Daj još neku slikicu i napiši koji utisak

Molon Frappe - (prev. dodji i popi frape) Hteo bih da podelim sa vama za kraj i skroz super iskustvo sa MotoRaid-om - prodavnica moto opreme u Atini. Na njih sam naleteo pre tri-četiri godine, i svidelo mi se što su ekipa koja diše ista isparenja kao svi mi ovde [emoji3] Otkako sam ga kupio, razmišljam šta da uradim sa vizirom na Tracer-u, nikako mi ne odgovara fabrički, a ono što sam video kod drugara ili po prodavnicama opreme po Srbiji mi se nije svidelo. Palo mi je sad na pamet da pogledam kod njih na sajtu šta ima, i video sam da imaju NationalCycle vizire (da ih ne reklamiram za dž, koga interesuje Google link). Po svemu što sam čitao, otprilike sam zaključio da je to opcija za moju visinu i način na koji vozim, pa sam odlučio da ga kupim. Pozvao sam telefon radnje u Atini, javi se Mihalis, kaže imamo na stanju, cena povoljna kad uračunaš taxfree, sve super. Pitam je l' možete da mi montirate - kaže, ne radimo to, možemo da ti zakažemo u nekom yamahinom servisu. Objasnim ja da sam samo u prolazu, neću se zadržavati duže od jednog dana, i da bih montirao sam, ali nisam siguran da li imam sav alat - kaže Mihalis "dođi da popijemo kafu, smislićemo već nešto". Pogledam na google maps, kad ono dve ulice od hotela u kome sam prespavao u dolasku, e rek'o konju, da si se setio ranije ne bi se ponovo zaglavljivao po centru Atine [emoji32] Međutim, ovaj put sam išao sa druge strane, od Lavria do Atine je čak deo autoputa, koji izgleda svi izbegavaju jer se naplaćuje. Meni nije bilo žao da platim 1.5 evra, pa sam super brzo stigao do radnje. Odmah su sa vrata prepoznali motor - "parkiraj tu odma sa strane u hladovini, sedi, evo kafa, kolač, voda da se okrepiš, gde si bio, Santorini, sa Tracerom, zezaš, ahaha ludaku, ok evo doneo ja alat moj od kuće, imaš sve tu, traži ako ti nešto treba..." Ispostavilo se da je montaža prosto ne može biti prostija, i trebalo mi je pola sata da završim. Posle sam procunjao kroz radnju, imaju super izbor Rev'It opreme, i po dobrim cenama, ali i hiljadu nekih sitnica, pa sam na kraju dodao u pazar još sprej za kacigu, čepiće za uši i ROK straps [emoji3] po dogovoru, učinili su mi cenu drugarski za sve, pa sam otišao srećan i zadovoljan. Vizir se usput nazad pokazao prilično dobro, u odnosu na fabrički je ogromno poboljšanje. Završavam ovu priču sa još jednim zalaskom sunca, ovaj put malo ispred Beograda [emoji4]

Cape Sounio - istorija i kako je izbeći Gde god čovek zakorači u blizini Atine, istorija vreba iza svakog ćoška. U legendi o Minotauru, koga Tezej pobedi pošto je prethodno uspeo da se iskobelja iz lavirinta, ipak u povratku zaboravi da promeni jedra, i zbog toga, umesto herojskog dočeka i happy end-a za sve, izgubi oca, koji se baci očajan sa litice u more. Tezejev otac bio je Kralj Egej, po kome je i more dobilo ime, a mesto sa kog se bacio je Cape (rt) Sounio. Najjužniji deo Atike, poluostrva na kome se nalazi Atina, od davnina je bila strateška lokacija i čak izvor moći Atine. Odmah pored Suniona se nalazi Lavrio, u antičkim vremenima najveće nalazište srebra koje je finansiralo mornaricu Atinjana. Preko puta je Makronisos, u bukvalnom prevodu "dugi otok", u novijoj grčkoj istoriji poznat kao goli otok - posle građanskog rata tamo su slali komuniste i disidente... Lavrio je danas jedna od većih marina i "čarter parking" za jedrilice i jahte, ujedno i jedna od luka Atine - trajekti prema Kei i Lemnosu kreću odatle. Blizina luke znači i ozbiljno dobre taverne sa svežom ribom i plodovima mora. Na samom rtu Sounio se sada nalazi resort hotel sa 5 zvezdica, i jedno od bitnijih turističkih destinacija u okolini Atine - zbog očuvanih ostataka Poseidonovog hrama. Svako veče gomila autobusa izbljuje stotine turista, koji selfuju, dronuju i generalno smaraju i kvare utisak. Zalazak sunca je i ovde maestralan, ipak većina turista se sjati oko mermernog stuba na kome je egleski pesnik Bajron huliganski urezao svoje ime... Ipak, pošto ovo nije forum profesora istorije, moj razlog za dolazak ovde je bio i ovaj članak: Route along the Mines of Moria Jedna od možda najlepših vožnji uz obalu u Grčkoj, pruža se od mesta Lagonisi do samog Poseidonovog hrama na rtu. Nekih 30ak km dobrog puta, bez preteranog saobraćaja, pravo uživanje. Setio sam se da uključim GoPro, pa vas ostavljam da procenite sami. https://youtu.be/R_zlgt-RElo

Bonus video: Silazak do luke na trajekt https://youtu.be/0rpVXcO2FpI

Deus ex Machina E=mc2 Naleteo u Beču, slike iz ruke

Dva Tracer-a na trajektu za Atinu Poslednji dan na ostrvu iskoristio sam da se malo prošvrćkam za svoju dušu. Žena se ujutro vratila za Atinu avionom, a mučenik Kosta je sad njen kofer isterao na leđima uzbrdo ostavio sam mu par evrića da popije nešto od nas, i po njegovoj reakciji sam skapirao da nije baš često da mu se to desi... Ja sam sam izneo svoje stvari (iz dva puta doduše), spakovao sve na motor i okrenuo krug po ostrvu pošto mi je trajekt bio tek oko pola 2 popodne. Pošto je duvao vetar taj dan, bila je gužva k'o u šesnaestercu, smenjivali su se na pola sata trajekti i gliseri, i stvarno skidam kapu mornarima i kapetanima koji su ih parkirali. Kada sam se ukrcao na svoj trajekt, obradovao sam se jer je pored mene bio parkiran još jedan Tracer još jednom sve pohvale za posadu, stvarno su pažljivi oko vezivanja. Ispostavilo se da su svi motori na slici zapravo njihovi, jer me je kad smo krenuli našao jedan od njih - vlasnik crnog Tracera. Video je moje LED-ove na štitnicima za ručke pa mu nije bilo jasno da li idu uz godište ili su aftermarket. Ispričali smo se lepo, on je tek uzeo Tracer-a, ove godine, ima par hiljada pod točkovima i srećan kao malo dete. Preporučio mi je par servisa i radnji po Grčkoj, i gde blizu Atine ići za dobru vožnju. Svratio je pre iskrcavanje da se pozdravi i da mi pokloni nalepnicu za kofere Kad smo stigli u Atinu, već oko 7 predveče, uleteo sam opet u gužvu, ulice oko izlaska iz Pireja se popravljaju i haos je kompletan u saobraćaju. Navigacija je naravno zakucala, pa sam je isključio i napamet se uputio u pravcu Glifade. Za to veče plan je bio Cape Sounio, najjužnija tačka Atike, nekih 60km od Pireja. Put me je vodio pored Glifade i Vuljagmenija, omiljenih gradskih plaža i generalno mesta za izlaske Atine, pa sam vozio opet kroz gužvu sve do isključenja za aerodrom. Posle toga se put ispraznio, i sve u svemu oko 9 sam stigao do hotela. 60km za 2 sata, i to motorom, eto otprilike kako izgleda život u i oko Atine

Santo wines vinarija - samo za odvažne Santorini je inače dosta poznat po svojim vinima. Istorijski vino se tamo gaji od davnina, imaju svoje autohtone sorte od kojih je najpoznatiji Assyrtiko - jako belo vino od 13,5%. Posle pada Vizantije, Venecija je preuzela Santorini. Kažu da su oni unapredili proizvodnju vina, i čak da je loza odande preneta u Evropu ka Bordou i Francuskoj. Ono što nigde nisam video do sada je i sam način na koji gaje lozu - ne diže se stablo, već ostavlja da stoji položeno po zemlji, i nekako ga uvrću kao u gnezdo... to je zaštita od vetra koji ume da polomi čokote. Za poslednje veče na Santoriniju, dogovorili smo se da idemo na wine tasting u jednu od većih lokalnih vinarija - Santo wines. Nalazi se na ivici kaldere, odmah pre ulaska u Firu, blizu raskrnice za luku. Kosta nam je preporučio da odemo tamo jer je pogled na zalazak sunca fantastičan, a za prilično pristojne pare (od 12-36€) mogu da se isprobaju razne vrste vina. Što se tiče klope, e tu je druga priča, salata je 10€, a tanjir maslina/sireva ili nedaj bože suvog mesa/domaće pršute 15-30€. Salata i sir vrede svih para, pršutu ni mačke nisu htele da jedu. Sam restoran je pravi svadbarski, samo što ima najskuplji pogled na svetu. Ide i živa muzika, debela grkinja koja peva engleske hitove iz 80ih u pratnji klavijatura. Ja sam naravno, kao i svaki autentični Srbin, busajući se u grudi, rešio da probam svih 18 vrsta vina koja imaju. To izgleda ovako, donesu ti sve odjednom na tacni, i na papiru spisak kojim redom da piješ. Pošto smo stigli malo ranije, do zalaska sunca sam već stigao do rozea. Sva bela vina sa spiska su bila manje više dobra, ta lokalna sorta assyrtiko je odlična, ali roze me je oduševio. Baš mi je legao, iako je malo sladji nego što inače volim. Najbolji je u varijanti kao penušavo vino, demi sec. Iskreno sam oduševljen ovim vinom, kupio sam jednu flašu da ponesem mojima, nadam se da će izdržati do Beograda. Na žalost, posle rozea, ništa me se nije svidelo, pa ne bih mogao da preporučim ni jedno sa spiska. Generalno sva vina sa Santorinija su slatka, najčuvenije im je Vinsanto, to je slatki dezertno vino, nešto poput ajsvajn-a, pravi se od suncem osušenog groždja. Elem, sunce ni to veče nije razočaralo, predstava je bila spektakularna, mali Kinezi, Indijci i Amerikanci su otišli kući punih foto aparata i praznih novčanika. Vratili smo se taxijem nazad, i to je bilo svojevrsno iskustvo, jer nas je majstor vozio okolnim putevima da bi izbegli zakrčenje sa turističkim autobusima koji se vraćaju iz Oia-e. Proterao je mercedes koritom kanala za navodnjavanje, ali smo stigli nikad brže.

Po visini, rekao bih da ti treba veći, Givi, Ermax, Powerbronze imaju veliki touring model. Probaj da spustiš na najniže fabrički, možda ti bude manje bučno. Onda možda razmisli o manjem sportskom Ermax isto ima. Ja sam dosta razmišljao na tu temu, za po gradu super je manji, za duže vožnje i hladnije vreme veći...

Dogovoreno mislio sam da posle Santorinija opišem malo i Atinu i Sounio, tako da će biti još par redova.

Pyrgos i Dobro srce Pošto smo obezbedili prevozno sredstvo, krenuli smo malo više da vršljamo po ostrvu. Santorini nije toliko velik, i sa kraja na kraj može da se prođe za sat-satipo. Ipak, ima dosta da se vidi (ne računajući samo zalaske sunca), i jedna od lokacija koja mi se jako dopala je Pyrgos. Selo se nalazi u sred ostrva, otpilike na najvišoj tački, tako da puca pogled na sve strane. Na vrhu brda se nalaze ruševine stare venecijanske tvrđave, koja je nekad bila administrativni centar ostrva. Ovo je jedno od retkih autentičnih mesta na ostrvu, ne živi samo od turizma i ima neku svoju dušu. Iznenadilo me je kad sam pročitao da po poslednjem popisu iz 2011. selo ima registrovano svih 911 stanovnika... Uske uličice, pravi lavirint sa skrivenim prolazima, sada naseljavaju uglavnom umetnici iz Atine i ostale grčke, koji su tu otvorili svoje ateljee. Kafanica na glavnom trgu, u prirodnoj hladovini, idealno mesto za pauzu i refleksiju o prolaznosti svega - uglavnom autobusa sa turistima Kažu da je jedan od glavnih razloga zašto je antička Grčka iznedrila filizofiju, matematiku, i retoriku to što kad upeče zvezda niko neće da radi, nego svi sede u 'ladovini i čekaju da ispričaju jedan drugom šta im je palo na pamet posle obilnog ručka... Kad smo kod ručka, put nas je posle Pyrgosa, vodio kroz Akrotiri prema Farosu, tj. svetioniku. Akrotiri je preantičko naselje, zakopano posle erupcije vulkana ispod pepela nekih 1700 godina pre Hrista. Pepeo je doprineo da se očuvaju ostaci, freske i dosta tragova civilizacije iz tog perioda. Navodno je ovo mesto Platonu poslužilo kao inspiracija za priču o Atlantidi. Danas je Akrotiri simpatično seoce, koje je uglavnom usputna stanica za Red Beach, ili da se obidje tvrđava (opet venecijanska). Koliko god da se ulice u stvari prolazi, nemojte da se iznenadite ako prozuji skuter ili čak auto kroz njih. Pošto je upekla zvezda, mi smo samo bacili pogled preko ograde, i krenuli da uhvatimo negde ladovinu i da klopamo nešto. Dok smo pili kafu u Pyrgosu, video sam na google maps da ima neki restoran koji se zove Dobro srce, pa sam rešio da svratimo tamo. Inače Santorini je poznat po posebnoj vrsti čeri paradajza, nije okrugao i loptast, već više kao jabučar, samo mini verzija. Jako se ponose njime, i uglavnom ga izvoze, pa sam shvatio da je dobar restoran onaj koji ima njega u salati. Gaji se uglavnom na južnoj strani ostrva, i dosta je kreativan pristup kako ga zalivaju i štite od ptica Elem, Dobro srce je porodična taverna, koja gostima nudi samo ono što sami odgaje i spreme. Jako su ljubazni i gostoprimljivi, vole da pričaju sa gostima, a hrana, jednostavna i ukusna. Naručili smo salatu, njihovu verziju grčke sa maslinama, kaparom i malo nekih biljaka, pržene paprike, tikvice, malo grilovanog sira, tzatziki, uz domaće vino i "ukradenu" kleftiko jagnjetinu... Evo opet mi ide voda na usta kad pomislim na to kako je sve bilo ukusno... Moram da priznam da imam visoke standarde kad je Grčka hrana u pitanju, obzirom da mi je deo porodice iz Grčke, i da sam od malih nogu tamo na moru, ali ovima nisam mogao da nađem grešku.. Ispraćeni kao rodbina, na brzaka smo odradili svetionik, ništa posebno, i vratili se u Firu da još jednom ispratimo spektakl zalaska sunca..

