Hvala Dare, veruj mi i ja sam često bio u toj dilemi.

Hvala kolega, čekam da pretočiš tvoju Afričku avanturu, mada si ti to lukavo prepustio Explozivu da odradi, vidi se da si Crnogorac, geni su čudo.

Dan jedanaesti Pozdravljam se društvom, i pravac Plužine. Put od graničnog prelaza ide uz kanjon reke Pive do brane onda uz Pivsko jezero. Plužine, svraćam u Zvono na popravljanje, mesto koje ne promašujem kada sam u ovim krajevima. Nemam reči da opišem atmosferu i mikroklimu koju stvara ovo mesto, mora se doživeti. Ono što mogu opisati je hrana, krenuću obrnutim redom, pita sa višnjama je za dlaku pobedila cheesecake, sve to ide uz medovinu, zameđeno i ohlađeno vino, jagnjeći kotleti i teletina u sosu od voća sa grilovanim voćem (to može i kao desert) i sada moram da stanen jer počinje da mi ide voda na usta i krče mi creva. I naravno uvek savršen izbor muzike uglavnom bluz i džez, ni tiho ni preglasno, taman. Tank torbu sam zaboravio u gepeku rođakinog automobila pa moram na Žabljak da je pokupim, eto razloga za još jedan djir prstenom. Popravljen (bar sam tako mislio) krećem put Trsa pa još jednom prsten Durmitora ali sa druge strane i na Žabljak. Očigledno da se nisam dovoljno popravio pošto odlučujem da u drugom tun(j)elu, umesto da nastavim za Trsa, skrenem za Boričje, uzak asfaltni put širine jednog vozila sa jedne strane oivičen vertikalnom stenom a sa druge provalijom i jezerom, fenomenalan prizor, put se diže do raskrsnice Boričje, Borkovići, dalje nema asfalta, makadam ali sa toliko krupnim kamenjem da to nije normalno i stoji tabla Trsa makadamom 8km a nazad do tunela pa putem oko 30km, još makadam izlazi na asfalt nekih 4km pre trsa tako da ubedim ja sebe da je to ok i da krenem. U šta sam se uvalio shvatio sam, naravno, kada sam došao do tačke gde je povratak bio mnogo komplikovaniji od nastavka. U jednom momentu naskočim na neku kamenčinu i zaglavim zadnji točak i to na 30-40cm od ivice provalije i Marfi naravno proradi, kako god pokušam da se izvučem točak je sve bliže provaliji, marfi ne miruje cujem kako grmi i cujem kišu kako pada, osečam vlagu u vazduhu. Jbg, imam fore da se izvučem dok ne dođe kiša u suprotnom peške 2km do sela pa upregnemo konja kad već ovih 98 nije dovoljno. Gume su metzeler tourance next, odlične za asfalt ali za ovo nisu. Poslednjim atomima snage se izvlačim i izlazim na vrh, kiša je padala na nepunih 100 metara od mene, hvala Marfi. Ovo je zaseok negde na pola uspona a ovo je sa vrha. ovde se lepo vidi zaseok na sredini fotke a staza izlazi iza najvise tačke na steni sa desne strane. Izlazim iz krivine i jedan pogled na Prutaš je dovoljan da zaboravim malopredjašnju muku. Na Žabljaku sam popio jedan omanji bunar vode i odlučio da je vreme da se vratim u bazu, Ado bojano eve me.

Realno uf Hvala, pokušavam da napišem nastavak ali nikako da se skontam sa danima gde sam i kada bio. Pojačao sam Magnezijum, možda malo razbije krećanu.

Dan deseti Raša ustaje ranom zorom i odlazi na Adu Bojanu. Za mene je danas poseban dan. Sa krcatog Žabljaka prstenom Durmitora, put koji mi nikad neće dosaditi i koji bih mogao stalno da vozim, dolazimo do Trsa a onda u moje Bojate. Ove godine je bratstvo organizovalo prvi skup Bojata u Bojatima i to se ne propušta. Bojati su smešteni uz sam kanjon Tare na 1400mnv. Izgleda da je neko od rodjaka izašao iz kafane i zaboravio moped, još se nije vratio po njega. Bojati Strikan i ja (visok sam 186cm i na ovoj slici imam 117kg ali pored strica sam kao Mini mi) Još malo Bojata. Pošto sam na skup došao na dva točka i alkohol nije dolazio u obzir, ceh je platio karton kisele vode. Nakon skupa spuštam se u Plužine Naravno odlazak u Plužine ne može da prođe bez Zvona, taman da se zasladim. Dok se borim sa čiz kejkom zove me društvo, oni su u kampu Mate kod Foče, završili spust malo su pod gasom ne vozi im se a i meni je lakše da dodjem motorom, hoću, šta mi teško. Dolazim u kamp, zauzima se strateška pozicija u kafani i kreće tanderbal. Još uvek sam majstor da osetim par minuta pre prekida filma da taj momenat dolazi i da se neprimetno izvučem i uvučem u neku rupu gde ću narednih par sati umirati. Nisu ni primetili da sam nestao, skontali su kada je počela da se gomila rakija koja je dolazila na pokretnoj traci. Tehnički buđenje spada u sledeći dan ali koncepcijski pripada predhodnom danu. Budim se rašrafljen u golubarniku, silazim dole i umivam se 15 minuta kada mi prilazi skiper iz kampa i onako razočarano mi kaže „Palo pomirenje, a“ gledam ga belo, koliko znam nisam se ni sa kim svađao pa šta ima da se mirim, pogotovo ne sa njim on je ionako celo veče spopadao prijateljicu iz našeg društva. E u tom čuču grmi zec. Ona je, kraljica, kada su naleti skipera postali previše intezivni za njen ukus, njemu rekla da mora malo da pripazi jer joj je došao bivši muž, da je razvedena 5 godina i da je sve bilo ok ali da se iskomplikovalo oko najmlađeg dvogodišnjeg deteta pa da ona mora sad malo vremena da posveti bivšem mužu, da malo ispegla situaciju. Ma koliko skiper bio pijan matematika je prosta ali je ipak pitao kako dvogodišnje dete a 5 god razvedeni, to ga je dotuklo. Pogađate naravno ko je ne znajući uopšte za priču bio targetovan kao bivši muž i u kakav rebus me je čovek ujutru bacio sa konstatacijom o pomirenju. Naravno lujka mi je sve to ispričala dok smo kretali svako na svoju stranu. Dobro je da mi nije tražila alimentaciju.

Dan 9 Da mi nije već pomenutog drugara i par njih koji su naknadno uleteli, Budva me ne bi videla na ovom putovanju. Poziv kolege bajkera Raše (kod koga sam se inače uvalio na Adu Bojanu) me spasava, krenuo je iz Novog Sada za Crnu Goru poprilično kasno pa dogovaramo da se nadjemo na Žabljaku i da tu prespavamo pa sutra on na Adu a ja u Pivu. Raša stari vuk, čovek sa čeličnim živcima. Pošto je uspeo da me istrpi na predhodnom putovanju koje je opisano u mom prvencu na Putopisima (prepunog grešaka u kucanju) logično je bilo da ga ne menjam, teško danas čovek može i sam sebe da istrpi a ne još da nadje nekog. Odlećem na Žabljak u akciju spasavanja redova Rašana. Na Žabljaku genetika preuzima primat i pokazuje svoje loše i dobre strane. Pošto Raša poprilično kasni a ne javlja se na telefon i verovatno ne vidi poruke ja to uzimam kao opravdanje za svoju lenjost (urodjena, to je loša strana genetike) i ne potvrđujem smeštaj a sobe su na 30 metara od baste u kojoj sedim ili da se pomučim da pretražim u porukama gde je br smeštaja (mrzelo me da memorišem, opet geni) kontam, najavio me prijatelj lokalac, znamo se, potvrdiću kada se Raša javi. Marfi je definitivno bio optimista, kako se Raša javio da dolazi, kasnio je jer je morao da pravi pauzu isrpila ga je velika vrućina, i ja dok sam nasao broj u porukama (brže bi bilo da sam prošetao do soba, opet geni) nazovem i čovek mi kaže: slušaj rode, do sad sam ti čuvao smeštaj, držao ljude na čekanju i pre 5 minuta im izdao sobu, nemam ništa drugo a i ne znam da iko ima. Ok, sam sam kriv, za sve ove godine smeštaj nije bio nikada problem, sad umesto gena na scenu stupa Marfi, Žabljak krcat, velika vrućina je uticala na to da je svako ko je imao mogućnosti pobegao na planinu. Koga god da zaustavis na prvu ti kaže: traži mi šta hoćeš samo nemoj smeštaj. Tu na scenu stupa dobra strana genetike, preko rođačkih veza rešavamo problem i noćimo u kući moje rođake na Žabljaku.

Cetinje, država u državi, ima svoj ritam i svoj šmek. Do sad nisam sreo čoveka koji je bio na Cetinju a da nema jak utisak o gradu, pozitivan ili negativan to je već stvar senzibiliteta ali ravnodušnih nema (tj do sad ih nisam sretao). Najviše volim da dodjem u prepodnevnim časovima, pozicioniram se u baštu lokala, sacekam da prodje par minuta dok domaća stalna postava lokala ne završi skeniranje pridošlice ( čitaj mene) i utvrdi da nemam loših namera i da nisam tu da pravim neki zvek. Od tog momenta zaboravljaju na pridošlicu i nastavljaju svoj dnevni ritual a to je totalna sprdnja sa svim i svačim na originalan i nesvakidašnji način, najkraće rečeno. Cetinje je poznato po specifičnom humoru i mene su kupili na prvu (u društvu važim za lika koji voli crni humor) tome su verovatno u velikoj meri doprineli Buksovci koje pratim godinama unazad. Taj isti humor je razlog zašto ga mnogi ne vole. I tako sedim u lokalu, slusam priče, pošto tamo niko ne priča samo za svoj sto već kad priča onda treba da čuju svi, trudim se da se ne smejem upadljivo i da ne skrenem pažnju na sebe jer onda sledi "spontano" ubacivanje pridošlice u priču, prvo lagano da te opuste pa kad vide da smo svoji onda se pali mašina. Koliko god mislio da sam duhovit ovde znam da nemam šta da tražim, ipak oni treniraju svakodnevno. Sa osmehom na licu napuštam Cetinje i radujem se nekom ponovnom susretu.

Google maps ne daje opciju da se iz Kotora serpentinama do Njeguša pa onda preko Lovćena ide na Cetinje, ne znam zašto, put je sasvim korektan, pogled je neverovatan čak je na nekim moto sajtovima uvršten u top 10 panorama pogleda. Gde Google maps zakaže Via Michelin uskače.

Dan: trebalo bi da je peti Ono što je karakteristično za ovo putovanje je da sam od momenta kada sam krenuo od kuće potpuno izgubio pojam o vremenu, nisam znao koji je dan, još manje koji je datum niti me je interesovalo. Sada kada sklapam kockice i pišem ovo putešestvije imam poprilično problema da ukačim kada sam i gde bio, za tih dvadeset i nešto dana sam po Crnoj Gori prevalio oko 3500 km i na više mesta sam bio više puta. Da kažemo da je dan peti. Posle totalnog reseta na Durmitoru i u Pivi odlazim do Nikšića u radnu posetu majstoru Nikoli Bigoviću u Nikšiću, majstor je prvo mene opravio sa odlicnim burekom a onda je prešao na mašinu, zamena ulja u fajnal drajvu a usput je i popravio senzor brzine. Vreme kod majstora je proletelo, gomila zanimljivih tema, nadam se da ga nisam mnogo udavio. Krenem od majstora i vozim normalno kao i predhodnih dana, odvikao se od sata pa ga i ne gledam, bacim pogled na sat pred krivinu oooop i momentalno zavrnem gas, od kako mi je popravljen senzor brzine putna brzina se smanjila za solidan procenat. Dan recimo od petog do devetog Već godinama obećavam drugaru da ću svratiti do njega u Budvu, plan je bio da svratim, javim se, popijemo kafu, proćakulamo i ja se vraćam na Adu. Kao i uvek kada ja nešto isplaniram ispadne suprotno. Zaboravio sam da napomenem da drugar drži kafić u budvi i da ima koktel bar u bašti tako da je to svraćanje potrajalo jedno 4 dana. Pozicija za barom uveče i preko dana ispod tende na Žanjic i tako u krug. Dnevni štek, onaj noćni nikako nisam uspeo da iskadriram. U ta 3-4 dana sam ugrabio priliku da odvozam Kotor-Njeguši-Lovćen-Ivanova korita-Cetinje-Budva čisto da se ne uhvati paučina na motor. u 7.oo sam bio spreman za djir, mislio sam da ce grad biti pust. dva puta sam gledao na sat da se uverim da se nisam uspavao, puno ljudi na ulici u kafićima, automobili i autobusi uveliko zuje. Ono vreme koje sam ušparao na Durmitoru ovde mi ubrzano curi. Stari put Kotor-Njeguši i 33 serpentine (nisam brojao, neko mi je rekao), zip line pred Njegušima, sve otvoreno, oprema složena i nigde žive duše. Iz Njeguša krećem na Cetinje, zaustavlja me putar i kaže put je zatvoren do 10 ujutru. Osvrćem se, tražim skrivenu kameru, ništa ne vidim. Pitam ga da nije slučajno Pera ložač, njegov pogled me ubedjuje da se ne radi o skrivenoj kameri, okrećem se i pravac Lovćen pa preko Korita na Cetinje. dok se udaljavam od putara nešto razmišljam, nisu mogli da nadju bolje vreme za popravku puta pošto u Njegušima je sve u laganom tempu, ko i ustane pre 10 dok popije kaficu i pročita novine nema trika da krene bilo gde pre 10 i po.

Ako postoji leka za ovaj naš PMS onda ste vi Hemofarm

Ruta kakva je trebala da bude prvi dan taman sam pomislio da nisam toliki konj tj konjina ali sreća nije dugo trajala, spuštam se na Hani i Hotit i umesto da skrenem levo na skadar, predjem most, granicu i udjem u Ulcinj, ja (konjina) skrenem desno na prelaz Božaj, tu mi je na 500 metara šta mi teško, to je rezultiralo agonijom kroz Sutomore. Drugari su Ulcinju popili svo pivo čekajući pa se išlo po drugu turu tek kad sam stigao (nisu verovali da ću stići). Mini Stelvio

Taman sam hteo drugi dan da pišem sutra ali stari swat je stari swat

Dan drugi Ada bojana, drugi svet, vreme ovde ima sasvim drugu dimenziju. Jedna slika sa terase, samo kao najava dela putopisa koji će se odvijati na istoj. uz minimalne korekcije položaja izležavanja u zavisnosti od pozicije sunca. Uživanje u čarima Ade ostavljam za naredne dane, put me zove. Doručak i ostavljanje bočnih kofera, što se kasnije pokazalo kao pun pogodak (mislim na kofere, dorucak je uvek pun pogodak, kad ga ima). Bar, Sutomore, Sozine evrić za tunel, PG -Nikšić, gužva na primorju nenormalna, provlačenje i bez kofera je otežano, nznm šta bi bilo da sam krenuo sa bočnim koferima, u Podgorici kao u rerni, tek kada sam prošao kroz tunel Budoš počeo sam da dišem. Kad već pominjem tunele setih se vica: Razgovaraju dve Nikšićanke i kaže prva: - Znaš li kako u Podgoricu vele Tunjel? - Ne znam, kako? Odgovara druga. - Tunel i obe prsnu u smeh. Od Nikšića dobro poznat put za Šavnik i uspon do Vojinovića, na Okolištu, Etno selo Vojinovići u povoju, se održavao festival Ttri kanjona, prirodni amfiteatar i fantastićan pejsaž a od muzike za svakog po nešto: Piva jazz band, Amy tribute band, Dejan Petrovic big band, Whoo see, Narko Mastić ... Najbolje od svega je što sam tih par dana bio smešten kod burazera u kući u Vojinovićima, sa pogledom na Maglić, mir, tišina, milion zvezda, pokrivanje debelim jorganom, smederevac i bonus, buraz svira odlično gitaru. Sve u svemu par dana potpune opuštencije, prsten Durmitora, Plužine, klub Zvono, Vojinovići, Okolišta. pogled na Maglić Sedlo predveče Etno selo vojinovići, Okolišta

Nulto veče Mnogo hteo, mnogo započeo i na kraju se to po običaju svede na duplo golo. Ispred mene motor (skoro) spreman za put a ja sedim u kafiću koji mi je druga kuća i kroz glavu mi se vrzmaju misli da ću pre da se oženim nego što ću da otputujem. Ooo kako sam se prevario, sad da l' na sreću ili na žalost, vreme će pokazati. Dan prvi Sredina Jula 2017. svi planovi za jug Italije i Siciliju pali u vodu. Uz sve to ciknuo mi zadnji senzor abs/brzine ajde što nemam abs, ni po jada već što nemam očitavanje brzine i razdaljine pa nznm koliko sam prešao. Nov senzor ne dolazi u obzir, za te pare bih ga sam napravio a polovan u Srbiji ima ali samo za novije modele, poručim u Njemačkoj preko Ebay i to od Švabe i on ispali, tj ne pošalje deo, aparat za merenje pritiska mi zakucao u crveno. 27. Jula ustajem neobično rano, bar za mene rano, oko 9h, sedim blenem u zid i razmišljam koji sam ja konj, ekipa mi je na Adi Bojani, kod njih sam svakako planirao da svratim na putu za Italiju, Crna Gora mi je druga kuća, za koji dan počinje i festival Tri kanjona na Durmitoru a ja sedim kući. Kad skontaš da si konj onda je sve mnogo lakše. Pakovanje je trajalo do 11 u 11.30 sam ispred zgrade i pravac Ada Bojana, pošto sam kasno krenuo izlazim na auto put do Surčina onda na ibarac, Ljig-Preljina, Kraljevo, Raška, Novi Pazar i neverovatna gužva u Novom Pazaru manje mi je trebalo od Raške do Pazara nego da prođem kroz Pazar. Rozaje, Andrijevica, Plav, Gusinje, pre gusinja odvajanje desno za granični prelaz sa Albanijom. Mali granični prelaz skoro bez saobraćaja, u Albaniji traže zeleni karton, Albanski carinik diže rampu i metar posle rampe nestaje asfalt, nastavlja se više šljunkovit put nego makadam i nestaje u žbunju. Gledam ne verujem i taman kad sam hteo „nalevo krug“ iz žbunja izlazi ganc nov Pasat, retrovizorima savija grane i dolazi na prelaz, kad može on mogu i ja prolazim kroz žbunje i nailazim na mostić širine malo pre pomenutog pasata, most bez ograde i sa par talpi manjka, most u Ko to tamo peva je u poređenju sa ovim Golden gate. Prelazim most a posle njega još jedan, malo širi, opet razmišljam o nalevo krug i izlazim na y raskrsnicu od koje počinje savršen nov asfaltni put koji se penje u brdo. Put se penje i ide vrhom kanjona pa se spušta na dno kanjona, prizori neverovatni, saobraćaja gotovo da nema, put izlazi na skadarsko jezero, 500m od prelaza Hani hoti. Odlična ruta za uštedu vremena i izbegavanje gužve ako se putuje na Adu Bojanu ili u Ulcinj. Nov asfalt, predeli neverovatni. Uredjen vidikovac čak imaju i kafić u sred nedodjije. Na prelazima me pitaju odakle? kažem, kad si krenuo? Kažem, oni pogledaju na sat pa u mene, gledaju me belo i odmahuju glavom, nznm šta im je, nemam cajger ne znam ni koliko sam brzo išao ni koliko sam prešao. Kada sam ušao u albaniju kazaljka sata je počela da poskakuje kao da je na aparatima za održavanje života, sreći mojoj nema kraja, senzor je preživeo samo ga kolje neki kontakt,. Poskakivanjem je cager nabio neku kilometražu da ne ispadne da nisam ništa prešao, tako da je razdaljina Gusinje- Ulcinj 20 km ako je verovati mom satu. Nebo iznad Skadarskog jezera i ekipa me čeka u Ulcinju sa hladnim pivom mi daju malo utehe da ako sam već konj da bar nisam konjina, znao sam da ne treba da sedim kući.

Uhvatim sebe da za vreme ovog PMS-a svaki slobodan trenutak (a ima ih dosta) provodim tako što visim na forumu i čekam da kolege "okače" nešto novo, pratim par putopisa i ne mogu da dočekam nastavke a pošto je dokon um djavolje igralište vreme ću prekratiti svojim putopisom. Kao što neko reče, da zapišem dok mi ne iscuri iz glave.

Žao mi je što vam se nisu složile kockice u Sarajevu i što ste promašili Mostar, bice dana, to su rute koje se voze više puta. Nznm da li smo bili izuzetak ili smo imali sreće i stvarno osetili pravi duh Sarajeva, volim da mislim da je ovo drugo, meni grad i dalje ima taj prepoznatljiv šmek i radujem se svaki put kada mu dolazim. U prilogu je isečak putopisa i našeg doživljaja Sarajeva sa motorima NS tablica parkiranih u strogom centru: Pošto smo bili smešteni u hostelu koji se nalazi u pešačkoj zoni u samom centru Sarajeva postojale su dve opcije za parking motora, prva: podzemna garaža 15km za 24h po motoru i druga opcija da se parkiramo ispred hostela tj. ispred restorana koji pripada hostelu. Uverili su nas da ne treba da brinemo za motore, tako je i bilo. Dok smo se pakovali za put jedan od gostiju Paba u kom smo pili kafu nam je rekao da sačekamo minut da nadje policajca i zatvori za saobraćaj tridesetak metara jednosmerne ulice kako bi mi prošli u suprotnom smeru da ne bismo morali da idemo tri bloka okolo, tako je i bilo, policajac je sa osmehom blokirao ulicu i ispratio nas mahanjem.

1. Godiste motocikla koji ste vozili:R1200GS 2005god 2. Vrijeme provedeno na motorciklu:16-17k km 3. Sta mi se dopada:stabilnost, kocnice iako je to ozloglaseni model sa servom kocenja kod mene nije pokazao ni trunku slabosti, ulje u kocnicama je redovno menjano. polozaj vozaca, snaga. 4. Sta je moglo biti bolje zastita od vetra, sediste ali to sam sve dobio na adv modelu 5. Moj utisak:GS sam zamenio sa GS ADV i mslm da nema dalje

Sad vidim, naplatio vam je na Sedlu, tu je polazna tačka za Bobotov kuk ali naplaćuje se planinarima a ne i prolaznicima, ili vas je uradio ili je nesporazum

Plaća se samo ulaz na Crno jezero, godinama sam gore i na prstenu Durmitora nema naplate. Etno selo na koje ste naišli je etno selo Vojinovići, nalazi na mestu po imenu Okolište a kafe zanimljivog imena je i bio prvenstveno zamišljen kao štala za konje ali su ga pretvorili u kafe i trpezariju za radnike dok se ne završe radovi.

Blago vozačima GT-a, njima ne treba lep krajolik, samo se pozicioniraju tako da gledaju u svoj motor. Pošto ne vozim GT nisam baš razumeo tu njihovu pasiju, dok nisam slučajno video donju fotografiju, sada ne skidam oči sa GT-a. Dobri putopisi, najviše mi se svidja odredjivanje razdaljine u metrima i jagnjetina naravno.

Plačem. Da si napisao 10:42 bio bih ubedjen da si ili vidovit ili da je ono stvarno sat, nema treće.

Hvala, ostadoh dužan rutu četvrtog dana:

Od Valjeva punih stomaka jedva stižemo do Šapca, stajemo na pumpu da popijemo kafu i nastavljamo kući, nekima se žuri. na pravcu posle Šapca, prilikom obilaženja u malo višim obrtajima motor kao da mi je zaštucao, i na semaforu kod rume se ugasio, upalio je odmah posle toga ali je trokirao sve dok se nismo spustili niz Iriški venac i onda je počeo normalno da radi. Stižemo u Novi Sad posle predjenih 1806 kilometara i red je da završimo priču tamo gde smo je i počeli, u Sketch baru gde je ovo putovanje i isplanirano Na slici nema Nikole, kada sam u predhodnom pasusu napisao da se nekima žurilo mislio sam na njega. Nikola je žurio kući iz najlepšeg mogućeg razloga, tamo su ga željno čekale ćerkica od 3 godine i supruga. Raša je iskusan, on ne želi da se vrati rano kući, da se žena ne navikne. Milan mudro ćuti i ne prijavljuje status. Dule je zaboravio da li ga neko čeka. Ja sam sam kao mesec, ne čeka me niko i tako smo došli do kraja. Nije još kraj, ustajem sutra, palim motor najnormalnije, idem na kafu, svraćam do Nikole i kažem mu da mislim da nije do sijalice i objašnjavam mu simptome gašenja kod Rume (za Duleta: kod Šapca). Nikola iznerviran kaže skini poklopac štopaljke, uradim to i on upali motor i skine sijalicu i motor se ugasi. Jesam li ti rekao? kaže Nikola sa osmehom, jesi rekoh, ajde sada da ga upalim pa kod majstora. Tu nastaje žurka, neće da upali ni pod razno, ne pomaže čak ni nova sijalica, Nikola Tesla daleko, čak u Višegradu, ništa od konsultacija. Uz pomoć prijatelja detektujemo kvar, riknula elektronika pumpe goriva: Kakve veze ima sijalica sa tim i dalje mi nije jasno ali su simptomi bili zbunjujući. Motor je i sa takvim defektom uz 4-5 gašenja prešao preko 800km. Sad se spremamo za neke nove destinacije, ekipu ne menjamo, bar je ne smanjujemo a proširenje je uvek dobra opcija, bar ludaka ne manjka.