Rang Lista


Popularni Sadržaj

Prikaz tema i poruka sa najvećom reputacijom od 24.12.2017. u svim oblastima zajednice

  1. 32 poena
    Društvo... PROHODAO Ima jos posla, boli, nesigurno je, nemam oslonac skroz, ali... danas nam je divan dan
  2. 27 poena
    Već je kasno popodne i vreme je za pokret. Naravno, nismo propustili priliku da stanemo i da se grupno fotografišemo kod tabele za Å. Počela je ponovo da pada kiša pa rešavamo da vozimo pravo u stan. Pejzaži su i ovako lepi ali je drugo kada sija sunce. Umesto da kisnemo na motorima, ovo popodne smo proveli ležerno. Već smo 13 dana na putu, neprekidno kisnemo, svakog dana menjamo lokaciju, prelazimo stotine kilometara, tovarimo torbe, istovarujemo ih… Iako niko od nas ne pokazuje znake umora i iscrpljenosti, ipak je vreme za mali odmor. Popodne i veče smo proveli cirkajući uz klopu, sređujući prtljag, motore, slušajući muziku… Napolju pljušti pa ništa ne propuštamo. U stanu je toplo i miriše na gulaš iz konzervi koje smo poneli iz domovine. Nije riba ali je OK. Za predjelo domaće kobaje i slanina, naravno. Uveče nismo zaglavili jer sutra ustajemo rano. Treba da sredimo kuću i da stignemo ranije da bismo zauzeli mesta na trajektu. Nastavljamo naš put prema jugu. Današnji dan: 145 km Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****
  3. 25 poena
    Posle izuzetno prijatnog popodneva, došlo je vreme za rastanak… ehhhh, rastanak… Ova reč mi u današnjem kontekstu zvuči zastrašujuće i veoma tužno. Tada još nismo znali da nam je ovo rastanak… za uvek. Nedavno, dok mi je na kompjuteru stajala poslednja napisana rečenica ovog putopisa Dušan nas je čuo i sa osmehom nas dočekuje ispred ulaza… pozovem Laleta. On mi tada saopšti užasnu vest: Dušan je umro. Pokosio ga je težak infarkt. Ovo me je totalno satrlo. Izgubio sam volju i da pišem i da se sećam svih blesavih i veselih detalja koje smo proživeli sa njim i njegovom porodicom. Nadali smo se da ćemo imati prilike da mu uzvratimo za gostoprimstvo ali je sudbina imala neke druge planove. Iako je svoj mir i sreću pronašao daleko na severu, njegova duša će večno broditi Tamišom. Večna ti slava dobri čoveče.
  4. 24 poena
    drugari,necu puno daviti...evo jedne simpaticne ture od 4 dana,lagana,za preporuku... Vasa masa i ja smo googlali gde bi mogli da opalimo djir i ovo nam je delovalo interesantno. pocetak je bio malo dosadan,jer smo opalili auto put do prve stanice-Bec,preko Budimpeste,gde smo svratili na klopu i kafu. alternativa je bila Bg-zg pa gore,ali opet auto put...proslo je brzo. Bec kao Bec,nasli smestaj preko Airbnb-a, super,50e za obojicu u centru,prespavali,ujutro klopa,promuvali se malo po Becu i klissss ;-) odatle smo magistralnim putevima (onim lepim kroz prirodu,vijugavi,sa dve trake) nastavili ka Gracu , Lincu i Salcburgu(ili obrnuto ) kafa na suncu i brrrrrmmmm dalje... uvece smo dosli u sledeci smestaj u mestu Anger, na granici Austrije i Nemacke,opet airbnb,50 keka za nas dvojicu ali top smestaj,sprat kuce,u predivnoj Bavarskoj. odatle smo se ujutro uputili u mesto Behtesgaden (izgovara se tako,pise sa tri puta vise slova) gde se,na izlasku iz mesta,penje na vrh brda ,nekih 1600-1800m,gde je netaknut Hitlerov letnjikovac,poznat kao Orlovo gnezdo. Behtesgaden je bio nesto kao dedinje kod nas, tu su od 1935 pa na dalje ziveli Hitler i ekipa, mesto je bilo zatvorenog tipa i cuvao ga je ss garnizon,postojala je kasarna na cijem mestu je sad a lux hotel,a zivi su i tuneli i bunkeri...od kuca gore pomenute gospode nema vise na kamenu :-) neverovatan je osecaj biti na mestu koje ima ovakvu istoriju...inace,celo je samo zato sto su saveznici 1944 kada su krenuli da sravne sa zemljom ovaj kraj ,leteli u oblacima,ispod visine Orlovog gnezda i prosto...promasili :-) Nastavak ture je bio kroz nacionalni park Bavarske,kroz neka divna mesta,cijim imenima Vas necu zamarati,sa ogromnim jezerima...kao sa razglednica,dalje kroz sloveniju,Krsko,Radece,sve van autoputa,predivnim magistralnim putevima kroz sume,bas smo uzivali sve vreme... na kraju smo svratili u Terme Catez i kao deca blejali po toboganima :-) neka Vam slike docaraju... i dalje.... sve u svemu drugari,tura za svaku preporuku,fina kilometraza,videli smo desetak gradova,3 noci spavali na putu,na kraju se izbanjali u termama,uzivali u domacoj hrani,puni utisaka...ako neko zeli,dobice preciznije sta gde kako i koliko ;-) veliki pozdrav svima !
  5. 24 poena
    Kad smo legli, dugo nisam uspevao da zaspim. Taman počnem da tonem u san kad mi kroz glavu proleti Majina rečenica i počinjem da se smejem ko blesav. Legendarni Majo večeras je izjavio: “Prošli smo POLARNI krug. Uhhh. Šta bih dao da mogu sad da napravim jedan SOLARNI krug… kroz Grčku, na primer… More, plaža, grčka salata, vino…” Nekako se smirim od napada smeha i taman da zaspim kad čujem Laletov promukli glas koji zezatorski peva: “Danas nam je divan dan… Našem Bugarinu (tako me zove grrr) rođendan, rođendan, rođendan…” “Hajde matori ustaj, prošla je ponoć. Danas ti je rođendan.” Gledam iz kreveta a predamnom stoji Lale sa punim rukama poklona. Ne mogu da poverujem… Svo vreme je nosio na motoru, a da to nisam primetio, monografiju crkve sa dva tornja u Panačevu i veliku rolnu sa kolažem fotografija iz mog moto života. Svašta bre može da ponese taj Ducati. Kad smo već kod rodjendana, na ovom putovanju smo ih imali tri. Ja sam otvorio sezonu danas, trećeg avgusta. Laletov rođendan je 5-og a Bojanov 8-og. Izazimo ispred kućice da popušimo po jedan tompus (od onih što smo zaboravili da pušimo na Nordkapp-u). Kliberimo se i tradicionalno, još od klinačkih dana, ponavljamo isti fazon. Naime, ja sam još od svog rođenja, što će reći celog života, stariji od Laleta - cela dva dana. Danas ja punim 54 a on još uvek ima 53. Dete. Ta razlika se oduvek osećala. Znalo se ko je stariji, ozbiljniji, odgovorniji… jel tako Lale? Obojica slabo pijemo alkohol pa nazdravljamo uz bocu soka od narandže koji već nekoliko dana nosimo sa sobom. Posle svakog gutljaja se stresemo kao da pijemo domaću ljutu. Kad sam se vratio sa puta pitao sam moju ćerku koja je, kako sam već spomenuo boravila u Norveškoj, kakav je ovo napitak koji ima tako čudan ukus. Kaže ona - koncentrat narandže, stalno je pravila sok od njega. Bok te mazo. Nas dvojica smo stukli skoro litar koncentrata u čast mog rođendana. Pa, živi bili. P.S. Kolaž fotografija je uspešno stigao sa ovog putovanja i završio uramljen na zidu u mojoj kancelariji. Lale kaže da je fotke skinuo sa Facebook-a ali ja sumnjam da mu je Tanja pomogla oko fajlova. Njih dvoje to kategorično odriču. Monografija stoji u biblioteci kod kuće. Današnji dan: 470 km, od kojih oko 100 kilometara brodom Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****
  6. 22 poena
    Sicilija – u godini nautike Moto sezona 2017 bila je duboko ispod proseka poslednjih nekoliko godina. Samo 20.000 km u poređenju sa konstantnih 30-50K km godišnje tamo od 2008 dalje. A evo zašto: Kako proizlazi iz mog »nick name« kao i iz avatra (uvala Lovište na Pelješcu), jedrenje je moj hobi više od 40 godina. Davne '74 krenuo sam izradom wind surfa pošto je tada to bio jedini način, da plovim uz pomoć vetra. Sledeće plovilo bila je sportska jedrilica Fire ball, dvosed engleskog dizajna prikladna za samogradnju od šper ploće. Ona me je zarazila jedrenjem doživotno… U nastavku nešto bliže objašnjavam godinu nautike, jer je tema jako vezana za putopis po Siciliji. Prepliću se utisci vožnje motorom i jedrenja. Pogotovo utisci vezani na putovanje po Siciliju i utisci na putovanje po Portugalu u 2014. Godina nautike je podnaslov teme putopisa po Siciliji. Sa razlogom. Naime, u maju 2017 jedrio sam uz severnu obalu Sicilije pa mi je kasno u jesen bila želja, da obiđem Siciliju motorom i budim uspomene na neponovljivu plovidbu. Sa još tri drugara plovili smo od Bresta (Bretanija, Francuska) do Visa, 35 dana, 3.000 milja (cca 5.400 km). Plovili smo preko Biskaja, niz zapadnu obalu Portugala i Španije, prolazili Gibraltar, plovili uz južnu i istočnu obalu Španije, mimo Ibize i Malorke do Sardinije pa dalje do Sicilije. Prošli smo Mesinski kanal, jug Italije do Brindisija i severno na Vis. PS: ako admin proceni da je ovo moje pisanje »off topic«, slobodno neka me upozori pa ću preskoćiti nautički deo.
  7. 22 poena
    Đerdapska klisura....jutros
  8. 21 poena
    Kod Kristiansunda skrećemo prema naplatnim rampama. Ova deonica puta se naplaćuje. Na kratko se zaustavljamo da proverimo kamere i psihički se pripremimo za spektakl koji nas očekuje. Eno ga naš krivi heroj, nazire se u daljini. Zaustavljamo se na parkingu pre samog mosta. Bodrog koraka odlazimo da napravimo foto sesiju kako bismo bajkerskim naraštajima ostavili tragove naše istorijske posete ovom mestu.
  9. 21 poena
    Veliki pozdrav bajkeri!!!! Pre tačno godinu dana naš Bokilić je doživeo moždani udar, a potom kao posledicu svega toga dobio je epilepsiju (koju još uvek pokušavamo da kontrolišemo). Posle svega toga, vratio se svom poslu i druženju sa vama. Ostale su posledice- ne odgovara na SMS poruke jer je zaboravio slova. U tekstu zna šta piše, ali replika na isti je nemoguća. Bas iz tog razloga, sve replike obično ja odradim u njegovo ime (u njegovom stilu tipkanja). Radimo na tome da se i to popravi (napreduje vremenom). Htela sam da vam ZAHVALIM SVIMA na podršci koju ste nam pružili ovih godinu dana!!! Pomogli ste nam u svakoj situaciji u kojoj nismo mogli sami da se izborimo. Bili ste uz nas, a to puno znači VELIKO HVALA, BRAĆO BAJKERI !!!