Bonus video: https://youtu.be/JN3u8yn8PzY

Ima ima, samo mi je malo komplikovano da ubacujem slike i video, pa se oko toga smaram

Evo odmah da ti dam savet, Santorini nije destinacija za Avgust niti za odmor Produženi vikend je najbolja variajanta, 4-5 dana max

Plaže na Santoriniju - crne, bele i crvene Santorini i nije baš poznat po plažama, ali ima da se probere ponešto Najčuvenije su Red beach i White beach, i prilazi im se sa broda uglavnom, ime su dobile po crvenom vulkanskom stenju, odnosno belim oblucima, ali su pretrpane, i nećete se tamo usrećiti ako planirate kupanje. Za široke narodne mase su Perissa/Perivolos i Kamari beach, sa crnim užarenim vulkanskim peskom, beach barovima i tavernama, nešto poput Pefkohorija ili Nea Porija. Veći deo restorana drže komšije Albanci, ima ih sa svih strana, a one skuplje drže Grci iz Atine. Uglavnom su ležaljke i suncobrani besplatni, uz piće na plaži, a cene su pristojne i čak jeftinije na primer od Halkidikija. Fredo esspreso i flaša voda je npr 3€. Do ovih plaža se lako stigne autobusom iz Fire, pola sata ili kraće, 2.20€ je karta. More je prečisto, u ovom delu godine prohladno još uvek, ali prija po vrućini da se čovek bućne... Najbolja opcija po lokalnim preporukama za kupanje je Ammoudi bay, skakanje sa betonskih ploča neposredno ispod Oia-e, ili, za gledaoce sa skupljim kartama, katamaran cruise ispod kaldere u samom grotlu vulkana. Ja sam se već drugi dan zasitio vožnje autobusom, i pošto nisam uspeo da nagovorim ženu da sedne na motor, dogovorili smo se da pogledamo neki rentacar da bi se lakše organizovali za po ostrvu. Imali smo sreće jer u prvu radnju u koju smo svratili, posle obaveznog "Where are you from?" grk poče da se dere Vladaaaaaa.... Dečko iz Zemuna, tu je već par godina, sve fore zna, ubedio nas da uzmemo Polaris, ili popularno frezu [emoji4] napravio nam cenu, dogovor da ostavimo u Iji, ne moramo da vraćamo u Firu... ma extra. Ispričao nam ukratko gde da idemo, šta da gledamo, ful. Za svaku preporuku, ako neko ide na Santorini, nek pogleda www-santorini-bikes.com Freza inače piči ko luda, 60-70km/h po putu samo doduše, offroad je zabranjen na ostrvu jer su neki turisti (naravno) se stumbali pravo u vulkan. Dovoljno brzine ima za preticanje quad-ova i onih malih škodi i hyundai rentacar-ova, a uživancija je jer si na otvorenom. Jedan dan smo se častili ručkom u Sea Side by Notos u Perivolos-u, odličan beach bar i restoran, nimalo jeftin, ali za sve preporuke. Žena je jela sushi, a ja pošto jedem samo susta, za sebe sam izabrao neki kapnisti - "cheese dip" sa štapićima od hleba. Kad se nisam šlogirao, doneli vruć lebac u krpi, i nešto zamotano u papir, kad iseče onaj papir makazama, a ono unutra urnebes!

Bravo!