Kako se sa ovime koči ? Pretpostavljam da se nagnes nazad i tako koči, ali šta ako neko izleti, kako sa ovim da naglo zakocis ? Deluje zanimljivo, video sam u Kanadi da rade dostavu sa tim, ali mi deluje jako nebezbedna sprava.

Pa nije samo kilometraža blago uvećana, uvećana je i cena i to ne blago

Needitovani snimci sa GoPro kamere koje se Sale u međuvremenu postavio https://youtu.be/CRDkKUwf9zM

Dan 7 Budjenje, kafica, pakovanje motora i pravac za Višegrad na doručak. I danas je paklena vrućina, pa se ne zadržavamo mnogo, jedemo s' nogu u pekari i krećemo ka graničnom prelazu Kotroman asfaltom. Prelazimo granicu skoro bez čekanja i odmah se uključujemo se srpski TET koji vodi ka Tari, gledamo da i ovaj poslednji dan iskoristimo za offroad. Idemo dalje preko Jelove gore i stižemo do Taorskih vrela gde pravimo pauzu za rashladjivanje nogu u potoku sa pivom u ruci Voda je ledena, pitam ovog lika na slici kako uspeva da izdrži u tako hladnoj vodi, kad on odgovara "ne razume sva slova srpski". Ispostavlja se Rus, naravno, njemu nije hladna voda Tu su i ostaci starih vodenica kojih je nekad bilo 12, sada stoji jedna polusrušena i jedna obnovljena u kojoj moze da se uzme piće i pojede nešto. Pitam ženu koja radi kako to ide, da li plaćaju opštini zakup ili kako već, ne, kaže, ovo je naša zemlja i vodenica. Čoveče koje blago ljudi imaju ne znam da li su svesni. Ostaci starih vodenica Nevoljno krećemo dalje iz ovog raja, kilometraža se gomila, sledeću pauzu pravimo kod nekog potoka gde smo iskoristili priliku da se umijemo i malo osvežimo. Put nas dalje vodi na Maljen Tu Nikola predlaže da ne pratimo više tracklog TET-a, nego on ima neki track koji je vec vozio tu, ide grebenom i lepo je. Složili smo se, i krenuli Nikolinim tracklogom, samo što se ispostavilo da nam je to prilično produžilo vožnju, već je kasno popodne, skoro 19h kad stižemo do Ravne Gore gde ćemo da klopamo nešto, odavno beše Višegradska pekara. Sale odlučuje da ide direktno kući za Pančevo, sutra radi, a već je kasno. Već ranije se dogovorili da ja spavam kod Nikole u Bg jer sutra imam nekih obaveza po Bg-u, tako da na sreću ne moram pored svega ovoga da vozim i do Paraćina. Posle klope, rutinska vožnja do Bg-a gde nas sačekuju ogromne kolone koje uspešno zaobilazimo i konačno u 21h smo u stanu. Moja ukupna kilometraža na ovom putu, slikano kod mene u garaži. Nismo vodili evidenciju koliko smo koji dan prešli kilometara, ali je prosek preko 250 dnevno, što po terenu uopšte nije mala kilometraža. Istina, bilo je tu i asfalta, ali to su uglavnom kraće vezne deonice. Jeste mnogo, ali smo imali i mnogo kilometara da prodjemo za samo 7 dana. Za ovu turu je po meni idealno nekih 10tak dana, da može opuštenije da se vozi, svrati negde na kupanje, neki dan ranije završi na nekom lepom mestu itd. Na vožnju smo uglavnom kretali do 9h, a završavali oko 18-19h i ručak uglavnom preskakali jer nas je sredina dana uvek hvatala negde u nedodjiji, nama to nije predstavljalo problem, imali smo cilj da predjemo ceo BiH TET i ispunili smo ga. Motori su nas služili odlično, nikakvih problema nismo imali pa ni izbušenih guma. Ja sam čak prošao i bez i jednog pada, tako da je sve bilo extra. Na nekim mestima je TET prilično težak, naročito sa natovarenim motorom (tih slika naravno nemam), tako da po meni nije baš za totalne početnike, mala težina naših motora u odnosu na veće ADV motore je na takvim mestima bila velika prednost. Ko god može i hoće, preporučujem da proba ovako nešto po Bosni, ako ne ceo tracklog, ono bar neke delove, stvarno je doživljaj, predeli su fenomenalni, mnogo toga nije fotkano, BiH TET nudi mnogo više nego što je prikazano na fotkama, jer smo mi i fotkali uglavnom na pauzama, tokom vožnje nas je mrzelo da stajemo svaki čas. Svi ljudi koje smo sreli na ovom putu su bili jako ljubazni i predusretljivi. Što se tiče troškova, gorivo kao što znate, je jeftinije u BiH, a naši motori malo troše. Kafane su skoro duplo jeftinije nego kod nas, posebno ove van turistički popularnih mesta. Smeštaj smo plaćali prosečno oko 10e po osobi. Nisam vodio tačnu računicu, ali mislim da nisam potrošio više od 250-300e na ovom putu. Za te pare ne postoji bolji provod Ako vas još nešto zanima, a nisam pomenuo, pitajte.

I ja to imam na autu iz 2003, kad sporo pritiskam kočnicu tvrda je i pruža otpor, ako je naglo zabodem, mekana je, lakse propada papučica i jače koči.

Po zakonu mogu bez obrazloženja da oduzmu motor na proveru i zadrže na proveri do 90 dana. Ako te zanima koji je član u pitanju, potraži. Znači imaju zakonsko pokriće za oduzimanje, e sad što ga zloupotrebljavaju i u koje svrhe je druga priča.

Dan 6 Ujutru se u smeštaju počela okupljati ekipa za rafting, spremaju čamce, pripremaju opremu i smo ponudjeni da se pridružimo, na žalost, nema se vremena, moramo dalje. Blizu smeštaja, kod Konjica se nalazi i čuveni titov bunker koji može da se obidje, ali ni za to nemamo vremena i danas treba prilična kilometraža da se pređe. Put nas vodi ka Bjelašnici, penjemo se sve više rastresitim makadamom sa mešavinom nekog peska, put je usečen u padinu i prilično uzan. Kad smo se dovoljno popeli, tereni su uglavnom golet sa po nekim zakržljalim četinarom Koje vozilo jedino možete da sretnete u ovim vrletima ? Naravno, njegovo veličanstvo Golf 2, na kakvim smo mestima nailazili na golfove, ja nisam mogao da verujem, neko bi dobro razmislio i dzipom tamo da krene. Nemam slika, moraćete da mi verujete na reč i ja sam se čudio. Sa solidnog makadamskog puta se odvajamo na skretanje za selo Lukomir koje je postalo turistička destinacija kao selo na najvećoj nadmorskoj visini (1495 m) i najudaljenije od ostalih naseljenih mesta, tracklog nas vodi baš tamo. Kuće u selu su kamene, a krovovi tradicionalno od šindre. Ima o obnovljenih kuća na kojima su limeni krovovi. Jedna od atrakcija Lukomira su i stećci koji datiraju iz 14 i 15 veka, što nam govori da ljudi tu baš dugo žive. Meštani koriste interesovanje turista, pa u mestu od 30tak kuća ima i 3-4 kafane tj restorana, neke su sređene dobro, a neki improvizovane, tek kreću u "biznis". Takodje ima i par suvenirnica tipa da ljudi prodaju ispred kućnog praga na improvizovanij tezgi. Pošto je bilo vruće, čak i na toj nadmorskoj visini, svratili u restoran koji ima prostoriju i u podrumu, gde je bila prijatna hladovina. Tu smo popričali sa vlasnikom koji kaže da od pre par godina više niko ne živi u selu zimi, samo leti dodju dok je turistička sezona. Problem su veliki snegovi koji budu i po nekoliko metara, da se samo vrhovi od krovova vide, toliki sneg prespoji žice za struju, pa pred zimu isključuju struju za celo selo. Imaju dosta posetioca stranaca, najviše Poljaka koji dolaze dzipovima u konvojima, jer je stvarno u Evropi retkost da se vidi ovako nešto, selo koje izgleda maltene isto kao što je izgledalo vekovima ranije. Turizam još nije uzeo tolikog maha, pa i dalje sve izgleda prilično autentično, nema velikih investitora, samo par meštana koji pokušavaju da iskoriste situaciju. Idemo dalje preko Bjelašnice ka ski centru, odličnim makadamom, tu već redovno srećemo automobile i kvadove koji idu ka Lukomiru. Odvajamo se sa dobrog makadama na loš i počinjemo uspon na sam vrh dokle je nekad vodila žičara. I tu se vide posledice rata. Odozgo se narvno pružaju i odlični pogledi na okolinu Spuštamo se prvo putem kroz šumu, pa onda ski stazom, mislim da je spust ski stazom najveća nizbrdica kojom sam se ikad spustio motorom, bilo je na granici da može da se kontroliše i održava brzina spuštanja. Prolazimo pored kompleksa hotela na Bjelašnici i idemo ka napuštenom i porušenom hotelu Igman, koji je izgradjen pred olimpijadu '84. A odmah u blizini su i olimpijske skakaonice koje stoje samo kao spomenik nekim prošlim vremenima. Tu je i podijum, nezaobilazan za slikanje Nastavljamo za Sarajevo na nezaobilazne sarajevske ćevape. Jesu bili dobri, ali ipak mostarski odnose pobedu. Po 10 upola s lukom. A kako da odemo u Sarajevo, a da zaobidjemo Baščaršiju Pakleno je vruće, a mi u opremi, detaljnije razgledanje ostavljamo za neki drugi put, krećemo ka Višegradu koji je naša krajnja destinacija za ovaj dan. Smeštaj smo našli u kampu Sase, malo izvan samog grada. Moja preporuka za ovaj smeštaj, lepi bungalovi, jeftin je i odličan. Motori su na sigurnom A mi smo predvečerje proveli pored Drine, koja je tik uz smeštaj

Dan 5 Ujutru doživaljamo čudnu situaciju - pakujemo se polako da krenemo, pitamo domaćina jel možemo da dobijemo kafu, on odgovara "nema kafe ovde, samo pive" WTF ???? Jeste da su bili u poslu, skupljali seno u livadi pored domaćinstva, ali ne bi ih ubilo da su potrosili 5 minuta na goste. Pritom je smeštaj bio najskuplji i najminijaturniji na celom putovanju, ali s' obzirom da smo kasno stigli i da nije bilo nekog velikog izbora, nismo se bunili, daj samo da se istuširamo (pored bojlera iz koga vire žice) i napunimo stomake posle celodnevne vožnje. Ništa, idemo do kafane u centru na kafu i doručak. Tamo upoznajemo lokalnog pravoslavnog sveštenika koji nam priča tihim glasom kakva je situacija u mestu i uopšte okolini, s obzirom da je u ovom delu BiH najvise napuštenih i porušenih kuća. Rezime priče je da se tolerišu medjusobno, nisu odnosi kao pre rata, ali nema medjusobnih provokacija jer su jednako zastupljena sva tri entiteta. Jedan veliki broj ljudi se nikad nije vratilo, a druga velika grupa je imigrirala gde je ko mogao, tako da je celo mesto i okolina polupusto, malo živne samo kad su "ferije" tj godišnji odmori. No da nastavimo mi naše putovanje, za danas je plan da završimo tracklog do Bosanskog Grahova i asfaltom se vratimo do blizu Mostara, sutra planiramo da prodjemo drugim krakom trackloga koji vodi kroz Sarajevo. Evo kako izgleda tracklog kroz BiH Prelepi predeli se nastavljaju, malo vozimo po planini, malo po dolini. Sledeća destinacija - Šatorsko jezero, planinsko jezero koje me je ostavilo bez daha. Pored je i napušteni hotel, koji je na moje iznenadjenje u sasvim pristojnom stanju, ne bi trebalo puno ulaganja da se dovede u funkciju. Zatekli smo i par lokalaca koji kažu da je Hotel aktivno radio do rata, onda je napušten, pa ga je kasnije preuzeo neki privatnik, malo doveo u red i radio dok nije propao. Problem je verovatno i pristupni put, ima dosta da se vozi po makadamu da bi se došlo do ove lepote. Tu smo zatekli i grupu Čeha koji su kretali baš kad smo mi stigli, a tu su bila i dvojica Hrvata na KTM 390 i 1190 koje smo pretekli uz put, oni voze vikend varijatu TET-a. Kao što vidite enterijer hotela sasvim solidna, sve je otvoreno tako da moze i da se prespava unutra bez problema. I naravno ono zbog čega smo došli ovde - Šatorsko jezero Posle kraćeg odmora na jezeru, nastavljamo dalje, čeka nas još prilična deonica makadama do asfalta, gde konačno okrećemo i krećemo ka kući. 3,5-4 sata vožnje po asfaltu nije nešto što posebno prija na tipu motora kakve mi vozimo, ali nekad se mora i to. Asfaltna deonica za danas Put nas vodi i pored fenomenalnog Jablaničkog jezera, koje je, rekao bih, bosansko more. Gomila uredjenih plaža, pontona i razne vrste smeštaja, neki od njih baš izgledaju svetski. Oko jezera je i gomila turista, pa je gužva na putu, nešto što već danima nismo iskusili. Gledam kako se ljudi kupaju, voze na čamcima, brodićima, skuterima za vodu, a mi na motorima se kuvamo na 35+C, u tom trenutku im zavidim. Već i stomaci zavijaju, pa gledamo usput i zgodno mesto za ručak. Konačno ga nalazimo, restoran Orahovica, bašta je tik pored parkinga, pa je zgodno da nam motori budu na oku, a i ambijent, kao i klopa je odličan. Klopu nisam slikao jer je nestala u sekundi, ali kafu meraklijsku jesam Pauzu iskoristili i da nadjemo smeštaj za večeras, odlučili se za rafting centar Dzajića buk pored same Neretve. Na pumpi preko puta restorana punimo rezervoare i krećemo put smeštaja na zasluženi odmor, velika današnja kilometraža i vrućina nije prijala mojoj pozadini, pa jedva čekam da predjem u lagodnu garderobu. Pored huka Neretve i prijatne večerne temperature smo spavali ekstra.

Jel može neko da objasni kako se "otključava" snaga na 701, čitao sam da je fabrički mrtav u nižim obrtajima i da treba nešto da se odradi da bi pokazao pravi potencijal. Šta je to "nešto" ?

Mi smo vozili od Žabljaka ka BiH, nema teših deonica, prolaziš svuda bez problema.

Dan 4 Budimo se, razmenjujemo utiske kako je ko spavao, srećni što nas meda nije posetio tokom noći, pretpostavljali smo da ih ima u okolini, jer nedaleko od našeg imrovizovanog kampa smo našli hranilište za divlje zivotinje, tako da smo pazili da ostatke od hrane ne ostavljamo u blizini šatora, nego malo dalje u čvrsto vezanoj kesi okačenoj na drvetu. Pakujemo šatore i ostatak opreme i krećemo ka obližnjem Ramskom jezeru, gde planiramo doručak. Jezero je jako lepo, vidi se da je turizam razvijen, sve je lepo sredjeno, ima gomila smeštaja za izdavanje i par manjih kampova. Svraćamo na pumpu da se natankujemo za taj dan, a pored je odmah i restoran, tako da je i doručak rešen. Iako je još jutro, baš je toplo, tako da žurimo da se što pre popnemo u planine gde je svakako prijatnija temperatura. Penjemo se polako serpentinama, temperatura je sve prijatnija, ali je teren sve teži, nailazimo na zeznutu deonicu, veliki uspon sa kombinacijom velikih stena koje vire iz podloge, vožnja počinje da liči na hard enduro. Srećom, prolazimo tu deonicu bez većih problema i stajemo da se napijemo vode i osušimo posle napora. Spuštamo se u kotlinu i vozimo jednim od meni najlepsih deonica na ovom putu, mešavina livada i brežuljaka prošarana četinarima. Put vodi pored dosta napuštenih sela i porušenih kuća tokom rata, totalni kontrast prelepoj prirodi okolo. Vozim i razmišljam koliko je bilo teško tim ljudima da napuste tu lepotu i da se nikad ne vrate, na tom delu ih baš dosta ima. U svom tom okruženju nailazimo i na pravoslavnu crkvu, vidimo da je obnovljena, ali nema nikog, zaključana je. Tu pravimo sledeću pauzu. Tracklog nas vodi na vrh Stožer gde su razni predajnici, pa nizbrdo, zatim opet uzbrdo uz stmu pešačku stazu kojom se penjemo do hotelskog kompleksa, pa onda skijaškom stazom nizbrdo, pa opet obraslom pešačkom stazom kroz blato i kaljugu. Tu nalećemo na Engleza koji će TET-om obići nekoliko balkanskih zemalja, pre toga smo sreli samo dvojicu Nemaca na KTM-ovima i to je sve što se tiče susreta sa motoristima na TET-u, ja sam iskreno očekivao da ćemo sresti dosta više ljudi, posebno zato što svi uglavnom idu iz Hrvatske ka CG, a mi idemo obrnuto. Popričali malo sa Englezom i upozorili ga na blatnjavu deonicu koju smo upravo prošli i ponudili pomoć jer smo sumnjali da će da prodje bez problema. Ispostaviće se da sa blatnjavom deonicom nije imao problema, ali je pre toga sleteo sa staze i polomio retrovizor, tu smo mu pomogli da izvuče motor. CRF banda, on je bio na CRF300 Rallye Ovog dana smo već prošli dosta zeznutih deonica, pa smo popili skoro svu vodu koju smo imali. Onako žedni komentarišemo Nikola i ja kako bi sad ubili za jedno hladno pivo. Ništa, moramo dalje do prve civilizacije da kupimo vodu ili ako imamo sreće da naletimo na neki izvor. Mašimo jedno skretanje i nalećemo na letnjikovac u sred šume gde grupa ljudi slavi nešto, kad su nas videli iznenadili se isto koliko i mi i pozvali na piće što smo mi sa oduševljenjem prihvatili. Odmah pored je i izvor koga sigurno ne bi videli da nismo pogrešili skretanje. "Mi samo vodu da natočimo, ostali smo bez vode" - "ma kakva voda, ajte vamo na hladnu pivu" i mi šta ćemo, morali da ispoštujemo ljude Ne samo da smo posluženi pivom, nego je tu bila i jagnjetina, njih dvojicu je bilo sramota "nismo gladni", mene vala nije Baš je bila neočekivana i prijatna pauza, ljudi fenomenalni, nagovarali nas da ostanemo sa njima i da spavamo tamo "evo ovde ima nas Hrvata i Muslimana, sad imamo i Srbe, kompletni smo za provod" To su inače šumari i prevoznici drva, okupili se tek onako, da uživaju, ceo taj region se dosta bavi sečom šuma. Ipak, punih stomaka i napojeni krećemo dalje. Već je popodne i gledamo gde ćemo da spavamo, Bosansko Grahovo koje je naša krajnja destinacija je daleko i nema šanse da stignemo po danu, zato biramo najveće mesto u blizini, Glamoč. Ulazimo u Glamoč, sipamo gorivo i na pumpi se raspitujemo za smeštaj, nije baš neka ponuda, svega par mesta, preporučuju nam etno selo Nenadić. Ok idemo tamo. Nalazimo lokaciju, dogovaramo se sa domaćinom za noćenje i vraćamo se u centar na klopu. Glamoč je inace nekad brojao oko 15.000 stanovnika, sada je ostalo svega nekoliko hiljada, većina se raselila tokom rata, a mali broj ih se vratio, kažu meštani da su i sela po okolini maltene prazna, uopšteno ovaj deo BiH je slabo naseljen. Naš smeštaj za tu noć:

Uvek se menja u kompletu jer potroseni lancanici brzo uniste lanac.

Dogovaramo se da ćemo veceras kampovati na jezeru Blidinje, u mojoj glavi je kamp, plaža, kupanje u jezeru... ispostaviće se da i nije baš kako sam ja zamišljao. Kupujemo u marketu klopu za večeru i krećemo dalje. Put na dalje je uglavnom dobar makadam, vodi obodom kotline tako da su i pogledi dobri usput. Nailazimo na raskrsnicu gde se odvaja put koji vodi na vrh Pločno, meni je u glavi samo plaža u kampu, iscrpela me vrućina i ne pentra mi se nešto po serpentinama, već je popodne i dosta mi je vožnje. Sale i Nikola su za to da se ipak ispenju na vrh, pravimo dogovor da ja idem u kamp, nadjem dobro mesto za nas i sačekam ih tamo. Evo malo slika sa vrha koje su oni napravili Ja nastavljam dalje sam, vetar je sve jači kako se spuštam, stižem konačno do kampa i zatičem ogradjenu livadu sa dva prenosna wc-a i dva drvena stola sa klupama, bez i jednog drveta. Plaža naravno ne postoji. Produžavam dalje obodom jezera i stacioniram se na livadici da sačekam ekipu da vidimo šta ćemo dalje. Otvaram hladno pivo iz marketa i pogled u daljinu Posle nekog vremena ekipa stiže, pravimo dogovor da je besmisleno tu kampovati na vetrometini bez hladovine i da ćemo sigurno naći neko bolje mesto usput. Krećemo dalje, kratko asfaltom, pa se odvajamo na siroki makadamski pravac gde je brzinomer video i trocifrene brojeve, gledamo da nadjemo mesto za kamp pre mraka. Put se penje, temperatura je sve prijatnija, a vetar sve slabiji, vozimo kroz četinarsku šumu i tu tražimo mesto i evo ga, tik pored puta, a ipak zaklonjena livadica okružena četinarima, tu ćemo. Dižemo šatore, ložimo vatru, otvaramo pivo i uživanje može da počne.

Dan 3 Budimo se, kafica u dvorištu smeštaja, idemo do pekare na doručak. Nevesinje je jako lep gradić, mix tradicionalnog i modernog u malom pakovanju. Posle doručka spremamo se polako za polazak, ja da upalim motor, jedva pokreće anlaser. Sinoć sam ostavio elektronsku cigaru da se puni na akumulator motora, lepo me Sale upozorio da će da mi isprazni akumulator, meni je bilo prosto nemoguće da jedna baterija moze da isprazni akumulator motora, ali eto sad znam da jeste. Palim na dva metra guranja i teraj dalje, danas nas očekuju lepi predeli i obilazak Mostara. Inače, na bosanskom TET-u postoje takozvane izazovnije alternativne putanje, obicno je to put preko vrhova planina sa velikim usponima, krupnim i rastresitim kamenjem i serpentinama. Mi smo, naravno, uvek birali te izazovnije alternative, volimo izazove, a to obicno bude nagradjeno fenomenalnim pogledom sa vrha. Ovog puta izazovnija alternativa nas vodi preko vrha Brasina (1897 mnv) gde se nekad nalazio vojni objekat koji je tokom rata uništen. Uspon je na pojedinim mestima bas ozbiljan i izazovan, stenovita podloga sa krupnim i sitnim rastresitim kamenjem, krupne stene koje vire iz podloge, u takvim trenucima mi je bilo baš drago što vozim lagan enduro motor, a ne neku Adventure mašinu od 200+ kg i svaka čast ljudima koji izvezu takve motore ovim alternativama, a bilo ih je, pratim TET grupu na FB. Olakšavajuća okolnost je i to što smo sva trojica vozili na agresivnim kros gumama, ja Dunlop d952, a Sale i Nikola na Michelin Tracker. Iz razumljivih razloga, najteže deonice i nisu slikane. Sale je snimao kamerom a kad će ti snimci da ugledaju svetlost interneta, ne zna se Sklonište za planinare na vrhu I razrušen vojni objekat Negde pri samom vrhu Nismo odoleli ni da ispitamo kratak deo podzemnih tunela vojnog objekta Spuštamo se polako sa vrha ka Mostaru, kako idemo niže temperatura drastično raste. Usput Nikola ima i lakši pad, masnica na kuku će ga podsećati na osvajanje vrha neko vreme. Put nas vodi pored polja vetrenjača pravo u paklenih 37C u Mostaru Nalazimo čuvan parking za motore, 10e za nas trojicu, tu se presvlačimo u laganu garderobu i krećemo u obilazak Mostara i naravno čuvene mostarske ćevape. Ćevapi su bili bukvalno najlepši koje sam jeo u životu, NIkola je već bio tamo pa smo na njegovu preporuku i izabrali lokal, jako blizu mosta na šetalištu.

BiH Granicu prelazimo kod Šćepan polja, asfaltom do Broda na Drini, gde se odvajamo na levi krak TET Bosne, put nas vodi dalje do Tjentišta. Tamo pravimo i prvu pauzu na velikom bazenu omladinskog kampa koji se punio tog trenutka, pa nismo mogli da se bućnemo ovog puta, ostavljamo za neku narednu priliku. Nedaleko je i spomenik Bitka na Sutjesci, gde je naravno nezaobilazno slikanje. Koristim priliku i da odem do spomen kuće, koja je baš ostavila utisak na mene, na žalost bila je zatvorena. Tokom rata bila je devastirana, a većina freski i predmeta uništena. Srećom freske su restaurirane, a spomen kuća obnovljena, ne u potpunosti, ali dobar deo. Nastavlljamo ka Zelengori jedan deo asfaltom impozantnim kanjonom Sutjeske, da bi se kasnije odvojili na dobro utaban makadamski put, sledeća pauza je na Orlovačkom jezeru Sledeća stanica - Kalinovik, rodno mesto Mladića, što stanovnici sa ponosom ističu. Tu smo planirali ručak, medjutim nismo našli ni jedan restoran, samo lokalnu kafanu gde nema klope. Ništa, nastavljamo dalje. Prolazimo i pored skupine stećaka u sred ničega Već je kasno popodne, odvajamo se sa putanje i idemo za Nevesinje, tamo ćemo spavati. Najbolji i jedan od najjeftinijih smeštaja na celom putovanju, imali smo celu kuću samo za sebe

TET - Trans Euro Trail, za one koje ne znaju je mreža offroad puteva kroz različite drzave Evrope, napravljena za ljubitelje offroad vožnji i putovanja takvim putevima, nešto što je sve popularnije poslednjih godina, svi bi hteli da osete delić avanture u svojoj ili okolnim zemljama, u stvari svima se svidja ideja avanturizma, nama koji volimo offroad je TET idealna prilika za tako nečim. Prošle godine, negde tokom leta pita me @TA96 "Hoćeš da vozimo TET Bosnu?" Tada nisam mogao, ali sam znao da je samo pitanje vremena kad ćemo to da odvezemo. U medjuvremenu sam vozio delove TET Srbija u mojoj okolini, nabavio bisage, napravio nosače za iste i isprobavao različite varijante navigacije, na kraju se iskristalisalo da mi najviše odgovara OsmAnd aplikcija na vodootpornom telefonu (Blackview 7100) koji sam kupio samo za tu namenu. Probao sam pre toga i Garmin Zumo 595 koji mi nikako nije legao. Na raspolaganju smo imali 7 dana, za datum polaska je odredjen 10 juli, a u priču se uključuje i Nikola. Inače, kao što ćete videti, sva trojica vozimo iste motore, tako da se dogovaramo šta ko nosi od alata, da ne nosimo bespotrebno duple stvari. Plan je da se nadjemo kod Čačka, vozimo asfaltom do Zlatibora, tamo sipamo gorivo i ubrzo se odvojimo na srpski deo TET-a koji vodi maltene do graničnog prelaza Jabuka, a odatle pravac Žabljak gde ćemo da prenoćimo. Kako smo planirali, tako smo i uradili. Prva pauza Putanja nas vodi strmim serpentinama pored manastira Uvac i kroz reku Uvac koja je na istom mestu pre 10tak godina skoro odnela i mene i motor. Srećom, sada je mnogo pitomija i vodostaj je niži, tako da je prelazimo bez problema Blizu granice na Nikolinu preporuku svracamo u kafanu na odlican ručak/večeru, a taman koristimo priliku i da nadjemo smeštaj na Žabljaku. Smeštaj smo u glavnom tražili u popodnevnim časovima, kad već znamo otprilike gde ćemo da završimo dan, pošto je u ovoj varijanti putovanja vrlo teško predvideti ranije i rezervisati smeštaj, nikad ne znate kakvi vas tereni čekaju ispred, pa od toga zavisi i tempo. Smeštaj smo nalazili preko bookinga, bilo nam je bitno jedino da ima gde da se okupamo i ostavimo motore na sigurnom, zato su to uvek bile najjeftinije varijante. Ovde smo spavali na Žabljaku, blizu je centra pa smo iskoristili veče za šetnju i po koje pivo u nekom kaficu. Ujutru pravac pekara na doručak i pokret. Put nas vodi prvim delom uskim asfaltnim deonicama, da bi se brzo odvojili na teren, priroda na Durmitoru stvarno ostavlja bez daha.

Imaju dobre cene, zato. Ja sam imao i dobrih i losih iskustva sa njima, ranije su bili bas ok, poslednjih godinu, dve katastrofa.

Bolja varijanta od tih kljuceva je da uhvati "smrt" kljestima i odvije

Ja razumem da neko potroši vreme i živce da nadje očuvan auto, motor, stan, ali ovolika filozofija oko guma koje će trajati godinu, dve je po.meni gubljenje vremena.

Loše se sećaš.

Sve navodi na to da je motor potrošio ulje i zaribao. To ćeš najlakše da proveris tako što ćeš da ubacis u 5. brzinu, stisni kvačilo, poguraj motor i pusti kvačilo. Ako je zadnji točak blokiran kad pustis kvačilo, zaribao je, ako ne, onda je nešto drugo u pitanju.

Isto kao za transalp, može

Pa i nije previse različito, ako ti se svidja kupi, bar uvek mozes da je prodas i ne izgubis mnogo na ceni, ako uopšte i izgubiš

Niko ne može da ospori koferu praktičnost, ja ga takodje imam, zakacim ga za motor kad idem do prodavnice ili do grada, na duže vožnje i offroad ga svakako ne nosim.

Kramponki ima, njih sam na kraju i uzeo, nema 50/50 guma.