Jump to content

Moto Zajednica

AMomcil

Članovi
  • Broj tema i poruka

    34
  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

Reputacija u zajednici

124 Excelent

O članu AMomcil

  • Rank
    U prolazu
  • Rođendan 26.05.1971.

Profile Information

  • Pol
    Muškarac
  • Lokacija
    Oslo, Norveška
  • Motocikl
    BMW R1150RT

Poslednji posetioci profila

Sekcija koji prikazuje poslednje posetioce ovog profila je isključena i ne prikazuje se ostalim članovima.

  1. AMomcil

    Prvi put na drugom kontinentu

    Eh, @nikvuksa, "Pazi šta poželiš, jer se može ostvariti"... Baš sinoć gledao neke polovne motore (dnevna doza daydreaminga). Ona mi se pridružila i odjednom pita "Eeee, što je ovaj dobar, pa to je prava fotelja, sa tim bi mogla i ja da se vozim, koji je to motor?". "Gold Wing", rekoh i dodajem brzo "A zar ne bi onda radije htela neki mali kabriolet?" - "Jeste, u pravu si, bolje kabriolet!". Kakav crni Gold Wing, gde sa tim čudom da idem na posao svakodnevno?! A sad nek ona mašta o kabrioletu...
  2. Hvala, to je to. Tada nisam ni znao za sukobe i situaciju na terenu, pojma nisam imao. Jedino znam da su mi neki vojnici sa automatima u drugačijim uniformama od Moldavskih, nekim smeđim, dali jedan mali papirić i vrlo autoritativno rekli "Ako ovaj papir izgubiš, *nećeš* izaći iz naše regije!". Malo je reći da sam ih ozbiljno shvatio! Tada sam krenuo ka Ukrajini i Belorusiji prilično nepripremljen. Ne potpuno, jer sam radio sa jednim kolegom iz Kijeva i jednim iz Minska. Onda mi je onaj iz Kijeva savetovao da obavezno kod sebe imam 10-ak evra ili dolara, ako me policija zaustavi, jer to i traže. A onda je onaj iz Minska rekao da ni slučajno ne nudim pare policajcima u Belorusiji, jer ću završiti u ćorci. E, te sam savete zapisao, jer bi nadrljao ako pobrkam zemlje...
  3. AMomcil

    Prvi put na drugom kontinentu

    A ne, kod nas je drugačija situacija. Naime, ja tek sada, ove godine, idem na časove vožnje da konačno, sa svojih 48 godina, položim za B kategoriju. Za koju nemam baš nikakvo interesovanje, ali nam dečaci rastu (9 i 4), treba ih voziti u školu, treninge, itd. pa sam konačno kapitulirao. Posle te vožnje do Sarajeva rečeno mi je "Kada ćeš konačno da kupiš auto, kao normalni ljudi?". Kupio ga, eto, pre dve godine i za sada ga samo draga vozi. A valjda je lepo da sam konačno normalan. Ako ništa drugo, delimo strast ka putovanjima generalno, pa za ovo leto, planiramo porodično sličnu turu kao tvoju - Albaniju ili Bar, Bari, Siciliju, pa reko Rima nazad na sever. Sa kolima, doduše, penzionerski...
  4. Lepa priča, iščekujem nastavak :). Ja sam pre 5-6 godina u Ukrajinu ušao preko Rumunije, kod mesta Galati, pa onda dva puta prolazio kroz Moldaviju, drugi put kroz neku okupiranu teritoriju, punu vojnika sa automatima. Srećom da nisma pojma imao o konfliktima, inače se ne bih ni usudio da tuda idem. Da sam znao da putujete, savetovao bih vam da se vratite možda preko mesta Umanj, južno od Kijeva, divan srednjevekovni grad. Inače, kod ulaska u Rusku Federaciju (Rusija, Belorusija, Kazahstan) se vrši privremeni uvoz vozila i to može da potraje. Ali je sada kada sam ponovo prolazio u maju bilo puno brže i lakše nego prošli put.
  5. AMomcil

    Prvi put na drugom kontinentu

    Izuzetno lepo ispričano i opisano, hvala puno! Kamo sreće da sam pročitao vaš putopis pre nego što sam krenuo na svoj put kroz Tursku i oko Crnog Mora (opisan ovde u drugoj temi). Tako bi na vreme saznao da je Evroazijski tunel u Istambulu zatvoren za motore i uštedeo bih bar sat vremena po jakom suncu i ogromnoj gužvi, punom instanbulskom špicu. Inače delim veoma pozitivna iskustva o samoj Turskoj i vožnji tuda. Voleo bih da jednom odem na tako lepo putovanje u grupi, to je skroz drugi doživljaj. Moja draga je jednom prilikom izdržala od Novog Sada do Sarajeva i nazad i rekla nikad više. Pa sada svugde sam, makar dok mi sinovi ne porastu... Jedno pitanje vezano za Stroma: Jel se radi o ABS ili običnoj verziji? Sličnog plavog ABS Stroma '07 sam mrcvario kroz 35 zemalja Evrope tokom 7 godina i uglavnom se nije žalio. Najveću muku mi je napravio kratak spoj ispod dugmeta startera zbog kojeg su mi svetla otišla u Engleskoj, kod Kembridža. Jedva nađosmo uzrok, mnogo kasnije.
  6. AMomcil

    Evropa i malo Azije, 14 dana i 9000 km solo tura

    Imam ja još dosta fotki, ubacio sam samo one koje se odnose direktno na priču. Ako nekog zanima, mogu okačiti i ostale u neki online album...
  7. AMomcil

    Evropa i malo Azije, 14 dana i 9000 km solo tura

    Sasvim moguće, prosek na celom putovanju je bio oko 7l. Zašto, ne znam. Imao je nove svećice, podešene ventile i paljenje, filter za vazduh skoro nov. Doduše, ima ekstra veliki vetrobran, uglavnom na najvišoj poziciji. A uz mojih 115 kg, imao sam još jedno 30+ kila u opremi, koferima i prtljagu. Inače, kad je hladno, po gradu na kratkim relacijama prosek bude i 9. Makar nije potrošio puno ulja, najviše litar na zadnjih 7000 km.
  8. AMomcil

    Evropa i malo Azije, 14 dana i 9000 km solo tura

    Nisu ni meni, to mora da su neki čudaci... Hajd ovako, od 2008-e do sada ovo su mi bile neke duže ture (ne sećam se tačnih godina ni da li su hronološke), sve solo iz Osla: Prva tura, čim sam dobio dozvolu, sa Yamahom Diversion 600, malo po Norveškoj, to sam i ovde opisao. Sve bilo glatko. Druga tura, sledeće godine, isto Diversion. Skršio sam se u Belgiji, u Groningemu. Čekao 3-4 dana da mi skrpe motor, pretvore ga u naked, ali bez ikakvih instrumenata, samo ključ. Vozio tako do Berlina, tamo mi crkao akumulator. Vezao mi jedan ljubazan mehaničar akumulator od auta na zadnje sedište, tako se vratio nekako kući. Tura preko Alpa i cele jadranske magistrale do Igala. Suzuki V-Strom. Dobio jaku upalu kolena, duplo se nadula. Nekako ih sredila terapija blatom. Posle preko Albanije do Beograda, pa onda i kući. Opet V-Strom - tura do Beograda pa do Azurne obale, pa Alpi, Švajcarska. Tu se nešto otkačilo, neki šraf sa viljuške, sredio ga ljubazan majstor. Posle kući bilo OK. Prvo do Beograda V-Stromom, pa onda do Rumunije. Pao u Srpskoj Crnji. Onda pao u Rumuniji, otišle neke ručice. To popravio u servisu u Kijevu, Ukrajini. Onda u Rusiju. Pukao mi leđni mišić kod Sankt Petersburga. U velikim bolovima i agoniji nekako odvezao 1000 km do kuće. Žurio sam za Beograd, majka mi je bila teško bolesna. Skršio sam se sa Stromom u slovačkim planinama. Posle autobusima do Beograda, ispostaviće se na sahranu. Avionom nazad, motor došao kamionom tek posle nekoliko meseci, muka sa osiguranjem. Opet V-Strom - Prvo do Belgije (1160 km, rekord u jednom danu). Onda u Veliku Britaniju. Crklo mi svetlo kod Kembridža. Onda Škotska, pa Irska. Tamo počeo Strom da pravi probleme sa paljenjem. Onda Vels, pa nazad u Francusku i kući. Sve bez svetla i sa kilavim paljenjem. Zadnja tura (R1150RT) - oko Crnog Mora, uglavnom bez većih problema. Dakle, problemi se očekuju, izenadim se kad ih nema. To je sve deo avanture. Ali definitivno za čudake...
  9. AMomcil

    Evropa i malo Azije, 14 dana i 9000 km solo tura

    Hvala svima na lepim rečima. Dosta je vremena trebalo sve napisati i složiti fotke, pa me raduje da je neko imao dovoljno strpljenja da sve pročita uopšte, a posebno ako je još bilo i zanimljivo. RT je trošio negde oko 8 L/100 km kada sam išao maksimalno u 6-oj brzini (oko 180 kmh). Uglavnom oko 7-7.5 L pri umerenijim brzinama na auto putu i kroz brda. Na nekim deonicama i 6.5, što je bilo najmanje. Inače je 2003 model, sa samo jednom svećicom po cilindru. Ako nekog zanima nešto više u vezi ovog puta, vožnje u ostalim zemljama Evrope ili bilo kakav savet vezan za ovakve ture, slobodno mi se obratite ili u temi ili na PM.
  10. AMomcil

    Preko Indije do Meteore iliti Zute banane opet jasu

    Divan putopis, zemljak! Primetio sam, sa odobravanjem, da se slušao i Whitesnake na putu :). Malo sam zavidan na K1600 GT, mada ne znam dal' bih se ja snašao sa svim tim dugmićima i lampicama, mnogo to moderno za mene (čitaj - zeleno grožđe). Mnogo sam više zavidan na društvu, jer je moja gospođa posle par kraćih izleta rekla da nema šta da traži više na dva točka, već da "kupim lepo auto, kao ostali normalan svet". Zbog nje eto sad idem na časove da položim za B... Nego, dva puta sam leteo u Stavanger i vraćao se kući kupljenim motorom - jednom uzeh Hondu CBR1000F, a pre dve godine R1150RT.
  11. AMomcil

    BMW 1100 RT ili 1150 RT

    Ja sam pokušao da nađem Pilot Road 4 GT u Beogradu sad u aprilu i na kraju odustao, poručio ih i preuzeo na putu u Liberecu u Češkoj. Od 2010-e koristim samo razne inkarnacije Pilot Roada i ne bih da ih menjam. Divno se slažu uz RT i odlično prijanjaju i u najgorim uslovima - jakoj kiši ili hladnim temperaturama (oko nule recimo). Inače sam jako zadovoljan sa R1150RT-om, posle 7 godina, puno kilometara i zemalja pređenih sa V-Stromom 650. Divno je što ima puni oklop (štiti bolje noge i kolena), električni vetrobran, grejače ručica (mada sam njih stavio i na Stroma). Ima jasno i više snage, mada je i Strom bio prilično živahan. Posle detaljnog servisa u Beogradu izdržao je junački i (skoro) bez greške nešto duži put oko Crnog mora. Najlepša stvar od svega mi je bio kardan - kakvo uživanje posle drndanja sa lancima!! Nije možda bitno za manje ture, ali za 7, 8, 9000 km olakšava vožnju. Imam originalno sedište i u početku sam ga mrzeo i hteo da izradim novo u Beogradu, na žalost nije se poklopilo. Međutim, posle par hiljada km sam počeo da se privikavam i razumem što ima takav oblik - može bajk lepo da se stisne nogama u oštrim krivinama. Možda ga ipak zamenim, nisam siguran sada toliko. Ono što je malo zezalo na putu je bio menjač (6-brzinski). Hoće lako da izleti pri menjanju (false neutral), i to kod 1->2, 3->4 i 4->5. Naučio sam da budem oštriji sa papučicom, a i više sam se oslanjao na veliku elastičnost motora i jednostavno menjao ređe. Nego, primetio sam da mi je maksimalna brzina u 6-oj brzini bila oko 180 km/h. Da li se viša brzina dostiže u 5-oj?
  12. AMomcil

    Maroko 2018

    Saučešće zbog majke! Meni se nešto slično desilo pre nekoliko godina i dobro razumem tvoj bol. Ja sam u Norveškoj još od 2000-e, majka je živela u Beogradu. Imala je komplikacije posle operacije žuči i ostala je u bolnici. Jedno veče me je brat zvao i rekao da bih trebao hitno da dođem. Seo sam na motor i sjurio se kroz pola Evrope. Stigao sam do Slovačke, gde sam pod ogromnim stresom imao nesreću u planinama. Trebala su mi dva dana da raznim autobusima stignem do Beograda, gde sam saznao da mi je majka preminula onog jutra kada sam krenuo na put. Nisu mi rekli da me to ne optereti, ali je ispalo suprotno. Stigao sam taman na sahranu, zauvek žaleći što nisam bio pred nje. Jako lep putopis! Izuzetna je hrabrost potrebna posle onakve nesreće sesti i sam poći na toliki put.
  13. AMomcil

    Evropa i malo Azije, 14 dana i 9000 km solo tura

    Četrnaesti dan (06.05.2019) Dok se spremam da krenem sa trajekta, primećujem da nisam jedini sa motorom, tu je i grupa Šveđana, vraćaju se sa obilaska Baltičkih zemalja. Razmenjujemo priče i jedan Šveđanin je vrlo zainteresovan. Govori mi da je dva puta tražio i bio odbijen za rusku vizu, baš za obilazak motorom. Poslednji dan puta. Imam manje od 600 km do kuće, put je uglavnom solidan, delom i pravi auto put. Ovuda sam ranije već prolazio, ne nameravam da se zadržavam, želeo bih da sam što pre sa porodicom. Dan je hladan, pada povremeno i kiša, pa se oblačim dobro. Nešto ispred Orebroa stajem na pumpu i primećujem iza sebe grupu bajkera, Bandidosa. Bandidosi su, kako ih zakon ovde zove „udružena kriminalna grupa“, slična Anđelima Pakla, sa kojima su bili u pravom ratu u Skandinaviji pre oko 20 godina - https://en.wikipedia.org/wiki/Great_Nordic_Biker_War. Razovaram sa jednim od njih, govori mi da su iz Pošgruna, nešto južno od Osla, i da se vraćaju sa puta do Talina, u Estoniji. Toči gorivo, jedva da me je i pogledao. Krupan je, ima termo masku preko lica sa mrtvačkom glavom, samo mu se oči vide. Deluje preteće. Odgovaram kratko gde sam ja bio zadnjih 10-ak dana, solo. Tada me je prvi put pogledao u oči. Pomerili smo motore malo napred, da njegova trojica kolega isto napune rezervoare. Skida kacigu i onu masku, razvlači lice u širok osmeh, zapitkuje kako je bilo na putu, posebno u Rusiji. Kasnije sam razgovarao i sa još dvojicom. Pitam ih, jel može jedna zajednička fotografija. Tu su zaćutali i pogledali me upitno. Pitaju najstarijeg jel može fotka, kažu to je onaj momak što je obišao Crno More. On me isto gleda upitno nekoliko sekundi, koje se meni učiniše nešto mnogo dugačkim. Onda se široko nasmejao, i uzeo moj telefon, fotka za uspomenu. Rukujemo se i krećem dalje svojim putem. Kiša se nastavlja, sada sam na putu E18 koji ide pravo na zapad, ka Oslu. Sve je hladnije, kiša dodatno rashlađuje. Svraćam na jednu pumpu da se dodatno obučem, smrzavam se. Obukao sam sada sve što sam mogao, a da i dalje mogu da se zakopčam i vozim – termo majica sa dugačkim rukavima, rolka, duks na zakopčavanje, pa preko jakna sa termo postavom. Dole ekstra dugački veš, isto termo postava. Duple čarape. Ulazim u brda, temperatura se spušta na 3-4 stepena, počinje i jak bočni vetar, hladan. Sada se već smrzavam, na momente i tresem od hladnoće. Visok vetrobran, pun oklop, grejanje ručica i sva ona garderoba. Ne pomaže, kiša i vetar se pojačavaju, povremeno osećam i čist bol od hladnoće. U jednom trenutku počinju lenjo da se spuštaju i pahulje snega. Tope se brzo, nije opasno, ali mi je nekako još hladnije. Želeo sam da stignem blizu granice sa Švedske strane. Tamo u velikom šoping centru ima odličan Azijski restoran sa švedskim stolom – jedeš koliko i šta želiš. Nisam planirao da stajem pre njega, ali više nisam mogao da izdržim, postaje opasno voziti ovako se smrzavati. Stajem kod jedne autobuske stanice sa kućicom. Pet minuta cupkanja, sklonjen od kiše i vetra je bilo dovoljno da se malo ugrejem. Tek tada shvatam koliku sam sreću imao sa vremenom, ovako krajem aprila i početkom maja. Da sam ovakvo vreme imao preko kavkaskih planina, pitanje je da li bih mogao da ih pređem uopšte. A tek kroz ruske ravnice, morao bih produžiti put možda i nekoliko (mizernih) dana. Stižem do onog restorana u pola četiri i vrlo razočarano shvatam da je bife (švedski sto) otvoren do tri. Objašnjavam kako sam vozio od Stokholma, gladan, i dobijam veliki popust i dozvolu da se poslužim sa čime god da je preostalo (a većina obroka je bila još tu). Glad, sigurno najbolji poznati začin, a hrana je i bez njega bila izuzetno ukusna. Inače, uz norvešku granicu sa švedske strane niču ogromni šoping centri, slično kako kockarnice niču blizu granice sa Turskom. Sve je jeftinije u Švedskoj, a posebno alkohol, cigarete i meso. Parking je pun norveških vozila, dolazi se u veliki šoping. Znao sam i ja ranije da u Švedskoj napunim kofere od motora. Sada baš ništa, žurim se kući, a nemam ni mesta nešto, a volje još manje. Ironično, ali prvi put za ovih 10-ak godina me zaustavljaju norveški carinici na granici i traže da otvorim kofere. Pre svega se traži da li imam cigareta ili pića preko kvote. Hvala gospodine, izvinite na zadržavanju i srećan put. Od granice još oko 120 km. Kiša konačno prestaje. Nekako dugačkih zadnjih par kilometara i konačno parkiram ispred kuće. 14 dana vožnje, brojač kaže 9100 km. Dosta je bilo. Krećem ka stanu, ali se okrećem i gledam dugo svog BMW-a. Svog jedinog kompanjona na celom putu. Odlično se pokazao i uz manje probleme sa menjačem nije imao baš nikakve probleme. Bio je pouzdan, stabilan, dobro držao pravac, kočio, dovoljno snažan za sva preticanja, umereno trošio benzina i još manje ulja. Sedište me je puno brinulo, ali sam ga preživeo. Oblik je takav da se lako stisne nogama kad naiđu oštre krivine. Menjao sam položaj i na kraju se navikao. Ne znam kroz šta je ovaj motor sve prošao od 2003-e do 2017-e kada je prešao kod mene, ali gledajući kilometražu ne verujem da je bio na ovako velikim turama. R1150RT je model zamišljen baš za duge ture i moguće je da je i on ceo svoj vek čekao na jednu pravu, ozbiljnu. I onda, kada su ga već godine stigle i kada je izgubio nadu, da me je dočekao. Kroz celo putovanje, šta god da sam tražio od njega, a bilo je zaista dosta toga, kao da je odgovarao „Važi šefe, odmah!“, nemački odlučno. Neki put uz malo početne nesigurnosti i „krckanja kolena“, ali sve što sam zahtevao sam i dobio – bez greške. To je to, kraj puta. Odmori se, prijatelju.
  14. AMomcil

    Evropa i malo Azije, 14 dana i 9000 km solo tura

    Trinaesti dan (05.05.2019) Krenuo sam pravo ka Rigi, glavnom gradu Letonije. Put je dobar, nije ni velika gužva. Ima dosta radara na putu, na logičnim mestima, ali su avi uredno najavljeni. Na radarima se vidi upadljiva antena, pa računam da su umreženi. Kao i obično, nema nikakve potrebe izazivati lokalne vlasti. Pumpe su moderne, može se direktno platiti karticom. Međutim, sa velikim žaljenjem se prisećam cene benzina u Rusiji i nedostaje mi. Brzo sam stigao do Rige i parkirao se u samom centru grada, u jednom ćošku. Tu sam sreo jednog lokalnog bajkera, on je stao pored mene i potvrdio mi da je skroz OK da ga tu ostavim. Kod mene u Oslu bi za takvo parkiranje dobio kaznu od oko 90€, jer su odlučili da motore tretiraju isto kao i automobile, koliko kod besmisleno to bilo. Za svaki slučaj, ostavljam motor zalepljen za zid zadnjim delom, tako da se ne može jasno fotografisati sa tablicom. Ko se opeče ne vrelo mleko, taj duva i u jogurt... Riga ima dosta prostran stari centar, sa starom kaldrmom. Ima puno starih zgrada, delova tvrđava, crkava. Pozitivno će iznenaditi svakoga ko ne zna da je Riga bila važan centar još u srednjovekovno doba, posebno kao deo Poljsko-Litvanske Unije. Grad je vrlo interesantan, ima se šta videti, puno finih restorana, mesta za izaći, uličnih zabavljača. Centar Rige zaista najviše podseća na neki stariji zapadnoevropski grad. Na ulici ima dosta turista, a iako u Letoniji imaju sada priličan otpor prema Rusiji, manje su odbojni prema ruskom novcu, tako da su svi izlozi ispisani i na ruskom. Često kao na prvom jeziku, ispred engleskog i letonskog. Hrana u jednom lokalnom restoranu je bila odlična, ali primećujem da su cene dosta porasle od mojeg prethodne posete, pre oko pet godina. To su mi potvrdili i neki lokalci u razgovoru. Ono što ću ovog puta najviše zapamtiti je moj prvi pokušaj u streličarstvu. Zapravo, prva dva. Lokalni streličarski klub je u jedan park postavio tri mete od oko metra na deset metara udaljenosti, sa zaštitnom mrežom. Pet evra za 10 strela. Mlađa devojka mi stavlja štitnik na levu ruku i objašnjava tehniku. Daje mi luk sile zatezanja od 29 funti. Iznenađen sam koliko snage traži da se nategne, zaista se mora paziti na tehniku. Pokušavam da zamislim kako je to izgledalo sa čuvenim engleskim dugačkim lukom u srednjem veku koji se natezao sa više od 100 funti, dakle 50 kila! Prsti desne ruke bride od strune već posle nekoliko strela. Ipak, nekako sam uspeo da makar svih deset smestim u metu. Dopalo mi se, čekam red da se oprobam još jednom, slušam savete i uspevam da čak dve strele smestim u žuti centar. Bilo je dosta ljudi, pričam sa njima, ima turista iz Finske, Švedske, Rusije. Nastavljam ka Venstpilsu. Počinje kiša i postaje dosta hladno, dodatno se oblačim. Nigde se ne zadržavam, a srećom kiša prestaje. Prolazim kroz velike i lepe šume, stabla zdrava i vrlo prava. Sećam se priča iz istorije kako su Englezi uvozili stabla iz Baltičkih država za izradu jarbola, jer su ih smatrali mežu najboljima. To je moglo biti i negde blizu Venstpilsa. Venstpils me nije nešto očarao. Manje je mesto, centar nije nešto interesantan, a sve je bilo zatvoreno. Ne samo zato što je nedelja, već što je i sledeći dan, ponedeljak, praznik – Dan Povratka Nezavisnosti, kada se u Letoniji slavi odvajanje od Sovjetskog Saveza 1990 godine. Na kraju sam se smestio u Tex-Mex restoran i uživao uz finale FIBA Lige Šampione – Saša Đorđević je osvaja sa Virtusom. Na putu do trajekta kratko posećujem veliki sportski centar ispred kojeg nalazim ogromnu košarkašku loptu – spomenik. Pa da, Venstpils je dom poznatog košarkaškog kluba. Odlučio sam da ozbiljno shvatim upozorenja da moram da se čekiram najviše dva sata pre polaska trajekta, iako sam se pribojavalo ponovnog smrzavanja (temperatura je pala na 7-8 stepeni). Čekirao sam se u posebnoj kancelariji i pitao za ukrcavanje, podsetio ih da ne mogu da sedim u zagrejanom autu dok čekam. Rekoše, samo napred, brzo će ukrcavanje. Ispred trajekta su me poslali u poseban red i, na moje veliko olakšanje, među prvima me pozivaju i pokazuju na mesto pored same ulazne kapije. Prilazi mi šef ukrcavanja, predstavlja se. Radi se o Italijanu, bajkeru sa R1200GS, koji me je pozvao čim me je ugledao, da se ne smrzavam, kaže zna kako je. Ćaskamo srdačno neko vreme, interesuje se za moju turu. Pitam ga za trake da učvrstim motor, on odmahuje, idi odmori se, to će sve moji ljudi srediti. Bikers power! Idem pravo do kabine i vrlo razočarano shvatam da ću dobiti samo jedan krevet, od 4. Ubrzo shvatam da sam jako pogrešio. Dvoje cimera su se ispostavili jako zanimljivi saputnici, sa solidnim poznavanjem engleskog. Jedan se bavi trgovinom polovnih vozila, a drugi je završio policijsku akademiju, a sada vozi kamion za Šveđane. Ima troje dece, kaže, mora da zaradi što više može. Pričamo jako dugo, što o mom putu, a još više o Letoniji, kako se živi danas, ranije, prelasku sa komunizma. Potvrđuju da su cene dosta porasle zadnjih godina, krive prelazak na evro. Ukazuju i na neke mane članstva u EU – dosta industrije je zatvoreno, postavljaju se razne kvote i graničenja. Njih dvojica dobro koriste nova pravila igre, ali ima i onih koji se slabije snalaze.
  15. AMomcil