  10. 20 poena
    01.01.2018 Prvi je januar 2018! Svanulo je. Sunca nema, neka magla se diže a telefon kaže temperatura -1. Pogledam napolje, asfalt je suv na ulici ispred kuće a na horizontu sve još sivo i mračno. Jedva se nazire tamo negde tračak sunca. Ali maksimalna dnevna po prognozi za danas je čak deset stepeni u Kladovu a u Beogradu 13. Ma idem. Pakujem motor, već sam sve slojeve odeće obukla, još jednom proveravam jesam li sve ponela i polazim. Drugarima javljam da krećem i da ću probati da stignem na druženje. Kladovo još spava,ulice su prazne. Nema tragova noćašnjeg slavlja osim svetlećih ukrasa u gradu. Neki poseban osećaj imam dok se vozim nazad ka kući ovog prvog jutra u novoj godini. Lepo je svuda otići. Mene daljina privlači kao magnet. Mesto me ne drži. Malo malo pa sednem na motor i odvezem se…negde…Što dalje to je uzbudljivije. Ali nema toplijeg osećaja u duši od onoga kada se vraćaš kući onima koje najviše voliš, onima koji su smisao tvog života. A raduje me i susret sa drugarima i naša prva zajednička vožnja u ovoj godini. Napuštam Kladovo, vozim pored hidrocentrale. Velelepno izgleda i jutros neosvetljena! Oprezno vozim. Čim sam napustila Kladovo asfalt je mokar i presijava se. Veći deo puta je u senci, biće poledice dosta. Malo, malo spuštam nogu da vidim koliko je klizavo. Paa… klizavo je. Nastojim da vozim ujednačenim ritmom, bez naglog skretanje i kočenja. Dunav je lep i u ovo još uvek sumorno jutro. Širok, dostojanstven probio je svoj put kroz stene. Stajem na istom vidikovcu gde i prekjuče da napravim sliku istog pejsaža samo jutarnju, prvu ovogodišnju. Veličanstven prizor! Odatle se put spušta vijugavo na dole pa posebno pažnjivo vozim taj deo puta. A opet ne mogu ni previše sporo. Neću stići na vreme do Beograda a onda je uzalud bilo rano kretanje a i propuštena vožnja rumunskom stranom. Do Golupca vozim ne većom brzinom od 60 a odatle se put otvara, sunce je već granulo i asfalt je skoro svuda suv. Još uvek je hladno ali bar može brže da se vozi. Stala sam da se malo odmorim a više zagrejem na pumpi . Čovek koji tu radi sa zanimanjem je gledao ukrašen motor i raspitivao se gde sam to slavila Novu godinu. Komentarisao je da je dobro što sam prešla bezbedno đerdapsku klisuru jer kaže juče se tu dogodila strašna nesreća, vozač automobile je izgubio kontrolu naletevši na led, udario u kamion i sleteo sa puta. Da..pa ipak je januar, hladnoća i klizav put su za očekivanje. Mene dalje čeka izvesno bolje vreme i daleko bezbedniji put za vožnju pa i mogućnost da vozim dosta brže. To dosta brže, je stvarno bilo brže…toliko da sam sve ukupno od Kladova do Beograda stigla za tri ipo sata čak malo pre vremena na dogovoreno mesto gde sam se priključila ekipi. A kako je dalje bilo piše u temi “Otvaranje sezone 2018”. A bilo je fenomenalno. Lepa vožnja, dobro društvo, druženje uz kafu i kolače kod naših dragih domaćina Komše i Komšinice i isto tako dobra vožnja nazad do Beograda. Neko i duže…Radomir još osamdeset kilometara uzvodno. Krug je zatvoren na najlepši mogući način. Ispratila sam staru godinu i zatvorila sezonu… na putu, dočekala novu… na putu, otvorila sezonu sa dragim prijateljima i kolegama sa kojima delim ovu ljubav i strast, i punog srca sa zadovoljnim osmehom se vratila svojoj kući. Dok parkiram motor i pokrivam ga ćebencetom da ne ozebe odnekud ponovo izviru reči pesme… Hajde, Bože, budi drug pa okreni jedan krug unazad planetu …..
  11. 20 poena
  12. 19 poena
    Posle osveženja i presvlačenja, za ostatak dana smo planirali dve stvari. 1. Ručak povodom mog rođendana i 2. Razgledanje grada. U vezi izbora restorana, kao i uvek, računao sam na Tanju. Zamolio sam je da mi na internetu pronađe neko simpatično mestašce sa lokalnom klopom. Ona se bacila na Trip Adviser i Google i ubrzo mi je poslala linkove za nekoliko dobro ocenjenih restorana. Pošto nas je glad pritisla, izabrali smo najbliži. Restoran je zaista… interesantan. 100% hipsterski. Sve je nekako opušteno i nepretenciozno ali je svaki detalj osmišljen. Bradati konobari ti čak ne uzimaju ni porudžbinu. Kada sedneš donesu ti jelovnik pa kad izabereš šta ćeš, odeš na kasu da poručiš i odmah sve platiš. Znam da je nepristojno da dajem takvu informaciju jer sam ja bio taj koji je častio za svoj rodjendan, ali cene ubijaju. Skromna večera za šestoro, obogaćena sa 2-3 ture piva, koštala je skoro 300 Evra. Moji dragi gosti su videli cenovnik pa su svo vreme, da se ne sekiram, komentarisali kako je klopa preukusna, nezaboravna, super egzotična… a na meniju je bilo ovo: Pretpostavljam da su uveče, pre spavanja, ubili neki komad slanine, da ne pocrkaju od gladi. “Momci, kakva je klopa? “Odlična!”
  13. 19 poena
    15. dan / 3. 08. 2017. Sandvik - Trondheim / 4% Posle doručka u studentskoj menzi, spremni smo za pokret. Danas treba da prevezemo oko 400 kilometara do Trondheima. Nismo planirali ništa da obilazimo uz put, kad ono… zaista, ni nema ništa interesantno. Naravno, ovo treba shvatiti uslovno. Posle toliko pređenih kilometara kroz Norvešku, već smo navikli na lepe pejzaže, jezera, šume, odlične puteve pa nam je ostalo samo da uživamo u samoj vožnji. Zasluženi bonus je odlično vreme. Ovo je bio jedan od tih dana kada smo se prepuštali našim dvotočkašima. Evo dva kratka isečka iz današnje “obične norveške vožnje”. U početku su predeli kroz koje prolazimo bili ruralni i relativno siromašni. Dešavalo se da dosta dugo ne naiđemo ni na jednu benzinsku pumpu. Upravo ovde sam saznao kako izgleda range od 0 kilometara na motoru. Na sporadičnim pumpama obično nema ničega osim benzina i potrošnih delova za automobile. Možete zamisliti kako je ovde zimi kad im trebaju ovakve mašine. Umesto na benzinskim pumpama, pauze smo pravili na odmorištima uz put. Mesta za odmor su smeštena u šumici, u hladovini, imaju klupe... Obično imaju i WC ali onima koje pritera nužda i šumica vrši posao. Upozorenje za bajkere koji imaju osetljiv stomak ili prosto vole da piju koncentrat soka: Nosite sa sobom vlažne maramice i toalet papir. Nikad se ne zna… Na jednoj od tih pauza sam imao priliku da po drugi put iskoristim kamp opremu i da napravim kafu. Pošto nismo imali drugu, ispostavilo se da i sa gaziranom vodom može da se skuva sasvim pristojna kafa. Par reči o kampovanju i kamp opremi. Zbog straha od visokih cena smeštaja i potencijalnog manjka slobodnih mesta, oprema za život u prirodi je predstavljala najozbiljniji deo našeg prtljaga. Kod mene je najveći (levi) kofer bio napunjen do gore kamperskim sitnicama a u torbi iza leđa sam nosio šator i vreću za spavanje. Između svega ostalog, nosio sam čak tri boce za gas: dve velike i jednu malu, korišćenu, da je odmah potrošim i bacim. Nepotrebno, čak i tu malu sam vratio kući. Sve to sam džabe teglio deset hiljada kilometara. Kako je vreme prolazilo, postalo je jasno da ćemo noćiti samo pod čvrstim krovom. Sa jedne strane, veoma često je popodne padala ozbiljna kiša pa nikome nije bilo do majstorisanja sa šatorima a sa druge, provalili smo takozvane summer hostele. Ispostavilo se da je to jedan od najpovoljnijih načina da se prenoći u Norveškoj. Kao i sinoć, reč je o studentskim domovima koji preko leta funkcionišu kao smeštaj za putnike. U njima rade studenti i pomoćno osoblje. Ovo je super stvar za sve - dom zarađuje i uvećava budžet čak i kada nema studenata a turisti noće jeftino. Doručak je uključen u cenu a za navlake za posteljinu se plaća nešto simbolično. Na raspoloženju je uvek i kuhinja, ima grejanje a jedina neudobnost su zajednička kupatila. Ako ti se uvali neko od higijeničara iz naše grupe, možeš malo i da počekaš za tuširanje. Popodne stižemo u Trondheim. Mislili smo da nas gps nešto zeza jer nismo očekivali da je ova velelepna zgrada hostel koji smo rezervisali. Prošli smo pored njega dva puta. Mesto je zaista odlično za te pare (oko 30 Evra po čoveku). Prodaju i pivo pored recepcije.
  14. 19 poena
    Ubrzo krećemo i posle par krivina nailazimo na Bojana. Grrrrrrr…. Ako izuzmemo malu raspravu koja je usledila, ostatak vožnje je bio nezaboravan.
  15. 18 poena
    Razumim te i to tvoje sužavanje vidika. Bosnu, Sarajevo i bosanske muslimane poznam iz puno boljih vremena, bili su to jako jako fini i ugodni ljudi. Ruku na srce još nisu do kraja izumrli, još se da sresti ona neiskvarena, iskrena, dobroćudna bosanska duša. ‘96. sam bio u Sarajevu i to “nekako s proljeća” sa frendom sarajlijom, nismo mogli ponovo pripoznati grad... a o nekim njegovim novim stanovnicima neću trošiti tipkovnicu. Osjećao sam se kao da san doša u Islamabad. Ne podcjenjujem nikog ali isto ne volim kad mene netko potcjenjuje... Taj glupi rat nam nije triba i ništa nam nije lipog donija. Dozvolili smo si ulogu pješaka na šahovskom polju ispred kog su sjedili svjetski moćnici i micali nas amo-tamo. I opet kažem, uprkos uobičajeno napetim društveno-političkim prilikama i tamo i amo želim širiti toleranciju i razumijevanje na našim prostorima, ipak smo mi svi iz iste avlije.. Mir i dobro. Gesendet von iPhone mit Tapatalk Pro
  16. 18 poena
    14. dan / 2. 08. 2017. Ballstad - Sandvik / 4% I ovo jutro, kao i mnoga druga, svanulo je muljavo. Sivo nebo, sipi kišica… Poranili smo, spustili stvari do motora i na gladan stomak počeli da sređujemo stan. Moram u vezi toga da pohvalim momke. Za bajkere važi stereotip da su prljavi i neuredni ali je naša grupa tipičan dokaz da to nije tačno. Evo, ovako je stan izgledao pre nego što smo predali ključeve. Gazdarica u šoku… oduševljena… Oblačimo kišna odela i garimo ka Moskenesu. Odande kreće trajekt koji treba da nas sa vrha Lofotena vrati na kontinentalni deo Norveške. Kao što sam već spomenuo, juče nismo uspeli da kupimo karte pa smo krenuli dosta ranije, da ne izvisimo. Do pristaništa imamo 50-tak kilometara. Dok vozimo disciplinovano i u okvirima ograničenja, u jednom trenutku nas, brzinom svetlosti, prepiša bajker na nekom starijem GS-u. Gledamo… norveške tablice. Nije neki naš. Među prvima stižemo u luku. Vidimo, tu je i kolega od malo pre. Prilazimo mu - Šveđanin koji godinama živi ovde. Naravno, prvo pitanje koje smo mu postavili je kako ga nije strah od policije i kazni kad tako brzo vozi. “Ma ne… Na celom Lofotenu skoro da nema policije, nema ni mobilnih ni fiksiranih kamera. Možete da vozite kako hoćete.” Gledamo u njega otvorenih usta… Dve sekunde pauze… Bogat repertoar srpskih psovki… Prošli smo možda najlepše i najbolje puteve u životu a danima vozimo kao babe. Buljimo u brzinomer i kad, ne daj Bože, strelica pređe dozvoljenu brzinu gazimo po kočnicama. Da se razumemo, nismo mi neki ljubitelji fast and furious stila. Ipak, da smo znali da je situacija takva, prosto bismo vozili bez tolikog grča. Ruku na srce, na nekim mestima bismo i ozbiljnije odvrnuli gas. Pita nas čovek u kom pravcu idemo. Mi mu kažemo a on odgovori: “E, tamo prema jugu je totalno druga priča. Sve je puno kamera i policije.” Gledamo u njega otvorenih usta… Dve sekunde pauze… Bogat repertoar srpskih psovki…
  17. 18 poena
    Ulazimo u Ballstad i bez problema nalazimo smeštaj. Stan koji smo iznajmili je u zgradi koja je nekada bila administrativna. Gazdarica mi je sms-om poslala šifru za otvaranje poštanskog sandučeta i u njemu smo našli ključ od stana. Smeštaj je bio izuzetan: tri dvokrevetne sobe, kuhinja, trpezarija, dnevna soba, velika terasa, kupatilo i wc. Sve je čisto i novo pa su zato i pravila korišćenja bila stroga. Uhhh… i ovde je 50 Evra finalno čišćenje… Posle istovara, došlo je vreme za dopunu zaliha. Iako do supermarketa ima samo par stotina metara vazdušnom linijom, motorima je trebalo voziti četiri kilometra na okolo. Supermarket se nalazi u istom gradiću ali na drugoj strani zaliva. Kada se zumira izgleda još bliže. Posle večere smo izašli da malo razgledamo okolinu. U detaljima se vidi da je ovo najsiromašniji deo Norveške ali opet ima neki šarm. Da je ovaj deo Ballstada čisto ribarski, prvi nam sugeriše nos. Oštri miris ribe se oseća u vazduhu… U drugim situacijama bismo se zgrozili ali ovde to nikome ne smeta. Naprotiv, doprinosi autentičnom doživljaju atmosfere mesta. U ovom delu Norveške, i pre i posle nalaženja nafte, osnovna delatnost lokalnog stanovništva je ulov ribe. Sa ushićenjem smo gledali brodiće koji isplovljavaju ka otvorenom moru. Takve smo često viđali na National Geographic-u. Karakteristične za celu Skandinaviju su fotogenične crvene kuće. Riblje iznutrice su razlog zašto je većina kuća obojena tako. Od jetre i ribljeg ulja se u prošlosti pravila jeftina boja koja je korišćena za farbanje. Za razliku od crvenih koje su imali siromašniji, kuće obojene u oker i u belo su bile znak višeg imovinskog statusa njenih vlasnika. (Ovo mi je rekla moja Tanja pa sam se napravio pametan pred ostatkom ekipe.) Inspirisani fishy atmosferom, razmišljali smo da sutrašnji dan provedemo u skladu sa tim. Bojan je od početka sanjao da, kada dođemo na Lofoten, brodom izađemo na otvoreno more u ribolov. Ovakve ture se predlažu od lokalnih ribara. Cene tura nisu male ali nisu ni papreno skupe s obzirom na unikalnost takvog doživljaja. Pisao sam gazdarici da nam pomogne u vezi toga i ona nam je poslala poruku kome da se javimo za brod i gde se nalazi riblja pijaca ako želimo da pripremamo ribu za večeru. Na veliku žalost, naročito Bojanovu, ništa od toga nismo uspeli da ostvarimo. Falio nam je još jedan dan. Umesto morem, sledećeg dana ćemo krstariti kopnom… motorima, naravno. Današnji dan i ovo nikad zalazeće sunce nas vraćaju u igru. Današnji dan: 498 km Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****
  18. 17 poena
    Život je kao reka. Od izvora do ušća njenim koritom protekne mnogo vode. I bistre i mutne i mirne i brze. Mnogo kamena i blata provalja ona u svom toku. Mnoge obale izbrusi po svome, mnoge ljude razdvoji a mnoge i spoji. I uvek stigne do svog kraja, bez izuzetka. Tišina Hajde, Bože, budi drug pa okreni jedan krug unazad planetu noć je kratko trajala a nama je trebala najduža na svetu U mom oku samo hlad u mom srcu samo stud, inje i prašina nisu čvorci pevali dok je iznad krovova svirala tisina …reči pesme isprva tiho odjekuju u mojoj glavi, a onda sve jače…pevušim i vozim se… Kraj još jedne godine je tu, samo što nije. Sutra uveče poklopiće se kazaljke po ko zna koji put tačno u ponoć, uz odbrojavanje ispratićemo staru i dočekati novu godinu. Zašto svake godine tako revnosno ispraćamo jednu i dočekujemo drugu? Da li to želimo da ostavimo iza sebe i što pre zaboravimo neispunjene nade, neostvarene snove, možda lošu sreću ili se nadamo boljem početku i novim mogućnostima? Ko zna…možda i jedno i drugo… ili pak nešto sasvim treće… A ja? Ja svakako iza sebe ostavljam burnu godinu. Godinu promena, previranja, velikih ličnih padova i uzdizanja. Ali i godinu burnih emocija, novih spoznaja o sebi a i drugima, godinu davanja, predavanja ali i primanja....Meni možda najdinamičniju, najintenzivniju, najeksplozivniju godinu, ali na neki način i najlepšu do sada… Ono, kada kažu “ovu ću godinu pamtiti”…za mene je to 2017. Pa red je da je ispratim kako dolikuje. U znaku svega onoga što je ona obeležila. Vožnja, vožnja i vožnja, po putu, životu, snovima, nadama a i strahovima, usponima i padovima… Kako je vremenska prognoza obećavala skoro pristojnu temperaturu za praznike nije mi bilo teško da odlučim da par svojih slobodnih dana za Novu Godinu provedem negde u vožnji. Pitanje je bilo samo gde? Da li za Crnu Goru da krenem? Tamo me uvek prvo povuče srce. Ali razum opominje… Ipak je kraj decembra, preko planina za tren oka može da padne sneg. Već imam iskustvo do kakvih komplikacija mogu da dovedu nepredviđene padavine i klizav put. A prognoza kaže sneg i minus na Zlatiboru i Kolašinu, preko noći i ujutru sigurno. Malo dana imam, a i potrebno mi je nešto izvesno da me ugreje i ozari u ovaj smiraj sezone, ne bih sada da se nadmudrujem sa snegom ili ledenom kišom. Gledam šta kaže Accuweather, gde će biti suvo i u plusu. Ne mora toplo, samo da ne bude baš previše hladno i da ne pada ništa. Kaže… Od Severa dolazi mraz i ledena kiša, donosi hladnoću i teskobu u duši, dole ka Jugu …slično. Ali Istok obećava. Prognoza kaže, Kladovo i okolina od 0 do 10 stepeni sa vetrom u opadanju. Odlično. Odlučila sam, idem tamo. Plan je bio … da nema plana. Odnosno ima okvirno, a onda na licu mesta u zavisnosti od vremenskih uslova menjam i dorađujem. U subotu ujutru ustajem rano ali ne krećem odmah. Polako se spremam, razvlačim se, čekam da malo otopli. Bar da bude 0… ali ništa od toga. Ne mogu baš da čekam do podne. U deset je još uvek minus jedan. Ne čekam više . Pakujem stvari na motor. Standardna procedura, roll bag na zadnje sedište vezujem gurtnama, ono što stane ide u koferčić, mazanje lanca, zagrevanje motora, nameštanje retrovizora i pokret. Malo mi je teško da se popnem na motor i uopšte upravljam njim u onih deset slojeva stvari na sebi. Jeste, rekla sam još davno kada sam se poslednji put smrzavala da ću kupiti first i second layer odeću ali naravno, nisam. Pa tako opet imam ispod jakne koja više nije za broj veća, dve rolke (tanju i vunenu još bakinu – ona je spas), duks, prsluk i par majica…Osećam se kao kosmonaut u skafanderu i shvatam da njima uopšte nije ni malo lako. No dobro, zanemarićemo komfor, važan je cilj. Praktično nisam još ni krenula a već treba savladati prvi izazov. Neka cev je pukla i voda se sliva niz ulicu, tačnije slivala se dok se nije zaledila. A ja sada treba baš tom ulicom da siđem, a strmo je i cakli se led. Divota jedna. Srećom ovaj put mogu i na drugu stranu. Nije sasvim suvo ali je mnogo bolje. Silazim polako i krećem ka izlazu iz Beograda. Idem kroz Leštane, preko Kaluđerice za Grocku pa pored Smedereva za Požarevac. Nisam odavno tuda vozila. Kako odmičem sve se bolje osećam. Zujanje moje Honde, vetar koji me gura, vibracije pod prstima kroz rukavice vraćaju mi ravnotežu. Sva ona setna osećanja, prazna očekivanja, neostvarene želje koje me redovno prate i retko napuštaju tonu u drugi plan. Varnica je kresnula, plamičak se razgoreva. Toplina se širi, greje dušu. Više nije važno da li je minus ili plus. Sunce sija visoko na nebu , njegov sjaj me prožima do srži. Ništa nije bilo ok, ali sada jeste i biće … Osećam to. Na putu nema mnogo vozila. Ljudi su ili već otputovali ili ne putuju ili ne u ovom pravcu. Ne vozim brzo, još se zagrevam… Negde pre Požarevca stajem da se javim gde sam i kuda ću … Naravno, ne nailazim na odobravanje…sledi pokušaj ubeđivanja da se vratim, previše je hladno, šta ću sama, što tamo… Sunce za trenutak bledi, ali ne, ne premišljam se. Nemam zašto. Vozim dalje. Juče sam pre polaska pronašla veoma pristupačan smeštaj. Soba u privatnoj kući sa upotrebom kupatila i dvorištem za motor. Meni dosta, ne treba više. Samo da je toplo i čisto a moj prijatelj na dva točka na sigurnom. Posle se ispostavilo da sam u toj istoj kući spavala pre tri godine na mojoj prvoj dužoj vožnji. Ta vožnja ima značajno mesto u mom moto odrastanju. Bilo je to …kako se kalio čelik! Moji prvi pređeni kilometri van Beograda, prve ozbiljnije krivine, usponi, preticanja…ma sve prvo i sve odjednom u moto smislu. Ali preživela sam izgleda uspešno, i eto, od tada ne stajem… Još nešto simbolično ima u ovom putovanju. Pre godinu dana tačno na ovaj dan moj Stršljen i ja smo započeli naše druženje. Odmah smo se prepoznali i zavoleli. Ljubav na prvi pogled od koje zastaje dah i srce preskoči. Od tada smo nerazdvojni nas dvoje…puno zajedničkih kilometara, mnogo uspomena, mnogo emocija…A naučili smo i mnogo toga zajedno … I tako dok mislim i sećam se lepih , nežnih uspomena stižem na Srebrno jezero. Dan je hladan a sunčan. Jasno, čisto nebo bez oblačka. Voda svetluca pod zracima sunca. Lepo je. Nema ljudi, nema kola, nema nikoga…samo jedan pas… Tišina me zove. Stani ! Oseti,dodirni,udahni mir ! Stojim tako neko vreme parkirana pored jezera. Ne mislim, samo dišem i upijam . A onda ipak nailaze neka kola, nirvana je prekinuta a vreme je za dalje. Vraćam se gore na put i svraćam na pumpu. Jedan auto već toči gorivo. Čujem čoveka meni iza leđa kako nekome kaže: Svaka čast majstore. Okrećem se da vidim o čemu pričaju i shvatam da čovek stoji sa ispruženom rukom i obraća se zapravo meni. Onako još uvek polu opijena posle onog lepog predaha kraj jezera zbunjeno ga gledam a i on se za trenutak zbunio videvši da nije majstor nego… majstorica. Pruži mi ruku i kaže da je isto iz Beograda, vozi i on motor ali ne danas, ne dok malo ne otopli. Ako je kolega sa foruma pozdravljam ga! Još malo pa kreće najzanimljiviji deo puta za vožnju. Od Golupca magistrala vijuga pored Dunava. Reka i put, jedno uz drugo krivudaju kroz klisuru sve do Kladova. Desnom stranom Dunava, onom kojom ja vozim put prolazi kroz Srbiju a levom sa druge strane reke, kroz Rumuniju. Vozila sam i jednom i drugom stranim više puta ali svaki put je uživanje kao da je prvi! Krivine se nižu, asfalt dobar, skoro svuda suv, vuče da se zavrne gas. Malo, ne mnogo…ne žurim nigde a i želim da uživanje duže traje. Zastajem kod Golubačke tvrđave. Vrhova obasjanih suncem, iako rekonstrukcija još nije završena, deluje velelepno. Onako nadnesena nad Dunavom kao stameni čuvar stoji tu vekovima. Preko puta vetrenjače…slikam i njih. Lepe su. One su opet simbol snage i moći i prirode i čoveka modernog doba. Vozim dalje. Dunav me vuče i opija. Razmišljam, kada bi mogao da priča ko zna kakve tajne bi mi sve otkrio o ljudima, vremenima, gradovima … Sunce polako nestaje, dan kratko traje. Od četri već počinje da se smrkava. Ali nisam još daleko, a nije mi mnogo ni hladno. Greje me adrenalin. Čak sam i grejače ručki zaboravila da uključim skoro sve do Donjeg Milanovca. U smeštaj ne žurim jer gazdarica neće biti tamo pre šest sati. A ja stižem nešto malo posle četiri. Velelepna hidrocentrala osvetljena kao svemirska stanica nagoveštava da sam stigla. Pa taman ću sesti u kafić na trgu, isti u koji uvek svratim, da se ugrejem. Prsti su već počeli da trnu od zime, malo ću da odmorim, nešto kupim za večeru i brzo će proleteti vreme. Uh kako topla čokolada prija. Odmah sam popila dve i razmišljala se da poručim treću. Dok sam malo popričala sa prijateljima preko poznatog nam modernog načina komunikacije, Vibera, vreme je već proletelo. U prvoj prodavnici kupujem nešto namirnica, sedam na motor i tražim smeštaj. Za divno čudo skoro iz prve ga nalazim iako mi je orijentacija očajna. Navigaciju nosim ali kao da je ni nemam. Spakovana je u torbi a kad je i izvadim da mi nečemu posluži ona otkaže poslušnost uvek nepogrešivo baš u onom trenutku kada mi je njena pomoć neophodna. Veče provodim u sobi. Toplo je, prijatno. Ne izlazi mi se. Tuširam se, jedem, kucam opet… a to traje. Čitam forum… Vidim temu o otvaranju sezone 01.01.2018 vožnjom do Mladenovca i druženjem negde na kafi usput. Eh… to bih volela i išla bih sigurno da nisam krenula drugim putem, sa drugim planovima u nagoveštaju. Radomir će da ide. Šteta . Malo mi je žao što ja ne mogu. Nema veze…drugi put, sledeće godine možda… Ja moju sezonu zatvaram i novu otvaram vožnjom dunavskom magistralom i okolinom i srce mi je puno. Opet gledam prognozu, jer se i sutra valja voziti. Eh, ali ono što vidim nije više tako sjajno. Ipak neće biti onako toplo kako sam mislila. Sunca ili neće biti ili će ga biti jako malo, uglavnom oblačno, preko noći i ujutru minus. Pa dobro, šta da se radi. Šta je tu je, videćemo ujutru pa ću nešto smisliti. U najgorem slučaju ako baš ne bude prijatno za vožnju prošetaću Kladovom. Sustiže me hladnoća od danas , jeza se uvlači u kosti. Gazdarica mi je uključila i dodatni električni radijator . Pokrivam se svim jorganima i ćebadima koje sam našla u sobi i tonem u san.
  19. 17 poena
    Dok su ostali nestali po sobama, Lale me pozove da ostanemo napolju i da popušimo po cigaru pre spavanja. U tom trenutku, iza leđa čujem onu četvorica kako u horu pevaju: “Happy birthay to you…” Pojavljuju se i nose mi najotkačeniji rođendanski poklon - bajkersku tortu. Kad se nisam šlogir'o od oduševljenja. Krenem da fotkam tortu kad čujem savet: “Okreni je da se vidi Adidas.” Ovo je još jedna od provala zbog kojih sam danima dobijao napade smeha. OK, evo ga Adidas. Neplanirana žurka nije dugo trajala. Stigao nas je umor od hodanja ali najvažnije, nismo imali šta da pijemo. Recepcija je bila zatvorena pa nismo mogli da kupimo pivo a sok smo sinoć već popili. Današnji dan: 412 km Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****
  20. 17 poena
    Planina Velež i selo Podvelež, mjesto gdje su se vodile žestoke borbe u proteklom i nesrećnom ratu devedesetih... Ovdje su poginula moja dva rođena brata... Put Nevesinje - Mostar.
  21. 15 poena
    18+ zbog ogoljene upotrebe jezika i zato što neki delovi teksta mogu sugestivno delovati na čitaoca pa da zapali cigaru ili nešto popije. Pošto je ovaj 21. vek prepun pravnobirokratskih zamki i ja ću preduzeti mere. Ako Vam je prva asocijacija na satiru neki težak rad ili pak čulni rad na bazi elementarnih poriva nisam siguran da ćemo se razumeti u potpunosti. U koliko ste prelepo vaspitani, recimo ćale doktor, keva bibliotekarka i slične porodične situacije vi ste ovde zalutali. Ja sam bio loš đak a oni vam sigurno ne bi dozvolili da se družite samnom. E, ako ste od onih kojima đavo ne da mira i skloni ste mentalnoj čergariji onda izvolite. Ovo su priče savim običnog motocikliste kome motor osim što je clan porodice služi da poveže neke ljude sa nekim mestima i neka lica sa nekim događajima. O tome je ovde reč.
  22. 15 poena
    Ovo sam zeleo da podelim sa svima vama, protekla godina je bila za mene posebna, a ovim sam hteo da poklonim svima nesto od srca, svima nama i svima njima koji pitaju sta je to za mene voznja motora Ujedno tu je i jedan video kojim sam zeleo da dignem svest o tome da nismo sami, i da nije tesko uciniti srecnim nekoga
  23. 15 poena
    Pozdrav motoristicama i motoristima, Ja sam Boris iz Zagreba. Povremeno i u Beogradu ;-). Često na putu motorom. Na nekom BMWu, koje vozim od 1981. Ranije sam vozio druge motore, stariji će znati koje...., a mlađima to ionako nije važno. Povremeno čitam ovaj forum, kao i motori.hr, HUBB, Advrider, ali ni na jednom forumu nisam jako aktivan. Od kompjutera su mi draže ceste. Što dulje i dalje - to bolje. Vidimo se na nekoj cesti :-)
  24. 15 poena
    Moja HONDA CB250... Lokacija Milosev Konak... Kosutnjak
  25. 15 poena
  26. 15 poena
  27. 14 poena
    Svinjska daca bila a oni grmalji od 130kg+, jos se posvadjali, kazu nece vise da piju zajedno! Docek 2016. 04:55h dve saobracajke, na prvu sam ja izasao, decko prosao kroz 4 dvorista i zakucao se komsiji u kucu, svi ravni i svi zivi i zdravi samo fasada poginula, ali druga saobracajka je hit. Cujemo preko motorole da je voz udario neka kola, kontamo mi evo poginulih na 01.01. sa srecom u pm, zavrsili mi nas uvidjaj i ajmo u stanicu, ulazim unutra, dva IDIOTA sede na klupici i vriste od smeha a ne zna se koji je pijani, a ovi moji samo sto ne placu od smeha, sta se dogodilo!? Vozac je "procenio" da moze da predje prugu i ako je rampa spustena, suvozac mu vice "PAZI VOZ" a vozac ga pogleda i kaze "Uteram ti skroz" da po gasu i udare u vagon!!! voz je inace prolazio uveliko!
  28. 14 poena
    Šta je bre ovo? Tek što smo krenuli kad ono gotovo. Pa ovaj most je minijaturan. Svi smo očekivali neku emociju, borbu sa vetrom, kvašenje talasima, urlik divljeg Atlantika… a ono ništa. Vozili smo brzinom umorne gliste a za manje od minut smo prešli ceo most… i to je to. Zaustavljamo se na parkingu. Lale, iznervirano: “Ne, ovo nije Atlantic road, ovo je neko sranje. Pogrešili smo put, trebalo je na onoj raskrsnici da produžimo pravo.” Svi smo zbunjeni. Gledamo u mape… ne… to je bilo to… Shvatamo da smo upravo doživeli najveće razočarenje putovanja. Ajde da okinemo još po koju sa druge strane nasipa, kad smo već tu. Posle zaustavljanja, vozili smo par kilometara po krivudavom putu koji je takođe deo Atlantic road-a… Iz ugla motocikliste, samo asfalt, voda na okolo i ništa više. Uopšte nemamo utisak da je ovo nešto mnogo spektakularnije od mnogih drugih mesta kroz koje smo prošli. E sad, da ne grešim dušu, ovo jeste istinski arhitektonski i građevinski podvig koji će iskreno oduševiti mnoge koje to interesuje ali mi smo došli zbog vožnje. Doživljaj na motoru nije ni blizu onoga šta smo očekivali. Verovatno je trebalo da doletimo dronovima ili da se molimo da vreme bude loše pa da osetimo Atlantic road takav kakav bi, u čast našeg dolaska, morao da bude. Ultra razočarani, nastavljamo put ka Molde-u. U samom gradu smo se zadržali koliko da napazarimo pivo i hranu… i lokalne slatkiše. Zanimljivo za Norvešku je da svih ovih dana nismo imali ni jednu jedinu krunu keš-a. Čak smo i jagode na ovoj tezgi platili kreditnom kartom.
  29. 14 poena
    Tako bese i u nasem slucaju, Paja ode ranije, Milos, Bobi i moja malenkost nesto kasnije. Ponedeljak, dan kao i svaki drugi, vecini smor al ne i nama, konacno idemo na Ostrog gde planiramo prespavati. Plan je bio da jos pocetkom Maja odvozamo zamisljeno, posetimo Ostorg, medjutim kako kazu, takav put ne treba planirati, treba sam da se desi. Te iz tog razloga nikako da se uklopimo sa vremenom i obavezama, uvek se nesto ispreci, da bi na kraju nekako uspeli.... dogovor je bio u 4 reci, jel idemo - idemo, kad - tad i gasss. Polazna tacka za Milosa i mene je bila iz mog sela Majami Lug, negde oko 8h na sred pumpu, Losmi skonta da nije poneo dokumenta, trk nazad u njegovo selo na NBG po papiri i artije neke plasticne pa teleport nazad...... sve Ok, mozemo krenuti ka jugu. Mladenovac - Toopola - Rudnik - G. Milanovac - Preljina, lomimo krivine sam tako, prsti na sve strane, put dobar ma odlican i tu odosmo levo za Mrcajevce di nas ceka pecenjara Baralic i glavni gost ovoga skuuupa Bobi krofna. Malko popricasmo, sta ima novo u cije selo, gde ode Mica sigurica, izedosmo pecenje od gudu i sad se moze dalje poci. Fatamo Cacak - Pozega - Uzice - Sirogojno - N. Varos - Prijepolje da bi dosli na granicni prelaz Rance kod Jabuke. Brzinski prelazimo granicu, skoro bez zadrzavanja i put nastavljamo ka Pljevlju da bi prvu pauzu napravili kod Mosta na Djurdjevica Tari. pivo. sok, kafa, nesto sitno da se prezalogaji ma da i ne mora, guda jos drzi a pogled, a mos.....tihhhh sve fenomenalno Ubrzo zatim sledi krivinarenje po Zabljaku, prava uzivancija, malo levo malo desno, malo pogled negdeeee ma ko zna gde i koliko daleko, svaka vijuga u glavi mi se resetuje novom krivinom kroz Savnik - Jasenovo Polje do Niksica. Stigli u Niksic, tu nam se putevi razdvajaju, tako da se moramo vratiti na pocetak ovog posta "Od izvora dva putica, vode na dve strane". Bobi lomi desno, ide ka Trebinju u susret Paji (blazenome medj.... da ne pricam vec), Milos i ja nastavljamo ka Ostrogu. teska srca, sa zuzama u ocima se rastajemo, bipp bipp......vidimo se sutra tako i bi, vozimo, penjemo se uskim putem da bi dosli pod Ostrog javljamo se da smo stigli, brinuli se najmiliji....sad im mnogo lakse Razmisljamo da li peske da odemo do samog Manastira ili motorima, vaganje nije dugo trajalo....bbrrmmm i eto nas gore do rampe. Fin neki decacic koji radi tj spusta i dize rampu nas propusti uz reci da se parkiramo negde tako da ne smetamo nikom, nikog ne pusta vise jer je velika guzva. Mislim se u sebi kako guzva, toliko raje i tolika tisina, tu je maltene pred nama a nista se ne cuje jer gde je kuzva tu je i buka. Aaaa ne ne, puno jeste, monogo ljudi ali nema galame, cike, vike......mir se moze osetiti, to nam je i trebalo. Parkirali motore, otvaraju se koferi, presvlacenje u nesto komotniju odecu, darovanje poneo, kud sam i smeo zaboraviti. Stara Majka rece, Sinko ponesi bele vunene carape, ulje i brasno, daruj, pomoli se, zapali svecu za zdravlje.....znam sve znam, kako receno tako i ucinjeno. par slika a onda cu vam nesto ispricati, nesto sto mi se desilo a ja ne znam da objasnim Dok smo isli u obilazak, prvo sam hteo ostaviti darove kod mosti Svetog Ilije. Ko je bio, vrlo dobro zna da se prvo udje u jednu prostoriju gde je sa leve strane mali prolaz u steni, da bi se doslo do mostiju. Saginjem se, prolazim i stajem sa leve strane, zamnom to isto Milos radi i staje sa desne strane, unutra Svestenik cita molitvu nekoj gospodji, zavrsava, gospodja ljubi ruku, okrece se i odlazi. Svestenik pogleda u mene i samo sto je izgovorio pomaze Bog, tako mene, nesto cusnu po oba ramena (sad se jezim dok kucam ovo). Prvo sam pomislio da je Milos, mozda hoce da prodje ili neko da uldje pa da se mrdnem malo....pogledam u njega, on na metar od mene, pogledam iza sebe, nema nikog......e tad kad se nisam srusio, postalo mi lose, zujanje u usima i ne mogu nista da progovorim...kraj! Nesto sam rekao, ne znam ni sam sta, darovao i izasao napolje sa cudnim mislima.....neceg ima, verovali mi ili ne, definitivno ima. Od cele te situacije, resili smo da polako uzmemo stvari za spavanje pod otvorenim nebom. Svakom sleduje strunjaca, cebe i jastuk. onaj tamo sa rukom preko celendre sam ja....bistrim glavu, dolazim sebi (ali to nece dugo potrajati) Mrak je pao, ogladneli, valja nesto pojesti, imamo jedan smoki i rakiju od koprive a za dezert liker od nara ako se ne varam. Tako i bi, sve to smuckali pa legli, pricamo tiho. Kamen vreo, greje odozdo, oseca se toplina preko strunjace, neki spavaju, stari, mladi, sitna deca, porodice cele, ima svega ima svaceg, lep prizor, nema galame, mirno i tiho. Pirka neki vetar, vide se lepo zvezde, smesim se sam sa sobom, lepo mi, mislim na decu, sta li rade moji decaci, sigurno spavaju kod mati i njima je lepo u krevetu koliko i meni na kamenu. dok ja razmisljam o svemu i svacemu, Losmi uveliko popadali su i ostali zedan sam, moram vode popiti Slava mu i milost Utonuo sam u san koji nije dugo trajao, mozda plafon 3h da sam spavao. Drma me neko po ramenu, nista, drma me jos jace, cujem kako se ponavlja ajde ajde, Darko Darko, ajde ustaj. Skontam da je Losmi al ne kontam sto me budi, sta oce, sto da ustajem, mrak je jos uvek, spava mi se sam tako.......trljam oci ne bi li dosao sebi i dodjoh nekako. Milos: Ajde ustaj, ide nevreme, ljudi se pakuju, sad se cuo sa kumom najavili bas lose vreme, on je tu blizu, vidis kako seva dolazi sa desne strane, mi da pobegnemo pre nego pocne i taman kad se spustimo idemo levo, mozemo da klopamo kod njega da se istusiramo. Ja: Cekaj polako, koje nevreme, nece nas to uhvatiti mislim se ja a i da nas uhvati neka. Motori su parkirani, uzmemo samo stavri, unesemo unutra, moz da nastavimo da spavamo pa ujutru po dogovoru. Milos: ponovi gore pricu, misli da trebamo krenuti Ajd idemo, idemo kod kuma, tamo je sigurnije. Brzo navlaci opremu, kisnjake, pakujemo se, palimo masine i krecemo da se spustamo. Ljudi moji, kolege bajkerke i bajkeri.....kad nas je sastavilo nevrme, presli smo citavih par stotina metara, vetar je prvo poceo da duva tom silinom da su se grane lomile a ja umalo nisam pao sa motora......drama pocinje kao u horor filmu. Milos vozi ispred mene, sviram i blicam da stanemo jer sam siguran da nam nema dalje, pored jakog vetra pocinje momentalni pljusak. Vidim neku drvenu kucicu u obliku pecurke koja je opasana kamenom u visi do pola metra, odlucujemo da tu stanemo i bez u zaklon. To do tada nije bilo nista, Majka Priroda preko planine dolazi u punom sjaju, besna, mnogo ljuta, grmi i urla na sve strane, krik para usi, ne znam gde vise seva sa koje strane.....pomislio sam (svega mi) da je to to, samo je pitanje trenutka. U zivotu svome nisam doziveo da iz oblaka prvo vidim varnice (kao kad dete zapali prskalicu) velicine recimo teniske lopte, razleti se kojekude, pa tek onda munja ode dole ka selu. U roku od par minuta, voda nam je bila skoro do clanka, stojimo ispod drvene pecurke i samo cekamo kad cemo da zasvetlimo punim sjajem, bije vec 10min nikako da stane il da se bar smanji, utisa....ne ona vice pa vice,udara kako joj volja. Medjutim nista, Majka Priroda je resila da postedi dva mala misa, veliko joj hvala na tome, otisla je bas kako je i dosla, svanulo je narodu a tek je svanulo nama, mozemo da odahnemo....... aauuuu covece kakvo iskustvo, mislim se u sebi. Izbrojali do 10, skupili sve ovce i mozemo krenuti put Trebinja da se najdemo sa ostatkom ekipe i nastavimo dalje. Milos vozi ispred mene, s'vremena na vreme klati glavom levo-desno, malo malo pa opet. Stajemo kod neke pekare da prezalogajimo nesto, bas smo gladni a kad si gladan nisi sam svoj pa tako ni mi. Cutimo ispred i gledamo se, pitam Milosa sta je bilo, sto klati glavom? Kaze Losmi, bio si u pravu, nismo trebali da krecemo, trebali smo da ostanemo i udjemo unutra, krivo mi, izvini.... Ma daj dobro je, kazem ja njemu, sta je bilo bilo je i to ce nam ostati u secanju za sva vremena, lepo iskustvo svakako, imacemo sta da podelimo sa drugima.....ajd da smlatimo burek neki, ulazimo unutra a unutra toplo, mirise toliko da se sva cula bude Nakon bureka sve se popravilo, raspolozenje, vreme, cak je i sunce izbilo......super odlicno, skidaj kisnjake, zajasi i idemo kod Paje i Jareta ovaj Bobia Vracamo se na Niksic i brzo stizemo do granicnog prelaza Ilino Brdo kod Dolova, zbogom CG i vidimo se iduce godine, ulasli u Bih. u blizini granice, BiH strana u blizini Trebinja i na kraju stigli, moze pivo, moze kafa Pajo......izvolte dalje nastaviti
  30. 14 poena
    @Nole Bg Okaci linkove do oglasa da i ostali vide tj izbegnu bacanje vremena, para i zivaca. U ovom slucaju, vlasnici su smece, pocevsi od prvog prodavca. Njegov SW je uvezen iz svice, jes al malo sutra, nesto kasnije saznamo da ga je kupio kod Gavre, motor posteno odvaljen sa prednje strane al bas bas posteno, masina sa donje strane masna bila ko burek ali vlasnik bas i nije uspeo sve tragove da opere, obrise i td. Drugi prodavac je Gavra, motor spolja gledano sta znam, onako, nista posebno, deluje korektno. Agregat takodje masan ko burek, na sta ce Gavra reci, citiram: ali to se zna lako srediti, znas, 2 semeringa na radilici, samo skines obe viljuske to je malo veci posao, zamenis semeringe od 30e i budes miran, moj majstor to ocas posla uradi. Hoce al malo sutra mislim se ja, no nebitno, bitno je nesto drugo sto je uradio. (Ne)Covek Gavro je ladno odvio selnu na spoju izduvna grana-lonac, tek toliko da pravi vibracije al da ne prdi. Na malom gasu, hoce se cuti nemili zvuk iz masine ali ne moze se lepo oceniti zbog vibracija lonca. Kad se zadrzi rukom, vibracije se smanje ali ne u potpunosti ali i pored toga, skoro da sam siguran da nemili zvuk dopire iz masine. Eto koliki je namazanko Gavro, eto koliko je gov*o od coveka jer znam da u automobilu ima alat, da je zeleo, stegao bi tu selnu i nosac za 2 minuta, al dobro, nije prvi put da imam lose iskustvo sa Gavrom, bilo je toga u vise navrata.
