Moje iskustvo sa Brelom, vezano za kupovinu motora i postprodajnu podršku je odlično.

Što je najgore, ništa značajno. Bilo je tu nekih vožnji, kampovanje sa klubom u Bihaću pored Une, Crna Gora u septembru sa ženom, par vikenda kojekude...U suštini, ovu godinu sam podbacio jer sam bio okupiran renoviranjem vikendice, pa sam ukupno napravio nekih 10-11000km, obično bude malo više. Inače, već godinama unazad glavne ture vozimo u proleće i to na jug, tada su temperature prijatne, nema turističkih gužvi i sve je jeftinije.

@ftp Teorija deluje logično, ali osim prvog dana do Crne Gore i od Ankone prvi deo dana, sve ostalo nije bilo hladno. Na Sardiniji su možda samo jutra bila ispod 20.

@DraganNS Apsolutno mi/nam nije jasno. Naravno da se prvo razmišljalo o pritisku, vešanju...bez odgovora. Odličan primer je Boban...skinuo je Dunlop Roadsmart 4 veče pred put sa nepunih 9000km i stavio istu gumu. Stara bila u takvom stanju da se mislio da s njom krene na put, al' sva sreća nije.Uvek vozi u paru i dinamično, ali sa novim gumama jedva se dovezao do kuće. Čamo Conti road atack 4, imala u sebi 1000km, menjao u Olbiji, Mrške ne sećam se model, imala u sebi 200km, menjao u Olbiji prednju, zadnju nije našao...kombijem kući.

Sad sam na 92000km i ne planiram da menjam još uvek. U okruženju ima skoro svih novijih motora, pa se često zamenimo i tu se manje-više probalo skoro sve aktuelno, ali nekako se uvek rado vratim na svoj motor. ST je dosta pogodila moj senzibilitet za vožnju, tako je i dalje.

Smeštaj sam pomenuo u uvodu...nije baš jeftin, ali Aleksina žena je ozbiljan pregovarač, tako da smo prošli na oko 30€/noćenje sa doručkom. Inače, na ovakvim turama, gde je veća grupa, obavezno se uzima smeštaj sa doručkom. Lako se i preko Bookinga proveri ciljano cena smeštaja. Na cenu trajekta najviše utiče vrsta smeštaja na brodu. Standardna cena za dvoje i motor u dvokrevetnoj kabini, na svim celonoćnim prelascima tipa Split-Ankona, Drač-Bari, Civitaveccia-Olbia, Olbia-Livorno i sl. je od 150-200€ u jednom pravcu. Mi smo birali četvorokrevetne kabine, tako da je cena bila niža 20-30%. Naravno, smeštaj tipa Deck, tj. smestiš se gde god nađeš zgodno mesto, može i vreća, dušek...je značajno jeftinije. Mene je tura koštala oko 1400€.

Ovo je jedna od najkontroverznijih tura koje sam vozio u životu. Toliko smo je puta pominjali od kada smo se vratili. Sve ono što smo znali o Sardiniji, nije bilo dovoljno da steknemo objektivnu sliku. Ali sada, nakon povratka, postalo je potpuno jasno zašto se tolike prezentacije i testovi motora održavaju baš na Sardinji. To je jedna mreža savršenih puteva za vožnju motora, sa odličnim gripom kao da se vozi po šmirgli, gde možeš da odradiš bilo kakvu korekciju u punom nagibu bez ikakvog ugrošavanja stabilnosti. Savršeni radiusi za vežbanje tehnike. Jednostavno teretana za motore. I to je čitav smisao odlaska motorom na Sardiniju. Sve ostalo naravno da može, ali maši metu. Jedino gde još Sardinija može da pruži mnogo su plaže, ali za to treba doći tokom leta, kada su i cene drugačije. Što se nekakvih obilazaka tiče, ta mesta su zanimljiva, ali poredeći sa kontinentalnom Italijom gde je svako seoce kao iz bajke, ništa se ne propušta posebno. Krajolik je takođe zanimljiv, ali opet ako se poredi sa kontinentalnom Italijom, nije nešto bez čega se ne može. Iako sam u Italiji bio mnogo puta i običaj da restorani rade dvokratno mi nije stran, ovoga puta nam je smetao više nego ikada pre. Nekako, sada nismo mogli da se uklopimo sa ovim običajem. Sva sreća pa je klope koju smo kupili još u Budvi bilo u izobilju, pa smo mogli da prezalogajimo i u vreme kada su kuhinje zatvorene. Što se tiče guma, iznad glave samo stoji znak pitanja. Gume su se trošile potpuno nenormalno. Kod svih, samo kod nekih i previše. Sve one analize vešanja, tereta, pritiska u gumama, suštinski bi mogle uticati, ali kao da je ovde nešto drugo bilo u pitanju. Samo na 3 motora su se gume trošile pojačano, ali ravnomerno i povratak kući je bio bez problema. Svi ostali su ili menjali gume na putu ili su jedva došli do kuće. Planirani trekovi: Odvozani trekovi:

Čim je kiša uminula nastavili smo. Prvo granica, pa onda kratko stajanje za rastanak, odvajamo se od beogradskog dela ekipe i Dumbe i ja nastavljamo do Kraljeva. Ako izuzmeno sunčano jutro, čitav dan po kiši. Nikola je javio da je čim je sišao sa broda u Splitu, takođe bio primoran da taži da zameni gume.

Silazak sa prevoja je bio opet u društvu lokalnih motorista. Ubrzo smo ispred Bolonje gde se uključujemo na autoput. Stajemo na pumpu da se dopunimo i da se za večeras pozdravimo sa Hozeom i Tićom, idu u Ljubljanu. Sa te pumpe krećemo da garimo bez stajanja. Ipak par minuta kasnije vidim u retrovizoru Bobana i Minu da usporavaju. Nije delovalo sumnjivo, jer se svi malo razvučemo po putu, pa se na točenjima skupljamo. Na sledećem stajanju, posle više od 100km, Saznajemo zašto su stali. Ubrzo posle polaska sa pumpe, Bobanu odleće tank torba sa motora pri velikoj brzini. Video je torbu u retrovizoru kako odleće pored puta. U torbi je bio čitav život....sve pare, telefon, kartice, lična dokumenta i od motora...Dok se zaustavio, prošlo je par stotina metara, tako da ne može sa sigurnošću da odredi deo gde je pala, pa pokušavaju da pregledaju nekih 200-300 metara pored puta. U tome nailazi policija i prisiljava ih da izađu sa autoputa, jer ne smeju tu da budu. Za to vreme mi smo na vezi sa njima. Oni nam kažu da su odlučili da obiđu okolo i da se vrate na auoput i opet pokušaju da nađu torbicu. Mi se dogovaramo da Mrške, Dumbe i ja nastavimo prema Rijeci gde bi danas noćili, a Aleksa da se vrati ne bi li se bratu Bobanu našao u nevolji. U trenutku dok je prolazio pored, ali u suprotnoj traci, Boban još uvek nije našao torbicu. Ali kada je uspeo da se okrene i dodje do njih, Boban je bukvalno u tom trenutku ugledao torbicu u dubokoj travi. Nama javljaju da su našli torbicu u da kreću dalje, noćiće negde oko Trsta, pa se čujemo za povratak sutra. Mi smo do Rijeke stigli uveče, s tim da je posledni deo od Slovenije bilo baš hladno. Uzeli smo smeštaj takoreće u centru. Mrške i ja smo se malo prošetali po centru, popili po neko pivo i otišli na klopu. Tu smo dobili i preporuku gde sutra na jagnjetinu. Ostalo je da se sutra čujemo ako uspemo da se dogovorimo za zajednički povratak. Ujutru smo se spremili i pošli na doručak i da Mrške proba da nađe zadnju gumu za Burgmana. Pojeli smo jedan od najboljih bureka i dobili informaciju da tu gumu u Rijeci nećemo naći jer je redak profil, a u Rijeci nema Burgmana. Sa ekipom se čujemo i oni kreću iz Trsta. Mi krećemo starom karlovačkom, ali ubrzo čim smo izašli iz Rijeke počinje kiša i stajemo da se obučemo u Kišna odela. Uz to, zbog vetra je zatvoren i deo autoputa, pa je karlovačka nakrcana i kamionima. Nije da smo baš pogodili trenutak. Stajemo u restoran Bosiljevo na jagnjetinu i da proverimo kako nam je prolazno vreme. Ne deluje da ćemo se uklopiti. Još smo se i u restoranu zadržali više nego što treba. Dok sam u wc-u prao ruke pre polaska, čujem kroz otvoren prozor Bobana kako turira ispred restorana. Ipak smo se uklopili, iako mi nije jasno kako su uspeli da stignu. Sada još samo da sačekamo da i oni klopaju pa nastavljamo. Za to vreme. čuli smo se i sa Hozeom koji ide iz Slovenije i dogovaramo se da se vidimo na prvoj pumpi posle Zagreba. Opet smo na okupu i krećemo svi skupa. Brzo smo oko Zagreba, ali tek kada sam prolazio pored pumpe gde smo trebali da se vidimo sa Hozeom, vidim da se na tu pumpu skreće sa pomoćnog puta malo ranije. Valjda se vidimo na sledećoj. Kako smo stigli na sledeću pumpu i parkirali se, istog trenutka i Hoze pristiže. Kad te hoće, onda te hoće, čak i ako pogrešiš. Tu smo se natankali i dalje prema Srbiji samo gas. Iako kiša od kada smo obukli kišna odela nije prestajala, to nas ni malo nije demoralisalo. Vozili smo baš solidan tempo. U jednom trenutku pred granicu, Dumbe me obilazi i pokazuje na rezervoar, pa skrećemo na pumpu koja je ispred nas. U tom trenutku i ostali koji su bili iza nas, takođe skreću. Tog trenutka počinje pravi potop. Kakva sreća. Na toj pumpi smo se zadržali preko sat vremena dok nije prošao nalet oluje. Taman smo proverili i gume i ne stoje baš najbolje. Mršketu je zadnja toliko loša da je pozvao sina da krene kombijem u susret. Bobanu su gume u toliko lošem stanju da je pitanje da li dobacuje do Beograda, a stavio ih je veče pred put. Bukvalno je zamenio identične gume novim.

Još dok smo tu stajali, motori su pored nas prolazili u rojevima. Ubrzo smo u sedlu i hvatamo priključak sa lokalcima. Kako se penjemo sve više i više, tako i temperatura postaje sve niža. Zastajemo pored čuvenog restorana Futa pass in 1890 na proširenju pored puta. Ovaj restoran je poznat po tome što je godinama bio domaćin romantične trke oldtimera Mille Miglia. Ubrzo smo u jurnjavi sa lokalnim bajkerima, sve do prevoja Raticosa i nadaleko poznatog okupljališta motorista Chalet Raticosa. Iako je na prevoju maksimalno 10-ak stepeni, motora je u izobilju. Neprekidno se smenjuju na parkingu, a zaluta i po neki biciklista. Ovde smo popili piće i malo uživali u ambijentu.

Livorno nas je dočekao okupan suncem. Još u luci, našli smo kafe za doručak i kafu, a i kako bi se međusobno rastali. Čamo i Sanja, Vlado i Nikola ostaju još jedan dan u Toscani pa će brodom opet nazad iz Ankone u Split. Mi ostali krećemo brzim putem do Firence pa odatle preko Passo dela Futa do Bolonje. Do Firence se stiže prilično brzo, ali se polako u koloni provlačimo kroz grad. Već na prvom uzvišenju iznad grada puca pogled na gradsko jezgro čijom panoramom dominira kupola od Duomo-a. Ovaj pogled sam doživeo pre više od 15 godina, samo iz suprotnog pravca, pa sam sada tražio zgodno mesto da zastanem. Poseban trenutak je bio kada nam je vlasnik vile ispod parkinga gde smo se parkirali otvorio kapiju da uđemo kako bi što bolje uživali u pogledu.

S kojim motorom od 10000€ može da se ide na Dakar?

Sad gledam šta sam napisao i sam se sebi čudim....Mislio sam na radove preko Jabuke. Ovi preko Rožaja nisu gotovi.

Kada smo se probudili, jutro je bilo kišovito. Po prognozama, ubrzo bi trebalo da se razvedri, pa se zbog toga nigde ne žuri. Imamo vremena da se spakujemo polako, danas je poslednji dan na ostrvu, večeras imamo trajekt za Livorno. Kada smo konačno krenuli, još na obilaznici oko Olbie, zadnja guma na Čamovom motoru je prazna. Imamo kod sebe i set za čepovanje, i sprej za krpljenje gume i kompresor, ali nikako ne možemo da lociramo gde je bušna, ako je uopšte bušna. Odlazimo do servisa gde je Mrške već menjao gumu i ostavljamo Čama i Mršketa tamo, a mi ostali idemo da se vozački pozdravimo sa Sardinijom. Kako smo bili nestrpljivi da krenemo iz smeštaja na vožnju, sreli smo kišu, pa smo na nekoj pumpi morali da još neko vreme sačekamo da prođe. Dumbe i Vlado odustaju, pa idu da se nađu sa Čamom i Sanjom, i Mršketom. Čim smo krenuli sa pumpe, sunce rasteruje oblake i počašćuje nas predivnim danom kako bi se na pravi način rastali sa ostrvom. Danas smo opet bili nagrađeni suludo dobrom vožnjom. Nekako se današnji trek baš namestio za završetak. Na jednom mestu, nailazimo na zatvoren most, Ponte Diana, koji se rekonstruiše. To smo videli još kada smo planirali vožnju, ali smo bili rešeni da prođemo ako može, u protivnom bi morali solidno da zaobilazimo. Most ide preko veštačkog jezera i prilično je dugačak. Na mostu je tako jako duvalo da uopšte nije bilo naivno, ali smo uspešno prešli. Cilj današnje vožnje je gradić Orgosolo, čuven po muralima iscrtanim na mnogim zgradama, koje crtaju polaznici umetničke škole. Na samom prilasku gradu, negde smo omašili delić treka pa mu prilazimo nekakvim uskim atarskim putem. Penjemo se u grad koji je na bregu sa koga se pruža fenomenalan pogled. Ulice u gradu su uske i strme, pa nisu baš pogodne za manipulaciju sa natovarenim motorima. Jedva nekako nalazimo mesto za parking i ulazimo u glavnu gradsku ulicu. Okolo je mnogo ljudi, svi su na ulici, održava se neka lokalna svetkovina. Malo smo se muvali po gradu, slikali murale i tražili da pojedemo nešto. Tek, u jednoj garaži, grupa mladića peče neko meso na grilu i prodaju, pa smo tu i klopali. Svakako nije bilo vremena za restoran. Kasno smo krenuli na vožnju zbog kiše, a trek je dugačak, treba stići na ukrcavanje. Čim smo se izvukli iz ovog mesta, kreće neverovatan rolerkoster od puta. Kako smo bili povezani preko komunikacije, bukvalno kako ko uđe u set što levih, što desnih krivina bez trunke pravca, samo se čuje vrištanje na slušalicama. Ova deonica se vozila muški, sa sve opravdanjem da žurimo na ukrcavanje. Na kraju, odluka da ne krenu baš svi danas u ovom pravcu, kao i da prođemo preko zatvorenog mosta, ispostavila se kao dobra jer smo i ovako stigli na ukrcavanje u poslednjem trenutku. Oprostili smo se od Sardinije baš na način zbog koga se tu i dolazi.

Za povratak biramo po pravilu drugačiju rutu, u ovom slučaju dosta bolju. Ubrzo po izlasku iz Alghera, kreće dobra vožnja. U jednom trenutku, put se vijugajući penje u gradić Ozilo. Skrećemo na pumpu i tu dobijamo gratis sipanje goriva sa prelepim pogledom na dolinu iz koje smo došli. Odatle nastavljamo dalje, put isto tako odličan. Predveče stižemo u smeštaj. Nebo je već prošarano oblacima, neki od njih su olovno plavi, kao da nam nešto poručuju.

Doručak u romantičnoj trpezariji uz kaficu za lep početak dana. Mrške je još pre svih išao da potraži gume da zameni. Prednja je došla nova bez problema, ali zadnje nema pa nema. Burgman, ispostaviće se kasnije, nosi nazad neku nestandardnu dimenziju. Danas nam je na meniju sever ostrva. U vozačkom smislu najpitomiji dan. Cilj nam je gradić Alghero, ali pre toga svraćanje u gradić Castelsardo. Dan je bio malo vetrovit, ali kako je Castelsardo delimično na poluostrvu i okružen morem, vetar je duvao solidno, a talasi su jako udarali u obalu. Inače je gradić vrlo živopisan i fotogeničan. U Algheru je bilo lepo vreme, gradić je bio obasjan suncem, pa smo mogli da uživamo u baštama na centralnom trgu.

Dalje nas je put vodio u planinu, pa smo se spustili u niziju, pa ponovo u planinu, pa ponovo u niziju. Sve vreme dok smo u planini, put je fenomenalan. Zapravo, na Sardiniji je svaki put u planinama odličan. Skoro da plan nije potreban. Tu smo se malo i razvukli. Kada su malo dinamičnije deonice, vožnja sa suvozačom je malo drugačija, pa se teže prati tempo solo vožnje. U tome je i vreme ručka. Po našem. Medjutim, po njihovom je tada siesta i kafane ne rade, ili rade, a ne radi kuhinja. Ovo zahteva malo ozbiljniji pristup. Treba naći na netu kafanu koja radi. U mestu Terralba, nalazimo kafanu, smeštamo se i naručujemo klopu. Ubrzo nas konobar podseća da se kuhinja zatvara i da naručimo ako želimo još nešto. Sva sreća da smo stigli na vreme, baš malo je nedostajalo da zakasnimo. Odavde se ponovo odvajamo u planine i opet kreće rolerkoster od krivina. Vozački užitak na maksimumu. Delom prolazimo i deo jučerašnjeg treka koji smo nas nekoliko skratili zbog zamene guma. Pošto je kilometraža za danas bila solidna, poslednji deo pre Olbie se uključujemo na autoput kako bi u neko realno vreme stigli u smeštaj. Ovde ni autoput ne pada toliko teško. Nekoliko kilometra severno od Olbie se nalazi vinarija Cantina Murales, naš smeštaj za naredne dve noći. U pitanju je kompleks sa vinogradima i proizvodnjom, centralnom zgradom i nekoliko kućica za smeštaj gostiju. Tu smo se na licu mesta snabdeli belim vinom i čašama za vino, a hrane iz kofera nije nedostajalo, pa smo u najvećem apartmanu napravili večernju zakusku.

Još jedno prijatno jutro u hotelu. Polako se spremamo za polazak. Nebo je jutros prošarano oblacima, pa sve oko nas dobija drugačije boje. Prvo se spuštamo još južnije, vozimo se putem sa pogledom na more. U jednom trenutku, ispred nas je božanstvena plaža, Tuerredda beach pa odlučujemo da se malo zadržimo. Ambijent je prelep, kao sa razglednice, sunce je oteralo oblake pa sve deluje još lepše.

Kasnije u toku dana pokušavamo da se pohvatamo sa prvom grupom, ali ne ide. Dok smo pokušavali da se sačekamo, pravimo sendviče od namirnica koje se vozaju u koferu od Budve, i piknikujemo u hladu obližnjeg drveća. Dogovaramo se da nađemo u Cagliari-u na zajedničkoj večeri. Mi prilazimo gradu sa neke neobične strane, tako da smo za kraj dana imali malu turu razgledanja grada. Na večeri su glavni utisci sa vožnje. Svi su u fazonu da smo napravili brutalan trek. Još po neko piće u obližnjim kafeima, pa polako u hotel na spavanje. Sutra se prebacujemo na sever ostrva.

Dočekuje nas sunčano jutro. Uživamo u jutarnjem ritualu u hotelu. Ekipa se deli na dva dela, prvi odlaze u vožnju, a drugi deo ide sa Dumbetom u Cagliari da se nađe servis za zamenu guma. Dumbe nije ni pošao sa baš novim gumama, tako da se ovo i očekivalo u nekom trenutku. Brzo nalazimo servis. Malo je potrajalo dok nisu naručili gume, pa onda imamo malo lufta za kaficu dok gume ne stignu. I zamena je potrajala zbog nekih specifičnosti na Dukatiju. Bilo je prošlo podne kada smo krenuli na vošnju. Današnji trek smo u jednom delu prepravili, sa idejom da ga i skratimo ako bude trebalo. međutim, čim smo izašli iz grada, Sardinija nas ponovo oduševljava putevima kojima se vozimo. Ovde ni nema mnogo stajanja i slikanja. Uglavnom se svodi na peglanje, dok ne dođe vreme za pauzu. Oštar asfalt sa super gripom dozvoljava da se bukvalno igraš u svakoj krivini. Vežba se tehnika vožnje radio na tome ili ne. Jednostavno, put te iz krivine u krivinu tera da ih prođeš što bolje. Jedna pauza u mestu Escalaplano.

Jesu, vraćao sam se u septembru iz CG.

Po mom iskustvu, gradacije ulja za prednju vilu nisu kompatibilne izmedju proizvodjača. Prethodno ulje mi je bilo Hyper pro 7,5w, kada sam ga zamenio stavio sam Motul, isto 7,5w...vila je bila nerealno tvrdja, pa sam morao da preštelujem vešanje. Posle mi je jedan serviser koji dosta priprema motore za stazu potvrdio ovo za Motul.

Nije ostalo još mnogo kilometara za danas, tek nešto više od 100. Biramo da idemo prečim putem, krivudavijim kroz kanjon. Odlična vožnja za kraj dana. Prolazimo Cagliari i ubrzo smo u Hotelu Santa Gilla. Hotel je prilično dobar, u tradicionalnom Sardinijskom stilu. Brzinski ulećemo u bazen u dvorištu hotela, tek da se okrepimo, pa na spremanje za grad. Hotel je udaljen nekoliko kilometara od Cagliari-ja pa idemo motorima. Parkirali smo se u centru, odakle se šetalište prostire i na levu i na desnu stranu. Desna strana je malo više trgovačka, a leva malo više ugostiteljska. Tu smo se razmileli kud koji, do povratka u hotel.

Nakon još malo vožnje, odvajamo se sa 125-ice kako bi posetili napušteni grad Gairo Vecchio. Grad koji potiče iz 14 veka je napušten tokom 50-ih i 60-ih godina 20. veka. Uzrok napuštanja su klizišta koja su dovodila do oštećenja objekata. Da bi se došlo do ovog lokaliteta, prolazi se kroz nekoliko sela gde se trek i GPS ne slažu baš najbolje, pa smo se u tom traganju razdvojili.

Prvi dan je na meniju čuvena 125-ica. Ide sa severa, skroz do juga gde nam je današnji cilj. Već od prvih krivina, svi su oduševljeni. Odličan asfalt, sa krivinama u lepim radijusima predstavlja pravi vozački užitak. Osećaj je dodatno pojačan asfaltom od crvenog kamena sa setom odličnih krivina neposredno pre prevoja Passo Ghenna Silana. Na vrhu prevoja se sačekujemo i pravimo kratku pauzu.