    Evropa i malo Azije, 14 dana i 9000 km solo tura

    Dvanaesti dan (04.05.2019) Posle doručka osmatram bivši fabrički kompleks, pretvoren u hotel i mesto za izlaske. Biznis u Rusiji nije sputan, već se podstiče. Krećem severo-zapadno, ka Smolensku. Planiram da uđem do večeras u Letoniju, za slučaj da se nešto oduži, da ne zakasnim sutra na trajekt za Švedsku. Sada već ima više šuma uz put. Usput viđam još spomenika sa tenkovima. Još jedno podsećanje na veliki rat i mnogobrojne bitke u ovim predelima. Ulazim u Smolensk. Dok čekam na semaforu, divim se kako su ih dobro organizovali. Većina semafora po ruskim gradovima ima brojač vremena. Semafori su sačinjeni od LED lampica i srednje, žuto, svetlo ima trobojne lampice. Kad je upaljeno crveno svetlo, tu se, na mestu žutog svetla, crvenim brojevima odbrojava koliko će još sekundi trajati. Ako je zeleno, onda se trajanje odbrojava zelenim brojkama. Jednostavno, pregledno i vrlo efikasno. Nema baš nikakvog opravdanja za prolazak na crveno. Kao i obično, dok čekam na zeleno, ubacujem u ler i ustajem sa sedišta. Iako sam stavio sedište na najviši položaj, dok stojim u mestu mogu normalno da ustanem i da se oslonim na obe noge. Počinje mali program istezanja – jedna noga, druga, na prste, torzo u levo, u desno, uvijanje na obe strane, onda zglobovi ruku, vrat. Vreme ističe, jako sam zahvalan tajmeru na semaforu. Trideset sekundi „gimnastike“ zvuči kratko, ali je zapravo jako korisno i mnogo znači, pokrene se cirkulacija i bol u zadnjici se obično smanji. Obilazak Smolenska sam započeo od predivne Bogorodične crkve (Собо́р Успе́ния Пресвято́й Богоро́дицы), najvažnije i najveće crkve u Smolensku. Potpuno je obnovljena i jako lepa i spolja i iznutra. Shvatio sam da se radi o bitnom zdanju ruske crkve kada sam video autobuse sa turama iz Moskve. Još se osećao duh Uskrsa i bilo je dosta vernika. U sklopu crkve je i poseban zvonik, a dozvoljavali su posetiocima da sviraju na crkvenim zvonima, povlačenjem kanapa koji bi povlačili grupu zvona. Potom sam se odvezao u sam stari centar. Smolensk je grad bogate i burne istorije. U srednjem veku je bio na braniku i više puta osvajan on Poljsko-Litvanske Unije (koja je tada dugo bila jedna od većih i moćnijih zemala Evrope). Na isteku 16-og veka je zbog odbrane i izgrađena velika stara tvrđava sa mnogim kulama. U jednoj od njih sam posetio mali, ali vrlo lep muzej posvećen tom periodu, sa dosta originalnih eksponata, npr. viteških oklopa i oružja i sa ruske i poljsko-litvanske strane. Grad pamti veliku borbu i sa Napoleonovim trupama, kao i kasnije sa Nemačkim. Sve je jasno propraćeno odgovarajućim spomenicima i memorijalnim parkovima, obeležjima. Rusi veoma neguju svoju istoriju i jako se trude da se zaista ništa ne zaboravi. Šetajući gradom, saznao sam recimo da je i Jurij Gagarin rodom iz Smolenska. Šetao sam dva sata po Smolensku, što je bila odlična odluka. U centru grada Lenjinov trg, naravno, i veliki spomenik. Došlo je vreme za ručak, odličan biftek i pohovani sirevi. Radovanje, uspeo sam da se spojim na WiFi u restoranu, malo Interneta i vesti. Nastavljam dalje na severo-zapad. Još tenkova spomenika i solidan put, nije veliki saobraćaj, brzo se ide. Odjednom, negde kod Veliža rampa, spuštena. Da li je naplatna, ili je put blokiran? Ima neki zaobilazan, ali mapa me vodi tuda. Dok stojim i posmatram, nalazi par automobila i vozači odlaze u neku kućicu. Ipak je naplatna rampa, nije ni bitno što ja ne vidim razlog, pošto je tu put daleko od magistralnog. Ulazim i čekam red, radnica mi zbunjeno odmahuje, „šta ti čekaš“, motori ne plaćaju. Prolazim kroz oblast tik uz Belorusiju. Arhitektura se promenila, ima dosta vrlo malih drvenih kućica, istog tipa. Izgledaju vrlo skromno, ali sa kitnjastim prozorima i često obojenim u jake boje, recimo svetlo plavu. Kraj je poljoprivredni, sa malim gazdinstvima i čini mi se kao jedan od siromašnijih krajeva na celom putu, do sada. Vidim to po stanju i veličini kuća, dvorišta, načinu obrade zemlje, vozilima. Udaljavam se od Belorusije. Sve su češće i gušće šume. Moram povremeno da koristim navigaciju, jer nigde ne piše „Latvia“, pa da sam siguran da sam na dobrom putu. Želim što pre da prođem granicu, pa se ne zadržavam nigde mnogo. Poslednja pumpa pred Letoniju, sa setom sipam koliko je god moguće tog divnog, jeftinog ruskog benzina. Konačno granica. Nadao sam se da će proći brže nego na ulazu. Dobro je kernulo, brza provera pasoša, pa provera kod krupne radnice carine skoro bez reda. Tražila je da podignem sedište da vidi ima li šta ispod. Kofere nisam morao ni da otvaram, ali sam se upetljao da vratim sedište, trebalo mi je nekoliko minuta. Šalteri, dokumenta. Sada se moj privremeno uvezen motor izvozi iz Ruske Federacije. Sve se proverava, na par mesta. Čekam zajedno pored jednog čoveka iz Nemačke, vidim po tablicama. Priča ruski i pretpostavljam da je Rus koji tamo živi, ali kaže da je pravi Nemac, ali da je radio dosta u Rusiji, pa naučio jezik. Dobijam čuveni papirić za rampu, pa ovo je bilo dosta brzo. Sa Letonske strane je isto išlo brzo, mada više zapitkuju. Koliko imam benzina, koliko votke, daju mi za to i formular. Mislim da sam bio gotov za ukupno oko sat vremena, po pola sa svake strane. Opet sam sa onim Nemcem i komentarišem kako ovo nije ništa strašno. On mi uz osmeh odgovara kako nekad bude brzo, a nekad i 5-6 sati. Krećem dalje na put i potpuno razumem njegove reči – sa druge strane, iz Letonije u Rusiju, čeka na prelaz nepregledna kolona automobila. Hotel sam našao u mestu Rezekne, 50 km od granice. Cene su sada više nego u Rusiji. Mislim da je obrnuto bilo pre nekih 5 godina kada sam prvi put vozio ovim predelima. Šetam se malo kroz mesto, ali ne mnogo, tek da nađem interesantan restoran. Odlučujem se za suši, bio je pun pogodak. Veliko je olakšanje što nisam više u roamingu, Internet se sada uključuje na stalno. Pre spavanja razmišljam o Rusiji. Istovremeno mi je i drago što se vraćam kući, na „Zapad“, a sa druge strane žao što nisam bio duže u Rusiji, da je još bolje upoznam, posebno ljude i kulturu. Imam osećaj da ću se svakako vratiti.
×

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja