Jump to content

Moto Zajednica

UrosCuoreSportivo

Članovi
  • Broj tema i poruka

    184
  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

Reputacija u zajednici

259 Excelent

1 Pratilac

O članu UrosCuoreSportivo

  • Rank
    Svrati ponekad

Profile Information

  • Lokacija
    Novi Beograd
  • Motocikl
    Vespa LML Star Deluxe 150

Poslednji posetioci profila

613 profile views
  1. Ne mogu da otvorim blog niti da pristupim ovom sajtu. Da li neko zna o cemu je rec? Vidim da ste svi vi procitali i odusevljeni ste a mene to nervira, sto ne mogu da procitam
  2. E sad se moramo vratiti nazad istim putem, ali je nizbrdica pa nema razdvajanja. Spuštamo se do lokalne a ujedno i jedine kafanice gde dopunjujemo elektrolite domaćom telećom čorbom. Odmah pored se nalazi možda i najlepša porodična kuća koju sam ikada video. Kao kućica od čokolade, ali od "Najlepše želje". Idealna pozicija, debela 'ladovina i dovoljno rekvizita u dvorištu plus pogled u nedogled. Treba li nešto više od toga? Uzimamo slobodu da se promuvamo malo okolo. Moguće da domaćini nisu bili tu ili smo se možda mimoišli sa tri medveda...Potražite Vilu Milicu na Booking-u, možda ćete saznati nešto više od nas. Nastavljamo dalje ka Zlatiboru, znajući da smo samo zagrebali predvorje ovog raja. Dogovor je da stignemo pre mraka, da pazim na velike kamione i da jedemo nešto konkretno usput. Sedamo na Lolu a ja okrećem telefon uspravno da Marija ne vidi brzinomer, tačnije koliko "jurimo"...
  3. @SingularitetTo zvuci zaista nadrealno, vec mogu da zamilsim kako sunce gore przi al przi i 'ladna Koca! Ma definitivno cemo se Durmitoru vracati u razlicitim varijantama, sto pesackim, sto motorizovanim. Mora se odvojiti bar dva-tri cela dana da se zagrebe bar deo te planine... Nisam cesto kacio slike sa putopisa i sad vidim da imam "Max total size 0.54MB". Da li sam ja to "spuco" sve sa prethodnim slikama?
  4. Ma mog'o sam ja nas dvoje da izvučem i do vrha nego nisam uspeo da nađem prvu u jednom momentu. Zeza nekad taj njen menjač pa je potrebno pomaći se za cenntimetar samo da bi se kvačilo olabavilo. Ali po ovom usponu ni makac. Nalazimo solomonsko rešenje. Poslednjih 300m Marija ide peške a ja, onako snužden, lagano gore Vespicom (naš'o prvu). Inače je pravo čudo da nismo isekli gume ili slično. Pa ovo je i OFF ROAD mašina. Svaka čast Lolo! Na vrhu nas je čekala jedna starina. Reč je o najstarijem Boru u Srbiji, koga lokalci zovu Stari ili Sveti Bor. Visok oko 13m, krošnja oko 18m, stoji tako prkosan na sred livade. Prvi u redu za najlepši pogled u kraju. Legenda kaže da je, prenosim ovo sa jednog od izvora, unutar bora sakrivena poruka koju su ostavili nekadašnji stanovnici Kemene Gore. U njoj se, prema predanju, nalazi razlog njihovog odlaska sa ovog prostora. Sigurno su imali jako dobar izgovor da odu odavde... Iz jedne od grana viri čak i novo mlado drvo smrče. Naslednik?
  5. Nedelja je, 11. Avgust. Pakujemo stvari i tovarimo naše magare. Srdačan pozdrav sa domaćinom i odlazak na pumpu, strpljivo čekamo na naš red. Pun rezervoar, negde oko 6L. Plan je da naš mini odmor nastavimo na Zlatiboru, ovaj put nema razdvajanja. Pomeramo granice i postavljamo novi rekord u zajedničkoj vožnji. Zbogom Durmitore, oprosti nam Zlatiborske zore... Neverovatno je kako nas uzbuđuje svaki prolazak kroz ovaj predeo, makar to bio i odlazak. Opet se drumom množe motori svih vrsta. Učim Mariju bajkerskom pozdravu i usput kao deca trubimo svima koji nam idu u susret. Spuštamo se ka Đurđevića Tari i tu pravimo par fotki u čast kluba. Vespasian Beograd, čak imamo iste prsluke. Proklinjem sebe što nisam poneo klupske nalepnice da oskrnavim tablu odmah posle mosta. Asfalt je savršen pa polako savladavamo uspon sa druge strane. Na ravnici 60km/h i usput se dogovaramo sa nestrpljivim vozačima oko preticanja. Mašemo, sugerišemo na radar i sl. Stižemo i do Jabuke a tamo kolona od , ispostaviće se, kilometar u smeru ka Srbiji. Marija strepi najgore ali mi imamo VIP prolaz. Levi migavac (desni zajebava a i nije nam trebao, uigrali smo dizanje ruke) i lagano pištanjem automata obilazimo kolonu i stajemo, onako iz poštovanja, drugi-treći na red. Mamimo osmeh i kod jedne i kod druge kontrole i palimo dalje. Dogovor pada da svratimo na Kamenu Goru, tu negde odmah pre spuštanja za Prijepolje. Nalazimo skretanje i otključava se nova staza, kao u igricama. Na početku jednoličan ali solidan put se pretvar u krivudavi uspon. Druga, eventualno treća brzina i posle dvadesetak minuta od skretanja smo tu. Navigacija kaže da do kraja ima još kilometar, makadamskim putem uzbrdo pod 90 stepeni. Ali mi znamo da to ne sme da nas odbije. Jer gore nas čekaju bonus poeni...
  6. Ubrzo izbijamo na sam vrh i tu sabiramo utiske. Tišina...Malo ćutimo. Dobro, ja više. Marija to ne voli kod mene. Već smo gladni i tražimo gde da častimo sebe za sav trud u toku dana. Letimični pogled na svoju podlakticu mi govori da treba da nađemo neko pečenje. Nailazimo na Momčilov grad i naručujemo jagnjetinu ispod sača. Pun pogodak! Pogled od milion starih dinara. Na to se kasnije nadovezuju palačinke u centru i kraft pivo. Mesec i Jupiter (ova tačka desno) nas polako vode u noć. Sutra nastavljamo.
  7. Put nas dalje vodi preko raznih malih naselja, katuna i sl. Smenjuju se uzbrdice i nizbrdice, najednom se pojavljuje i kanjon a odmah potom sledi nagla promena nadmorske visine i spustanje do Sušičkog jezera. Usput Marijino oštro oko primećuje male crvene plodove u travi pa se tu zaustavljamo da se okrepimo. Put je inače takav da je teško da se dva motora mimoiđu a kamoli kola. Ali mi smo ih sretali usput. Verovatno je situacija kao sa dva ovna na balvanu, onaj sa jačim rogovima (mašinom) pobeđuje. Spuštamo se do samog jezera gde vode nema u ovo doba godine. Trava na vetru oponaša površinu vode, sve je apsolutno nestvarno. Sem razlike u temperaturi jasna je i razlika izmedju boje kože na mojoj ruci. Šta ću...stiskam mišiće i idemo dalje. Vespa opet pokazuje zube i polako ali sigurno vuče gore, negde i u prvoj brzini isključivo.
  8. @Singularitet Svaka tebi cast sto si se peo gore, pretpostavljam da to sve, iz gotovo ptičje perspektive, izgleda magičnije. Mi smo prvu pauzu napravili u mestu Trsa. Stajemo da se osvežimo ispred restorana gde već stoji jedan enduro-skrembler poput onog iz Ramboa 1 i neki Strom ili Versys, čini mi se. Mađari koji putuju za Gruziju pa idu malo okolo naokolo. Jedan prilazi i pita da li može da slika Vespu. Pokazuje mi crno belu sliku i kaže da će je nazvati "the Good, the Bad and the Ugly". Mislim se...koji li sam ja Pored nas kućice za bajkere, na jednoj tabla da je striktno rezervisano za narandžaste KTMove. Neki klinci, neka budu holanđani npr, kampuju tu pored. Par desetina metara dalje ergela konja, još jedan spomenik NOBu (jesam li vec rekao koliko ih gotivim?). Tu već naslućujem da sam napravio kardinalnu grešku što sam vozio u majici kratkih rukava i rukavicama. Marija se nabacuje nekom pastuvu i ja tu rešavam da je vreme da odemo dalje. Jako nam je krivo što nismo imali vremena da obiđemo kanjon reke Pive ali eto izgovora da opet dođemo.
  9. Ustajemo ranom zorom 10. Avgusta i malo se razvlačimo uz jutarnju kafu, ne shvatajuci da je svaki minut , koji nisi na Durmitorskom prstenu, čist gubitak. Božo, domaćin apartmana, nam objašnjava kuda i kako da krenemo. Uzimamo mapu trase u turist birou i sipamo ponovo pun rezervoar. Trenutno ima samo jedna pumpa na samom Žabljaku, sa jednom točilicom, pa treba biti strpljiv. Nova, na samo 300m odatle, samo što nije otvorena. Prva gore, zavrćem gas ka sebi. Slike će govoriti više:
  10. U ovom delu smo se, srećni što smo ponovo zajedno, prepustili uživanju u vožnji. Pošto smo dodatno opteretili naše magare gledam da ne preterujem sa brzom vožnjom a ona nam se odužuje konstantnom brzinom i sigurnim kočenjem. Kako li uopšte izgleda vožnja na nečemu što je zaista pravljeno za ovaj put, samo su neka od pitanja koja mi se nameću dok planiram svako jače kočenje kombinovanjem prednje ručne i zadnje nožne kočnice. Moramo stići pre ozbiljnijeg mraka jer nam ranac na prednjeg gepeku dolazi u konforntaciju sa farom, nećemo osvetliti sam drum. Nemam puno slika sa ovog dela puta, tu mi je već bilo i krivo što nemam neki GoPro ili bar Ekon da usnimim prelepe momente zalaska sunca i sam ulazak u Žabljak. Na nekom od sledećih putovanja ćemo sigurno tražiti smeštaj u nekoj od malih kućica za iznajmljivanje na samom putu pre ulaska u grad. Pristižemo u sam centar i tražimo apartmane koji nisu tamo gde "jesu" na Google Maps-u. Uz kratko pojašnjenje preko telefona nalazimo našu Tavernu, objašnjavamo zaprepašćenom domacinu zašto smo na put krenuli Vespom i tražimo brz izgovor da bolove u gluteusu zalečimo hladnim Nikšićkim pivom. Grad je pun stranaca, natovarenih dzipova i kampera kao i vec pomenutih velikih motora. Jos malo pa počinje avantura.
  11. U Užicu me malo hvata nervoza zbog tolike količine asfalta a ja se već uveliko dinstam ispod moto jakne i farmerki. Dajem po gasu i penjem se gore ka Zlatiboru. Od kad idem ovim putem par godina unazad uvek su tu bili neki radovi i razdelni čunjevi. Na sreću ja ne moram da čekam u koloni sa običnim smrtnicima neko hrabro grabim uzbrdo. Usput primećujem da moje inicijalno uzbuđenje spušta izgrebani asfalt, koji moj mali točak vodi svojim putem. Učim novu lekciju i to kasnije primenjujem sve do Žabljaka... Na Zlatiboru sipam ponovo ceo rezervoar. U međuvremenu se čujem sa devojkom i saznajem da je jako blizu. Moje švrćkanje i fotografisanje je uzelo maha, moram da se ubrzam. Put od Zlatibora do Kokinog broda je idealan. Na ravnom sam gotovo konkurentan ostalim vozilima, lagano održavam 70 km/h ali me dugački usponi vraćaju na svoje mesto jer u četvrtoj brzini ne mogu više od "četres' na sat". Priroda je savršena, put još bolji. Nailazim na Zlatarsko jezero koje me zaprepašćuje svojom tirkiznom bojom. Sve deluje kao neka od uvala bokokotorskog zaliva. Odolevam da se bućnem i dalje kroz hladovinu šume vozim do Nove Varoši i Prijepolja. Imam neki problem sa ova dva mesta. Kada vozim i imam viška slobodnog vremena počnem da razmišljam o privredi lokalnog mesta, o kulturnom životu mladih i sličnim teškim temama. Ceh uvek plate ova dva grada jer su već pri kraju mog puta kroz Srbiju. Gledam napuštene lokale i prazne parkinge nekih starih fabrika i to sve u meni izaziv neku tugu. Pogotovo me svaki put dokusuri deponija na ulazu u Prijepolje koja je ovaj put i gorela i tabla na kraju iste gde se reklamiraju domaći prirodni proizvodi ovog kraja. Nailazim za putokaz za Pljevlja i tu počinje tempo ka graničnom prelazu Jabuka. Zakucao opet na 40km/h i ni makac dalje do gore. U nekom momentu sam se setio jedne teme sa ovog foruma, gde se koristi termin "ušećerio". Tako se i meni prispavalo prilikom tog pentranja i rešim da stanem malo u hladovinu. Gutljaj vode i puna šaka gumenih bombona, osetio sam se kao Novak Đoković u pauzi taj brejka na poslednjem meču sa Federerom. Shvativši da poređenje nije na mestu skupljam poslednje atome snage i pristižem na Jabku. Malo vozila, raspoloženi i zainteresovani graničari se raspituju koliko kubika ima moj Nutri Bulit. Uz pozdrave i čestitke nastavljam dalje i stižem u Pljevlja. Obavezno poziranje ispred rudnog kopa. Kratka pauza na autobuskoj stanici jer mi ubrzo pristiže cura sa dodatnim prljagom. Srećna što će put nastaviti na dva točka, predlaže našu tradicionalnu pauzu uz kafu na Đurđevića Tari. Idemo da se bezobrazno barkiramo ispred nečijeg GSa ili V-Stroma.
  12. Posto sam završio sa florom i faunom ovog kraja Srbije, put nastavljam dalje prema Kosjeriću. Krajolik je i dalje prelep sa jako malo saobraćaja. U tim momentima prelazim u mod kao da vozim veliki motor i počinjem malo da divljam (ovaj termin uzeti sa rezervom). Vespine gume nisu namenjene za ove režime ali se moja indijka dobro drzi. Naginjanje od 5 stepeni u krivini i izbacivanje kolena meni deluje kao deo obavezne kulture u ovim uslovima. Pokušavao sam na momente da se zamislim na nekom automatiku ali mi je ta misao brzo pobegla iz glave. Usput nailazim na simpatična mesta, smenjuju se spomenici oba pokreta narodnooslobodilačke borbe. Jbg...ja sam odrastao na filmovima koje su pravili Avala i Zastava film, mada mi brada pomaže da odlično prođem kod lokalnih meštana koji su navijali za drugi tabor. Negde posle Kosjerića odlučujem da ne odem za Požegu nego da put do Užica presečem preko deonice Karan - Ponikovica - Užice. Nemojte to sebi da radite. Put od lepog krivudavog prerasta u jednom momentu prerasta u mučenje kako za Lolu tako i za mene. Rupa do rupe, zakrpe na sve strane. Cak sam u jednom momentu imao priliku da osetim čuvenu Vespinu divlju stranu - zanosenje zadnjeg dela prilikom naglog kočenja. OK, shvatam poruku i put nastavljam polako. Stignem kad stignem. Spuštam se negde u zadnjem dvorištu Užica.
  13. Na jednom raskršću, posle 10-ak km od početka obilaznice, zastajem da starijeg gospodina koji tera krave pitam gde je put za Kosjerić. Na njegovo pokazivanje rukom mašem s osmehom i taman da bude levom prva gore pa desnom gas, iz male kolibice, koja služi da putnike koji čekaju autobus sakrije od kiše i sunca, izlaze dva para najslađih očiju. Kao zakleti mačkar znam da neću okusiti ni onaj drugi sendvič sa suvim vratom.
×

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja