Evo, čišćenje po "pe-esu" . Samo volja, prava sredstva, pravi alat i po uputima. Motorcycle Cleaning | Kärcher UK WWW.KAERCHER.COM Being able to experience the feeling of freedom again. This is how many motorcycle owners feel when the temperatures rise in spring and the motorcycle season gets underway. But... A i za naše ostale multitočkaše: Cleaning and maintenance tips for the home and garden | Kärcher UK WWW.KAERCHER.COM Whether in the apartment, in the garden or around the house: You can use these tips to clean and maintain your home in no time.

Hvala Nidžo! Naravno, moram da napomenem da su fotke kombinacija oba bajkera. I Aleš ima smisla. Ovi mladi iza nas nas i sustižu i pretiču

Iskustvo Tank torba, ruksak i ona veća na repu, ... mogu čuda da se stave. Kad pred put pakuješ i spremiš sve stvari onda sve to srežeš na pola. I kad si srezao na pola, još jednom oceniš bez čega se može. Uvek planiraj da sa putovanja doneseš bar po koji poklončić, suvenirčić, ... i treba malo praznog mesta i u povratku. Ali to je bilo nekad. Sada s novim motorom je to druga priča i iskreno, motivaciju za novi motor sam dobio baš ispod hotela u Castelsardu kada sam se znojijo vezajući torbu na 30 stepeni a pored nas par elegantno u 16 sekundi bez kapi znoja pakuje stvari u kofere u bembari. To je bio momenat kada sam si rekao: "I'm too old for this shit." Ali ceo koncept pakovanja ne menja situaciju ni sada na novom. Isto rezanje ambicija već pred put i može se.

Evo sunca i radosni smo opet. Čeka nas dug, monoton put do Ljubljane, sve po autoputu, ali ovom prilikom barem bez kiše. Med vožnjom nam se bukvalno prispavalo. Stajemo malo na pumpu, dve, tri, da izbistrimo misli ali s mukom. Čak je i monsterčić polako ispuštao dušu. Pozalogajimo nešto malo usput i via kući. Dođosmo kući posle skoro 2.800 kilometara druma. Sretni, živi, zdravi i puni novih uspomena. Da smo planirali, ne bih se pola toga izdešavalo. Praktički svaki dan je doneo neki novi kec na desetku. Odvozali smo se po najatraktivnijim cestama u Europi, jeli neka od najboljih jela, upoznali tople i poštene ljude i napunili baterije posle dvogodišnje Covid suše. Veliki pozdrav Alešu, koji je pravi biker buddy za ovakav put. I veliki pozdrav i lepe želje svima vama, dobri ljudi. Planirajte Sardiniju ako ikako možete. Ako ste već bili, idite opet. Kao što piše u naslovu, Sardinija pa dugo ništa. I da, razglednice su stigle. Posle par meseci. Ne žuri se njima nikuda i treba tako. Laganini, u hipi stilu. Živi bili i sretno na drumu! Ćale

Sveti gral svakog crvenka. Plan nam je obići fabrički muzej Ducati. Nađemo mi to, sve izgleda nešto prazno. Parkiram uz cestu, prošetam do portira i pitam ga oko muzeja. Pita on kojim smo motorima došli. Rekoh, sa dukcima naravno. Otvara lik rampu i kaže da ducati može da parkira unutra. Auuu privilegije. Skoknem do motora, palimo i direkt na parking na označena mesta. Muzej nije velik. Nešto novih modela, nešto historije i u donjem katu trgovina sa merchandisingom. Odgledamo šta ima videti u muzeju, sednemo na ove novije motore gde se to sme i potrošimo po nešto eurića u trgovini. Ja kupio neki duks, majice, priveske, ... bez razmišljanja gde ću to da spakujem do kuće, ali makar oblačio i nase navlačijo. OK, još jedna stvar sa bucket liste odrađena.

Jutarnje buđenje, brod se bliži Livornu. Naoblačilo se. U plan smo udarili još dve atrakcije. Prva je Pisa. Ajde da vidimo tu čuvenu kulu. U stilu balkana moje prvo pitanje ispod kule je bilo: »Ko ti je to radio?«. Turisti se nakreću u stilu držanja kule na rukama i ramenima. Ajde, moj stil je bio malo drugačiji ali ništa nepristojno. Kupimo po magnetić i dalje na drugu destinaciju.

OK, spremni smo za ukrcavanje. U luci je bilo u redu preko dvesto motora. Sigurno. Ali svi čekamo i nebitno je koji si u redu. Stvar je bila jedino ta jer se na brod opet čeka jedno dva, tri sata ali ajde, izdržaćemo mi to. Iz dosade malo se čovek prošeta kroz paradu motora i ima svašta da se vidi. Dominirale su nemačke i austrijske tablice. Narod svih godina i profila, kao i motori, najviše sa kardanima. E, da. Odabrani termin za putovanje motorom na Sardiniju je po mom mišljenju bio najbolji. Krenuli smo u sam kraj maja. Temperature su snošljive, znači toplo je, dok su mart i april još hladna varianta. U junu je sve otvoreno, znači kafići, restorani, ... A i cene smeštaja su neuporedivo niže od onih u glavnoj letnjoj sezoni kada na ostrvo udare horde turista. Drumovi su neopterećeni vozilima i show je zagarantovan. Otvara se rampa i zovu nas na brod. Procedura poznata, gužvanjac absolutan, trk do recepcije po ključ od kabine i pazi sad. Otvaramo vrata kad ono Beverly Hills. Kad smo bukirali povratnu kartu mi trefili bukvalno apartman sa prozorima, kupatilom sa onim wellness tušem, velikim bračnim krevetom i jednim manjim. Stolić usred sobe, okolo stolice, ... Kao da je bukirala Kate Winslet sa Titanika. Nismo u stanju da poverujemo. Je*ote, ima prozore Šibice su ovaj put pale tako, da ja uzimam veliki bračni krevet. Iz kurtoazije ponudim Alešu da prilegne al se duboko u sebi nadam da ipak neće. I nije. Tuširanje u kupatilu većem od od prve kabine na putu iz Livorna je luksuz nad luksuzom. Na stolčić stavimo premium pršutu, friške trešnje i nazdravljamo na sve dogodivštine koje smo prošli, za sada bez ogrebotina, a neka tako i ostane. Penjemo se na deck, brod kreće i sa Ichnusom i izabranim cigarilosima nazdravljamo Sardiniji do sledeći put.

