Jump to content

Moto Zajednica

AlKos

Članovi
  • Broj tema i poruka

    69
  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

Reputacija u zajednici

428 Excelent

O članu AlKos

  • Rank
    U prolazu

Profile Information

  • Pol
    Bez odgovora
  • Lokacija
    Dublin, Republic of Ireland
  • Motocikl
    Triumph Thhunderbird Sport

Poslednji posetioci profila

2267 profile views
  1. Za razliku od pomenutih instant-avantura nama, osim naravno, Odisejevih lutanja, na pamet padaju i lutanja drugih čuvenih lutalica. Naprimer: Arthur Gordon Pym (iz Poovih AvanturaArtura Gordona Pima). Njegova dečačka avantura na moru, koja, naravno, kao i svaka druga avantura, otpočinje neuspešno, jeste put otkrivanja sopstvenog identiteta. Metafora za put sazrevanja, odrastanja. Na jednom drugom brodu, svemirskom, zvanom „Srebrni Delfin“, jedna druga, svemirska, lutalica – Aster Blistok (AKA Axel Moonshine) luta sopstvenim snovima u potrazi za prelepom devojkom, da bi tek na kraju spoznao da je devojka za kojom traga u stvari pored njega... Pada nam na pamet i izvanredno duhovita knjiga – prva sačuvana zapisana dogodovština– dugotrajno i čudesno putovanje Apulejevog Zlatnog magarca, koje je ujedno i prvo zabeleženo putovanje tokom kojeg se traga za sopstvenom suštinom. Prava avantura je naš sopstveni, intimni zavet istraživanju i posvećenosti u traganju za odgovorom na to, za neke, zastrašujuće teško pitanje o sopstvenom identitetu. Mnogo je veća hrabrost potrebna za suočavanje sa nama samima nego sa lošom vremenskom prognozom na putu. Za slučaj kiše – tu je nepromočiva jakna. Šta raditi sa neočekivanim i napuštenim iluzijama o sopstvenom identitetu? Šta činiti kad shvatimo da smo drugačiji, kada na putovanju otkrijemo ko smo mi u stvari? Kad se naša, u društvu iz srednje škole priznata i uvežbavna, hladnokrvnost – pretvori u bespotrebno paničenje? Veliki komad avanturizma pripada toj vrsti neizvesnosti. Koga zanima sigurnost, izvesnost i planiranje – nek taj putuje avionom. Nek se teleportuje. Motocikl nije prevozno sredstvo. Vetar je počeo da duva snažnije. Ravnica. Odkad je sveta i veka ljudi se dele na razne vrste: na ljude i one koji se pretvaraju da su čovečni. Na ljude i one koji se pretvaraju da to jesu – kobajagi ljudi. Lutalice i ljudi tipa “od tačke A do tačke B”. Na motocikliste i ostale... Zatvorih vizir levom rukom zbog vetra i Uotson skrenu naše misli ka skoro završenom doručku tako tipičnom za sve lou-badžet hotele u Francuskoj: kroasan sa nutelom... A od kad je eurokrema, nastavlja se naš unutrašnji dijalog glasom Uotsona: ljudi se dele na dve grupe – na one koji vise vole belo i na one koji vole crno iz eurokrema... Zamišljamo na trenutak kako bi svet bio jednoličan i nezanimljiv kad bi svi voleli isti deo eurokrema. Uotson je ujedno zadovoljan što pripadamo većini, koja voli crno iz eurokrema. Zamisli samo da volimo belo?! Kako bi uostalom opstali u ovom svetu, u kojem se, pored tolikih besmislenih i bespotrebnih proizvoda, nije našlo mesta za „belu nutelu”?
  2. AlKos

