi ostaje da više nikad ne ostavljam motor u leru čak ni na ravnom. Ovu školu srećom nisam platio. Kao za inat i kiša kreće da pada, a tamo gde treba da prodjem vidim da je provala oblaka. Stajem ispod nekog drveta uz put i čekam da vidim hoće li proći. Ne prolazi, štaviše pada sve jače i jače. Skidam čizme na sred puta i navlačim i donji deo kišnog odela. Srećom dovoljno je rastegljivo da može i ranac da stane ispod njega. To me obradovalo. Milim dalje ka granici, prva, druga. 10 kilometara vozim do graničnog prelaza Vermosh - Guci, imam još 15 otprilike do smeštaja. Muka jedna dok izvadiš dokumenta ispod kišnog odela. U Gusinju se raspitujem za Katun Maja Karanfil bungalove, starija gospodja mi pokazuje smer, kaže sad smo odatle došli, ima 7 kilometara asfaltiranog puta. Kamenja i kamenčića koliko hoćeš, dvoja kola ne mogu da se mimoidju koliko je uzan put. Stižem konačno do podnožja planine gde kreće parče solidnog makadama nekih 200 metara. Ispred imanja sam po mokrom blatu i vlažnoj travi zamalo kliznuo u dva navrata. Ljudi sede ispred svojih bungalova i gledaju moju muku sa parkingom. Samo su im kokice falile da užitak bude potpun. Vadim iz ranca drvenu letvu i stavljam ispod ćopave ali ispostavlja se da je dosta visoka tako da mi motor stoji skoro pod uglom od 90 stepeni. Čvrgu da mu lupim prevalio bi se na kontra stranu. Spazim u travi pljosnat deo neke kamenčuge koji viri taman toliko da reši moje probleme. Napred, nazad nekoliko puta i osiguram ja motor za medalju. Nema da mrdne. Ostavio sam i letvu pored već kad sam je vukljao ceo dan. Dobijam ključeve od prvog bungalova do planine. Presvlačim se, sedam ispred, gledam u daljinu i ne mislim ni o čemu više. Puštam mozak na ispašu. Pogled puca kao iz bajke. Predveče nailazi grupa bajkera iz Herceg Novog. Kratko su se zadržali i nastavili dalje prema Plavu. Za večeru je bila vrela pileća čorba sa povrćem. Upravo ono što mi je trebalo. Svi gosti te večeri su bili stranci i odsedali su tu po nekoliko dana. Poljaci, Amerikanci, Španci… Pred spavanje palim radijator. Kad se odvrne do pola greje do te mere da sam se uplašio da stavim bilo šta od garderobe na njega da se ne bi zapalilo. Šta bi bilo tek da sam ga odvrnuo na maks. Izgoreo bi bungalov. Bungalovi su uredni, imaju toalete. Moj je imao 4 kreveta. Cena noćenja sa doručkom je 36 eura i osoblje je izuzetno ljubazno. Topla preporuka, posebno za one koji vole hiking i trail staze. Za večeru i 2 piva sam dao još 10 eura. Ne očekujte dobar WiFi jer dometa skoro da nema. Tek toliko da se pošalje i primi poruka na viber ili whatsapp. Kome treba oaza mira na pravom je mestu. Lepota koja se ne može fotografijama dočarati. Tu su i ‘opasni’ čuvari imanja. Sent from my iPhone using Tapatalk

3. dan Krenuo sam malo iza 9h iz Herceg Novog ka Kotoru. Obukao sam samo aktivni donji veš i meš komplet. Već je upeklo poprilično. Medjutim kad se prodju Kamenari i kad se udje dublje u zaliv počinje najlepši deo vožnje. Redak saobraćaj, hladovina, otvaram vizir da osetim miris mora i lagani poverarac na licu. Neopisiv osećaj, zamrzao bih sebe u tom momentu da mogu. Hteo sam par fotografija uz obalu da napravim medjutim u Perastu mi nisu dozvolili rampu da prodjem. Može samo pešice. Nema veze, odmah posle Perasta je Dobrota. Ulazim u Kotor i stajem ispred ulaza u Stari grad da proverim kako da izbijem na serpentine i krenem ka Lovćenu. Vrlo lako pronalazim put i krećem da vijugam. Ja sam u svojoj glavi zamislio da ću za čas da izbijem na vrh. Kad ono medjutim. Uz niz peripetija peo sam se bar sat vremena. Negde na pola puta nailazim na vozilo policije koje predvodi kolonu od 50ak luksuznih supercar automobila. Put je uzak, tako da stajem ispred jedne krivine uz ivicu puta i čekam da prodju. Nikad kraja. Prolaze razni modeli Ferarija, Lamborginija, Poršea, Meklarena… Taman kad pomisliš da ih nema više čuješ iza krivine grmljavinu i izleće novi kao pegla zalepljen za asfalt. Ovi na kraju kolone su pustili kolonu da im odmakne kako bi imali prostora da divljaju po putu. Posle nekog vremena pitam na engleskom dečka i devojku u zelenom Lamborginiju da li znaju koliko je još automobila iza njih. Pretpostavljam da je momak Italijan ili Španac jer mi odgovara six, set (set mu je verovatno značilo seven). Stvarno je tako bilo i ja oprezno nastavljam da se penjem ka vrhu. Tu i tamo naleti još poneki Ferari, zaostao za krdom. Znao sam da na vrhu postoji poznati vidikovac i da će se ispred nalaziti mini van (ili kamionče, ne bih znao kako ga definišem) sa pićem i sendvičima za turiste. To je neka fora izgleda i u Crnoj Gori i u Albaniji. Srećom pre vrha stajem na lepom mestu da fotografišem pogled na zaliv. Kažem srećom jer par stotina metara dalje nailazim na poznati vidikovac i mini van sa sendvičima i zatičem sledeće: Ljubazni prodavac osveženja mi kaže da se to često dešava, oblak odjednom naidje ali vrlo brzo i prodje. Pogled puca u pozadini, nastavljam dalje ka Njegušima i ne čekam da oblak prodje. Dan pre sam mislio da ću se vratiti za Kotor tim istim putem i produžiti za Budvu ali nakon sat vremena pentranja to nije dolazilo u obzir. Prolazim mauzolej, put se širi i postaje izuzetno dobar. Pre Njeguša stajem pored puta i oblačim duks ispod jakne. Velika nadmorska visina, nije više toplo. Impresija mi je da i Njeguši i Cetinje izgledaju kao da su se zaustavili u vremenu. Na izlazu iz Cetinja tankam gorivo i proveravam mapu. Za Virpazar mi pokazuje da krenem ka Budvi pa ću naići na isključenje sa leve strane. Krenem ja i već sam ponovo video more u daljini kad sam naišao na isključenje za Virpazar. Kozji put. Menjam plan i vraćam se ka Podgorici. Virpazar će ostati za neki drugi put. Skadarsko jezero u daljini pre ulaza u Podgoricu. Moj utisak do tog momenta je da su vozači sa PG tablama za izbegavanje u saobraćaju i apsolutno sam bio u pravu. U daljini vidim da je iznad kanjona Morače provala oblaka i molim Boga da je malo istočnije gde ja idem bolja situacija. Nekako sam se iskobeljao iz Podgorice i krenuo ka graničnom prelazu Božaj kako bih ušao u Albaniju. Plan ostaje da spavam to veče u bungalovima Katun Maja Karanfil, imanje u podnožju Prokletija okruženo planinama. Mali nagoveštaj pred nastavak. Sent from my iPhone using Tapatalk

2. dan Zelenika se nalazi dva mesta pored Herceg Novog kad se krene ka trajektu. Malo, mirno mesto u podnožju planine koju zovu Sniježnica. Na 200 metara od plaže se nalazi moja kuća i kad sam došao uveče unutar kuće je bilo 100 stepeni. Legao sam oko ponoći i iako sam luftirao tih par sati i dalje je bilo nepodnošljivo vruće u sobi. Zaspao sam pored otvorenih vrata od terase na spratu i probudio se oko 4h ujutru drhteći. Temepratura toliko padne noću (posebno u Zeleniki zbog planine u blizini) da sam brže bolje izvukao dva ćebeta da se umotam. Ujutru doruckujem, i krećem ka plaži u šortsu za kupanje, majici i papučama, na motoru. Kao oni ljudi sa smešnih klipova. U prolazu sam pozdravio par bajkera, niko mi nije otpozdravio. Pripisujem to mojoj odevnoj kombinaciji. Okupao sam se u Kumboru, pa sam se odvezao u Meljine kod hotela RR i na kraju završio na stenama u Zeleniki pored luke. Klinci od 10ak godina obigravaju oko motora i zovu me čiko (imam 31. i već sam izgleda čika). Pokazao sam im par trikova sa loptom koju su imali kod sebe. Odmah su me prozvali čika Messi (moguće zbog brade koju nisam skratio). Zatim sam odvezao motor u dvorište i vratio se peške da se na miru osunčam, iskupam i da ne brojim sebi Nikšićka. Ulazim u priču uz pivo sa čikom (ovaj put pravim), sedamdeset i kusur godina, sa kojim ćaskam narednih par sati. Životnu priču mi je ispričao dok je motrio na malog Sergeja, unuka koji neumorno skače u vodu sa betonskog ‘mula’ po tristoti put. Plan za sutradan sam osmislio u toku dana, idem oko zaliva do Kotora, penjem se serpentinama na vidikovac na Lovćenu (do mauzoleja ima preko 400 stepenika čuo sam a to mi je puno sa rancem i opremom). Zatim planiram da se vratim do Kotora i nastavim Jadranskom magistralom ka Virpazaru pa sve do granice sa Albanijom. Idem na SH 20 do Gusinja gde sam rezervisao smeštaj u bungalovima Maja Kanfil. Domaćin mi je objasnio da je asfalt do rampe, a od rampe do bungalova navodno ima 200 metara odličnog makadama čak i za moj motor. Ako je neko bio može da mi potvrdi. Komšija Budo mi je dao i cepanicu da stavim pod ćopavu za svaki slučaj kad stignem akobogda. Kiša je u Gusinju po prognozi do 17h tako da ću tempirati iza toga da stignem. Nigde ne žurim, ptice cvrkuću u dvorištu, dan je pravi letnji i uskoro krećem da obilazim Boku. Sent from my iPhone using Tapatalk

Pozdrav kolege, znam da verovatno postoje slični putopisi ovom mom, ali svaki je, složićete se, priča za sebe. S obzirom da od korone nisam motorom izlazio iz Srbije, želja mi je već duže vreme da napravim turu po susednim državama. Ideja postoji već dugo, ali samo putovanje sam organizovao danas za sutra. Projekat na poslu koji je trebalo da traje do petka ipak je završen u utorak tako da mi je sinulo da malo odmorim od svega i protegnem točkove par dana. S obzirom da krećem u sred nedelje pretpostavljao sam da ću teško naći nekoga da vozimo zajedno, na kraju krajeva volim podjednako da vozim i sam i u grupi. Pogledao sam prognozu uzevši u ovzir odokativni plan puta i kockice su se poklopile. Pretežno sunčano svuda gde prolazim sa eventualno ponekim pljuskom u petak tokom dana. Savršeno. Moji imaju kuću, letnjikovac, u Zeleniki, u Herceg Novom i nisam bio 2 godine tako da mi je cilj bio da obidjem kucu, prijatelje, osolim zadnjicu, a za dalje ću smisliti u letu. Put bi trebalo da traje 4 do 5 dana i plan je da pored Srbije prodjem kroz BiH, CG i Albaniju. 1 dan: Beograd - Herceg Novi 2 dan: Sunčanje i odmaranje na plaži 3 dan: Herceg Novi - Gusinje 4 dan: Gusinje - Beograd ili eventualno pola puta do Zlatibora pa petog dana ujutru za Beograd. Imam neki fudbal koji se igra u nedelju pa bih da stignem popodne na to. Nakon što sam zakazao odmor usledile su pripreme za put. Sipao sam gorivo i doduvao gume uveče da ujutru ne gubim vreme u komplet opremi. Spakovao sam sve u ranac, koji sam na kraju teskom mukom zakvorio. Najveci deo zauzima set za krpljenje guma (zlu ne trebalo) i kišno odelo. Tu je kupaći, par majica, šorts i još jedan aktivni donji veš. Odlučio sam da putujem u meš kompletu, ispod aktivni donji veš i duks od neoprena. 1. dan Iako sam planirao da krenem u 7 ujutru, ustao sam pre alarma, doručkovao i ponovo zaspao, tako da sam krenuo u pola 9. Prvi deo puta je bio izuzetno dosadan, autoput do Čačka, vetar šiba na nejkedu samo tako. Čak sam stao na pola deonice da izvadim pojas da svežem oko grudi koliko me probijalo. Tu sam već bio ubedjen da je trebalo da ponesem deblji komplet jakna-pantalone, razmisljam da l’ da okrenem pa da se vratim da se presvučem, ako mi je sad hladno kako će mi biti preko Prokletija, i tako dalje…unutrašnji lomovi su trajali neko vreme, dok na kraju nisi potpuno iščezli. Prepustio sam se uživanju u vožnji. Kasnije se tokom dana ispostavilo da je meš ipak pravi izbor. Kroz Bosnu sam čak i u mešu prokuvao. Stao sam u Ovčarsko-kablarskoj klisuri kod brane, uslikao par fotki, i odmah nastavio dalje ka Užicu. Od Ovčar banje počinje gužva, mnoštvo šlepera, nekako se probijam do Užica gde stajem da podignem i zamenim novac u eure da imam kod sebe u Crnoj Gori. Odatle ka Višegradu nije bilo gužve, tamo sam planirao prvu pauzu da pravim. Usput sam se popeo do Kustendorfa ali me na kraju mrzelo da ulazim pa sam se spustio i nastavio dalje. Na granici par automobila, gasim motor i lagano ga guram kako ko prodje granicu. Shvatam da mi je istekla lična karta, srećom sam poneo i pasoš. Graničar zaljubljenik u motore, zna sve o GSXS-u. Uz osmeh me puštaju i na srpskoj i na bosanskoj granici bez nekog trkeljisanja po rancu. Valjda su shvatili da ako ga otvorim neće biti šanse da ga ponovo zakopčam. Čim sam prešao posle 10 minuta patrola me zaustavlja i policajac pokušava da me ubedi kako su mu javili da sam preticao preko pune linije na tom potezu od granicnog prelaza do mesta gde su stajali. Objašnjavam mu da uopšte nije bilo kola ispred mene od granice do te njihove patrole (mada je realno bilo, ali ne bih nikad priznao). Na kraju posle nekoliko razmenjenih rečenica, on meni, ja njemu, che cosa, pušta me da nastavim dalje. Višegrad božanstven kao i uvek. Svraćam u Andrićgrad na ćevape u Kasabi i na Nektar pivo. Inače gde god otputujem pijem isključivo piva iz zemlje u kojoj sam. Digresija, tako sam u Rumuniji pre mesec dana probao Ursus pivo i raspametio se. Dve mačke na fotografiji su glavna atrakcija u ćevabdžinici, jedna je velika i ako kreneš da joj daš parče mesa pokušava kandžom da ti ga otme u letu. Druga je malena, nema ni mesec dana, i iako se svega plaši pridje tu i tamo da uzme neko parče mesa sa, pretpostavljam, majkom. Posle klope nastavljam dalje, stajem kod mosta Mehmed-paše Sokolovića da fotografišem i srećem kolegu na GS-u, takodje iz Beograda, koji mi, nakon što sam mu rekao da ću ići na SH 20 u povratku, preporučuje smeštaj Maja Karanfil u Gusinju. Tad odlučujem da ću tamo spavati u povratku. Od Goražda do Foče vozim oprezno, jednu patrolu sam uspeo da izbegnem na ulazu u Goražde. Mislim da nikad nisam prošao kroz Goražde a da nije bilo policije, ablendovanja, šargarepa i ostalih peripetija sa organima reda. Pre Foče počinje sedište da se javlja, zadnjica kreće da boli i sve mi je teže da se namestim kako želim na motoru. Već razmišljam da će mi 550 kilometara biti puno iz cuga da izvezem medjutim kad je krenuo uspon ka Tjentištu sve probleme zaboravljam. Put nije savršen kao što mnogi već znaju ali meni je baš zanimljiv i dinamičan. Stajem na vrhu da napravim pauzu kod Spomenika bitke na Sutjesci. Na pauzi klasika, mali nektar. Nastavljam, bol je valjda nestao sa onim pivom, ili sam zaboravio na njega. Opet interesantan, malo brži put do jezera Klinje koje se nalazi pre spusta za Gacko. Lepo jezero, i dosta posećeno. Deluje mi da lokalci dosta dolaze. U Gacku sipam benzin. Gorivo u BiH više nije zanimljiva tema s obzirom da košta skoro isto kao i kod nas. Sledi Bileća pa Trebinje. Dok sam vozio oko Trebinja stajem da slikam prelepu panoramu grada. Kad sam ušao u grad vidim sa mosta da mogu da spustim motor skroz do reke, gde se nalaze klupice i može da se odmori uz divan pogled. Spuštam se, parkiram motor uz reku i skidam svu opremu. I dalje je paklena vrućina iako je nekih 6 sati. Lomim se da li da predjem u Hrvatsku pa da idem pored Dubrovnika i Cavtata što je malo duže ili pravo za Herceg Novi. Dok sam se popeo na Crkvinu, crkvu na brdu u sred Trebinja u kojoj se nalazi Dučićev grob, kupio suvenire, upalio sveće, shvatio sam da nemam više energije i da sam gladan pa sam se odlučio za jednostavniju varijantu iliti pravo ka Zeleniki. Po navici iz prošlih godina sipam gorivo s obzirom da izlazim iz Hercegovine. Nema više nekog posebnog smisla kao što sam već pre naglasio s obzirom da su cene slične. Što se kvaliteta tiče ko sam ja da sudim. Na granici nije bilo zive duše, osim sto je iz suprotnog pravca stigla grupa nekih retro vozila, kabrioleta mahom. Zanimljiv prizor, bilo ih je 15ak, ali nisam uspeo da slikam. Sa crnogorske strane je taj put Trebinje-HN proširen i sredjen pre više od deceniju i za to parčence puta su naplaćivali putarinu 2, 3 eura. Ovaj put je naplatna rampa bila prazna, napuštena, kao iz nekog zombi filma. Srećom sam usporio jer kod kućice gde se ranije plaćalo nalazilo se par centimetara sljunka po sredini puta. Kasnije su mi rekli da crnogorci ne naplaćuju više putarinu na toj deonici jer je vlast isplatila firmu koja je svojevremeno izvršila radove. Stigao sam oko pola 8, 8 u svoje dvorište, parkirao pod smokvom i to je bilo to za prvi dan. Sent from my iPhone using Tapatalk

Bravo! [emoji1319] Sent from my iPhone using Tapatalk

Ipak prodata na kraju. Može lock. Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Danas sam prvi put vozio sa novom kacigom, malo je reći da sam oduševljen. Obustavljam prodaju za sada. Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Uz kacigu ide originalna kutija sa vrećicom i pinlock-om. Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Kaciga nova, kupljena pre nedelju dana, nisam skinuo ni foliju sa vizira. Izašla mi je dobra ponuda na inostranom sajtu za kacigu koja mi se dopada. Ako se ova ne proda, a počne lepše vreme, zadržaću je. Uz kacigu ide račun na dan kupovine, 2. mart 2022. Bila je na sniženju kad sam je kupio, poslednji sniženi model. Koliko sam je ja platio u Motolandu toliko je i cenim, 35 hiljada. RPHA 70 je sad 50 hiljada u Motolandu. 0637000424 Sent from my SM-A515F using Tapatalk