Da si tek video koliko je Crvenkapa iskolačila oči u WC-u Pivnice kada je videla da vukovi ulaze na Ž jer vukovi su poznati žentlmeni samo to njoj niko nije objasnio.

Dan dvadeset četvrti Plan je da se za vikend vratim do Ade Bojane pa da sa Rašom krenem lagano kući, red bi bio. Raša zbog obaveza mora kući dan ranije, zbog neplanirane servisne intervencije, utakmice, kasnog javljanja promene plana i genetike nisam bio u mogućnosti da ispoštujem promenu plana. Mada kada bolje razmislim ceo put je bio nepoštovanje bilo kakvog plana. Kad sam već u Budvi bio bi red da se spustim stotinjak metara ispod kafića do ponte na plaži gde mi drugari rade na rentanju vodenih skutera. Nekim ljudima donosim sreću kada se pojavim, ostali su srećni kada odem. Kako sam se pojavio na ponti, jedva sam uspeo da se pitam sa drugarima kako treba jer za mnom su na pontu nagrnuli rusi kao 45* na Berlin, drugari koji su se dva dana izležavali jer nije bilo posla me šalju u Pivnicu da ih sačekam samo da odrade Ruse, eee mislim se pa sa njima ni Hitler nije mogao da izađe na kraj a kakvu je silu imao ali ako neko ima šanse to je onda ubitačni tandem Čačanina i Budvana. Sedam u Pivnicu sa drugarom koji je bio prisutan na svim mojim pijanstvima na ovom putu (Foča, Budva prvi put) naručujemo kiselu i kafu, rusi ne posustaju, dolazi nam pojačanje i posle 6 kafa sam imao sužen izbor. Ili da me izvrnu pa da gataju ili da pređem na neko normalno piće. Rusi su konačno posustali i pridružuje nam se gore spomenuti tandem. Pada upoznavanje: Savo, drago mi je (oridjidji Budvanin) Sava, drago mi je (oridjidji Bačvanin) Ha, kod nas je Savo muško a Sava žensko ime reče Budvanin Kod nas je Sava muško ime a Savo je Bosanac odgovori Bačvanin Kako je počelo tako se i nastavilo, smehom i provalama. U jednom momentu su dve konobarice stajale pored stola, pomislih kakva profi usluga i naravno pogreših, stajale su bliže da nešto ne propuste. Kao što je objašnjeno u staroj dobroj umotvorini: Zašto žene okreću glavu kada muškarci pričaju gadosti? Pa, zato što ušima čuju bolje nego očima. Rezultat, stiže tura na račun kuće. Pohvaljujem tandem kako su ostavili dobar trag u lokalu a oni odgovaraju da su celo leto u lokalu i da je ovo prvi put da je stigla tura od kuće. Oni se zbog posla prave fini a mi glumimo budale (čuj glumimo). Naravno nikom ne pada na pamet da mi ponudi da mi daju padobran i da me zakače na gliser, razumljivo. Za divno čudo niko nas ne tera iz kafane, izlazimo sami.

Lako je reći postavljajte i vi vaše fotografije, šta da postavljam posle tvojih fotografija? ne biva. Samo ti kači a ja ću da uživam. Crnu Goru sam prošao uzduž i popreko, tvoje fotke su mi probudile mnogo lepih uspomena a otkrio si mi i neka mesta koja sam do sada mašio.

Dan dvadeset treći Pošto je alkohol postao moja prošlost, vreme se prekraćuje kako drugačije nego vožnjom. Lagana vožnja po zalivu bez plana pa lagano do Kotora. Pada dogovor za kafu u Dobroti (u kafiću ne u bolnici) pošto sam žentlmen a i nisam lokalac (mada bih lako mogao da se uklopim) prepuštam izbor lokala. Ona kaže, Oćeš u Bonitu?? To je u Dobrotu OK, kontam, znam gde je Dobrota, naći ću lokal Lokal je kad se spustiš ideš desno i prvi na koji naidješ, ne možeš promašiti. Naravno kada mi neko kaže da ne mogu promašiti već znam šta me čeka, upoznao sam mnogo žena dobrih vozača ali do sada nisam imao sreće da naletim makar na jednu koja zna da da logične instrukcije za navodjenje. Uglavnom ne broje uske ulice, tako da se one ne ubrajaju u „prva desno“, prva desno je prva „velika“ ulica, to što je ona u stvarnosti treća desno, to nema veze. Kao markere daju neke detalje koje ne vidim ni kada idem peške tipa frizerski salon u pasažu a previde da je odmah pored npr benziska pumpa. Elem, da skratim, kako je objasnila tako sam i našao. Posle dva kruga pitam lokalca i nadjem iz prve. Uopšte mi nije bio od pomoći ni dizajner koji je osmislio logo lokala, prošao sam pored znaka dva puta i nisam ga registrovao, logo sam dešifrovao tek kad sam ga dobro pogledao iz bašte tog istog lokala (dobro, ima i do mamurluka koji u mojim godinama drži i dva dana). U povratku vedro a pada sitna kiša taman lepo osvežava, zaustavlja me policajac u Tivtu zbog obilaženja automobila sa desne strane, mislim jeste bilo sa desne strane, on je išao 40 i nabio se na belu a sa desne strane proširenje kamion da proteraš, objašnjavam ja to policajcu uz tvrdnju da sam bio ubedjen da se ovaj prestrojio u levu traku za skretanje jer je skoro stao a ovo sa desne strane izgleda kao traka (to je desna krivina kada se izlazi iz Tivta i ide prema aerodromu). Gleda me policajac i pita, više retorički, imam li ja vozačku dozvolu i znam li da razlikujem saobraćajne znake. Lepo mi čovek objasnio, sad čekam šišanje ali genetika je čudo, poznato mu prezime, kažem mu da sam bio na skupu bratstva, zna čovek odakle smo. Odlazi da se konsultuje sa kolegom, i samo čujem policajca kako odgovara kolegi:“pa, sigurno su rod, svi su iz istog bratstva“. Vraća se, želi mi srećan put i upozorava me da poštujem propise. Hvala im i hvala rođaku, još nisam utvrdio o kojem se tačno radi ali hvala.

Hvala na dodatku, upotpunio je priču o morskim orguljama i pozdravu suncu. Moj doživljaj je baziran na kratkoj prepodnevnoj poseti bez puno informacija, e-mayl je dao sve potrebne informacije o instalaciji, Vroc-Kapo je uneo potrebnu dozu humora a tvoje fotografije su dale jednu potpuno novu dimenziju ovoj priči tako da nema druge nego da ponovo dodjem i to u pravo vreme pa da doživljaj bude potpun.

Negde sam čuo da je Janković kupio drugi objekat i da će ponovo otvoriti pansion. Samo ne mogu da se setim gde i od koga.

Dan dvadeset drugi Budim se oko 13h, boli glava po celoj sobi. Vidim konobarica već treći put zaliva palmu u žardinjeri (samo jednu palmu a ima ih bar pet), svi ćute. Da sam malo mlađi i neukusniji pa da pitam o čem' se radi ali znam za jadac, kad god sam pitao nije na dobro izašlo. Čekam drugara i evakuacija, dolazi drugar ali nije u stanju da da bilo kakvu informaciju, tek je on bio zlatna ribica. Prilazimo kolima a gazda lokala dobacuje da će mi ako ne oporave palmu poslati račun za novu palmu i novu zemlju, sve mi je bilo jasno. Kao dva prebijena mačka sedamo u kola i krećemo ka motoru, od Budve do Tivta ni jedna gvožđara nema ureznicu koja mi treba, tokar je završio posao i otišao kući, nije lud da čeka mamurne budale koje su došle na kapiju posle radnog vremena. Stižem do motora vojska Crne Gore ga je sačuvala, dolivam ulje, zavrćem šraf malkice na silu (kako drugačije) i pravac Nikšić, posle 20 km provera nivoa ulja i slobodna procena da se do majstora stiže bez problema i dolivanja. Stižem kod majstora Nikole, kod njega opuštena atmosfera, prvo klopa, da se ne radi na prazan stomak, prošli put sam banuo na doručak (odličan burek) sad sam došao kasnije pa mi je sledovalo mešano meso, ispostavilo se da ima kod sebe identican O ring a kao pravi majstor ima i ureznicu tako da je žućko saniran u potpunosti. Kod majstora sam ostao do ponoći, popravka je brzo završena ali smo mi načeli milion tema i priči nikad kraja. Pošto je već bilo kasno da se javljam drugarima u NK odlučujem da se vratim u Budvu da vidim kako je palma. Ova poseta majstoru me podseti da moram da pomenem i svoju "logističku službu" koja je imala pune ruke posla na ovom putovanju. Kao i svaki ozbiljan putnik pored opsežnih i temeljnih priprema za putovanje te svakodnevnih rekalkulacija ruta i učitavanja alternativnih za svaki slučaj, imao sam i angažovanu službu logistike za teritoriju Republike Crne Gore a i šire ako zatreba. Služba je imala strateški odabrano sedište u Nikšiću. U mom slučaju sve se svelo na jednog čoveka, Acu Tadića, bajkera i drugara iz Nikšića koji mi je organizovao majstora, ponudio se za zlu ne trebalo da dodje po mene sa prikolicom gde god da zatreba, našao mi je zubara i sredio intervenciju preko reda. Kada sam ga nazvao da pitam u kom lokalu mogu da gledam Moto GP u roku od 10 min je dosao po mene i odveo me kući da gledamo trku (uz roštilj, kako drugačije). Naradio se kao da je brinuo o razredu male dece a ne o meni. Sa takvom podrškom je celo ovo putešestvije bilo mnogo jednostavnije i opuštenije (ako je ikako moguće da bude opuštenije od onoga što je bilo). Jedino se nismo provozali zajedno, u poslednje vreme zaredjalo ko god se vozi sa njim padne sa motora (nije do njega, Aco je odličan i siguran vozač) a ja ionako ne znam šta ću sa svojim Marfijem pa mi samo fali još i njegov. Ovako će on sad preko zime da ode u crkvu, upali sveću i otera baksuz pa ćemo se sledeće godine ako bude sreće navozati da nadoknadimo i predhodnu.

hvala hvala, uf, da ne bude ja tebe sredare a ti mene vojvodo ali kada ti to napišeš to ima težinu i sada ću morati da pazim šta pišem.

Taman sam pomislio da ste ugovorili gažu tamo, pa da si im uzeo pare i još se provozao. Dobro je i ovako. Arpad je baš korektan lik, nisam putovao sa njim ali smo poslovali i extra sam zadovoljan.

Dan dvadeset prvi Prvi deo današnjeg dana je rezervisan za nautiku (početničku), na forumu se pojavio putopis sa tom temom koji sam pročitao kao hipnotisan, u jednom dahu, gde je Nemo to tako lepo opisao da sam pomislio kako mi pažljivo čitanje njegovog putopisa i jedno jedrenje daju osnovu da se postavim kao stari morski vuk, naravno da sam posle par minuta shvatio da mi je maksimalni domet zvanje malog od palube i to samo zato što sam dobar sa kapetanom. Nije ovo bila „prava“ nautika. Prijatelj koji dugo godina živi u Moskvi a svaki slobodan trenutak leti iskoristi da dodje u HN ima barku, strastven je pecaroš i mogao bi o plovidbi i pecanju da priča ceo dan. Barka mu je ponos i dika iako je u svojoj karijeri vozio mnogo "ozbiljnije" ladje, mnogo stvari na njoj je uradio sam i samim tim emotivna vrednost barke višestruko prevazilazi njenu ekonomsku vrednost. Pošto je prijateljici iz Ns rodjendan na poklon je dobila vožnju barkom koja se pretvorila u skoro celodnevno uživanje na vodi. Kapetan poznaje zaliv i okolinu kao svoj džep a dobar je domaćin i svojski se potrudio da nam sve pokaže, ovim putem mu se izvinjavam što smo ga odvojili od pecanja. Ima nešto u tom jedrenju što me neodoljivo podseća na vožnju motora, ta vrata sam tek odškrinuo i stvarno ne znam želim li da udjem. Već imam dva poprilično skupa hobija, motor i skijanje koji pored novca traže i vreme tako da mi ne treba još jedna navlaka. To je onaj začarani krug gde radim posao koji ne volim kako bih mogao da zaradim dovoljno sredstava da priuštim sebi stvari i ugodjaje koji će mi pomoći da lakše prihvatim činjenicu da radim posao koji (više) ne volim. Izlazak iz tog kruga sa jedne strane pruža ogromnu slobodu, što manje radim, manje mi treba. Gospodar sam svog vremena (bar živim u zabludi da jesam). Sa druge strane takav pristup ograničava uvođenje novih pored već pomenutih skupih hobija odnosno ekonomski limitira, kreneš da rešavaš problem ekonomskog limita i automatski zbog obaveza koje si preuzeo da rešiš ekonomski problem nemaš više dovoljno slobodnog vremena ni za ustaljene hobije a ne za novi. Ne stigneš ni da shvatiš šta ti se dešava i već si ponovo u vrzinom kolu. Šta će mi adv motor ako po sezoni ne predjem ni 5K km. Tako da će nautika, makar ona ozbiljnija, da sačeka. Ova priča o skupim hobijima me podseti na anegdotu sa Cetinja, već pomenuta lokalna ekipa koja od jutra sedi u bašti kafića, naručena kafa se dugo gustira ali zato se redovno poručuje još jedna čaša vode ali nikad svi odjednom za stolom već pojedinačno i tako u krug a konobar leti oko njih i raznosi onu vodu, legenda kaže da mu je (konobaru) u jednom momentu dozlogrdilo, da je stao i rekao: što vi je ljudi, pa nisam vam ja kanader. Elem, nije to anegdeta, to je bio samo uvod. Parkira se jedan dan ispred bašte nov Audi A3 2.0 Tdi, ekipa sedi i naizgled niko ne primećuje auto. Jedan iz društva počinje priču. Vidiš li ovaj Audi? I nastavlja ne čekajući odgovor, e takav sam ti ja vozio samo što nije bio tdi već TSI, crveno S, crveno I, iša je ka metak, ubrzava je od nula do sto ma to je bilo čudo. Drugi ga prekida sa pitanjem. Je li a koliko je trošio? Ovaj nonšalantno odgovara: Ma pušti, narkoman u kuću. Predveče krećemo za Budvu i naravno Marfi ne spava a i ne ide da bas sve bude dobro, na trajektu primetim da mi curi ulje iz final drajva, omastilo felnu, gumu i napravilo malu baricu, otisao O ring, nznm koliko sam ulja izgubio, kao za inat zagubio torex 45, dok sam našao nekoga ko ima ključ, kupio ulje, špric, već je pao mrak, ne mogu da vratim šraf krenuo nakrivo, Pomažu mi dva oficira iz kasarne preko puta, tačnije spasavaju me, jedan od njih je dipl. ing. ima sav moguć alat i ureznice ali bavarci ne bi bili bavarci da nemaju specifičan navoj. Sprečavaju me da na silu zavrnem šfraf, ostavljam motor na ulazu u kasarnu i pravac Budva da odmorim pa ujutru kod majstora. plan je da rano ustanem, nadjem ureznicu pošto sam poneo šraf, pročistim navoj, dolijem ulje i pravac NK na zamenu O ringa. Stvarno sam majstor da isplaniram a još veći majstor da se userem sam sebi u planove. Odmor u budvi, kako to naivno zvuči. Stižemo kod drugara u lokal, barmen me pita za šta sam, rekoh brate nisam nizašta ali bih mogao nešto da popijem. Pita me šta hoću da popijem, onako besan i nervozan rekoh, nebitno samo da radi. Rečeno učinjeno, prekid filma je bio munjevit.

Dan dvadeseti Sad kad prodjoh Crnom Gorom uzduž i popreko greh bi bio da promašim Herceg Novi a i taman su se složile sve kockice. Dve prijateljice iz Ns su dan ranije stigle u Novi, prijatelj iz Moskve je u svojoj kući u Novom i slobodan je tih dana, par dana ranije kad sam svratio u Budvu samo da se javim, (tih par dana dok sam se samo javljao) vreme preko dana smo provodili na Žanjic i tu sretnem sasvim slučajno prijateljicu iz Novog koja godinama živi preko i obećam da ću se javiti i doći u Novi za koji dan i na kraju moj ludi drugar sa kojim sam se preparirao u Foči se javio da dolazi u HN. Nisam morao da pozajmljujem evro i bacam pismo glava. Pun gas fenomenalnim putem Nikšić, Vilusi, Risan, u jednom momentu spazim policajca ispod drveta sa radarom u ruci, bilo je kasno da usporavam ali na sreću izgleda da ga je mrzelo da se smara sa mnom na toj vrućini samo je lagano odmahnuo rukom. Koliko god puta da prodjem tuda nikako da oguglam na taj magični trenutak kada se ispred mene otvori pogled na zaliv. Moja organizovanost (čitaj neorganizovanost) i moj osećaj za vreme tj tajming (čitaj nedostatak istog) su me par puta proveli ovom rutom u kasnim noćnim ili ranim jutarnjim časovima. Pogled na zaliv gde se svetla odslikavaju na površini vode, nemam reči da opišem osećaj. Nisam imao prilike da stanem na nekom proširenju i da duže uživam u prizoru jer je svako pogodno mesto za zaustavljanje bilo zauzeto sa po minimum jednim parkiranim automobilom. Znajući Marfija, zaustavljanje bi rezultiralo neverovatnim spletom okolnosti u koje ni ja ne bih poverovao a kamoli čitalac ovog pisanija. Herceg Novi, škver, kafe Prostorija na skalama (novo ime, stara dobra priča) sve me vraća mnogo godina unazad, bez briga bez pameti, doduše sad sam bogatiji samo za brige. Nažalost prijateljica koju sam sreo na Žanjic se vratila preko okeana u svoju novu domovinu ali sam zato sreo neke drage ljude koje dugo nisam video, neki od njih žive na par km od mene a srećemo se u (Herceg) Novom a neki žive u (Herceg) Novom a po pravilu sam ih sretao retko i to u Novom (Sadu).

Dani sedamnaesti, osamnaesti i devetnaesti (valjda) Nikšić, Lake fest sasvim slučajno godinu dana ranije, iz Guče na Ivanjicu pa na Žabljak i dok sam čekao vlasnika smeštaja da se pojavi (naravno u kafani) nazovem drugara u Nikšić da vidim šta radi tj šta ne radi narednih dana pa da banem. Razgovor je bio kratak, Ja: gde si? On: Evo me na Krupac Ja: Šta ćeš ti na Krupac kad se ne švaleraš? On: Idem na Manu Ciao Ja: Šta će oni na Krupac? Oni mogu da se švaleraju gde god im padne na pamet On: Lake fest, počinju za sat, vidimo se sjutra Ja: Vidimo se na koncertu Stigao sam pred početak koncerta, svirka je trajala dobrih tri sata a energija koju sam osetio na festivalu me je kupila i normalno je bilo da se pojavim i ove godine. Festival nije imao zvučna imena kao prošle godine ali mu je na ruku išlo to što je Ceca imala koncert u Budvi pa se masa iskristalisala. Festival gde se još uvek oseti ona iskrena energija, gde nije sve podređeno zgrtanju para i gde publika nije razmažena do te mere da unapred traži razloge za nezadovoljstvo, čak je kiša koja je u par navrata padala umesto da pokvari koncert dala poseban šmek celom doživljaju. Galija, Hladno pivo, Kiril Džajkovski i za kraj Samostalni referenti koji su napravili pravu žurku za odjavu. Tri dana uživanja i manja zubarska intervencija, izgleda da zbog velikih vrućina nije bilo sveže ispaše što je uticalo na mekoću mesa jaganjaca a ceh sam naravno platio ja, hvala Marfi. I tako u Pivi ispadne meni pola zuba, bar sam tako mislio, ne boli ništa ali dosadno da žvaćem samo na desnu stranu. Na žabljaku pitam rođaku, gde svi ovi ljudi popravljaju zube? Do prvog grada je bar sat vremena. Kaže ona imam drugaricu ona je zubar i radi malo u Pljevlja malo ovde, evo tu joj je ordinacija preko puta i pokazuje na lepu novu utegnutu brvnaru. Rekoh pa da vidimo da li je tu da sredim zub ili da sacekam pa da rešim negde u gradu. Pita ona šta je bilo, kažem slomio sam zub i ispala plomba, kaže rodjaka pa evo i meni isto ispala plomba ( i ona voli janjetinu). Super rekoh, pa hoćeš li sredjivati kod drugarice? Aaaa ne sačekaću da dodjem kući, odgovara Pa, jeste li dobre? Jesmo Zna li da radi? Zna Više ništa nisam pitao, sačekaću i ja. Neću da dobijem i šišanje uz plombu U Nikšiću je zubar Dejan to rešio čas posla, simbolično naplatio putniku namerniku i što je najvažnije zub je izdržao do dana današnjeg a to nije mala stvar, u pitanju su stada.

Evo još malo fotki Durmitora i Pivskog jezera, dok sam vozio vreme je išlo od sunčanog pa do oblačnosti i kiše i nazad.

Desi se da u jednom danu prodjem tuda više puta i da je svaki put drugačiji doživljaj, na prstenu Durmitora se tri godišnja doba izmenjaju za par sati. Policajci su u CG bili maksimalno korektni i progledali su mi kroz prste par puta.

Odlično, hvala na informaciji. Do sada nisam imao potrebe da smanjujem rezoluciju pa nisam ni razmišljao na tu stranu. Sada ću da ih opravim.

Izvinjavam se što će fotke biti slabijeg kvaliteta, imgbox me ograničava na 10mb po fotografiji a sve dobre fotke koje imam su od 10,2 mb pa do 12,6 mb. Marfi ne spava.

Dan 16ti Ustajanje i pakovanje na brzinu, bez izlaska na terasu ( da me ne hipnotiše reka ponovo). Skadarsko jezero, kanjon Morače, Kolašin, tih dana se u Kolašinu održavao tango kamp, 160 učesnika od toga 150 devojaka, vidim bivša se tagovala pa rekoh da je iznenadim, prijatno al neprijatno videćemo, to se ne da sakriti. Bivša se ne javlja na telefon, oduvek sam znao da je pametna devojka, ako isključimo taj jedan momenat slabosti, pitam nekog domorodca gde je ovde tango kamp a on ćuti, udahne dim cigarete kao Klint Istvud u Dobar loš zao, pauza traje, prava western scena, obzirom da smo u Kolašinu nije isključeno i da počne da se kotrlja busenje. Pošto mi ne odgovara ja mu iz pogleda čitam odgovor: ajde mak se avetinjo, ti si mi bas za tango kamp, tebe treba kamp za mršavljenje, đe ćeš ti međedu jedan da igraš tango, budeš li panuo na neku od njih nema njoj više sreće. Zahvaljujem se na neizrečenom odgovoru i nastavljam na Biogradsko jezero. Prolećem ispod otvorene rampe a teta iz kućice viče za mnom, šta ću, ne mogu da se pravim da je nisam čuo kad je cela gora odjekivala narednih pola minuta, stanem i kažem, dobar dan kako ste? I razvučem blentavi osmeh broj 16, ona kaže ulaz se plaća 3 evra, sva vozila plaćaju ali sam si motorom ajde ćeraj, zahvalim se gospodji i odem na jezero. Na žalost nisam bio voljan da prošetam oko jezera, mislim jesam ja ali nisam imao gde da skinem opremu a bilo je puno male dece, kazu da dobar izgovor zlata vredi. Slikao sam mapu staza, dovoljno, uživao sam desetak minuta u prirodi, tišina je nestvarna a temperatura je dobrih desetak stepeni niža od one koja me je znojila na putu do jezera. Pozajmio od rendžera 1euro i bacio pismo glava, da li nazad Kolašin pa na žabljak ili na Mojkovac pa kanjonom Tare do Đurđevića tare pa Žabljak, ispalo je pismo. Taman sam stao da slikam Taru i pokvario sam nekim likovima snimak iz drona mojim upadanjem u kadar kad se javlja bivša i daje tačne koordinate. Tajming je čudo, da je tel zazvonio pet minuta ranije okrenuo bih motor lagano i nazad ali tel je zazvonio u trenutku kada sam sedeo na ivici kanjona, Tara žubori ispod mene, čekaju me savršene krivine i dobar asfalt, biće tango kamp i sledeće godine i taman eto razloga za vozikanje u tim krajevima. Pravac Đurđevića tara, tu u kafiću srećem kolegu maksiskuteraša sa foruma koji se sa devojkom vraćao sa mora Žabljak i prvi put za sve ove dane krenem sa Žabljaka na Šavnik, magistrala pista, odvrnuo gas da izbacim čadj i u jednom momentu mi blica auto iz suprotnog smera, bavarac važi za motor sa vrhunskim kočnicama ali ni one niu pomogle, „upucao“ me cajac radarom izbacio lizalicu i zaustavio me, ne skida osmeh sa lica, dobar dan kaže sa osmehom i pita da li je vruće. Dobar dan odgovorih a da li je vruće videćemo kad mi kažeš brzinu mada po tvom osmehu vidim da će biti vruće, pita me da li sam video znak za ograničenje brzine, nisam ali mu verujem na reč, u tom momentu se čuje grmljavina auspuha, i motor sa njih dvoje pun gas pegla ka Žabljaku, on ih „upuca“ radarom istrča izbaci lizalicu i ništa, ovi su proleteli pored njega da mu nisu rekli ni zdravo. Pitam ga: pa dobro druže što sam ti ja onda stao, on gleda onaj radar i kaže: oni su ćerali stočetres vi ste ćerali 90 ajte onda i vi ća, nisam čekao da dva puta kaže. (U momentu kada mi je auto zablicao išao sam brže od ovih što me spasiše, kako sam krenuo da štopam tako sam naleteo na njega, dobro je da sam spustio i na 90)

Prva stvar zapisana za ujutru je kupovina autana. Prošlo je i 3 popodne a ja se nisam mrdnuo sa terase, da se ostali nisu dogovorili da sam ja dobrovoljac da odem po pivo komarci bi ponovo imali švedski sto za večeru. Mrsko mi da pakujem bočni kofer, top case nemam, ranac je ko zna gde, rekoh poneću tank torbu pa koliko stane. Snabdeven autanom i pivom koliko može da stane u tank torbu (čitaj karton) samo sam menjao pozicije na terasi i plej liste. Na dva dana kad me zdrma kofeinska kriza skocim do Dolciniuma na kafu i gledam kajtere dok mi se ne zavrti u glavi. Drugar drži kajt školu ali niko od nas nije ni pomenuo eventualne časove, ja iz razloga što sam planirao da se kući vratim motorom a ne kolima hitne pomoći a on iz razloga što mu je stalo do svoje opreme imajući u vido mojih tada 118kg. Fotke sa Dolciniuma nemam pošto je prijateljica tamo radila kao fotograf i obećala je da će mi proslediti par fotki. Obećanje ludom radovanje (ista je kao ja). Sad sam je stavio u ovo pisanije pa će se valjda smilovati. 4-5 dana na Adi proletelo čas posla a da nisam dva puta otišao sa terase, žućko se unervozio u dvorištu i vreme je bilo za malo akcije.

Dan dvanaesti pa do šesnaestog Prvo veče u apartmanima Vinarije Milović, stari put Štoj Ulcinj, apartmani okruženi vinogradom, gde ćeš bolje. Ipak odlučujem da se prebacim u sojenicu na Bojani, sedim na terasi iznad vode, uživam u zalasku sunca i mislim se: evo konačno i ti nešto pametno da uradiš, sreća nije dugo potrajala, kako je sunce zašlo komarci su krenuli u frontalni napad. Bez autana na Adi bojani ko bez k.... u svatove.

Dogovoreno, Jelen ili Lav kafa?

Kolege, ne mogu više da postavljam fotografije. Dosegao sam limit. Postoji li rešenje?

Sloboda okreta i pokreta je prouzrokovala ovu pauzu, sad sam se vratio u svakodnevnicu i nemam šta drugo da radim nego da nastavim pisanije. Rekoh baš da probam da iscrtam mapu, ne da je ižvrljana nego kao da je neko dete žvrljalo, više zbunjuje nego što daje neku informaciju. Hvala, izgleda da sam došao do limita za postavljanje fotki, sad ne znam da li da briše predhodni putopis ili šta? Malo je bez veze da nastavim bez fotografija.

Istina. Tvoja opaska je trebala da bude naslov putopisa "Sloboda pokreta", u dve reči opisano ovo moje vozikanje. Hvala, to je naslov koji sam tražio, kradem.