Moze nesto i da se izostavi iz ovih avantura

Hvala puno na lepim recima

U Bihacu smo imali nocenje sa doruckom u motelu Mali korzo, u centru. Malo smo se promuvali, nista posebno. Grad pun izbeglica. U 21 h za njih je "policijski cas" kako nam je konobar objasnio, policija ih tera u sabirni centar i tek tad domicilno stanovnistvo izlazi iz kuca. Ujutru sam sisla na kafu i da proverim sta je za dorucak te kapetanu rekoh " Il ces jaja ili suhomesnato". Seli smo i konobar je doneo tanjir suhomesnatih proizvoda, korpu hleba, ciniju ustipaka. Potom se vratio do kuhinje i pojavio sa cinijom kajmaka i sira, ponovo do kuhinje ovaj put donosi tanjir sa mazalicama, dzem, maslac. Opet kuhinja sad nosi tanjir sa virslama, po tanjir sa omletom te mu se kapetan obrati " Izvini prijatelju jel ovo sve mora da se pojede ?" Mali svedski sto je bio serviran ispred nas. Sve pohvale ! Pakovanje gotovo i napustamo Bihac put Sarajeva, oko 330 km. Nebo ne uliva nadu. Oblacno. Presli smo 50tak km kad smo sa ozbiljnog pljuska pobegli na pumpu. Za nama zaklon uzima i 25 motora, svi stariji ljudi. Neko je sam a neko sa balanserom. Iz price saznajemo da su englezi i vec dve nedelje putuju iz GB i sad su na putu za Sarajevo. Za njih su ovo normalni vremenski uslovi te nakon oblacenja kisnih odela odlaze. Mi provodimo skoro 2 sata jer pada velika kolicina vode, put je pod potocima a vozila kad prodju zapljuskuju sa ozbiljnim talasima. Nije stala samo je malo minula te nastavismo nasu voznju. Michelin 2 ct za svaku pohvalu, drzi ko po sinama. Pod naizmenicnim pljuskovima i sitnoj kisi dobacujemo do Jajca, gde predah pravimo na pumpi ovaj put sat i po vremena jer tako pada da je izlaz sa pumpe malo jezero. U Travniku smo, ne popusta ni malo. Vitez, kilometarska kolona u oba pravca. Obilazak kolone nemoguc. Prva, kocnica, prva i tako 45minuta a sipa li sipa sa neba. Lasva, ukljucenje za auto put ZE-SA. Najzad kisa stala sad opet duga kolona koja moze da se obilazi dok ne dodjosmo do ogromnog jezera tako da vozila iz suprotnog smera koriste nasu traku da bi se tolika voda obisla. Opet prva, kocnica,prva. Imamo asfalta sirine nasih guma al kako koji kamion prodje potisne vodu koja nas zapljuskuje do duse kapetanove noge. Auto put zatvoren zbog odrona te nas upucuju do Kaknja pa tamo da se ukljucimo na auto put. Oko1830 sedamo na cevape. Iskisli dobro. Kisna odradila posao al cizme i rukavice posustale nad celodnevnom kisom. Mission complete ! Rezime, adventure prava. Ugrubo, 12 dana, 4 zemlje, predjeno oko 3000 km. Na smestaj, hranu , kafe, sladolede, gorivo, putarine, utroseno oko 1600 €. "Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača"

26.07.18 Kapetan voli rano da se krene. Probudio me je u tri ujutro kako bi smo uhvatili trajekt u 5. Međutim u hotelu nismo mogli da se odjavimo pre 6, tako da je krenula jurnjava da se stigne trajekt u 06.30 Sa Krka smo krenuli ka Bihaću preko Senja. Lepa vožnja pored mora,mada vrucina. Stali smo u lokalni market da kupimo dorucak.Kapetan je sizeo sto ceka na vrucini obucen ( problem je skinuti jaknu i kacigu ).Bacio je dve flasice vode jer nema mesta u koferu,na sta ja poludim,jer gladna mogu ali bez vode nikako.Sa tenzijom nastavljamo dalje put Velebita. Stao je ubrzo da doruckujemo.Kako smo bili srditi oboje,ja sam se udaljila od motora i spustila kacigu na rukavice. Medjutim,duvao je vetar,kaciga na neravnoj podlozi i odlete. Ljutita,ne naspavana,gladna,nerazmisljajuci poletim da je uhvatim...ali.... Ne znam sta se desilo,verovatno sam se okliznula i pala niz liticu jer sledece cega se secam je kako na zadnjici klizam nizbrdo. Kaciga leti,odskace o drvece,ja ne mogu da se zaustavim.Klizam preko trave,kamenja,suvih grana,ne znam ni sama. Na kraju stade zakacena za drvo.Ja gledam,ne znam ni gde sam ni da li smem da ustanem i da li su svi delovi tela na meni. Kapetana,drum,ne vidim uopste,cujem samo zaglusujuce zvukove automobila. Usudim se da ustanem,dobro je,nista ne boli,dohvatim kacigu sa drveta,okrenem se ka gore da pogledam kuda sada i zgrozim se pri saznanju odakle sam sletela a sada treba da se vratim uz to brdo. Vec me je napao strah od soka,ne znam da li sam se povredila,ne znam kako da se popnem,panika. Strah me je rasplakao. Krenem da se penjem noseci kacigu u ruci koja je ipak ulubljena od udarca.Drhtim,kordinacija losa,klecaju noge,tresu mi se ruke.Stavim kacigu na glavu jer ako poletim nazad da me bar malo zastiti. Ne znam ni sama kako sam se popela,valjda ono iskonsko u coveku da prezivi je izbilo svu snagu iz mene na povrsinu.Hvatam se za drvece koje je suvo i puca,podloga neravna,kamenj koje kliza...Sve bolje cujem zvukove vozila i shvatam da sam blizu.Ugledala sam kapetana koji je tek tada sisao da mi pomogne da izadjem. Uhvatio se za drvo,ja za njega,on me podupire i gura,ja grabim rukama ivicu da se popnem.Bogu hvala na opermi,od svega sam samo dlan oderala.Inace,da sam bila u civilnoj garderobi jos uvek bih vidala rane sigurno. Sta me je sacuvalo od povreda ne znam ni sama.Zasto sam poletela za kacigom kao dete za loptom,ni to ne znam.Sve je dobro sto se dobro svrsi. Isplakala sam strah,situaciju,trazila vodu koje nema,popili kafu,smirila se delimicno i nastavili smo dalje put Bihaca.

24.07-25.07.18. Mesto Cres je za moj utisak prelepo.Voda jeste hladna,ali je cista besprekorno.Sunocbrana za iznajmljivanje mislim i da nema jer je to ostrvo maslina,tako da je puno hladovine,lepih mirisa prirode.Cak je i temperatura bila prihvatljiva,nije bilo prevruce.Plaze su pristupacne,tusevi koji se ne placaju,cisto,mada guzve ima jer sezona je.Isplivali smo se,sto bi se reklo za sve pare.Uvece poseta starom gradu koji je krcat turistima.Svuda se moze popiti dobro vino i pojesti fenomenalan sladoled.Cak smo probali i jagnjetinu iz krusne peci.Dobra je,ali nas je tesko fascinirati po tom pitanju izbora jela,jer smo u BIH propbali svakojake djakonije od jagnjetine.

23.07.18. Izvinjavam se na pauzi. Dosao je dan da se rastanemo od Patrizia,vlasnika hotela Costabella.Sarmantan,lep muskarac u velikom stilu gospodina i ugostitelja.Nisam svetski putnik,ali toliku predanost poslu i gostima nisam videla.Ako se moze opisati u jednoj reci,savrseno. Kapetan je bio takodje odusevljen da je u svom narcisoidnom stilu rekao "I'll bee back",zauzevsi stav Srafcigera. Lagano smo krenuli nizbrdo,ostavljajuci serpentinu za serpentinom u pravcu mesta Falcade.Nema ih puno ali je nizbrdica velika. Kada bi me neko posmatrao sa strane rekao bi da sam pijana,jer samo letim napred na vozaca. Kod Beluna izlazimo na auto put kako bi smo sto pre stigli do ostrva Cres.Ulaskom u Sloveniju prati nas jak vetar sto je malo otezavalo voznju.Opatiju zaobilazimo i idemo put Lovrana.Medjutim,propustamo hitnu pomoc i ubrzo nailazimo na CBR Hondu u kanalu.Da li je vozac ziv,ne znam,ali je saznanje strasno. Navedena deonica je lepa za voznju i sa dobrim gripom.Kao i svaka druga putanja koja vodi kraj mora,ima dosta ukljucenja,iskljucenja,divljih parkinga,plaza,te zahteva punu paznju u voznji. Dolaskom u luku obilazimo poduzu kolonu vozila.Cekajuci prvi ukrcavanje,jer mi bajkeri imamo prednost,opazamo dvojicu austrijanaca koji su imali skupa blizu 140 godina.Starci,ali dva drugara koji neguju istu zelju i ljubav prema voznji motorcikla. Sedeci na palubi,dolazi do neocekivano zanimljivog dogadjaja. "Znas li ko je ovo ?",upita kapetan,ugledavsi muskarca sa bebom.Ja kao izdanak mladje generacije nisam prepoznala ko je u pitanju. Sead Zele Lipovaca,frontmen Divljih Jagoda.Kapetan je insistirao da se fotografisemo sto je Zele veoma srdacno prihvatio.Lep je osecaj ukarsiti album sa godisnjeg odmora sa rok zvezdom bivse SFRJ.Stizemo na Cres gde je boravak od tri nocenja.

22.07.18. Sumorno nedeljno jutro, sa temperaturom od 7 stepeni. Čim se sunce pojavilo gonič robova kaže da idemo u osvajanje vrhova. Dok smo se peli, iznenada je na put izleteo Bambi. Fotografisan je, ali iz daljine, biće objavljena fotka. Naoblačenje sa grmljavinom, vratilo nas je sa pola puta, na moju radost. Seli smo na kafu i supu Minestrone po ceni od 18 eura. Počinju moje pripreme za sutrašnju patnju na spravi za mučenje gde me čeka otprilike 400 km vožnje do Cresa. Do javljanja.

21.07.18. Bogu hvala na kiši pa nena gore dole uz brdo. Elem, ovo je moj dan jer smo se uputili u gradić Moena. Čim smo kročili iz autobusa, svuda su se prostirali plakati Benvenuti Fiorentina. Iznenada iz sporedne uličice pojavio se fudbalski klub Fiorentina. Tragajući za poklonima, ulazim u radnju koja prodaje domaće sireve, kobasice, vino, rakiju... Ljubazni trgovac je hteo da mi olakša izbor rakije za poklon pa sam bez pogovora morala da probam tri vrste. Ja inače ne pijem, ali su ukusi bili fenomenalni. "Beneton", popust od 50-70%,tako da za 15 evra kupite dve majice. Toliko o popustima kod nas. Inače u modi su E-bicikli. Naišli smo na model KTM, po ceni od 5.980 eura. Nakon šopinga, kapućino i povratak u hotel.

19.07. 18. Ukratko, kako teku dani kada je dvotočkaš parkiran. Smeštaj u hotelu fantastičan.Za večeru, ako poručiš flašu vina, ne popiješ to veče, čeka te za naredno i tako dok se ne vidi dno. Za mene je ovo neuobičajeno i profesionalno. 19.07.18. Osvanuo je veoma lep i sunčan dan. Kapetan je neko ko voli da "osvaja vrhove" dok sam ja više "Ferdinand" tip. Kada si u dvoje, mora da bude i kompromisa, tako da smo krenuli da se penjemo na vrh Passo Selle. Meni to ide malo teže, treba dosta izdržljivosti, ali ako imaš goniča robova kao ja,onda si nadrljao. Osvoji ovo, osvoji ono, duša mi u nosu od tog njegovog osvajanja. Međutim, ma koliko gunđala, kada se popnem uvek ne dočeka privilegija fenomenalnog pogleda. Čak i ako niste alpinistički tip, kao ja što nisam, pejzaži nikoga ne ostave ravnodušnim. Neretko na vrhovima ima fenomenalnih restorana. Ovaj put, pogled je bio začinjen domaćim sladoledom od Manga i kapućinom. Ako tražite zabavu, ovde toga nema, kafa ili planina, to vam je izbor. 20.07.18.Danas sam odlučila da ipak budem Ferdinand. Leškarila sam pod borovima, prepuštajući duh i telo da ga resetuju mirisi prirode. Kapetan je demonstrativno i ljutito uprtio ranac i otišao sam da se penje. Prgava narav kao u matorog plotskog mačora. Spustio je brk, kada sam mu rekla da sam uz kafu postavila novu stranicu putopisa. Sa svih strana čuju se zvončići koje nose krave, cing - cang, i danju i noću, kao uspavanka. Magarac i predivnih konja puni pašnjaci. Inače na ovom delu Dolomita, tokom I svetskog rata, pružala se linija fronta, tako da i danas mogu da se nađu ostaci rovova i bunkera koji datiraju iz tog perioda.

Odpozdrav iz Moene

Ali kada okačiš sve Rizoma opremu nemaš problema

Pri brzinama od preko 150 km/h dolazi do pojačanog strujanja vazduha i lelujanja kacige. Što se tiče drugih primedbi, nakon šestogodišnje upotrebe, drugih primedbi nema.

18.07.18 Polazak u 07.00 h. Opet kroz divljinu, sada sa punim rezervoarom. Kada ne žuriš, ovaj put i nije tako loš, uzan doduše, iskrpljen na pojedinim mestima, ali vodi kroz gustu šumu gde saobraćaja nema. Sledi vožnja kraj Soče, na drumu puno raftera, kajakaša. Kraću pauzu pravimo u kafiću na sportskom aerodromu Bovec. Radila je mlada konobarica u vrućim pantalonicama (ovo kapetan nije mogao da preskoči kao sastavni deo putopisa). Odatle kreće moja patnja u vožnji. Nizbrdo, serpentine, ja klizim na vozača i moram da se podupirem rukama na njega ili rezervoar. Sedalne kosti, kičma, ko se nije vozio na zadnjem sedištu Kawasaki Z1000, nema pojma o čemu pričam. Sledeća pauza u nekom finom mestu u Italiji, kafa i sendvič za okrep i nastavljamo put Cortine. Umor je uzeo danak i omašili smo skretanje. Motali smo se preko nekog prevoja gore, dole, dok nismo našli put za Cortinu. Stižemo na passo Pordoi, kapetanu se smučilo vožnja i daje gas da stignemo što pre. Čak i kroz Alpe je veoma toplo što dodatno utiče na umor. Canazei, svraćamo u kupovinu sira u vinu, kobasice sa začinskim biljem, hand made keks i još neke đakonije. Sa poslednjim atomima snage stižemo u odredište Passo San pellegrino u 19.30 h gde ostajemo 6 dana na zasluženom odmoru.

17.07.18. Krenuli smo pešačkom stazom put žičare Vogel. Kuće su kao iz bajke, čiste, uređene, sa puno cveća. Nigde jednog papirića, opuška, a svuda možete zapaliti cigaretu. Put vodi kraj Bohinjskog jezera, lepota netaknute prirode, voda, ribe, patke. Malo smo dremnuli na plaži i uživali u zvukovima prirode. Nakon toga ručak za dvoje 30 eura.

Dan, 16.07.2018 Ovaj put kapetan nije ustao sa petlovima već smo opušteno popili kafu i lagano krenuli na drum. Još pre šest meseci popucale su mi sve moždane ćelije od njegovog zvocanja da se spakuje injekcija protiv ujeda pčele. Već nakon pređenih samo 80 km. kada sam izašla iz toaleta saopštio je da ga je nešto ubolo, pčela. Međutim on je tvrdoglav kao jedan od jarčeva na brvnu, neće da mi priušti zadovoljstvo da ga ubodem iglom. Stajalište S. Brod, vrat mu je prilično otečen i liči na pelikana. To ga nije sprečilo da jede, pije, psuje i vređa. Vožnja po auto putu bučna i ne baš zabavna. Slovenačka granica, haos od gužve, tu smo proveli dobrih dva sata u koloni i prokuvali. Pauza za kafu i vodu, prvi omw posle granice, da bi smo ustanovili da ističe vreme prijavljivanja u objekat. Tada je započela trka sa vremenom. Ređala su se lepa i uređena naselja. Put je uzan i neobeležen. Prevideli smo količinu goriva u rezervoaru, tako da ga je bilo sve manje a šume i divljine sve više. Trebalo je da pređemo samo jedno brdo do odredišta, a neobeleženi put nas je vodio okolo naokolo. Stigosmo napokon. Smeštaj je očekivano lep, dva noćenja 84 eura, bez hrane. Posluženi smo medovačom dobro došlice. Proćaskali sa gazdaricom i već je vreme za spavanje. Ćao do sutra

Dan, 16.07.2018 Ovaj put kapetan nije ustao sa petlovima već smo opušteno popili kafu i lagano krenuli na drum. Još pre šest meseci popucale su mi sve moždane ćelije od njegovog zvocanja da se spakuje injekcija protiv ujeda pčele. Već nakon pređenih samo 80 km. kada sam izašla iz toaleta saopštio je da ga je nešto ubolo, pčela. Međutim on je tvrdoglav kao jedan od jarčeva na brvnu, neće da mi priušti zadovoljstvo da ga ubodem iglom. Stajalište S. Brod, vrat mu je prilično otečen i liči na pelikana. To ga nije sprečilo da jede, pije, psuje i vređa. Vožnja po auto putu bučna i ne baš zabavna. Slovenačka granica, haos od gužve, tu smo proveli dobrih dva sata u koloni i prokuvali. Pauza za kafu i vodu, prvi omw posle granice, da bi smo ustanovili da ističe vreme prijavljivanja u objekat. Tada je započela trka sa vremenom. Ređala su se lepa i uređena naselja. Put je uzan i neobeležen. Prevideli smo količinu goriva u rezervoaru, tako da ga je bilo sve manje a šume i divljine sve više. Trebalo je da pređemo samo jedno brdo do odredišta, a neobeleženi put nas je vodio okolo naokolo. Stigosmo napokon. Smeštaj je očekivano lep, dva noćenja 84 eura, bez hrane. Posluženi smo medovačom dobro došlice. Proćaskali sa gazdaricom i već je vreme za spavanje. Ćao do sutra

Kapetan to veoma temeljno smislja. To nije losa ideja,potrudicu se da bude putopisa