  31. 14 poena
    U velikoj zgradi se nalazi sve što može zatrebati putniku namerniku: wc, restorani, prodavnice suvenira… Imaju magnete i nalepnice. Iznad zgrade je spomenik koja markira granicu polarnog kruga a na obližnjem platou izložba radova prolazećih turista. Ljudi ređaju kamenje i prave male sculpture verovatno želeći da ostave nešto iza sebe. Šta će reći arheolozi za 1000 godina, ne zna se. Još jedan grupnjak... … i vreme je za polazak. Imamo još 150 kilometara do smeštaja. Kao za maler, kad smo već svi seli na motore, meni se izvrne postava u rukavici. Guram prste a oni neće da uđu. Neverovatna glupost i super banalna stvar ali je situacija takva da ne mogu da vozim. Kažem ostalima da krenu a ja ću ih stići. Jedino moj drug neće da krene i ostane da me sačeka. Trebalo mi je neverovatnih 10 minuta da uguram prste tako da mogu nekako da stiskam kvačilo. Izgleda da Held rukavice idu uskoro u đubre, cela postava se odvojila. Uključujemo se sa parkinga na glavni put. Ja, malo nervozan jer sam se zadržao, vidim dolazi auto ali dam gas i vozeći iza Laleta, komotno se uključim ispred njega. Auuuuu… Koje je to bilo ležanje na sirenu, ablendovanje, psovanje, pokazivanje srednjeg prsta… Mnogo sam ga iznervirao ovim “rizičnim” izletanjem. Kod nas niko ne bi ni pomislio da se desilo nešto pogrešno ali je u Norveškoj ponašanje u saobraćaju sasvim drugačije. Tamo niko nigde ne žuri. Dešavalo nam se da u daljini ugledamo tačkicu od automobila koji planira da se uključi na glavni put. Deset… šta deset, dvadeset puta može da prođe i da se vrati nazad ali ne… Čeka da mi prođemo pa tek onda kreće… pod uslovom da se na horizontu ne pojavi neko drugo vozilo.
  32. 14 poena
    Draga braćo i sestre po oktanima! Nek vama i vašim dragima bude srećna i zdrava ova nova 2018 godina. Suvih puteva, ispunjenih mokrih snova, punih buđelara i odličnog društva uz dobru mezu želim vam svima od srca. Činite dobro. Ćale
  33. 14 poena
    Život je nekad siv , nekad žut .. Ovaj put , ovaj put ... Život je bio CRVEN svud Naš Beo-grad je bio Crven-grad zahvaljujući svima nama .. Kao i proteklih godina bezuslovna sreća je bila prisutna svuda gde god se okrenete .... Prvenstveno ovih 19 kilometara kod nas dolazeći u dom, a još veća kada stignemo tamo ... Naravno nemerljive emocije su kao što svi vrlo dobro znate kod drugara koji nas tamo čekaju i raduju se Ove godine bi pažnju stavila na sve Babamrazice koje su ulepšale druženje , pomagale u istovaranju paketića , vezivale BJB balone , doprinele veseloj atmosferi , igrale kolo sa dečicom u Domu Nije nas bilo puno ali smo uvek prisutne a to je mnogo važno .... Naravno moram da izdvojim moju drugaricu Melindu i divne devojke sa paTkovanja paketića Mirjanaaaa Mirjanaaaa , Čipsi vešticu ( čija je ruka brža od zvuka ) Vitu i Maki ... SVAKA ČAST DEVOJKE Verujem da se naši dragi Dedamrazovi neće naljutiti što sam ovaj put stavila poseban akcenat na Babamrazice Vi ste svi standardno bili divni , okitili svoje motore , izlepili crvene kape na kacige , rizikovali vozeći na hladnom asfaltu , punili i vraćali akumulatore u motore samo za ovu priliku , velikim trudom oblačili crvena odela pa čak i bojili svoje prirodne brade belom bojom ... BRAVO - BRAVO - BRAVO momci u ovom slučaju dede Naravno HVALA svima koji su samo mislima bili sa nama jer nisu mogli da prisustvuju zbog posla , obaveza ili više sile BRAVO I HVALA SVIMA Ljubi vas vaša Babamrazica koja nema niti vozi motor ali ih beskonačno mnogo voli pa se kao takva uvek oseti da pripada vašoj zajednici ... Vidimo se za Uskrs
  34. 14 poena
    Treću godinu za redom nekoliko zaljubljenika u motocikle krajem decembra organizuje odlazak u Centre za smeštaj I dnevni boravak dece I omladine ometene u razvoju.(Uvek dan pre odlaska u Sremčicu) “Sigurni smo da postoji veliki broj dece koja očekuju poklone, ali Deda Mraz iako leti na motoru ne može da stigne baš do svih” Reči su Deda Mraza koji uz pomoć svojih vernih Irvasa usrećuje decu u dva doma u okolini Beograda: Centar za smeštaj I dnevni boravak dece I omladine ometene u razvoju Organizaciona jedinica Barajevo(Šiljakovac) Organizaciona jedinica Obrenovac U oba doma ima 48-oro dece koja 22.12. željno očekuju Deda Mraza I poklone. Kao I prethodnih godina deca će pripremiti predstavu, a zatim na uvo šapnuti svoje želje za 2018-u godinu. Ovu akciju prvenstveno pomaže dobra volja svih učesnika, a veliku pomoć daju I kompanije: IDEA Sport Vision Big Print Soko Štark Od samog početka nismo želeli da ova akcija bude masovna,već da grupa drugova koji dele kilometre na dva točka uradi nešto lepo,drugačije, nesebično i pre svega za nekoga ko traži tako malo za sreću,a baš to malo mnogo nedostaje. Ideja je nastala kada smo shvatili da osim doma u Sremčici postoje još mnogo domova koji su nepravedno zapostavljeni. Tokom cele godine vozimo za sebe i uživamo u svakom trenutku na motociklu. Ova vožnja,pokloni i naš Deda Mraz su posvećeni deci koja još uvek veruju,žele i maštaju. I mi smo nečija deca i volimo da maštamo,pa snovi sigurno budu jači kada se rade dobra dela. I neka je temperatura u minusu i neka pada sneg,taj osmeh koji deca imaju kada dođe Deda Mraz,neprocenjivo. S desna na levo(znam da treba obrnuto,ali ja pišem pa mogu da maštam) Perlix - Andrej - Naš fotograf i novi član ove male akcije Deki ADv - Dejan Cucić - Redovan učesnik akcije Unas - Dejan - Prevodilac sa nemačkog (za ovu akciju nam to ne treba,ali da ga istaknem). Da,kupio je NOV akumulator! DEDA MRAZ! - Glavom,bradom i motorom. Nekada je imao nadimak USAMLJENI JAHAČ(Željko) Deda Mrazov motor - i mali irvas na čelu. LAŽNI Deda Mraz - Mimi Vinča - pokušava da sakupi poene kod prolaznika-ca sa malom decom,ali ne ide. Eh...JA - Saša Bg Boki - Redovan član i narandžasto obojen Ivica - vozač kombija sa poklonima. Na fotografiji nedostaje i naš drug ŽARIĆ koji se kasnije priključio. U nastavku nekoliko fotografija,a ostatak kada fotograf dođe sebi.
  35. 13 poena
    Prošetali smo se do vidikovca jer se od tamo najbolje vidi impresivni krajolok. Posle šetnje zauzimamo betonske klupe ispred restorana da malo predahnemo. Mile proverava motor i vidi da je prilikom pada slomio neki nosač ispod prednjeg blatobrana. “Vreme je da kupiš novi motor. Ovaj si totalno upropastio. Ne isplati se popravljati. Ha, ha…” # Par meseci kasnije… “Mile bre… zezali smo se…” Kasno, kupi čovek nov motor… Sve u svemu, dobar izbor… samo još da su imali muški model… ali ne, hoće Mile motor u bojama Ducatija. Dugogodišnje prijateljstvo je to.
  36. 13 poena
  37. 13 poena
    Pa da krenemo istorijatom mog hobija: Krajem 70-ih godina krenuo sam u samogradnju jedrilice od stakloplastike dužine 6 metara. Bilo je to upoznavanje sa tehnikom poliester laminata, za mene (a i za druge u to vreme) potpuno nova tehnologija. Sve je išlo po planu dok nisam krenuo sa montažom nameštaja. Ako je trup bio »velik« kada je izašao iz kalupa, sa svakim komadom nameštaja bio je sve manji. U to vreme naša »posada« brojala je tri (sin manje od godinu dana sa izgledom da ne bude jedinac) što je u perspektivi znaćilo, da će da bude gužva u kabini… Pala je odluka o prodaji »skoro dovršene jedrilice« i o pripremi za izgradnju nove, veće. Početkom 1980 krenuo sam u izgradnju GibSea26, francuski model, čiji kalup je postojao u Sloveniji. Momci su skinuli kalup po originalnom brodu… zlatno doba ignorisanja intelektualne svojine. Entuzijazam u pogledu gradnje nove jedrilice opet se sudario sa realnošću: sve komponente za izgradnju, sem poliestera, trebalo je nabaviti u Italiji, najčešće u Trstu. Nešto stariji čitaoci lako će da se sete svih prepreka koje su stajale ispred samograditelja u onim godinama: depozit za svaki prelazak granice, nestašica benzina (bonovi, par – nepar dani vožnje, stroga carina…). Pojavilo se također nagađanje o posebnom porezu na nova plovila pa je trebalo požureti sa izgradnjom. Svaki slobodan sat i svaki dinar bio je ugrađen u jedrilicu kako bi ona bila završena što pre. Bila je velika volja, našao se put. Jedrilica bila je završena u manje od godinu dana. Služila nam je 15+ godina, suprostavljala se olujama i izdržala. Ja kao mladi mornar bio sam u dobrim odnosima sa Eolom i Pozejdonom. Oni su me postepeno ćeličili da bi tek nakon tri godine bio suočen sa prvom ozbiljnom olujom usred Kvarnera. Sam na kormilu, boreći se sa valovima i oljunim vetrom razmišljao hoće li jadna jedrilica izdržati sve sile mora i vetra. Izdržala je. Izdržao sam ja, izdržala je posada (supruga i dva sina od 3 i 6 godina) zatvorena u kabini. Dugi niz godina plovili smo Jadranom, uživali sidreni u usamljenim uvalama, provodili nezaboravne dane… Sinovi su rasli a jedrilica nije. Rastanak sa njom bio bi težak da nije došla u ruke brižnog jedriličara. U mojim mislima već je bila nova, nešto veća jedrilica. Elan je tada lansirao novu 295, dužine 9,3 metara. Za kupovinu sam se dogovorio na nautičkom sajmu u Portorožu 1996 godine. Ponuda je bila povoljna pošto je bio u pitanju sajamski eksponat a »paket« je obuhvaćao povremeno korišćenje jedrilice od strane Elana u komercijalne svrhe. Ponovila se priča: jedrenje Jadranom, sidrenje u nešto ograničenom smislu pošto su se mnoge uvale pretvorile u marine, mnoge u sidrišta na bove. More je ostalo isto plavo. Sinovi su počeli da jedre (optimist i laser), da plove regate i na taj naćin smo uz zajednički hobi idealno pregurali njihov pubertet. Nakon punih 20 godina opet nam je jedrilica postala tesna. U 2017 upustili smo se u »udruženi zločinački poduhvat«, prodali našu jedrilicu u Italiju i kupili veću u Francuskoj. Dakle, 2017 godina stvarno bila je godina nautike.
  38. 13 poena
    Hostel (ponovo studentski dom) se nalazio na brdu izvan grada i do njega smo stigli lako. Lale i dalje ne može da se otrgne utisku da smo negde omašili put. Da se malo smiri, podmaže lanac. Čekiramo se, i da nam je lepo, uzimamo i posteljinu. Posle tuširanja ostatak dana smo proveli kako je ko želeo. Mile i Bojan su prošetali po okolini i prisustvovali fantastičnoj igri oblaka i sunca. Lale i ja smo celo popodne presedeli na terasi. Gledamo grad, pušimo i nešto mislimo... “Ne, ovo nije bio Atlantic road… Nemoguće…” Malo kasnije nas je glad saterala unutra. Sakupili smo se da spremimo večeru u jednoj od kuhinja kojih ima na svakom spratu. Svo vreme smo diskutovali na temu izneverenih očekivanja. Tokom razgovora, moji saputnici su jasno definisali ko je kriv za današnji fijasko. Ja. “Je*ali te tvoji marketing i reklama.” Na filmovima, fotografijama i promotivnim materijalima Atlantic road izgleda 1000 puta upečatljivije. Saglasan, u ime reklamne branše prihvatam kolektivnu odgovornost. Veče smo proveli uz klopu i slušanje muzike iz naše mladosti. Svako je sa Youtube-a puštao po neku stvar a ostali su pogađali šta je to. Ovde sam ih rasturio. Bez greške sam provaljivao pesme Creedence Clearwater Revival, T. Rex, Jethro Tull, Uriah Heep… sve dok me nisu uhvatili da Shazam-ujem. Ovaj dan je prošao… onako. Već smo dugo na putu pa postajemo osetljivi na neke stvari. Kad posle toliko očekivanja i uložene energije ostaneš razočaran, kao što smo se mi razočarali Atlantic road-om, raspoloženje malo splasne. Prozvali smo ga Atlantic fake. Ipak, i dalje od negde vadimo dovoljnu količinu pozitivizma. Znamo da nas čeka još lepih stvari… a i ekipa je super. Da nam malo digne raspoloženje, na kraju dana se iznad grada pojavila jedna lepa duga. Pošto nije red da završitim poglavlje sa lošim utiskom, evo moje omiljene pesme posle koje smo otišli na spavanje. Laku noć. Današnji dan: 340 km Krivine: ***** Predeli: ***** (zinat iako nije baš tako) Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****
  39. 13 poena
    “Na kraju krajeva o njegovom kvalitetu pišu amerikanci, koji su i te kako zadrti po tom pitanju. “ Eto ja nisam mogao da izdrzim a da ne odreagujem na ovo Meni licno se od toga amerikanci, americki kvalitet, amerikaaa , beskraj itd itd Dokle ce vise da se provlaci ta prica o njima i necemu tamo ono sto mogu kazem - tamo je sve GO KURAC onako po srpskom i prostom Ja sam upravo slusajuci ko dete legende o toj americi , o necemu u njoj cim mi se ukazala prilika otisao u tu ameriku da zivim a onda vodjen tim sto su nam prosipali kao sto i ti sad druze ovde pises , poceo lagano da obilazim tu istu da se uverim i potvrdim. I tako sam imao sta da vidim , sranje da vece ne moze da bude. O tome bih ovde mogao da napisem malo vise ali ne vidim smisla!!! Realna amerika , ruralna vlaska krajna, necivilizacija , divljastvo itd itd Manite me toga nyc, miami, vegas, san diego etc nije amerika 5 gradova , ne nasedajte na te price A sad o kvalitetu i proizvodima tamo - ako niste znali klipnjace za harli, fordove i jos mnogo sta se prave u srbiji, firma albena u rumi. Sunda i kurcevog kvaliteta mnogo, dobra stvar je bila tamo- kupim nesto, nisam zadovoljan kvalitetom, vratim bez problema. A cesto se desavalo , cak vise nego u nekim drugim drzavama gde sam ziveo pa I srbiji. Roba je kineska i juzna amerika, meksiko. Ima kolega koji imaju pse , i stalno se provlaci prica kako je tamo u americi neka odgajivacnica vrh - kvalitet o kome moze da se sanja. A ja ne videh vise nepravilnosti i bolestija nego tamo. Da ne sirim vise suma sumaru - AMERIKA NIJE REPER nikakvog kvaliteta niti su oni meroddvni da daju svoja misljenja Evropa pa i srbija su daleko ispred i merodavniji e a sad sto su nas ti isti unistili to je vec druga prica Sent from my iPhone using Tapatalk
  40. 13 poena
    U centru se nalazi tvrđava ali nismo mogli da je posetimo jer se u njoj održavao koncert. Majo je izrazio želju da ide na koncert ali smo mi ostali bili nešto meh… Od zabave, bilo nam je OK da sednemo na neku tribinu i da kibicujemo dobro sređene posetiteljke koncerta. Jedni gledajOU a drugi delajOU. U gradu ništa ne blješti od luksuza ali se standard vidi u detaljima. Na primer, ovo je taksi vozilo. Ljudima koji se danima kreću pomeranjem zgloba desne ruke, duga šetnja po Trondheimu je veoma prijala. Kada je počelo da se smrkava vratili smo se u hotel.
  41. 13 poena
    Posle ove ručko-večere, krenuli smo u obilazak grada. Trontheim je treći grad po veličini u Norveškoj iako ima manje od 200.000 stanovnika. U vreme vikinga, to je bila prestonica. Mnoge zgrade su stare ali su izuzetno dobro očuvane. Najupečatljivija građevina u centru je katedrala iz IX veka. Upada u oči koliko je neproporcionalno velika za grad ove veličine.
  42. 13 poena
    Brod putuje 3-4 sata pa smo se brzo orijentisali ka putničkom salonu. Toplo je i idealno za sušenje i malu dremku. Kako je prolazilo vreme, nebo se raščistilo i grupno smo izmileli na palubu. Uživancija. Poslednjih par kilometara, trajekt plovi veoma sporo jer se provlači između gomile ostrvaca. Na kraju se između svih tih ostrva i hridina pojavljuje Bodo. U ovom mestu je moja ćerka početkom godine provela 10-tak dana i bio sam znatiželjan da ga vidim ali, na žalost, nemamo vremena za zadržavanje. Iskrcavamo se i brzom brzinom odlazimo do prve pumpe da napojimo ožednele mašine. Već je oko 4 popodne a pred nama je 300 kilometara vožnje do motela u kome smo rezervisali smeštaj. Moram da priznam da nas je razgovor sa lokalnim kolegom malo uzdrmao pa smo promenili pristup. Ostatak ture nismo divljali ali nismo više ni vozili kao penzioneri. Vodili smo se logikom da je ovoliku zemlju nemoguće pokriti adekvatnom količinom radara. Ako nas baš strefi negativna statistika, j**i ga, nismo imali sreće. Tokom celog puta kroz Norvešku ukupno dva puta smo videli policiju. Prvi put su postavili radar u žbunju na nekoj uzvišici. Srećom, Mile je, vođen neverovatnom intuicijom i okom sokolovim, baš tada usporio pa nas, par stotona metara dalje, nisu zaustavili. Drugi put je bilo interesantnije i tog susreta se svi rado sećamo. Dok smo odmarali po klupama na jednom parkingu, ugledamo dve policajke koje sedaju u kola i negde odlaze. Uh… Plavuše sa vezanim kikicama, uniforme, pištolji na butinama iznad kolena… Ako se sećate Lare Kroft, znate o čemu govorim. Njihova pojava momentalno je probudila skrivene autodestruktivne instinkte. Poskakali smo na noge lagane, počeli da mašemo i u jedan glas da vičemo za njima: “Zaustavite nas… Uhapsite nas… Vozili smo brzo…” Ništa, odoše. Verovatno nas nisu razumele ali su se na pojavu šestorice bajkera koji mlate rukama i urlaju iskreno nasmejale.
  43. 13 poena
    Само пролазимо кроз Обреновац и настављамо да гулимо асвалт према Убу. Нисмо се нешто поздрављали и дружили са Убом. Убска црква на раскрсници према Ваљеву. Грабимо добро познатим путем према Ваљеву. Време невероватно! Још би се возили! Улазимо у Ваљево. Ведро је и сунчано! Паркирамо испред моје зграде и одлазимо на кеј Колубаре, у кафић код Неше, на одличан еспресо и на по још који сунлчани зрак. Зоки нас је напустио јер је имао већ уговорене неке породичне обавезе. Влад а и ја настављамо са кафићском уживанцијом. За многе најлепши део Ваљева. Храм, река, пијаца, Културни центар, шеталиште, пуно башти кафеа. Захвалан Господу на још једном безбедном моторашком повратку.
  44. 13 poena
    Danas je trebalo proći relativno veliku kilometražu pa je Bojan vodio grupu dosta aktivno. Za razliku od drugih kolega, mi skoro nigde ne stajemo. U jednom trenutku stupamo na teritoriju Lafoten-a. Po ovakvom vremenu, putu i u ovakvom okruženju mogli bismo voziti danima bez zaustavljanja. Da vam to dočaram, ostatak posta su samo fotografije.
  45. 13 poena
    Nisu lagali na onim tabelama - stvarno se isplati voziti dovde. Kao da smo ušli u grad Hobita. Oduševljeni smo i kliberimo se kao klinci. Iznajmili smo tri brvnare sa eko WC-ima (ke*aš u neku rupu a ništa ne smrdi). Dok sam prethodne večeri pravio rezervaciju, postojala je i opcija smeštaja u tradicionalnom norveškom šatoru. Upali se vatra u sredini i dobiješ medveđe kože na kojima spavaš. Na moju žalost, niko nije pokazao interesovanje za šator. Dušek je dušek, komfor je komfor, eko klonja je eko klonja. Sinoć nismo uspeli da se istuširamo pa smo u roku od 5 minuta sva šestorica okupirali zajedničko kupatilo. Uh koje olakšanje kada skineš naslage znoja sa sebe… I gaće smo oprali i okačili ih da se osuše.
  46. 12 poena
    Postoji par idealnih pozicija sa kojih krivi most izgleda još krivlje i svi turisti se baš tu guraju… i mi sa njima. Obavezni selfi, da se pohvalim familiji. Došao je i taj trenutak. Uzbuđeno palimo motore i kamere i krećemo u osvajanje Atlantic road-a… Čekaj malo… Jedan… Dva... Tri...
  47. 12 poena
    31.12.2017 Budim rano od preterane toplote u sobi. Ali napolju uopšte nije sjajno. Mračno je, oblačno a ulica se sija. Pogledam temperaturu na telefonu, minus dva. Pa nije baš za vožnju… Vraćam se u krevet do daljnjeg… Umalo da odustanem od vožnje za taj dan. Da jesam pokajala bih se strašno. Ali srećom nisam. Čekala sam da temperature poraste makar do nule ali nije. Pa sam na kraju ipak u dvanaest izašla sa namerom da se provozam makar do Negotina. Nikada nisam bila u tom gradu niti vozila u tom pravcu. Trideset prvi je. Nema uopšte mnogo ljudi ni vozila. Pošto nisam planirala da idem negde u provod za doček Nove godine jedino se trebalo pobrinuti da stignem u prodavnicu pre zatvaranja. Dakle napraviću vožnjicu do Negotina i nazad. Već je kasno, više nije realno da izvozim ono što sam prvobitno planirala a da se vratim za dana u Kladovo. I tako krećem ka Negotinu bez velikih očekivanja… čisto da protegnem točkove i ubijem vreme. Ali ne kaže se džabe da se najbolje stvari dogode onda kada ih najmanje očekujemo. Put od Kladova ka Negotinu nastavlja pored Dunava. Meni nov i nepoznat deluje potpuno idilično. Sela na obali reke, neko malo jezerce pored puta, odraz kuća u vodi kao u ogledalu, sunce koje se već promalja kroz oblake….sve to čini da se osećam kao u nekom drugom svetu. Kreću oni poznati žmarci kada otkrivaš nenadano nešto novo što te dovodi do potpunog ushićenja. Uh..nisam to baš skoro osetila. A već znam kako to ide. Snaga uzbuđenja zbog doživljaja koji se otvara preda mnom je toliko velika i dalje raste da više nema zaustavljanja. Prolazim pored HE Đerdap 2. Mogla sam tu da pređem u RO, da napravim mali krug i vratim se u Kladovo. Ali nesvesno ja znam da sam već krenula onim malo dužim putem, onim kojim sam nameravala danas da vozim da sam krenula jutros bar u deset kako sam planirala … Nema veze što je to krug od nekih 260 km, nema veze što ću se vraćati po mraku, nema veze što će se prodavnice možda i zatvoriti, nema veze što nemam kod sebe ni jedan jedini eur, ni kredita u telefonu za “ne daj Bože” a lanac, lanac je bio za zamenu sada već pre tri, četri hiljade kilometara… Ništa to sada nije važno…Ja ću danas, poslednjeg dana ove godine, ipak izvoziti taj krug u komšiluku sa jedne i druge strane Dunava, proći kroz još dve zemlje i prelepog novog mosta koji ih spaja. Iz Negotina nastavljam za Bugarsku. Idem za Vidin da tamo preko novog mosta pređem u Kalafat u Rumuniju. A odatle uz Dunav kroz rumunska sela do Turnu Severina pa nazad za Kladovo. Temperatura se vidno popravila a i vreme. Uživala sam u ovoj vožnji mnogo više nego što sam očekivala. Predeli uz Dunav, nebo vatrene boje potpuno su me očarali. A bilo je i par komičnih situacija u prazničnom duhu. Na ulazu u Bugarsku carinik je uporno pokušavao nešto da mi objasni, da me pita ali nikako ga nisam razumela šta želi. Jasno je bilo da je nešto šaljivo u pitanju a nikako da shvatim šta. Moja Honda je još okićena od Dedamrazijade, nova godina je stizala za par sati a ja negde između lutam sama, daleko od kuće, daleko i od smeštaja, dok se veći deo nacije sprema za doček. Čoveka je zanimalo kako to da nisam kod kuće i ne spremam novogodišnju večeru za porodicu ili prijatelje nego se vozim baš ovde. Više je to bila šala sa simpatijom nego ozbiljno. A onda malo dalje kad sam prešla most Vidin – Kalafat, stala sam da ga slikam. Most je zaista veličanstven. Nisam ni primetila da sam se zaustavila ispred kućice pogranične policije. Čovek je izašao da vidi šta ja to radim. Pokušala sam da ga pitam mogu li da slikam ali nije razumeo dok nisam izvadila telefon i demonstrirala mu svoju nameru. Pošto mi ugao za slikanje nije bio dobar, ja sam sišla malo dole ka mostu a on je ostao da stoji nedaleko od motora i čeka da se vratim i odvezem odatle. U jednom trenutku sam okrenula telefon u nameri da napravim selfi a Rumun se razmahao rukama gestikulirajući da ne smem tu da slikam. Jedva mu objasnih da slikam most a ne …ni sama ne znam šta tu nije bilo dozvoljeno pošto osim te kućice ničega nije ni bilo. Ali ajde, da ne pravim problem sela sam na motor i nastavila dalje. Odmah posle par stotina metara je pasoška kontrola i naplata takse za prelazak mosta ali za motor se ne naplaćuje. Dobro je jer novca nisam ni imala. Mrak je već uveliko pao kad sam stigla do Turnu Severina. Nisam se tu zadržavala, mada ga jednom treba obići, deluje zanimljivo. U Kladovo stižem taman pred zatvaranje jedine prodavnice koja je radila do 19h ali ne uspevam da kupim ništa jer stojim ispred i pričam telefonom sa mojim dragim prijateljem koji mi večeras nedostaje a i ja njemu. Ali eto, dočekaćemo Novu godinu svako na svom kraju Dunava … Prodavnica se zatvara, gledam ali ne prekidam razgovor. Bez hrane lakše mogu, a bez topline poznatog glasa ipak teže… Posle idem da potražim roštilj, na pumpi mi rekoše da ima jedan što još radi… a ako ne bude, nije ni važno…ješću sutra. Mada bi bilo bolje večeras jer sam za ceo dan pojela samo jedan sendvič za doručak. Roštilj radi, kupujem belo pileće meso, a na trafici neki sok i čips i idem u svoju sobu da dočekam 2018. pa na spavanje. Svakako sam planirala sutra da se vraćam za Beograd jer je za utorak najavljena kiša i pogoršanje vremena. Samo sam mislila da vozim rumunskom stranom, iz dva razloga. Ta strana je sunčana, toplije je za vožnju a i bezbednije, nema zaleđenih deonica , a drugi razlog je da zatvorim krug. Međutim, kako se približavala ponoć sve više me je vukla misao da ipak krenem ujutru ranije i da stignem na vožnju za otvaranje sezone do Mladenovca. Ne može se krenuti mnogo rano, hladno je i klizavo a opet neko krajnje vreme za polazak bi bilo 8.30 ako mislim da stignem do 12h u Beograd. A moraću našom stranom, kraće je, rumunskom ne bih stigla. Rešena da ujutru probam ako ne bude zaleđeno pakujem stvari da sve bude spremno kada ustanem. Malo me muči ono što sam čula od gazdarice ,da je njen sin jutros oko osam krenuo za Beograd na doček i da je do Donjeg Milanovca bilo dosta leda. Kaže da je par puta proklizao kolima ali je na kraju sve bilo ok. Videćemo ujutru, ali svakako moram dodatno da budem oprezna. Sat polako otkucava, još malo pa stara godina ostaje za nama a počinje nova. Sačekaću dvanaest sati, da razmenim čestitke sa dragim osobama a onda odoh na spavanje. Dan je bio dug i zanimljiv a ja već umorna ali zadovoljna. Predstavu nemam da li je bilo vatrometa i petardi, ništa ja to nisam čula. Zaspala sam momentalno čim sam ugasila svetlo i kada se poslednja poruka na Viberu oglasila.
  48. 12 poena
    Malo kasnije smo pogodili pravi put. Selo sa ovim egzotočnim imenom je poslednje na Lofeotenskom arhipelagu, isto kao i slovo Å, koje je poslednje u njihovoj abecedi. Staro ribarsko mesto koje datira još iz XVI veka, danas je selo muzej. Malobrojni stanovnici poslednjih godina više zaradjuju od turizma nego od lova i sušenja bakalara. Kućice su lepo očuvane i pravo je zadovoljstvo muvati se na okolo. Privukla nas je pekara sa lokalnim slatkišima ali su nas oterale cene istih. Kradom zavirujemo da vidimo kako izgleda u proizvodnom pogonu. Bez veze… Miriše na cimet i sveže pecivo… Izborimo se sa požudom i popijemo kafu u lokalnoj kafani. Narodski, ispred oglasne table. Osveženi, krećemo nazad prema parkingu. Mile kaže poklopac za WC šolje, ostali kažu crep.
  49. 12 poena
    Primetili smo da se gomilaju sivi oblaci pa smo rešili da iskoristimo ovo malo lepog vremena i da razgledamo okolinu. Pre šetnje, obavezna krema protiv komaraca. I ovde ih ima k'o muva. Predivno. Ceo kraj je ispresecan divljim rekama, mostićima i šumicama. Ta dammmm… Majo se fotografisao između dva stabla divljO norveškO brezAJOu. “Mama, ovo u sredini sam ja.” Proveravamo kvalitet mosta jer tu sutra treba da prođemo motorima. Mile kaže da je OK, znači da je OK. Inače, pravi život u ovom kampu se odvija zimi. Tada može da se vidi aurora koje, na našu žalost, leti nema. Kamp pruža mogućnost da se prave duge ture motornim sankama po okolini. U ovo doba godine niti ima aurore nit možemo da vozimo sanke, samo čista, netaknuta priroda. Kad smo se vratili iz šetnje pojavio se gazda i ponudio nam da za skromnih 40 evra po osobi (bez pića) večeramo u restoranu. “Oh, pa to je super! Baš povoljno. Na žalost, uopšte nismo gladni. Malo pre smo jeli u gradu.” Posle pet minuta… Uz kamin, dobro poznat jelovnik i finu muziku provodimo ostatak večeri. Počela je da pada kiša pa smo jedan po jedan otrčali do soba. Poslednji pakuje klopu. Vreme je za spavanje iako je napolju još uvek svetlo. “Smučile su mi se ove bele noći! Jedva čekam da mi smrkne.” - Majo. Današnji dan: 237km Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****
  50. 12 poena
    Ne brini se za to, u Srbiji i nema automobila sa većom kilometražom, svi su u oglasima do 180000
This leaderboard is set to Belgrade/GMT+01:00