Drugi dan, to jest poslednji na ostrvu, nema sumnje šta se prvo obilazi. Slonče. Ovaj put po praznom drumu do kamenog slona, čekanje na švabicu da se već jednom skine ispred slona gde joj je Herr Gruber spucao već 267 fotki i ona bi još. Smakne se ona, pofotkamo se i mi, čekaju i nas. Letimo po severu prema istoku na planirano kupanje. Kakva bi to tura bila da se nismo okupali u moru. Po mapama nam interesantno izgledaju plaže u Badesi. Nema greške. Sunce užeglo preko 40 stepeni, telo samo čeka da se ohladi. Na plaži ovaj put uzimamo ležaljke i suncobrane i planiramo tih nekoliko sati na plaži kao što i doliči. Nekog kulinaričkog izbora nije bilo pa smo spucali po picu. Trajekt polazi uveče i imamo fore da se malo opustimo. Naravno kupanjac, uživancija i oblačenje u kožnjake na onih 40 stepeni. Muka al šta se mora nije teško. Na putu prema Olbiji otkud kreće trajekt stajemo i u Porto Cervo. Porto Cervo je mesto za elitu. To se vidi i po autima, jahtama, transfer mečkama i reklamama za one malo jače modne marke. Stajemo uz neku crkvicu odakle uslikamo nekoliko fotografija i onda dalje prema Olbiji. Usput dopunimo rezervare na benzinskoj pumpi. Možda kao info, da znate kad budete putovali po Sardiniji, na pumpama imaš dve opcije punjenja. Ili puniš sam ili dođe čika pa ti on dopuni. Čikina cena je naravno nekoliko centi višlja po litri pa ko voli nek izvoli. U Olbiji odlučujemo da napravimo mini zalihu za noć, što se tiče hrane i pića. Na trajektu je sve veoma skupo a i nije nešto atraktivno. Stajemo u veliki supermarket gde uz masu drugih motoraša uzimamo pršute, trešnje, piće, slatko i slično.

Komplikacija. Nekoliko kilometara pre atrakcije cesta je zatvorena, na drumu tabla za zabranu saobraćaja i šta sad? Zaustavljamo tamo neke likove u kolima i pitamo u čemu je problem. Pa nije problem nego pazi sad, ... baš u tom delu nam se opet poklopila sreća i kec na desetku jer je u programu ništa drugo nego WRC Sardinia. ALOOOO!!!! Must see! Nađemo variantu do drugog glavnog puta i tamo kirvaj. Uz drum parkiranih hiljade automobila, leti helikopter, žandari na motorima, pešak do pešaka, ... Stisnemo i mi motore negde uz drum i nanišanimo neko brdašce gde se skupila raja. Zauzmemo poziciju i raspitamo se kada počinje show. Evo, samo što nije. Ali problem. U sebe nemamo ni kap vode ili pića a dehidracija na udaru. Ja preuzmem zadatak da ću to da rešim. Trknem dole prema glavnom drumu, ispregovaram se sa obezbeđenjem da skoknem do kioska po piće i da se odmah vraćam. Dolazim do kioska kad tamo miliarda ljudi u redu. Muka mi je. Em sam žedan em ne znam jel ću se vratiti u pravo vreme. Proguram se malo, kupim nekoliko boca vode i trk uzbrdo. Da skratim. Vratio sam se u pravo vreme, skinuo jaknu, izuo smrdljive čizme i nanišanio fotoaparat na ludake u rally specialkama. Uživancija i nerealno. To kad prođe pored tebe, ... ne umem ni da vam opišem rečima. Jednostavno ludo. I to na Sardiniji bato. Gde ćeš jače. Snimam kadrove kao Spielberg, tražim poziciju, uživamo kao mala deca ... »sunce je pa samo radosni«. Tamo upoznavam i nekog lika sa finskom zastavom i majicom. Naime, radio sam za finsku firmu pa mi je to bio kao neki povod za razgovor. Tip je očito fanatični fan sa nekom akreditacijom, velikom zastavom i jakom voljom. Prođe show, mi zaprašeni prema Castelsardu. Lep gradić uz more. Poklopilo nam se i to da je baš u Castelsardu bila baza za rally aute pa smo se još tamo malo naslinili kao klinci. Bukiramo lep hotel sa bazenom i pogledom na more. Naravno pivce uz bazen, ja se malo brćnem i osvežim te resetujem. Predveče krenemo u centar grada na večeru. Restorana dosta i izaberemo jedan kod glavnog trga. Ovaj put se počastimo sa morskim specialitetima i izvanrednim desertima. U povratku ka hotelu još do suvenir shopa po poneki poklončić za domaće. Ja mogu da ih stavim još jedino u gaće ali Aleš ima kofer. Ja uzimam po nešto sitno a Aleš kibicuje bocu mirte. Red je da se mirta donese sa Sardinije. Ja uključim svoj pregovarački mode i to u italijanskom. Gospođi simpatično pa pododa još po koji posto popusta. Taman za po Ichnusu pred spavanje. Tako i bi.

Posle doručka dalje prema severu. Opet kroz Alghero gde tražimo spray za lanac. Kao da tamo nema nebroj motora pa ne bi trebalo ni da budu po apotekama i trafikama. Možda zato što su dominirali kardani. Uglavnom, nađosmo mi to, namastimo lance i katance i idemo dalje. Tu me već bio malo gazio umor. Ipak bi mi bio potreban dan off ali ne odustajem. Aleš inače radi u medicini sa osobama koje su imale povrede glave i slično i kojima je potrebna pomoć da se »postave na svoje noge«. To je veoma bitan podatak jer Aleš ima strpljenja i empatije. U nijednom momentu ne sili i ne gura nego se vešto prilagodi ili te podigne kad ti je to potrebno. Nema presije. Aleš mi iz marketa donese Monstera, ne Red Bulla, naravno, ... i dođem malo sebi. Nastavimo prema samom vrhu zapadne obale do Stintina. Malo se bilo naoblačilo ali bez pretnje kiše. Taj dan je možda bio za niansu sporiji oko vožnje. I zato jer su bili neki predeli dosta ravni i magistralni. Ništa zato. Vidimo malo gradić, popijemo kafu i dalje prema istoku preko grada Sassari po severnom delu ostrva gde hoćemo da obiđemo jednu must see atrakciju i to je Roccia dell'Elefante. Kamen u obliku slona koji sam viđao praktički u svim putopisima i reklamama sa Sardinije. Red je da tamo opalimo po fotku. OK, idemo. Stajemo u Sassari da napojimo motore. Nigde čike na kasi nego samouslužno. Aleš vadi svog Angry Birda (novčanik ), u automat ubacuje euriće i izbacuje mu neki listić. U tom trenu ja na automatu uzimam pištolj za gorivo i isti momenat ga vraćam i opet podižem i onda ništa. Ne curi. Ni kap. Vraćam pištolj, dižem pištolj. Ništa. Niente. Aleš stiska po automatu ne bi li mu vratilo pare. Ma jok. Auuuu, šta sad? Pitam devojku koja je punila kola do nas ako može da nam pomogne oko situacije jer nam ništa nije jasno. Automat pojeo lovu, a mi na suvom. Proba ona, sve isto. U trgovini nikoga da ga pitamo. Kaže ona, da poslepodne dolaze radnici pa možemo da sačekamo. Ma gde bre da čekamo. Zahvalim se simpatičnoj dami i gledam Aleša, on gleda mene. Ajde, preživeli bi mi i te izgubljene euriće ali opet, mora biti neki algoritam da izvučemo taj teško zarađeni dinar. Iza nas sa kolima čeka jedan gospodin da se smaknemo. Šta ću nego i njega da pitam za pomoć. Gleda i on, ista situacija. Objasnim mu da smo ubacili lovu, dobili listić a od goriva ni kapi. Vidi da nismo barabe i da ne lažemo i uzima mobilni telefon i okreće broj. Čujem ga kako razgovara sa nekim i objašnjava mu situaciju. Dva turista sa motorima, listić, gorivo, neće, nemere, ovo ono, ... Nešto se oni izdogovaraju i dolazimo do rešenja i nesebične pomoći. Naime opet nam se sastavile karte u našu sreću jer je taj gospodin bio prijatelj vlasnika pumpe. Sa njim se dogovorio da ćemo mu mi dati listić/voucher a gazda će onda njemu kasnije za taj listić vratiti lovu, dok će ovaj sa svojom lovom nama natankati motore u istom iznosu. Iskreno, nisam mogao verovati. Prvi put nas je video. Dva mangupa iz bogznagde na motorima, možda muljaju, možda ne. Verovao nam je na reč, natankao gorivo svojim parama i uezo voucher koji nismo mogli da sprovedemo. To je bio još jedan dokaz da ima dobrih ljudi i stvarno, osim onog nadr*anog policajca u Cagliariju nismo sreli nikoga koji nam ne bi vratio osmeh, pomogao kad je bilo potrebno, .... uglavnom, on je bio još jedan dokaz da su ljudi sa Sardinije u većini jedni čestiti i otvoreni ljudi. Nemam ništa protiv Italije i ni tamo nemam nekih loših iskustava ali ovi Sardinijci su se odmakli od Italije još visoko u pozitivu. Iznenađeni i počašćeni tom gestom na pumpi pojedemo po konzervu tune iz mobilne špajze i krenemo prema slončetu.

Taj dan je vožnja bila još dodatno spektakularna. Bez kofera i torbi samo gas. Aleš je brz i dinamičan vozač. U krivinu upada kao na trci. Kočenje u poslednjem trenu pa odma iza krivine gas do daske. Dve, tri krivine i nema njega. Ali imamo super zajednički ritam i uvek jedan drugog dočeka kada je to potrebno. Ja mislim da se on taj dan kezio i izvan kacige. Ludilo, ringišpil. Vraćamo se u hotel u Bosu. Naravno, moglo bi se nešto pojesti. Najpre nužno osveženje u bazenu a posle kupanjca upicanimo se momački i prošetamo nešto malo kilometara do centra starog grada da vidimo kakav je ritam. Istinito čarobno mesto koje se na Sardiniji ne propušta. Najpre smo po onoj vrućini krenuli prema dvorcu na vrh brda. Jeste da je pogled bio lep al mi to nije trebalo, i šta ću sada. Spustimo se dole među uske ulice starog grada i sednemo na zatvorenu ulicu uz neki bistro, kafić, šta god da je. Po protokolu prvo Ichnusa ali nefiltrirana. Jačeg piva nema, kažem vam. U onom ambientu, kad se je sena u ulici već počela razlevati, narod polako izlaziti, a mi ogladnili i spremni za neku mezu, u ruke dobijamo menu i Alešu, a i meni zvezdice u okicama. U ponudi neki mini, midi i maxi narezci. Aleš kad vidi narezak na drvenoj dasci, on ulazi u drugu galaksiju i sedmu dimenziju. Obožava to i sve skupa nam je bio kec na desetku posle ekstremno dinamičnog dana na motorima. Mi opet hrabro navalili na onu maxi dasku ali nam prijatna gospojica ipak predloži onu mini. Ajde, popustiću ovaj put. Donosi ona predivno obloženu dasku sa svim mogućim. Pršute, salame, sirevi, masline, kapre, papričice, trešnje, kivi, marmelade, pečena papričica i paradajz, ... nema šta nema gore. Aleš u transu. Nema šta više da vam pričam o toj večerici. Spektakl za spektaklom. Šetnja po gradu, obavezni domaći sladoled i pjehe do hotela. Usput u suvenir shop po razglednice (ipak sam old school) i magnetiće. Nailazim na one magnetiće u crnim minđušarima i maramom preko očiju i naravno dajem im prednost ispred hipi variante. Lepimo markice, nacrtamo nešto na razglednice i ubacimo u poštanski sanduk. Ko zna, možda stigne već pre nas. Videćemo.

Budimo se i ja odmoren kao momak. Ma kakvo leškarenje, kakvi bakrači. Idemo zajedno ali ovaj put je prednost jer stvari, torbe, kofere, ... puštamo u smeštaju i vranci su rasterećeni za đir. Ima vas koji znate, da to čini razliku i da je vožnja sa opterećenim koferima dosta drugačija od one bez njih. Nije baša drama ali oseti se. I tako mi direkt dole u boksove i piči Miško. Vozimo se preko predivnih predela, i šumovitih i golih. Stižemo do Alghera koji je već nešto veći gradić. Imaju zidine, milijarda motora i dovoljan broj kafića. Kafa, limunada, slikanje i dalje. Dižemo se gore prema unutrašnjosti i pale se lampice za gorivo. Tu više nema nećkanja nego odmah traži pumpu. Stižemo u neko seoce, prolazimo kroz neku uličicu uz neki kafić i skoro cela kafana diže ruke i pozdravlja dva crvena dukca i rukom pokazuje da dođemo na piće. Kao glavnu atrakciju. Klimnemo glavom, nasmešimo se ispod kaciga i produžimo dalje do pumpe. Napojimo crvenke i rekoh, pa što da se ne podružimo sa narodom. Krug nazad do kafića, parkiramo na ulici, skidamo kacige i dočekani smo osmesima. Prema nama dolazi lik nekih 30 godina sa sinčićem ako može mali da se uslika na motoru. Ma može, kako da ne. Bujrum. Ovi u kafiću zovu nas k sebi i dodaju nam stolice. Energija, zvuci, osmesi, ... u toj debati bili su originalni i topli. Ovaj jedan već iskusniji kaže da vozi neku staru yamahu ali da su ova dva naša crvena nešto drugo. Slažemo se da su japanke lepe žene ali Monica Belucci je Monika Belucci i tu nema dalje. Počaste nas pićem, hoćemo da vratimo turu ali ne daju. Opalimo sliku društva. Momak sa klincima, njegov stari ćale a ovaj sa japankom morao da ode baš pre fotkanja. ... Iskreno si poželimo sreću i krenemo dalje u avanturu.

Ciljna destinacija za taj dan bila nam je Bosa. Ništa planirano nego tamo smo naišli i odmah se zaljubili u grad. Stari grad sa kanalom do mora i parkiranim čamčićima. Protokol buking istraživanja, sa malo većim apetitima u smislu da bi baš selo nešto sa bazenčićem. Ipak su meni prošle četiri banke i Ćale treba malo tretmana. Mladi Aleš broji 7 manje. Nađemo, bukiramo, odvezemo se i smestimo. Naravno po pravilu cik cak oko izbora kreveta, to jest mali ili veliki. Najpre mali kupanjac i osveženje a onda udaramo peške do obližnje plaže na večericu. Paleta restorana je raznolika i sve fino sređeno. Dobijemo lepo mesto sa elegantno nameštenim stolom. Na meniju dosta cenjene ribe i plodova mora i raznoraznih specialiteta. Uz nas neki tamo jedu picu i baš nam je zamirišala, iako smo obojica gurmani i volimo da pojedemo i neka jača, konkretnija jela. Ali u onom momentu pica je bila dobar izbor, naravno uz seriju hladnih Ichnusa. Večernja šetnjica po peščanoj plaži i povratak na odmor. Sa Alešom razmišljamo da bi ipak produžili još za jednu noć na istoj lokaciji. Mene već sustiže umor a Aleš sa svojih nemalo godina manje žudi ka dinamičnom racingu po izmišljenom asfaltu gde god da kreneš. Na recepciji ja počnem da pregovaram kad ono nije baš optimistično jer se u gradu baš sprema neki festival pa su smeštaji ograničeni ali uspevam, naravno. Produžimo još za jednu noć. Plan je da ja sutra malo odahnem a Aleš opali krug, dva i onda laganini dalje.

Budimo se u predivno jutro. Izlazim u dvorište iza apartmana i tamo ponosno stoji drvo limuna, rumeni se kao sunce. Gde ćeš bolje za jutarnje osveženje nego frišku prirodnu limunadu od domaćeg Sardinijskog limuna. Ne uberem friškog sa drveta nego pokupim jednog otpalog ispod drveta. Aleša dočekam sa friškom limunadom i espressom sa kafe automata u stanu. Prošetamo do lokalne trgovine, kupimo nešto za doručak, vratimo se u stan, smlatimo šta smo kupili i hop do komše preko puta. Ispozdravljamo se, platimo i hop na motore i dalje. Dan opet topao i predivan. Asfalt po Sardiniji je svuda kao izmišljen za motoriste. Već na pogled ti nudi mir u duši jer drži gumu kao ja batak. Nemaš 200 metara da nema krivine al to one lepe, brze krivine. Stvoreno za »trening« i uživanciju. Razbacuješ motor levo pa desno pa levo pa desno pa tako milion puta gde god da voziš. Oko podne i kasnije temperature su svugde nenormalno visoke za normalne ljude. Svi se posakrivaju u kuće, drže se u hladu i nema baš nešto otvorenih kafića i naroda. Ali čovek mora da se osveži i odmori. Oko tri poslepodne užeglo momački. Vidimo sa strane neki kafić, neki motor i nešto malo ljudi. Skrećemo i stajemo. Limunada, kisela, kafa, ... Stol do nas sedi lik u moto kombinezonu, sam uz svog 1250 GSA. Hello, hello. Nemac, pedeset godina ali izgledom izuzetno mladalački. Počnemo mi po nemački. Da, i to znam a i Alešu je nemački bliže od italijanskog. Ide nama debata, razgovor teče ali ipak lomimo se mi pomalo. Predložim da skrenemo na engleski i sve odmah krene lakše i brže. Putovao je sa drugom po Sardiniji ali su imali neki manji nesporazum pa su odlučili da će svako svojim putem da se malo odmore jedan od drugog. Potraje to naše druženje pa skoro dva sata. Lik je pun kao brod. Ima firmu u energetici, ozbiljna priča. Na telefonu nam pokazuje svoju zbirku motora u garaži, gde je zaposlio i jednog majstora koji mu to održava. Pazi, zaposlio majstora za svoje hobi motore. Ima šta da se vidi. Harley iz 1918 pa neki mlađi pa ova bembara pa ono. Jeb*te, pravi lunapark. I to druženje se polako završi, izmenimo kontakte i krenemo svojim putem.

Stižemo na adresu u Villaurbana. Zovem broj koji mi je dala gazdarica bez smeštaja. Stiže lik u radnom odelu preko puta za minut. Gazdarica ovog smeštaja nije bila tu pa joj ključeve čuva taj komšija. Izvana zgrada izgleda starinski ali se vide tragovi neke adaptacije na stepenicama i ulaznim vratima. Ulazimo u stan kad ono sve komplet renovirano, sa dve spavaće, novim nameštajem, kuhinjom, ... Sve novo, možda smo čak bili i prvi gosti. Ma super. I što je bilo još super da je to bio konkretno najjeftiniji smeštaj do sada. Motore parkiramo kod komše u dvorištu ispred radione. Kaže da smo bez brige. Ima radionu i veliku neku garažu. Malo zadržan lik ali otvara nam se polako. Ulazimo u garažu kad tamo ima šta da vidimo. Oldtimeri avtomobili i motori. Guzzi, vespa, ... Fiat, ... Nešto već završeno, nešto još u toku restauracije. Sve ukusno i profesionalno odrađeno. Zahvalimo na prilici i upitamo oko predloga za večeru. Nedaleko ima neki kafić gde može i mesina da se pojede ali upozori nas da naručimo porciju za jednog, jer su stvarno obilne. OK, hvala, hoćemo. Prošetamo dole do »centra«, nađemo mesto i sednemo u letnjak. Nije to klasični restoran nego više kao neka bašta sa mini objektom, kao kiosk i velikim dvorištom. Ajde, sigurno lik zna kuda nas je poslao. Dođe konobar i naravno prvo Ichnusa a onda i pitanje oko hrane. Kaže da mu samo klimnemo kad budemo gladni da počne da sprema nešto sa roštilja. Mi bi jeli odmah ali ispoštujemo ritam Italije, to jest Sardinije gde sve počinje malo kasnije nego što smo navikli mi ovde. Posle dve runde pića i čipsa mi njemu klimamo. Videlo se da je njemu možda još rano ali angažovat će se on odmah da spremi jelo. Naravno, karakter mi ne dozvoljava da bi naručio porciju samo za jednog pa u svom stilu nabrajam šta da nam ispeče. Brzo se to izdešava i lik donosi oval pun mesine sa nešto pomfrit dekoracije. Meso izgleda čarobno. Miriše još bolje a o ukusu da ne pričam. On je u »kiosku« spremio takvu večeru koju se može samo poželeti i tražiti. Nije bilo greške ni u jednom zalogaju a porcija abnormalna. E, retko se meni dešava da ja ne savladam sveg mesa koje mi se posluži ali ovaj put smo klecnuli obojica. Jednostavno bilo je dovoljno za trojicu gladnih rudara. Počastimo gazdu, počasti i on nas i to sa likerom od mirte. Po Sardiniji svuda ponosno nude mirtu, koja je kao slatki digestiv iz malih plavih bobica. Ubeđeni su da mirta raste samo kod njih i da takvog pića nema nigde drugde. S pomoću čika Gugla pokažem mu da je Dalmacija puna mirte i da ima i toga ali naravno završim u stillu da je mirta na Sardiniji najjača i nešto specialno. Lik je bio fer i naravno nisam hteo da ga uvredim, nego samo malo da mu proširim horizont. Ispijemo još po jedno pred spavanje i siti u krpe.

Putem viđamo nebroj »nuraga«. Nurage su kule od kamena iz daleke prošlosti oko kojih još danas nije sve sasvim jasno čemu su služile. Pominje se obrana pa vera pa rezidencije vladara, ... Nije bitno. U principu to je za nekoga hrpa kamenja, posejana po celoj Sardiniji. Vozimo se dalje prema Oristanu. Kao po navici poslepodne stajemo za osveženje i da bukiramo smeštaj. Oristano kao grad nije neka atraktivna destinacija a i želeli bi da nađemo neki Agriturismo izvan grada. Nešto zovkam po smeštajima pa ima pa nema pa dižu pa ne dižu pa ovo pa ono. Ništa, idemo još malo višlje izvan grada pa ćemo na nešto naići. Dolazimo u lepe predele i nailazimo na nešto u stilu Agriturismo. Ulazimo, ništa puno od života. Dva momka piju pićence u polumraku, skontamo da su domaći. Buongiorno, buongiorno. Mi bi smeštaj i nešto dobro da pojedemo. Zove mali kevu da vidimo kakve su opcije. Dolazi gospođa, buongiorno, buongiorno ... Nemamo smeštaja nit restorana. Mislim si, kako nema, sve je prazno, stolovi raspremljeni sve izgleda kao restoran, ... Oni su gazdinstvo, proizvode masline i svašta po nešto i izgleda da su raspremili astale i salu za Grande Famiglia Italiana. Za nas nažalost nema mesta niti mogućnosti. Al nešto moramo da rešimo. Pitamo ju ima li nešto u blizini, da nas ne oderu a i da je pristojno. Uzima tetka telefon i zove. Reši nam smeštaj preko poznanstava nekoliko kilometara odavde prema unutrašnjosti u mestu Villaurbana. Grazie signora, arrrivederci. Klincima dukci interesantni, navijaju i mašu nam zbogom.

Sutradan opet vezanje torbe sa gurtnama na onog mog jadnika dukca, dok je Aleš jutrima to radio elegantnije jer je na monstera obesio kofer. Jest ružno al valja. Ispozdravljamo se sa starom gardom, poželimo si sretan put, dobijemo još po nekoliko saveta i gas dalje. Jedna između sledećih planiranih destinacija je Spiaggia di Piscinas koju je pod obavezno predložio Pavle. To je de facto peščana pustinja uz more. Preko brda i dolina i hiljadu krivina spuštamo se niže i dolazimo pred odsek za Piscinas. Tamo stoje nemci na adventurima i gledaju nas koji vrag smo mi krenuli tamo sa našim crvenim konjićima, koji nemaju šanse ovuda da prođu. Lik na motoru me gleda i odklimava glavom u stilu da ovde nema šanse da prođemo. E sada mi je upalio onaj balkanski inat i vratim mu ga s pogledom. Ti ćeš meni da ja ne mogu ovde proći? Malo morgen Herr Meier. Bezkompromisno prolazimo pored njih i počinje teren za adventure motore i lude balkance. Nije toliko strašno i može da se prođe ali naravno polako i relativno nežno. Ima malih oštrijih kamena, rupa ovakvih i onakvih ali prođa je to Bajo. Doduše nije bila prođa za još jedan senior par sa autom, koji je ostavio karter na jednom kamenu i lepo crno ofarbao pesak. Kad sam pomislio koliko je to dosta daleko od neke normalne civilizacije i kakve su temperature, nisam hteo biti u njihovoj koži. Nije izgledalo kao da im je potrebna pomoć jer su pored njih prolazila kola nudeći pomoć ali su ih ovi suvereno odbijali. Ajde onda da ne silimo u ljude. Stižemo do pustinje. Parkiramo uz broj kampera, auta i adventure dvotočkaša. Na kraju šušti plavo more sa bogatim talasima i vuče nas prema sebi. Prošetamo do kafića u kožnjacima i poručimo limunadu. Jeste da sunce žari i baš je toplo ali interesantno, da mi je manje vruće sedeti u kafiću ispod sunca u kožnoj jakni nego u kratkoj majici. Čuva kožnjak protiv UV zraka konkretno. Doživimo momenat i lokaciju te posle mini odmora i sunčanja u kožnom kombinezonu vraćamo se nazad. Hteli smo proći po drugom putu po kojem je ovaj prijatelj od juče gazio sa svojim GSA preko pola metra vode i uživao na puno. Došli smo i mi do te vode ali jok brate. Ipak ova dva dukca ni balkanski gen nisu par ovom »potočiću«. Vraćamo se na isti put kojim smo i došli. Seniora sa razvaljenim karterom nigde, znači rešili su situaciju.

Vozimo se po južnom delu ostrva prema zapadu prema Puli (da, Puli) i Nori. Uz put viđamo jatu roza flaminga koji se »pasu« na paradi u vodi do kolena. U Nori stajemo na piće u ladovini prekrasnih borova i sa magičnim pogledom na more. Opalim fotku koja mi je tako divna da ju još danas nosim kao background na telefonu. Ne može drugčije nego da se zaljubiš u tu Sardiniju. Na putu prema Gonnesi palimo Booking i planiramo smeštaj za večeras. Cene već pristojnije nego juče. Fokus nam je na »Agriturismo« tip smeštaja. Takve su bile preporuke i iskusnijih kolega. Smeštaji su OK, ponuda hrane kakva treba i nije neka industrija nego prava, stvarna Sardinija. Nađemo nešto, ja zovem telefonom, opet angažujem talijansko balkanski šarm i izregulišem cenu. Najavim dolazak nešto pred sedam sati uveče. Kažu da može da se desi da još nikoga neće biti tamo ali komotno možemo da se okupamo u bazenu i sačekamo. E sad nije nam baš jasno kako to funkcioniše ali kako nema nikoga? Ko kuva, ko otvara, ko kuva bre? Ajde, OK. Stižemo tamo i predeli su bajkoviti. Naravno nigde nikoga ali valjda će doći. Polako stiže neki puntić, ulazi u dvorište a mi dehidrirali. Valjda je kuvar ili konobar. Nije važno ko je, samo daj Ichnusu, ladnu. Polako se dopunjava sa verovatno kuvaricama, spremačicama, gazdama, ... šta znamo. Nije bitno. Pitam kuvara šta će za večeru, on odgovara sa pitanjem »a šta bi?« Ja ni bu ni mu nego iz prve daj prasence neko. »Bene«. Dobijemo ključeve od sobe. U sobi jedan veliki i jedan manji krevet. Da bude fer, sa Alešom se dogovorimo da ćemo putem praviti smene. Znači jednom jedan spava na većem krevetu, drugi put drugi. OK, deal. Bene. Ovaj put pada na mene red za manji krevet. Izdržaću. Silazimo dole u restoranski deo. S jedne strane najlepši pogled na more i zalazak sunca koji sam ikada video. Stolovi lepo spremni u stilu finih restorana. Sa druge strane kuće pogled je na brdašca i polja. Toskana, kažem vam. Ako ikada spičim na Eurojackpot, tu me nađete. Počinje bal za večeru. Donose predjelo sa odabranim suhomesnatim proizvodima i sirom. Divota. Sledi Primo piato sa njokima u »bolonjez« mesu/umaku. Za secondo stiže kralj. Prasence pečeno i meko kao duša. Da svršiš. Sve pratimo sa ladnom Ichnusom ali ovaj put u većim bocama od 0,66 kao što i treba da bude. Ma šta bal, maskenbal. Za finiš još predobar desert i nekolilko pivi i upoznavanje sa moto veteranskom sekcijom koja je isto tako večerala u restoranu. Ne veteranskoj zbog izbora motora nego zbog staža. Naime, u smeštaju bila su još dva para od 65-70 godina. Uživaju život, putuju i znaju šta valja. Kada su ustajali od stola pogledom se pozdravimo i jedan čika prilazi našem stolu i počinjemo razgovor oko motora i svega toga. Lik je legenda. Jedno vreme žena ga čekala onda je po navici skontala da od toga nema vajde i otišla u sobu. On ostaje sa nama i časti nas svojom pričom. Lik ima svoj Kawasaki salon u Italiji, još je aktivan u moto racing svetu i pokazuje nam slike kako je sam sklopio motor sa bočnom prikolicom i opalio po pustinji u Africi. Pravi avanturista, topao čovek i oktanski zaražen. Potraje razgovor, supruga mu sigurno već hrče, ode i on a Aleš i ja još po jedno pred spavanje. Ma u nebesima smo, nema dalje.

Dužan sam vam i objašnjenje zašto je naslov putopisa »Od robova do hipija«. Zastava Sardinije je u prošlosti nosila četiri crna lica, koji su imali maramom prevezane oči. U 16. stoleću promenuli su zastavu u četiri lica crnih robova kojima su maramu s očiju premestili na čelo. Sada zastava nosi četiri crna hipija. Wikipedia i Google će vam to bolje objasniti. Ne upuštam se u politiku ali retko gde da se još nađu zastave sa originalnim motivima. Ako gde, onda u suvenirnicama. Temperature su letnje. Prebacujemo preko 30 stepeni i ne smeta. Od Costa Rei idemo prema Cagliariju gde se srećemo sa mojim poslovnim partnerom koji je na turi sa suprugom na R1250 GSA i prijateljicom na bmw goljnjaku. Na toj relaciji se meni dešava mala dramica. Naime pumpe na Sardiniji nisu posejane tako gusto kao npr oko Banja Luke nego je potrebno malo i planirati. Dok smo se penjali u brda meni se već pali lampica za gorivo. Znam koliko bi trebalo da još ima fore ali matematika nije u liniji sa destinacijom, jer u brdima pumpe sto posto nema. Aleš je pičio dalje a ja iza već popuštam gas te molim svemir da izdržim do pumpe. Stajem i šaljem Alešu poruku da se nađemo na prvoj pumpi koja naiđe i da Bog zna da li ću stići. Ujedno sam u kontaktu i sa kolegom s kojim ćemo se naći u Cagliariju i ne bi baš da ga ostavim da na nas čeka. Tako se ja znojim po nerealno lepim krivinama i predelima i pri spuštanju sa brda kombinujem sa lerom, ne bi li izvukao još koji metar, kilometar. Cager na dukcu već davno opalio nulu za gorivo i šta bude, biće. Sa poslednjim kapima goriva u horizontu mi se prikazuje pumpa. Aleš čeka. Dukca dopunim sa najvećom količinom goriva do sada i smirim se. Stignemo u Cagliari do plaže, parkiramo motore uz drum i naručujemo hladnu limunadu. Na dogovoreno mesto dolaze i oni. Baš prijatan osećaj kad se tamo daleko nađeš s nekim koga znaš. Dok đuskamo, ispred kafića parkira se policijski fiat i ulazi stari, smrknuti ali talijansko vitki policajac i policajka u jahačkim čizmama i kombinezončiću. OK, u mojoj glavi je to tako izgledalo ali nije bitno. On prilazi stolu i ispitiva čija su ona četiri motora. Odgovaramo i lik počne ozbiljno da kenja jer smo kao ušli na traku u suprotnom smeru i ako ih ne smaknemo u momentu, sve će da ih odvezu i lepo da nam se naplati keve. Nama ništa jasno. Nismo neki klinci delikventi i moglo se to lepšim tonom ali ajde. On je vlast a nismo ni mi incidentni. Premeštamo motore preko puta na parking i vraćamo se na limunadu. Malo bačeni iz ritma još pokomentarišemo situaciju, ispozdravljamo se i svako svojim putem. Put oko Sardinije vozili smo u kontra smeru i oni su dan pred povratak kući.

Dolazimo do predivne peščane plaže. Kafići već aktivno rade i jedan nam se posebno svideo. Onaj pravi »vibe« sa sidrima, kanapima i ostalim motivima mora uz super muziku i hladno piće. Sreća nam se opet lepo namestila jer sa najboljih stolica u kafiću dvoje ustaju i odlaze a mi u letu uskačemo, ne bi li iko drugi. Počinje godišnji kako treba. Pivo po pivo pa još po koje pa onda šetnja bosi po pesku sa obaveznim fotografiranjem i javljanjem porodici. Naravno, potrebno je i nešto povečerati. Guglamo, gledamo, ... i udaramo u obližnju piceriju. Izbor pica velik i interesantan. Popijemo još po nešto ljuto domaće, da se isproba i taj deo. Moja pica je bila i ukusna i lepa za videti. Aleš naručuje jednu malo alternativnu sa lešnjacima. Bila je relativno ukusna ali izgledala je baš nikako. Naučiće momak. Nešto još ... oko finansija imali smo praktičan dogovor da u novčanik ubacimo po nešto para i onda gde god da spavamo, jedemo, pijemo, ... trošimo iz tog fonda. Aleš je deci maznuo jedan mali novčanik sa motivom Angry bird koji je bio glavni player. I svemir nam je poslao poruku sa jumbo plakatom uz cestu gde sam prvi i poslednji put na takvoj instalaciji video Angry birda. Zamišljali smo da je to poruka da će sve biti OK i da nas čuvaju. Uglavnom, povratak pjehe prema hotelčiću, još po neka Ichnusa i spavanac. Ujutro doručak, doduše bogat i nova energija za novi dan.

Usput se otvaraju doline i brda i neverovatni pogledi na prirodu. Jedna između pauzi bila je i uz jedno groblje. Ništa morbidno ali volim tu tišinu i hladovinu na grobljima. Prošetam, malo se odmorim, saberem misli i zamišljam scenarije o životima pokojnika, čitajući njihova imena i gledajući slike na spomenicima. Mirno je. Glad već kuca na vrata i trebaće nešto da se pozalogaji. Na slepo udaramo prema moru, stižemo na neku peščanu plažu i parkiramo ispred restorana sa hladovinom u letnoj bašti. Vešto naručujem hladnu Ichnusu i menu za hranu. Najpre smo mislili nešto malko ali meni se oke pootvarale na stranicama sa morskom ponudom i ipak mi tu gastronomsku potrebu zadovoljimo sa nešto jačim ručkom. Ja po morskom, Aleš po mesu. Nismo daleko od juga gde nam je plan za prvo noćenje ali je bitan podatak da nismo rezervisali nijedan smeštaj. Uvek idemo za nosom pa onda tamo poslepodne palimo booking i rešavamo situaciju. Ulazimo u Costa Rei, koja već po mapama izgleda spektakularno sa svojom plažom. Booking nam ne daje optimizma jer cenama ozbiljno odudara od planiranih cena koje smo gledali pred put. Već je relativno kasno da bi skakali okolo i tražili smeštaj. Pokušamo to u jednom kafiću gde smo se osvežili ali oni smeštaja nemaju. Nema druge nego uzeti šta se nudi. Pristojan hotelčić sa ambicioznom cenom, nedaleko od kafića. Kažem Alešu, »prepusti mi pregovaranje«. Uključim šarm, palim talijanski i startujem na receptorku sa pričom kako smo videli da imaju smeštaj na bookingu po nekoj ceni i da verujem da ona može da nadmaši Booking kao ništa i da nam ponudi pristojniju cenu. Nešto gleda, čaprka po tastaturi, ja u smrdljivom Daineseju dobacujem još malo šarma i priča prolazi. Ponudila nam je korektnu cenu sa doručkom. I da nije, mi bi uzeli. Smestimo se u korektnu sobu, tuširanje, podapiranje, friziranje i u grad na pivo i večeru.

Ujutru oko šest sati »uzbuna« preko zvučnika. Zovu na doručak. Pakujemo robu, odlazimo na kafu i doručak i vreme je polako za silazak. Procedura u garaži ista, samo u kontra smeru. Provlačenje kroz masu motora i silazak na ostrvo. Parkiramo se u luci, opičimo po fotku i javljamo svojima da smo stigli. Ovaj put Aleš je navigator. Plan je sa severa prema jugu po istočnoj strani ostrva, znači more nam je sa leve strane. Ako išta, onda moramo da odvozamo poznatu cestu SS125, koja udara sa severa prema jugu. Izlazimo iz Olbie, stajemo još na jednu kafu i kroasant, sa lokalcima aktiviram svoje znanje italijanskog jezika i udri Mile. Brzo počinje spektakl. Plan nam je da izbegavamo »autoputeve« i da pičimo po magistralnim i drugim putevima. Penjemo se prema brdima i stižemo na jedan najpoznatijih prevoja koje sam viđao po putopisima. Većina motorista lepo gazi ali naravno mora da budu i oni drugi. Jedan »kolega« se našao sa Harleyem i vehementno vozi uz crtu sa svojih 60 na sat a nikako da ga pređeš jer i u suprotnom smeru rider do ridera. Nakupilo nas se dosta nervoznjaka u koloni i jedan po jedan ga psujemo i pretičemo relativno riskantno. Misliš si, neće daleko, i onako će mu iscuriti ulje za koji kilometar. Ma šala, naravno. Svi smo braća oktanska. Obavezne fotke, gutljaj vode na prevoju i dalje prema jugu.

Odradimo i to, dolazimo do recepcije, dobijamo »papirnate ključeve« i ulazimo u kabinu. E sad, kabinu. Široka za dva američka frižidera i duga za krevet i po, bez prozora naravno. Dva kreveta dole i jedan gore što se rasklapa sa zida. Još nismo sigurni da li ima pretnje da nam se još neko uvali ali šta će biti, biti će. Prvo što se radi je da se skida preznojene kožnjake i izuva smrdljive čizme. Ja ne mogu da vam opišem koncentraciju toksike u onoj kabini kad smo se izuli ali to je bilo odvratno. Istuširamo se, jedan po jedan naravno, obučemo u šorc, spakujemo kožnjake i čizme u kupatilce i zavarimo vrata. Prvi prioritet ladno pivo. U baru na palubi gužva kako u Moskvi pred otvaranje prvog McDonaldsa. Dok popiješ pivo možeš samo da prošetaš na kraj reda i tako redom. Kad smo došli na red vešto naručujemo po par komada male Ichnuse, jer velike nije bilo. Ako se dobro sećam, za cenu dve male Ichnuse moglo se u Ljubljani dobro ručati. Ali ko sada pita? Sedamo negde na palubu, radujemo se momentu, nazdravljamo i čeka se odlazak broda. Krećemo. Vreme kao u bajci, zalazak sunca isto, a energija i sreća na maksimumu. Prođe veče, odlazimo u kajutu, ležemo i borimo se sa udarcima smrljdivih čizama i kožnjaka koji dopiru preko fuge ispod vrata. Sve je dobro dok nam se nije neko uvalio u kabinu, a valjda ni neće.

Šta sam rekao? Nebo se opet otvara. Muka. Stajemo uz neko odmaralište, krijemo se sa grupom drugih bajkera ispod nekog krovčića i odbrojavamo. Kad su se uslovi nekoliko normalizovali, ne sasvim, krećemo dalje. Brzo se nebo razvedri i u suvom stižemo u Livorno. Klasična kontrola karte i dokumenta pred ulazak u luku i parkiranje u red istomislećih na dva točka. Dobro je bilo i ugrijalo ali nigde neko normalno mesto da čovek popije piće i rashladi se. Ajde, izduraćemo. Kreće se na trajekt, parkiraju se motori, vežu i sa najvećom mukom sa komplet opremom i ponosnim stomakom sada treba da se provučem kroz ceo labirint harleya, bembara, japanaca i tek ponekoliko italijana. Usko među motorima da ne poveruješ a svi mi gledamo ko će da se počeše uz tvoj motor dok bude prolazio. Uz sve to, ukuvala temperatura a na sebi komplet kožnjaci.

Stajemo na benzinskoj u Logatcu i navlačimo još gumene rukavice te pokrivamo čizme. Druge nema nego patnja. Gazimo preko Italije i plan za ručak je stati u Bologni gde moj dragi prijatelj Boki baš u to vreme provodi romantični vikend sa suprugom. Pred Bolognom kiša prestaje i pokazuje se sunce. Stajemo na pumpi, skidamo »pelerine« i u pravom stilu upadamo u centar predivnog grada. Auspusi na 50km/h grme između historijskih zgrada i ulica i nailazimo direktno na Bokija i njemu najdražu. Ne bi se u Ljubljani tako sreli, da smo planirali. S nogu pravimo plan gde da se smestimo s motorima pa da nešto i pomezimo. Nas dvojica skrećemo u neku ulicu, puna motora, jednog mesta nema da se parkiramo. Ništa, još jedan krug. Ulazimo u drugu ulicu uz neku srednju školu, okolo puno potencialnih delikvenata. Nešto skuterčića parkiranih i može se nekako ali je ulica malo zavučena. Ali vruće nam je konkretno i odustajemo od traženja novih lokacija. Tu ćemo pa šta bude. Aleš poneo još bravu za diskove pa mi to lepo i uredno spakujemo. Propešačimo do naših prijatelja, skidamo kožnjake i na ručak. Italija me nikad nije razočarala sa hranom, nit je ovaj put. Lepo ručamo, ispričamo se malo, kasnije skoknemo još na pićence pod vedro nebo koje opet preti sivim oblacima. Ispozdravljamo se i krećemo dalje. Motori netaknuti, torbe isto tako, ... gas dalje prema zapadu.