"Divlji" konji se sklonili od vetra. Ima ih na snimku dole.

Žiča - Stolovi, 06. januar 2023 / oko 70 km. Ovu turu sam ostao dužan sam-sebi od prošlog leta, posle neuspešnog pokušaja sa da vrha Stolova siđem motorom planinarskom stazom na sever prema Kraljevu. Sada sam odabrao lakši put uzbrdo, pa sam ipak sebi ispao junak Prelepi tereni! Trek na: https://www.enduro-balkan.com/index.php/2023/02/03/kraljevacke-planine-zica-stolovi/

03,01,2023, Kučaj - južni (severno od hotela Balašević i magistrale Paraćin - Zaječar), oko 75 km. Tvrdi i brzi među-seoski putevi, razrovani i strmi šumski putevi, par lepih vidikovaca, mistični manastir i odličan provod. To je odprilike rezultat aktivnosti trećeg dana 2023 godine. Trek na: https://www.enduro-balkan.com/index.php/2023/02/03/kucaj-juzni-balasevic-v-brezovica-i-nazad/

02. Januar 2023. Valjevske planine / Brežđe - Suvobor (malo istraživanja), i nazad. Oko 50 km. Novogodišnje raspoloženje, prave se deda mrazevi sa šangarepicama mesto noseva, deca se valjaju po snegu i sankaju niz padine.... Samo ne kod nas. Kod nas je 12 stepeni! Meni je propalo novogodišnje ugovoreno skijanje pa sam morao da utopim tugu sa drugarima u drugim aktivnostima van grada. Na sreću, Nikola i Radomir su odmah uskočili u priču i napravismo malu seriju vožnji po brdima Srbije u prvih nekoliko dana 2023. godine. Ovaj trek je već vožen u više različitih varianti, ali ga dodajem zbog ispitivanja Suvoborskih padina sa više strana. Ispostavilo se da uslovi nisu najbolji za spuštanje motora niz jako strme mokre padine (i vožnju u usprotnom smeru), pa smo to ostavili za neke druge suvlje uslove. A falilo nam je par stotina metara da spojimo krug. Trek na: https://www.enduro-balkan.com/index.php/2023/02/03/valjevske-planine-brezdje-suvobor-i-nazad/

01. Januar 2023 godine. Cer. Oko 46 km. 12 stepeni! Ko bi sedeo kući po ovakvom danu? Mitska planina. Za vreme Velikog Rata tu su se vodile neke od bitaka koje su definisale istoriju stradanja naroda Srbije. Ma koliko da su junačke i uspešne u odbrani domovine, bile su uvertira za veliki pogrom naroda i vojske. Od velikih pobeda u odbrani zemlje do potpunog sloma i poput feniksa dizanja iz pepela i ponovnog oslobođenja. Mislim da se o tome u školama ne priča dovoljno. Planina ima svoje lepote i svoje zamke. Mreža šumskih puteva mami ali raskvašeni teren i delimično glinasta podloga pravi probleme nabeđenim endurašima. Na pojedinim mestima smo se dobro oznojili da isteramo motore nazad (posebno moj), na kakav-takav šumski put. Manastir Radovašnica. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Манастир_Радовашница Ispred manastira nas dočekuju psi. Prvo laju a onda nas njuše. Izgleda da smo prošli inicijaciju. Iz ekonomije izlazi monah i zove na doručak. Mi smo već doručkovali ali nije red da se odbije. Za doručak su sarme (posne). Tu se pojavljuje i mladi ruski sveštenik-pripravnik (verovatno pobegao od mobilizacije), koga monah pegla bez respekta :). Skoro da mi ga je bilo žao. Zahvaljujemo na doručku, pozdravljamo se i vozimo dalje. Uživamo, zaglavljujemo i kaljamo se sa veseljem. Usput svraćamo na jedan od redkih vidikovaca cera. Kakav dan! https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Церска_битка Još nekoliko interesantnih livada, potoka i šumovitih grebena i završavamo ovaj prvo-januarski dan. Kad bi ovako bilo cele godine, nebih se žalio. Trek na: https://www.enduro-balkan.com/index.php/2023/01/30/cer/

Vozim prema Lukomiru. https://sr.wikipedia.org/wiki/Лукомир_(Коњиц) Put ide preko kraške visoravni, ravan i brz. U Sisan polju (makadamska raskrsnica puteva), se skerene levo i vrlo brzo ste u selu Lukomir. Selo je na obodu kanjona Rakitnice. Kanjon je zanimljiv po više osnova, za avanturističke aktivnosti i biolozima za ispitivanje biljnih i životninjskih vrsta (ima i endemskih). Redovno je mesto gde vođene turističke grupe svraćaju da vide ruralni život na Balkanu. Mesto je locirano visoko, klima je (za gradske prilike), dosta surova i samim tim interesantna za posetioce. Odmorih malo na livadici ispod lokalnog groblja. Iz pospanosti me trgnu tamni zloslutni oblaci koji se gomilaju sa severa, upravo tamo gde mi je dalja putanja. Ili da krenem odmah ili da tražim konak u selu. Krećem. Put je lep, ne previše zahtevan. Rado bih svratio na lokalne vrhove ali me lagana kišica pritiska da vozim dalje. Kiša je sve jača i stajem ispod krošnje drveta da se malo zaklonim. U susret mi dolazi kvad, momci staju i pozdravljaju. Organizuju kvad trku i obeležavaju stazu. U ovim krajevima još uvek nema previše odpora lokalnog stavnovništva prema ovim aktivnostima. Na raskrsnici makadamskih puteva skrećem levo prema Blatačkom jezeru, ali ne idem do njega jer sam već mokar od kiše, pa nebih da budem i blatnjav I ponovo dolazim do kanjona Rakitnice, samo u njegovom donjem delu. Kiša usporava, pa i ja usporavam. Na jednom malom ćuviku domorim i slikam. Silazim u kanjon, tu je mali most. I reka Rakitnica. Čista ko suza. Putem urezanim u levu stranu kanjona se vraćam u dolinu prema Boračkom jezeru. Na jezeru sam predveče. Planirao sam ovih dana da obiđem još nekoliko lokacija koje su me interesovale ali je vremenska prognoza u sledećih pet dana loša. Sutradan se po upornoj kišici nevoljno pakujem za Srbiju. Nešto od ovih planiranih lokacija ću ostaviti za 2023 godinu. Trek na: https://www.enduro-balkan.com/index.php/2022/12/16/bosna-i-hercegovina-boracko-jezero-visocica-bjelasnica-lukomir-boracko-jezero/

Na tom istom grebenu u liniji vrMesto tragedije.kmlh ski žice / observatorija / jna utvrđenje.

Boračko jezero - Visočica - Bjelašnica - Lukomir - Boračko jezero, oko 160 km. Ovaj trek je malo duži, ne poznajem teren ni potencijalne težine pa sam malo sumnjičav dali motorče ima potrebnu autonomiju. Ali inovativni sistem rešava sve probleme. Mali kanister (ostalo od sipanja ad-blu,a), kao rezerva zadovoljava u potpunosti Od Boračkog jezera krenem uzbrdo putem prema Kalinoviku. Posle nekoliko kilometara asfalta se izdvojim levo makadamom preko Neretve prema selu Kašići a potom i Ribari. Posle nekog vremena počinje ozbiljniji uspon koji me na kraju dovede do platoa ispred planine Visočica. Već vidim gde ću. Nastavljam poljskim putem preko pašnjaka i kraških polja. I stižem na najvišu tačku dokle se može motorčetom. Dalje bih morao peške. Bio sam lenj pa nisam poneo planinarske trekerice. A trebao sam! Sedim, ćutim, uživam. Posle nekog vremena se pokupim i vratim istim putem nazad na "glavni" put prema Slatini i Tušilu. Ovde ima nešto i asfalta. Nadam se da neće potrajati. Od podnožja Bjelašnice nađem i nešto grubljeg puta prema vrhu sa južne strane. Pogled na sever, prema Sarajevu. Pogled na jug. Mesto tragedije. 02. decembar 1962 godina. „Izgubili su živote u nezapamćenoj snežnoj oluji“ , "Nije bilo oka koje tada, za ovom djecom nije zaplakalo.." https://www.011info.com/upoznaj-beograd/kobna-oluja-prica-o-zemunskim-planinarima-koji-su-tragicno-nastradali-1962-na-bjelasnici Malo ćutim... i idem dalje. Ostaci još jedne JNA postaje. Kao i sve u okolini razrušene i uništene. Tekovine zadnjeg rata. I pogled koji puca... U nastavku silazim istim putem. Srećem vođenu grupu nemaca na većim motorima kako vrlo skoncentrisano (u par očiju sam video i tragove izbezumljenosti), napreduju uzbrdo delimično razrovanim putem od zadnjih kiša. Dalje idem prema Lukomiru...

Opušteno jutro i lagani doručak (omlet za šunkom, salata i kafa). Onda se lenjo pakujem. Danas opet idem u pravcu Prenja, ali ovog puta iz doline Tisovice. Prenj je dosta komplikovana planina, sa zahtevnim pristupima i usponima, ne zovu je džabe Bosanki himalaji. Spomenutim asfaltnim putem vozim prema Konjicu i par kilometara pre grada skrećem prema dolini "Bjela". Put brzo pređe u makadam, pa onda lošiji tucanik, dok na kraju ne postane ono što volimo. Sistem izohipsi i serbentina vas izvede na plato gde se nalazi planinarski dom "Rapti", koji na žalost tada nije radio. A radovao sam se barem pivu. Odatle počinju mnogobrojne planinarske staze prema okolnim vrhovima, po izboru. Odmorim malo i idem dalje. Tek tada put dobija na dramatičnosti! Dok na kraju ne izbije u dolinu Tisovice, moj cilj za danas. Ovde sam bio pre više od 30 godina sa svojim drugom Zijadom Kurtovićem (lekar na VMA, na žalost skoro poginuo u Rocky Moutains), hodajući i penjući sa po okolnim vrhovima. Vrlo lepo iskustvo. Idem motorom dokle god je komotno i ležim na livadi. Grickam travku i gledam u nebo (sećate se toga?) Dan prolazi i ja se nevoljno spakujem za povratak. Istim putem nazad u dolinu. Predveče sam opet u kampu. Trek na: https://www.enduro-balkan.com/index.php/2022/12/13/bosna-i-hercegovina-boracko-jezero-bjela-tisovica-boracko-jezero/

Istim putem silazim nazad prema dolini i svaki čas nešto zastajkujem i zagledam. Par kilometara pre zlaska na glavnu magistralu Konjic-Boračko jezero, skrećem desno uzbrdo. Ali vrlo brzo put gubi na monotoniji.. i postaje skoro spektakularan! Opet, stanem, gledam, ćutim. Nigde nikoga, put je u relativno lošem stanju što govori da se samo povremeno koristi (verovatno za izvlačenje drvne građe). Prija mi. Vozim po kamenjaru još neko vreme dok se put ne izgubi na maloj kraškoj livadi. Tu je kraj, dalje bi mogao peške, ali nisam to planirao. Opet se vraćam nazad, sad mi je cilj da odem na "glavni" put prema Nevesinjskom polju i proverim onaj sumnjivi putić kojim se pre par dana nisam spustio u dolinu Neretve. Crvić se uvukao i znam da ga neću isterati dok se ne uverim. Glavni put prema Nevesinjskom polju. Skoro nikakvog saobraćaja nema, dete ušlo u igraonicu, odvrneš gas, kamenje pršti iza tebe.. (i da, ponašam se kao da imam 15 godina). Na jednom proširenju, malo pre administrativne granice Federacije - RS, se pojavljuje brdo sa leva i putić koji vodi u tom pravcu. Izgleda kao odličan vidikovac? I da, jeste. Opet, sedim, ćutim, uživam. Vratim se nekoliko kilometara na "glavni" put i malo posle administrativne linije razdvajanja naiđem na putić koji me je kopkao. Ajd, da vidimo dal je to, to? Jeste, vrlo brzo se moje slutnje potvrđuju. Zbog ovoga je zapušten. Ignorišem tablu jer nije na samom putu nego na drvetu sa strane, pa to možda znači da netreba lutati po šumi? (već smo potvrdili koliko godina imam jel?) 100 m dalje još tri table, na samom putu i sa strane. Pa jeeeeeebi ga... Dobro šta ti više treba?, ajd nazad. Crkvica u blizini, na glavnom putu. Raskrsnica za Konjic i Mostar. Nailazi veliko stado ovaca. Stanem da ne uznemirim ovce i pse čuvare. Čobanin (stariji čovek, mojih godina, izborana lica i malih crnih očiju), prilazi i započinje razgovor. Kad vidi tablice, intonacija postaje još ljubaznija. Vidi se da mu je drago. Meni isto, jer davno nisam video stado od par stotina ovaca. Pozdravim se i idem dalje. Dan je daleko odmakao i voleo bih da stignem na Boračko jezero zadana. Bosanski stećci, popularni u ovim krajevima. Boračko jezero. Kelner, recepcionar, ogranizator i čistač mi spremi večeru. Uživancija. Sutra je novi dan. Trek na: https://www.enduro-balkan.com/index.php/2022/12/12/bosna-i-hercegovina-boracko-jezero-borasnica-prenj-tjeme-boracko-jezero/

Extra, bravo!

Jbga, mala je Srbija. Zato je trebamo čuvati. Skupio veliku đubretarsku kesu svačega. Ne razumem te ljude.

Sve slike: Milan Popović

Boračko jezero - Borašnica - Prenj - Tjeme - Boračko jezero / oko 108 km Sa Nevesinjskog polja Google navigacija me vodi putem za Krupac i dolinu Neretve. Međutim na samom skretanju (postoji mala raskrsnica), mi se pali nekoliko alarma. Put je uzak i zapušten, izgleda da ga dugo nije niko koristio. Povučen današnjim iskustvom, vraćam se par puta okolo i alternativnim putem nastavljam dalje. Od Dramiševa (lokalno seoce), neva više asfalta, biraš makadam ili šumske puteve. Već je sumrak, svež makadamski put sa gomilom rupa je očigledno glavni komunikacioni pravac između Nevesinjskog polja i doline Neretve, tj prema Konjicu. Na pojedinim mestima je uzan i prilično strm. Kamp na Boračkom jezeru. Skoro da nikoga nema. Čak i recepcionar (koji je istovremeno i kuvar, kelner, čistač, organizator...), se pojavljuje sa zakašnjenjem. To me je u startu naljutilo (po principu ovako se poso neradi..), ali sam vrlo brzo shvatio filozofiju. To je stara narodna: "ne mogu oni mene toliko malo da plate, koliko ja mogu malo da radim". Izgleda da ta pojava nije karakteristična samo za Srbiju. Dobijam svoj mali drveni bungalov. U 6 M2 imam sve što mi treba: dušek na podu sa (nadam se), čistom posteljinom, nekoliko kukica za stvari i utičnicu za struju. Odmah se prebacujem hipi mod i... uživam. Jutro. Može li bolje od ovoga? Recepcionar, kuvar, čistač i organizator mi napravi obilat doručak i domaću kafu. Skoro da mi se ne ide odavde! Ipak se nekako nateram. Današnji cilj mi je Borašnica (1.870 m), lokalni prenjski vrh sa koga bi trebalo da se vidi dobar deo doline i okolna brda. prvih 15 kilometara je uzak i vijugavi asfalt. Srenem levo prema planinama. Ubrzo asvalt zameni makadam pa šumski put. Put vrlo brzo postane grub, baš po volji. Od Boračkog jezera do vrha Borašnice ima svega 20-tak kilometara ali je put takav da svako malo slikaš i bleneš. Na vrhu su ostaci nekadašnje JNA postaje, danas u ruševinama. Tekovine zadnjeg građanskog rata. Pogled prema ostalim vrhovima Prenja i dolini Neretve je izuzetan. Nisam pogrešio. Pogled na dolinu i Boračko jezero Sedim i uživam neko vreme. Na horizontu se mulja neka naoblaka koja miriše na letnju grmljavinu. Nije pametno biti na najisturenijoj tački u tim uslovima. lenjo se spuštam u dolinu. Plan mi je da nekim alternativnim šumskim putem uđem dublje u nedra Prenja, planinskog masiva koga sam davno pre više od 30 godina naučio da respektujem. Nastaviće se..

Nevesinjsko Polje, planina Velež - oko 50 km. Alpinistički odsek Beograd-a je letos organizovao letnji tabor alpinista na lokaciji severne strane planine Velež (1.969 m), pa sam i ja iskoristio priliku da vidim poznate ljude, malo se bavim adrenalinskim aktivnostima i možda malo provozam po kraju u kome do sada nisam bio. Nevesinjsko polje je kraška formacija u području opštine Nevesinje (zato se tako i zove jel.. ), Republika Srpska. Na jugozapadu je Mostar a na severu dolina Neretve. Baza je bila na malom jezercetu poznatom i kao "Srce Veleža". Na žalost, vreme nije bilo najbolje i par dana je padala uporna kiša. Zbog toga smo birali lakše linije kretanja kroz severnu stenu Veleža. Ali nas je na vrhu dočekalo sunce (barem jedno par sati...) Sutradan su alpinisti otišli a ja sam ostao da malo istražim region. Putevi su uglavnom dobri i tvrdi. Ali kada sam na nekoliko mesta probao da se probijem prema vrhu Brasina, naišao sam na prepreke u vidu iskopanih kanala ili naguranih balvana i zemlje. Verovatno sam iste uz malo muke mogao kroz okolnu šumu da zaobiđem, ali sam iz nekog razloga odustao. Kasnije u razgovoru sa lokalnim stanovništvom sam informisan da je deo tih puteva još uvek miniran Zato i prepreke. Nevesinjsko Polje.. Još sam se malo muvao po lokalnim brdima.. Putevima kakve sam samo mogao poželeti.. Ali sam vrlo brzo zbog nastupajućeg nevremena (opet!), se vratio u dolinu. Te večeri sam sa Nevesinjskog polja prešao na Boračko jezero. Ali to je već druga priča.. Trek na: https://www.enduro-balkan.com/index.php/2022/12/11/bosna-i-hercegovina-nevesinjsko-polje-velez/

B i H je svarno raj za enduro vožnju. Prelepi tereni, dobra hrana i prijatni ljudi. Međutim, ako ne pokrenemo "širu društvenu zajednicu" a prvenstveno promenimo sebe u glavama, nema nam spasa. Brzo će reagovati lokalci (planinari, šumari, zemljovlasnici...), što će na kraju dovesti do zabrana vožnje u najlepšim i naj-atraktivnijim krajevima. Ne pričam samo o Bosni već o celom našem okruženju. Čuvajte prirodu, ne bacajte đubre, poštujte lokalce.

Deliblatska Peščara, oko 70 km. I opet poseta lepotici. Ovog puta se ogrnula setom i melanholijom, ušuškana u novembarsku maglu. Kad je nešto lepo, lepo je u svim uslovima. Vodite računa o prirodi, ne ostavljajte đubre i čuvajte životinje.

Ranije sam većim motorima i putovao do lokacija koje su me interesovale. To se nije pokazalo kao produktivno, zbog veličine i težine motora koji nisu odgovarali stazama, puteljcima i vrhovima na koje sam hteo izaći. Već dugo vremena "motorče" pakujem i vozim u lokalu ture koje me interesuju. Prednosti: ne trošim resurse na asfaltu, motor je lagan i mogu sa njim na većinu lokacija gde većim nemogu (ili nisam sposoban), napadam teže terene... Mane: u linijskom enduru nije za duga putovanja, češći su intervali održavanja itd. Poz.

Pančevo-Peščara-Pančevo / oko 160 km. I naravno da nebude sve tako lepo i bajkovito, pobrinula se privreda i građani Kovina. Deponija na samoj obali Dunava! Stoka! A mi imamo čaki i ministarstvo (namerno malo slovo), za ekologiju?

U vreme kada je vožen ovaj trek, oko 15-20% . Što više ideš na jug, to je manje asfalta.

Kraljevačke planine, Goč - oko 88 km. I opet prelepi pogledi, zujanje pčela i mirisi biljaka koje podsećaju na bosiljak. Kraljevčani su srećni ljudi. Trek na: https://www.enduro-balkan.com/index.php/2022/11/03/kraljevacke-planine-goc/

Bravo momci, svaka čast! Ovaj entuzijazam i briga za svoje okruženje je svetla vest u moru depresivnih. Hvala vam na tome.

I ja cekam. I polako gubim strpljenje.

Ispravljeno

Kraljevačke planine / Goč - Stolovi 1.356m. / oko 65 km. Vruć letnji dan. Nadao sam se da je na vrhovima Kraljevačkih planina nešto hladnije. Verovatno i jeste bilo, ali se meni činilo prilično toplo. Stolovi (za razliku od Goča i Željina), je prilično kamenito brdo. Svi putevi i staze koje su usečene u padinu su od oštrih granitnih (nedozrelih), škriljaca. To znači povećana mogućnost oštećenja gume, pa onda i nema divljanja. Ja sam se ipak uzkurčio da siđem sa druge strane Stolova, planinarskom stazom prema Kraljevu, iz nekog meni samo znanog razloga sam mislio da je to za enduro motor ok. Ispalo je da nije, pa sam se pokunjen povukao na vreme prema jačem putu (da nebih slavno silazio peške niz planinu i tražio nekoga ko ćemi pomoći da izčupam motor iz jarka...). Drugi put uz neko jače društvo, šanse će mi biti veće. Sa vrha Stolova se spustio uskom planinarskom stazom prema Kraljevu. Posle nekog vremena ta staza postade strmi džombast teren prikladan više za Džarvis momke nego za mene. Jedva se izvukoh sporednim putem nazad. Trek na: Kraljevačke planine - Stolovi 1.356 mnv. - Enduro Balkan WWW.ENDURO-BALKAN.COM https://youtu.be/bG5d8SsZwuY