    Motocikli

    Motocikli koje sam vozio
  3. Istina: stap je vezan, ali nisam otisao vec dosao motociklom. Opet. Da bi se pisalo mora da se putuje. Pisem, vozim i kad se zavrsi - cuce se. Uhvatilo me nevreme u juznoj Srbiji. Za par dana bicu u Beogradu. Sve najbolje svakom vernom, a ponajvise nestrpljivom citaocu Pozdrav iz Predejana, sa terase motela, gde jedna casna sestra stoji pored mog motocikla, zagleda ga i merka s uzivanjem, dok prstima jede pomfrit iz aluminijumske kutijice za poneti.
  4. Teknakon dobrog trljanja očiju, pogledavši kroz zamašćena staklaprozora moje hotelske sobe u prizemlju, ugledao sam motocikl,parkiran tako blizu da mi se učinilo da ga mogu dotaknuti rukom.Uvezan onako lancem i katancem za disk, nepomičan motocikl, kao daje razvejao i poslednje ostatke gorkog ukusa gubitka. Jedino je nebo,međutim, imalo istu onu boju olova iz sna. Zahvaljujućitoj nenormalnoj količini decibela probudili smo se rano, dostaranije nego što bi inače hteli. Utoliko bolje: imaćemo danas viševremena za nastavak našeg putovanja. Uvekje dobro uputiti se ranije i tako izbegnuti gradske gužve. Nalazimose tu, praktično pored autoputa, a želimo da pređemo na lokalniput prema Moulins-u. Nakon pakovanja i tegljenja stvari, ubrzo seispostavlja da prebacivanje sa autoputa na određeni lokalni putuopšte nije tako jednostavno. Zapetljani oko autoputa, čini nam seda su svi putevi – autoputevi, i – da vode u Pariz. Vrtimo se ukrug, vidim to po ponovnom prolasku pored iste one benzinske pumpe nakojoj oskudno odevene devojke od ranog jutra toče benzin. Odlučujemda se ne zaustavljam, nego biram nasumično put ka istoku – Nevers.Karta na torbi ispred mene, ispresavijana je tako da se vidi samodrugi deo deonice, jer je u toj razmeri ionako teško razlučitikojim od nekoliko puteva treba proći da bi se autoput izbegao...Jednostavno – ne želimo da idemo autoputem. Naravno, dok smo„gubili vreme” tražeći pravi put – vreme je bilo skoro pasunčano. U međuvremenu, dok smo instalirali Stroma na „praviput“, lokalac D2076, onaj džinovski sivi oblak, pojavio se ponovoprekrivajući polako horizont u pravcu kojim smo se kretali. To naše„gubljenje vremena“ u potrazi za putem koji nije autoput, dragomčitaocu koji koristi džipies, biće možda teško razumljivo. Čaki onom drugom čitaocu, sasvim posvećenom analitičkom mišljenju izdravorazumskoj logici, taj vrtlog u krug, i čitava ova situacija salutanjem bila bi frustrirajuća. Da i ne pominjem kakvoj bi sekritici i nerazumevanju izložio da putujem u grupi. Namase oduvek činilo da je za avanturu nedovoljna reč „adventure”na motociklu i proparćena sskupom garderobom i kreditnim karticama.Alii nas motociklista imaraznih. Mi pripadamo onoj grupi motociklista i ljudi koji na put nekreću zbog avanture. Nikada nam motivacija ljudi, koji na put krećuzbog avanture, neće biti u potpunosti razjašnjena. Ne može se sve,pa tako ni „avantura”, iznajmitini kupiti,kao da je artikl sagondoleu supermarketu. Iako se retko kreće se na put da bi se lutalo, svakoputovanje u nepoznato je pomalo i dobrovoljno lutanje... Čak i oniobični, svakodnevni minuti i časovi putovanja, od škole do kuće,od kuće do posla, čak i oni u sebi sadrže neku crtu neizvesnosti inepoznatog. Svako kretanje uspostavlja obrazac otkrivanja, suočavanjasa neproživljenim: predelima, nebom, ljudima, govorima, sa našimsopstvenim iskustvima. Naput se kreće iz potrebe. Potreba za suočavanjem sa nepoznatim je ustvari potreba za samospoznajom. Jer najveća nepoznanica na tom putusmo mi sami. Suočavanje sa neproživljenim je traganje za sopstvenimlikom i identitetom. A putovanje, ili ono što iz te potrebeproizilazi – svojevrsna Odiseja,donoseći sa sobom nepoznanicu, nepredvidivost i neponovljivost,otvara tako priliku za putnika da se suoči sa samim sobom. Takvaputovanja, gotovo uvek su lutanja. Ponekad se čak i prav ipredvidiv put, neočekivano pretvara u stranputicu i lutanje. Nekad,ta lutanja, koja vode do nas samih postaju avanture. Skoro sam, uradnjama koje prodaju magazine i časopise iz gotovo bilo kojeoblasti video i časopis iz oblasti motociklističkog avanturizma.Kupiš lepo časopis i avantura može da počne. Nastavak sledi
  5. Dragi verni citaoci, Nastavka ce biti. Uskoro! Puno pozdrava iz Irske Od AlKos-a
  6. Svako ozbiljnije stajanje na ovakvom putu košta. Ne samo vremena ili novca utrošenog za kafu. Pod ozbiljnijim stajanjem podrazumevaju se svi slučajevi prilikom kojih se silazi sa motocikla, gasi motor i skida kaciga i rukavice. U vreme kad je vazduh toliko vlažan da je gotovo lepljiv, mnogo je, naravno, bolja klima u vožnji, kad oko nas struji vazduh, nego prilikom stajanja, naročito ako se uzme u obzir sve ono što se od odeće, opreme nosi. Prilikom tog strujanja vazduha naše telo se aklimatizuje. Na nesreću, prilikom stajanja izgubi se ta aklimatizovanost. To je najveća cena pravljenja pauze leti. Potrebno je ponovo aklimatizovati telo u vožnji, nakon stajanja. Neki motociklisti to rešavaju tako što uopšte ne skidaju kacige prilikom stajnja. Neki imaju one kacige čiji se deo zaštite za bradu pomera na gore – „flip“. Mi skidamo kacigu uvek kad stanemo. Model našeg opažanja okoline sa kacigom na glavi je drugačiji od onog prirodnog modela opažanja, kojem smo se prilagođavali od rođenja. Jednostavno sa kacigom na glavi menjamo ne samo naš način opažanja nego i naš način reagovanja na okolinu. Iz tog razloga nastojimo da ova dakle, dva modela bivstvovanja držimo odvojeno. Naučili smo čak i da naš D-ring na kacigi nameštamo sa debelim rukavicama. Svaki put kad dolivamo gorivo, moramo i da podižemo „tank-beg“. Osiguravamo sajlama opet torbu na spremniku za gorivo i misao o tome da bi ideal ovog putovanja bio taj da se što manje ustaje iz sedla na motociklu, oblikuje se sama od sebe. Kroz Tur protiče još jedna, manja reka – Šer (Cher), koja se nešto zapadnije od grada uliva u Loaru. Umesto uz Loaru, koja bi nas odvela severoistočno, do Orleana, mi pratimo uzvodno ovu drugu, manju reku na putu za Burž (Bourges). Odlučujemo se da zaobiđemo auto put, jer je duži i dosadniji za vožnju, nego do Virezon-a biramo regionalni put, koji prolazi kroz mnoga manja mesta. Od Vierzona do današnjeg odredišta idemo auto-putem, jer se hotel u kojem ćemo prenoćiti lako pronalazi sa auto-puta. I baš tu, kod tog mesta ne-baš-lakog-za-izgovaranje, nešto pre uključenja na auto-put A71 počinje da rominja kišica, laka k'o duša. Do Burža ima svega još svega 50-tak kilometara – da se izrdžati. I zaista, kišica polako prolazi ka zapadu, a mi produžujemo ispod oblaka prema istoku i lako pronalazimo hotel na samom ulasku u grad. Hotel i nije hotel, već više liči na motele koji su se 70-tih zidali pored samih auto-puteva. Odabrali smo baš ovaj hotel zbog jednostavnog nalaženja, da ne bi gubili vremena u traženju odredišta. Parking koji je „hotel“ reklamirao na internetu u stvari jedan prostor ispred hotela – neobezbeđen. Pa dobro, pristupićemo metodu odvraćanja od krađe. Parkiramo, a Uotson se već žali na umor i glad. Gle stvarno - pomišljam, slažući se po prvi put sa Uotsonom, čitavog dana nismo ništa jeli. Uotson trlja ruke maštajući o debeloj šnicli, a mi se zamalo ne sudarismo sa jednim istetoviranim, modernim Galom na ulazu. Modernom Galu iz nosa viri minđuša, a na desnoj podlaktici šepuri se istetoviran crtež sumnjivih likovnih kvaliteta koji prikazuje ženu, očigledno, sa ne baš visokim moralnim načelima. On se ipak pomerio uljudno u stranu, da mi prođemo noseći u zubima naš veliki kofer, kacigu i tank-beg. – Mersi. Sa recepcinarom smo se nekako sporazumeli da je a) Internet u kvaru, b) parkiranje na sopstvenu odgovornost i c) večera se služi još 10 minuta. To je neprihvatljivo, nama je internet neophodan. „Videće“. Pod u „sali za ručavanje“ je od svetlih keramičkih pločica, ali Uotson nije spreman na ustupke u pogledu odlaganja večere. Konobar je isti onaj recepcioner samo sa belom krpom preko ruke. Mirimo se sa sudbinom, ali ipak naglašavamo da želimo da naša šnicla bude bolje pečena. Za svaki slučaj. Podsećamo konobara-recepcionara na našu zabrinutost u vezi interneta, ali mnogobrojne bubuljice na njegovom licu ne ulivaju nadu da će od toga biti išta. Sala za ručavanje je prazna, mi smo jedini gosti. Istetovirani Gal je negde nestao. Čekajući šniclu razmatramo polako našu situaciju, koja nam iz minuta u minut izgleda sve manje komforno. Nema nekog posebnog razloga za brigu, ali ipak mi putujemo sami. Ako bi se iko rešio da, recimo, ukrade motocikl – ovo bi bilo idealno mesto za to. Blizu puta, samo se odgura u neki kamion i cap: već ste na auto-putu. Napravićemo par snimaka motocikla pre nego što odemo na spavanje – da u slučaju krađe dokažemo osiguravajućoj kompaniji da smo učinili sve da odvratimo lopove. Za svaki slučaj. A internet? Kako sada bez interneta rezervisati sledeće noćenje? Možda će nas makar večera malko opustiti. Prepuštamo se intenzivnom žvakanju. Odlazimo punog stomaka u sobu i tek što smo ušli, seli na krevet i otvorlili kartu u nameri da se orjentišemo za nastavak puta, neko pokuca na vrata. Naš bubuljičavi prijatelj. Internet je proradio. Napokon. Zaista? Hvala. To će nam olakšati sutrašnji dan. Ovaj Burž, ili rimski Avaricum, je u taktičkom smislu dobro mesto za pauzu. Ako zamislite teritoriju Francuske – on se nalazi tačno u sredini. Prešli smo, dakle, pola Francuske za jedan dan. Samo oko 600 kilometara. Ako je to naš maksimum – pitanje je kako ćemo izrdžati ovaj put. Istina, nismo se mnogo umorili i pored gotovo nikakve ishrane. Zaključujemo da je voda glavna stvar i da je bila dobra ideja stalno obnavljati rezerve i cevčiti usput. Dobro. Internet jeste proradio ali mi smo i dalje nad kartom prostrtom na krevetu. Kuda dalje? Na jug, naravno – ali kuda? Burž, kako smo već istakli jeste na dobrom položaju za donošenje ovakve odluke. Ima četiri moguća pravca: Montpellier, Marseille, Cannes ili Torino. Monpeljer i Marsej nam se čine previše zaobilazno i odlučujemo se za Kan/ Torino preko Grenobla. Od Bruža do Grenobla ima oko 500 kilometara. Iako se nismo preterano zamorili ipak nam je bio potreban čitav dan da pređemo 600 kilometara. Teško bismo, očigledno prošli 750-800 kilometara do Kana. Udubljujeni u analizu kilometraže nad kartom, primetili smo ponovno kucanje na vrata tek kad je postalo dosta glasnije. Otvaramo vrata, ali umesto bubuljičavog, ispred nas je stajao onaj oniži zdepasti istetovirani Gal sa ulaza. Nisam ni stigao da ga upitam šta želi, a već je počeo na tečnom engleskom, što nas je donekle zateklo: – Da li biste želeli da podignete tužbu u vezi nesreće? – Kakve nesreće? – odvratih kratko, a srce poče da mi lupa ubrzano. Istetovirani kao da se čudio što ne znam o kakvoj je nesreći reč i mrzovljno je treptao, što valjda, mora sada da objašnjava, te gotovo zevajući odgovori: – Pa, nesreće – sa motociklom? Koraknuh jedan korak unazad, ka unutrašnjosti sobe, da se pripremim za neki eventualni nasrtaj na mene i odbrusih: – Ne sećam se nikakve nesreće! Nisam učestvovao ni u kakvoj nesreći sa motociklom!? Izgleda da je to zaineresovalo istetoviranog i on blago podiže glavu zajedno sa obrvama: – Kako niste? – Lepo – nisam! – odgovorih otresito. Istetovirani se začudi ovome još više i reče polako: – Ali ja sam bio tamo i video udes.– Evo – dodade on u nameri da poentira – pođite samnom i uverite se. On se na to okrete i krenu dugačkim hodnikom, očekujući bezuslovno da ga pratim, što ja i učinih, mora se priznati sa nestrpljenjem. Hodajući tako za njegovom siluetom prebirah bezuspešno po glavi. Na moje iznenađenje napolju je bilo svetlije i pored neba, koje je imalo boju olova. Motocikl nije bio tamo gde sam ga parkirao i ja naglo potrčah prema jarku iza hotela, zaboravljajući na svog vodiča. Iza jarka se pružalo veliko srebrnkasto jezero. Dok sam pogledom prelazio preko njegove mirne površine, hiljade ptica vinuše se u vazduh sa zaglušujućom bukom i ja se probudih shvatajući naprasno da se hotel nalazi tik pored aerodroma. Nastavak sledi...
  7. Na putu D388 shvatamo da je Francuska jedna pretežno poljoprivredna zemlja, i ne bi se baš moglo reći preterano uzbudljiva za vožnju. Osim šumarka u okolini Sen-Ibera (Saint-Hubbert), nema ni drvceta. Samo nepregledna poljoprivredna dobra. Prema zvaničnim podacima 7% stanovništva radi na oko 700,000 farmi koje se prostiru na tri petine od ukupne površine Francuske. Očigledno poljoprivredno bogatstvo ovog kraja potiče od zemljišta bogatom vodom u slivu najduže reke u Francuskoj – Loare (Loire). Na našem putu do Beograda neće biti prilike da posećujemo dvorce uz reku ni da probamo mnogobrojna vina, poznata u ovim krajevima. To je zbog toga što naša putanja preseca tok reke Loare samo u jednom mestu: Tur (Tours). Pažljivi i naročito strpljivi čitalac će ceniti elipsu priče o opsadi kad čuje da su ovaj grad osnovali rimljani u I veku naše ere i nazvali ga Caesarodunum, odnosno „Cezarevo brdo“. Tek kasnije, nakon propasti carstva rimskog, grad je nazvan današnjim imenom. Tur je veličine Kragujevca otprilike, i njegov centralni deo iz daljine deluje kao da je igrađen od kamena, nekakvog bledog peščara. Loaru prelazimo mostom nazvanom po američkom predsedniku izvandrednog obrazovanja i inteligencije Udrou Uilsonu (Woodrow Wilson). Udrou Uilson, Inače prijatelj i poznanik Mihajla Pupina, ostaće poznat i poštovan u našem narodu zbog njegovih zasluga i zaštiti interesa kraljevine Srbije za vreme i naročito nakon svršetka I svetskog rata. Upravo zahvaljujući njemu i njegovom zalaganju Sjedinjene Države su insistirale da delovi Makedonije ne pripadnu Bugarskoj, da Istra, Dalmacija, Cres, Lošinj i Zadar ne pripadnu Italiji (kako je to bilo predviđeno Londonskim ugovorom) a i da Banat i Baranja umesto Rumuniji pripadnu novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Nepoverljivi čitaoče, iznenadićeš se da saznaš da se u znak Američke podrške Srpskom narodu, 28. jula 1918. godine na Beloj kući u Vašingtonu visoko vijorila Srpska zastava. Možda zbog toga, ovaj most, koji nosi Uilsonovo ime, nas pomalo podseća na Ćupriju na Drini. Iako je Tur otprilike na sredini njenog toka, Loara ovde izgleda mala i deluje kao da je gotovo presušila. Prolazimo zamak, i parkiramo se na južnoj obali reke, na jednom od većih trgova. Gorivo je na minimumu i velika gradska gužva odlaže novo točenje... Potražićemo benzinsku pumpu nakon predaha. Toliko vremena smo proveli na motoru danas da se još uvek osećamo privezanim za njega i ne želimo da ostavimo Stroma predaleko, ali i Uotson ima svoje potrebe. Žedan, gladan i umoran, primorava nas da se taktički parkiramo nedaleko od prodavnice novina (gde se nadamo da ćemo pronaći kartu u krupnijoj razmeri) i kafea gde ćemo utoliti žeđ i odanuti. Velika gužva i na ulici i u radnji. Moj francuski je toliko loš da je prodavačica izgubila sve svoje poverenje, i rukama, nogama i glavom – kao da mi pokazuje kako se u fudbalu postiže gol, objasnila gde mogu naći detaljniju kartu sliva Loare. Kako je lako prepoznati stranca u bilo kom gradu? Tako što, iznerviran, posle mnogo neuspelih pokušaja, na kraju krajeva, ipak odustaje od presavijanja mape, čije dimenzije je teško zamisliti da bi mogle biti veće. Spuštamo loše savijenu mapu na sto i ispred nas se stvorilo nekoliko simpatičnih cigančića, ili kako bi ih oni, koji misle da izbor naziva opredeljuje vrstu (ne)naklonosti prema manjinama, drage volje nazvali – mališana romske nacionalnosti. Oni se smeju svojim belim lepim zubima i bez obzira na to što su izgubili nadu da je njihova meta neki galantni amerikanac... Sugerišem Uotsonu da požuri sa ispijanjem kafe, jer se ovo stajanje odužilo a i gorivo treba da dolijemo. Imamo još oko 160 kilometara do Bourges-a. Sa traženjem hotela i mesta za dolivanjem goriva to može potrajati. Velika je vlažnost u vazduhu, pomislih, valjda neće biti kiše. Desni zglob. Vrum, vruum. Vruum. Cigančići mašu.
  8. Na putu prema Tours-u (Tur?) prisećam se iz nezanih razloga o pročitanim događajima iz Rimskog doba. Mnogi ratovi danas otopočinju kao i oni davndašnji – u rano proleće, za vreme meseca marta (Martius, na latinskom) koji je u drevnoj Evropi posvećen bogu rata – Marsu (Ares u grčkoj) i iz tih razloga ujedno je i bio prvi mesec u godini. Kako drugačije otpočeti novi ciklus nego ponovnim rađanjem prirode, cvetanjem... i ratom. Logično. U rano proleće 52. godine pre naše ere, došlo je do prve veće bitke između rimljana i galskih plemena, predvođenih Cezarom i Vercingetoriksom. Ovaj događaj detaljno je opisan u Cezarovim Glaskim ratovima (knjiga VII). Teško je zaista pomenuti Cezarove spise i odoleti izazovu i ne prokomentarisati njegov stil pisanja u kojem koristi treće lice jednine kad pominje svoje ime – ileizam – za sebe kaže: „On“. Iako nam je svima poznato da je taj način govora svojstven deci ili onima koji se tek uče govoru, Tarzanu na primer, prvi utisak, koji bi, možda neki, ne odviše revnosni čitalac, mogao da ima je da taj način obaveštenja o događajima koji su se odvijali u prošlosti doprinosi neutralnosti pripovedanja. Ali čak bi i taj čitalac, nakon izvesnog vremena, shvatio da je upotreba trećeg lica jednine, zapravo odraz pokušaja da se sopstevni položaj uzdigne dodatno iznad čitataoca, čak i samog pisca, pa i svih drugih aktera u događajima koji se opisuju. Takav položaj verovatno je u potpunosti odgovarao veličini kakvu je Cezar predstavljao za svog života a i tokom naredna dva milenijuma. Reč Kajzer, u nemačkom jeziku - Vladalac ili Imperator, direktno je izvedena iz nemačkog čitanja latinskom imena Caesar, uostalom kao i reč Car u slovenskim jezicima. Da bi, dakle, otkonio pretnje po snabdevanje njegovih trupa od stalnih napada Gala, Cezar je odlučio da napadne najbogatiji, najveći i najbolje utvrđeni grad u tom plodnom i bogatom delu ondašnje Galije – Avaricum (Avarikum ili Avarik kako je ponegde ovaj naziv preveden kod nas, je ondašnji latinski naziv za Bourges). Do tog vremena Gali su već bili naučili da se efikasno štite od rimskih opsadnih mašina i trikova, a i sam grad je, po svemu sudeći, bio dobro utvrđen visokim zidinama od kamena i drveta, tako da je opsada Avarikuma, koja je usledila, predstavlja jednu od neizvesnijih antičkih bitaka i ostala je zanimljiva i danas. Po Cezarovom svedočenju rimljani su, preko šanca koji je opasavao zidine, za dvadesetak dana napravili čitavo, takoreći, brdo koje se pružalo uvis prema zidinama i bilo oko 30 metara široko i oko 100 metara dugačko. Gali su potkopavajući tunele ispod šanca uspevali u više navrata da uruše to veštačko brdo, ali su rimljani ipak, naposletku uspeli da „brdo“ dovoljno približe zidovima i preko svojih opsadnih kula i drugih ratnih mašina probiju odbranu. Opsada je završena potpunim uništenjem, za ondašnje prilike, velikog grada. Ne zna se koiliki je tačno Gala poginulo prilikom masakra koji je usledio. Odlučujem se da u Tours-u napravim kraću pauzu za kafu, pronađem kartu u malo krupnijoj razmeri da bih mogao da identifikujem kreatnja po ovoj istoj zemlji od pre 2,000 godina i uporedim ih sa mojim, današnjim lutanjima. Nastavak sledi...
  9. Ličnost Stiv Mek-Kvina, krunisana u zapadnim medijima u 'kralja kula' (the king of cool) krajnje je kontroverzna, ali i neobično značajna za motociklizam u svetskim razmerama. Poznat po tome što je opasne scene sa motociklima u filmovima izvodio sam, i iz čistog uživanja, pored 24 časa Le Mana ostao je naročito upamćen u dva filma: Bulit (Bullitt, 1968.) i Veliko bekstvo (The Great Escape, 1963.). Većini motociklista dobro je poznata scena bekstva nemačkim motociklom koji je zapravo prefarbani, tada aktuelni dvocilindrični petobrzinac Triumph Trophy TR6 sa 750 kubika. http://www.youtube.com/watch?v=coWCkAOkQ0U Među ljubiteljima moto-sporta ostaje upamćen po mnogobrojnim trofejima koje je osvajao u enduro vožnjama. Promenio je mnogo raznih modela motocikala, dok je po ukusu prema ženama, čini nam se, a draga čitateljka neće nam zameriti na oceni, uvek tragao za istim, samo malo mlađim modelom... Na nas je najdublji utisak od svih njegovih filmova ostavio Pappilon (Leptir, 1973.) u kojem je glavna radnja slična – bekstvo iz zatvora – ali bez vožnje motociklom, pa ni ludačke jurnjave kolima. Pa ipak se, u tom filmu, javlja nekakav osećaj veoma blizak i poznat većini motociklista. Možda je u pitanju osećanje vezano za doživljaj slobode? Možda je opet, po sredi, nekakav duh-pokretač, nakakva težnja nestalnosti i odbacivanje pomirenja sa sudbinom? Ili je to neka vrsta nepokorive istrajnosti, u nameri da oslobodimo i izrazimo svoj duh? Ili sve to zajedno? U svakom slučaju, skok sa prilično visoke litice u more, na kraju filma, Stiv Mek-Kvin je na svoj zahtev, naravno, izveo sam. Taj njegov, ovde zvani – „triler-siking-filing[1]“ doprineo je mnogo popularizaciji i shvatanju motociklizma, drugačijeg od onoga dotadašnjeg. Ostavljamo za sobom u mislima i Stiva i njegove motore i trofeje i krstarimo Le Manom, pokušavajući da ne upadnemo u gradsku vrevu, saobraćajnu gužvu, koja izgleda nekako nelogično i nepotrebno tik pored starog grada i katedrale sa čijih nas vrhova posmatra skoro 1,000 godina. Ogromni i vitki podupirači zidova katerdale Sent-Žilijen, potrebni da prihvate težinu naknadno zasvođenih kamenom, radijalno su raspoređeni i nama deluju bodljikavo i preteće. Još se nismo ni privikli na ovu čudno neprikladnu mešavinu vremena rastegnutog kroz milenijum, a već se prizor menja. Sada smo izgleda u industrijskom delu grada. Odjednom, sa nase desne strane, ukazuje se poznata tribina sa staze Circuit de la Sarthe. Oseća se smog, pomešan sa jakim isparenjima benzina, mirisima guma i ulja. I dok se premišljamo da li da zastanemo ili da produžimo naše putovanje, asfaltni tepih ispred nas dobija sa obe strane crveno-bele ivice i shvatamo da upravo vozimo putem koji je ili korišćen ili će biti uključen u deo staze. Na stazi smo! I Strom, zajedno sa piscem ovih redova zaboravlja na etikeciju, propise, zakone i onako natovareni okrećemo narandžastu kazaljku obrtomera na drugu stranu, obaramo ivice guma u krivini i sjedinjujemo se u maštanju. Biramo pravac prema Toursu, zbogom Le Manu! Nastavak sledi... [1] „onaj ko stalno traži uzbuđenja“
  10. Zagledani u daljinu horizonta ispred nas i misleći tako o našem odredištu i cilju puta, trgosmo se tek kad se jedna svetla tačka pojavi iz tog nedogleda, upozorivši nas na opasnosti koje vrebaju motocikliste upravo onda kad odlutaju nekud daleko u svojim mislima, dalje od horizonta. Uprkos dnevnoj svetlosti i sunčanom danu, svetleća tačka postaje sve svetlija i napokon se pretvorila u crni, mat GSX-R u čijem je sedlu bila devojka ili žena, sudeći po položaju tela i šargarepa crvenoj kosi, koja se u dugačkim pramenovima ispod mat crne kacige, brzo uvijala po vetru. Najednom, tik pre nego smo se mimoišli, ona(?) opruži svoju levu ruku sa podignutim kažiprstom i srednjim prstom u „V“... Blic-pogled u levi retrovizor da proverim da je sve u redu – i tek onda, kasno, shvatam da je u pitanju pozdrav. Kolegijalni, tako uobičajeni pozdrav između motociklista. Potpuno sam smetnuo s uma da ovde, na kontinentu, motociklisti otpozdravljaju jedni drugima drugačije nego na ostrvu. Tamo, u Irskoj, otpozdrav je drugačiji. Pošto su motociklisti okrenuti jedan prema drugom svojom desnom stranom, ne može se otpozdravljati desnom rukom jer bi se tako kompromitovao položaj ručice za gas. Umesto rukom, u Irskoj i Ujedinjenom kraljevstvu, opozdravljas svim drugim osim desnom rukom – nogom, glavom... Ali najizražajniji i najčešći je otpozdrav glavom, tojest mrdanjem glave. Glava se mrda nadole i malo nalevo. Taj pokret glavom i kacigom najsličniji je onom mrdanju glave kod nas u Srbiji kad neko kao hoće da kaže: „Ma nije valjda?!“ ili „Vidi ti šta on zna!“ ili „Pazi ti malog!“...Kad sam prvi put doživeo taj motociklistički otpozdrav u Irskoj mislio sam da se sprdaju sa mnom. A evo, sada, kao svaki pravi gastos, toliko sam se navikao da sam se od sopstvenog otpozdrava odvikao... Ispadosmo nekulturni prema riđokosoj gikserki u crnom... Put D388 kojim se od Alensona ide južno prema Le Manu (Le Mans) je prilično prav i paralelan sa auto-putem E402 i oni se nigde ne ukrštaju, čak ni pred ulaskom u grad. Le Man ima „stari grad“ i jednu katoličku katedralu, Sent-Žilijen – kombinovana romanika i gotika. Le Man, naime, nema mnogo toga da ponudi prosečnom turisti. Grad, sasvim prosečan, veličine Niša. Pa ipak, ime ovog grada ostalo je urezano duboko u našu pre-motockilistiku, dečačku podsvest. Ulazak u Le Man sa ove, severne, strane ima posebnu draž: tako počinje jedan od najboljih filmova o moto-sportu – „24 časa Le Mana“. Mi smo ušli u Le Man istim putem kojim Stiv Mek Kvin vozi 1970 Porše Kareru 911S, na samom početku filma. Nijedna atrakcija Le Mana nije tako snažna, ni izbliza tako zanimljiva, kao ta, gotovo 100 godina stara, trka na stazi Circuit de la Sarthe, dugoj skoro 15km. MotoGp i trka izdržljivosti 24 časa za motockile na manjoj, kraćoj, Bugatti stazi, vozi se relativno od skora. Filmu „24 časa Le Mana“ nedostaje samo efekat mirisa benzina na stazi da bi se utisak, da se zaista nalazite tamo, bio potpun. Neverovatan, dokumentarni osećaj, kojim odiše ovaj film, nije zasnovan samo na činjenici da je film sniman 1970 za vreme prave prave trke u Le Manu. Pa čak ni činjenica da za snimke nisu koriščeni dubleri ili kaskaderi, već glumci i pravi, dokumentarni snimci sa trke. Realističnost potiče od zaista posebne i veoma upečatljive pripovedačke poetike slike i zvuka izražajno korišćene u ovom filmu. Nastavak sledi...
  11. Pozdrav svima koji jos uvek prate ovaj putopis. Nisam se naljutio zbog pozurivanja, niti sam prestao da pisem zbog sujete. Niti sam zaboravio pastors. Jeste se puno toga dogodilo, ali sam, hvalabogu, dobro. Nastavak sledi veceras. Hvala svima na strpljenju, interesovanju. Pozdrav.
  12. Sasvim slucajno zatekao sam se u Beogradu za vreme otvaranja sezone. Bez motocikla. Morao sam, naravno da ucestvujem u voznji i tako iznajmio motocikl za taj dan. Irsku zastavu napravila je moja mezimica, kci Nina. Bilo je nestvarno, zanimljivo i veoma uspesno! Nisam nazalost mogao da ostanem na druzenju - sledeci put! Sve cestitke organizatorima i ucesnicima. Pozdravi iz suncanog Dablina. Srecan uskrs!
  13. Neki ljudi rađaju se sa tim divnim talentom da mesto koje oni odaberu za ručak, ili pijenje kafe u nekim, njima potpuno nepoznatim mestima, uvek bude ujedno i najbolji izbor. Mnogo puta bio sam u društvu takvih osoba i zaista, ta čarobna osobina – talenat pravog izbora bez prethodnog uvida u kompletnu ponudu, nikada ih ne izneverava. I kratak boravak u društvu takvih ljudi u najgoroj zabiti neminovno vodi do mesta sa najbolim mogućim pogledom na okolinu, ako je leto i vrućina – onda je to mesto sasvim sigurno u hladovini, a usput se tu služi najbolja kafa sa ratlukom, a voda je naravno, hladna i izvorska. Ali avaj, nismo svi rođeni sa istim talentima. Mi, koji smo bez tog talenta, kada smo prepušteni samima sebi, nemamo drugog izbora već da se oslanjamo na slučajnost i nadamo se da će nam od pomoći biti neumoljivi zakoni matematičke verovatnoće, koji jasno govore da i ćorava koka ponekad ubode zrno. Not tudej. Neiskusno izabiramo prvo slobodno parking mesto u uzanoj uličici, preko puta kojeg neki ljudi sede u hladu i glasno razgovaraju. Oštro oko spazilo je slobodan sto. Pokušavamo da se brzo oslobodimo opreme i namestimo za naš prvi espresso na kontinetu. Konobarica se pojavila neuobičajeno brzo da to spreči. Kad je shvatila da ćemo da naručimo samo esspresso počela je uznemireno da maše rukama i pokazuje na mesto za stajanje sa suncobrančićem, gde se valjda espresso služi, i tako, stojećki, pije. Ljudi koji su glasno razgovarali jeste u stvari grupa sredovečnih francuskih žena, koje su tu izgleda na pauzi za ručak i obeduju. Pored masnih šaljivih doskočica kojima je njihov ručak izgleda začinjen, nekako masno deluju mi i njihova tela. Svima onima koji zamišljaju sredovečne francuskinje u liku Katrin Danev, a one mladje u likovima koji nam se serviraju na filmskim platnim i reklamama za parfeme Koko Šanel – 5 minuta u vreme pauze za ručak u Kajenu bilo bi dovoljno da se njihove iluzije o francuskim lepoticama razbiju u param-parčad. Konobarica gubi nadu i poslednjim vapajima njenog šarma – ritmičkim pomeranjem prstiju i osmehom koji je pun zuba, pokušava da mi objasni da se „tu“ ruča, a „tamo“ pije espresso. – Nema problema – odgovorih – ja ću ručati esspresso. Sredovečne žene tada utihnuše i gotovo sam siguran da bi se šapatom komentara koji su usledili mnogi englez našao lako uvređenim – moj očajni francuski njima je očigledno zvučao sa engleskim akcentom. – I čašu obične! – doviknuh nevino na engleskom i vratih naočari za sunce na nos. Zaključujući da je makar espresso bolji od onog na brodu, postajemo svesni da je već vreme ručka, a nismo prešli ni polovinu puta do odredišta za danas. Nejasno se prisećamo da smo negde čuli da je najbolje da se prvog dana pređe što se može više kilometara – čisto da se ima u vidu snaga, odnosno izdržljivost koja će nam biti na raspolaganju tokom puta. Sunce je upržilo sa one strane ulice gde se nalazi Strom. Bolje da krećemo što pre. Ostavljamo za sobom sitan evro za kafu i krhotine razbijenih iluzija o francuskim plavušama. Zatežemo kaiš na kacigi. Menjamo rukavice u letnje, kožne i kraće. Trebaće nam samo par minuta da se gume ponovo zagreju. Pravac: Alenson. Na putu za Alenson, prizori i uslovi puta nisu se mnogo promenili. Izuzevši naravno naš pravac kretanja, koji je sada južni i sunce koje nam dolazi sa naše desne strane. Drvoredi, koji su budući bez sunca, u okolini San Mer-Eglis-a izgledali pomalo beživotno, sada postaju živopisniji sa senkama koje nam preprečuju put. Uočavamo francuske znake za kamere koje su postavljene da ulove sve nas koji bi da prekoračimo dozvoljenu brzinu na putu, koji je prazan i prav. Znaci su takvi da ne ostavljaju ni tračak nade za motocikliste. Naime, radari u Irskoj slikaju samo sa prednje strane, tako da je nemoguće statičnim radarom uhvatiti motocikliste kako prekoračujemo brzinu. Jedino policajac sa „džepnim radarom“ i šargarepicom. Ovde, dakle, u Francuskoj, i naznake radara i same kamere uredno su obeleženi uz put i snimaju i sa prednje i sa zadnje strane. Poštovaćemo okvirno zamišljenu toleranciju prekoračenja brzine od +10% i tamo gde je ograničenje 90 vozimo prosečno oko 100 kilometara na čas. Prav, prazan put, ispresečen poprečnim senkama koji prelaze preko našeg vizira, i ritmom i izgledom podseća na kretanje voza po šinama. Perspektiva je izražena i nedogledna tačka u kojoj se prividno seku ivice puta i drvored sa horizontom čini se jako, jako daleko. Nastavak sledi...
×

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja