Pešter mi je jedna od omiljenih destinacija kao i cevapi u Tutinu, samo sto se tada nismo znali, sad se javljam dan unapred.

Čas posla se ta dva dana pretvore u 4, samo ako dune vetar na mediteranu. Na putovanjima nikad nema dana viška, uvek je malo.

Sad sam poslao link Medi da pročita kako se planira ruta a ne kao on: ej kakav si od 11 do 23.? Bravo momci, neka vas posluži vreme i lep provod želim.

Protektori top, Trostruka laminirana membrana radi posao tako da ti ne treba kišno odelo ni po najjačoj kiši. Malo je grublje, lako se navikneš. Kada je temperatura iznad nekih 25-27 stepeni, bude vruće. Dok voziš nije strašno ima stvarno velike luftere ali kad staneš na kratko kreće kuvanje. Koristim ga za hladnije i kišno vreme mada sam prošle godine sa njim išao na Nordkapp u periodu jun jul, odradilo je posao ali ipak nije letnje odelo.

Meda je bio u ozbiljnom kašnjenju na posao. Vremenski uslovi su bili takvi da bi minimum imali još jedan dodatni dan vožnje do kuće uz rizik da budemo zavejani pa da se otegne i na dva tri dana. Pratili smo prognozu i bili u kontaktu sa Medinim burazerom Ognjenom, nadali smo se da bi možda mogli da se provučemo. Taj dan kada smo iz Drača krenuli ka Podgorici, Ognjen je javio da na Milošu velikom sva vozila idu levom trakom zbog snega koji veje. tu je definitivno bilo jasno da Meda na točkovima ne stiže na posao. Na sreću nije bilo drugih problema i razloga za kombi. U startu nešto i nisam bio za opciju povratka kombijem ali kad smo malo ušli u planine gde je temperatura pala na minus tri, put poledio, vetar krenuo da ljulja kombi tu sam baš bio zahvalan na Medinom ozbiljnom shvatanju radnih obaveza. Da sam se ja pitao mi bi u tom momentu bili negde na Siciliji. Stanujem u Vase Stjića, Željeznička mi je izlazna ulica. Sledeći put viči pa da popijemo kafu u Makijato kući.

Ja sam onaj drugi.

Ovo je Meda

to je bar lako razlučiti. Meda je onaj što jaše kamilu i večito je okružen majfrendovima. Onaj debeli sam ja. Meda vozi Afriku a ja onaj lepši motor.

Bar Bari saobraća samo u letnjoj sezoni a i tada imaju samo jedan brod koji rentaju od Jadrolinije. Mora da se rezerviše ranije, dosta je skuplji. Postoje opcije iz Igumenice za Brindizi ili Bari, dosta je dalje.

Uglavnom, dok je Meda hrkao, njegov telefon je zvao tetku u Kanadu. Pizzu u 8 ujutru ne možeš pojesti čak ni u Napulju. Kafe i kroasani se nižu sve dok se nije otvorio sunčani koridor prema Bariju, provlačimo se izmežu kišnih oblaka, sunce topi led pred nama. Malo smo brži od sunca pa stajemo na pumpi da suncu damo malo fore. Na Jadranu samo što nije sezona. U Bariju strpljivo čekamo Fokaču u redu, pa ponavljamo proceduru, dug je put. Drač suncem okupan, a šta se iza brda valja ne smemo ni da pomislimo. Medi su ugasili karticu, za njegovo dobro. Sad nam ne treba ni telefon ni navi, na svom smo terenu. Meda sluđen bez telefona, tumara po Dračkoj rivi, ne zna šta će sa rukama. Ognjen, Medin burazer se probija kombijem kroz smetove dok mi na 14 stepeni kruziramo ka Skadru, Kafa, Tri leće i pravac Podgorica. Tu je u jednom momentu zahladilo, pala temperatura na 10 stepeni. Tih 10 stepeni ćemo narednih dana priželjkivati. Uglavnom, Meda je uz nadljudske napore stigao na posao da taj dan odradi jedan čas i onda je mogao da uživa u vikendu. Ima tu još raznih dogodovština ali ne ide da putopis traje duže od putovanja. Ognjenovu sliku uramljujemo i na zid. Stižem kući, sreća zbog povratka sve kraće i kraće traje. Dok ovo pišem već ozbiljno razmišljam na koju stranu da uteknem. Oko tehnikalija slobodno pitajte, odgovorićemo sve što znamo. Šta ne znamo, izmislićemo.

Nema druge, kada je pravilan odgoj i fizički razvoj dece osnovnoškolskog uzrasta u pitanju ništa nam nije teško. Bukiramo karte za noćni trajekt do Napulja, taman se naspavamo i zorom do Barija. Izgleda da mi po drugi put nije suđeno da na ovom putovanju razbijem maler sa Etnom. Pre par godina sam imao peh sa kvačilom na Etni, na vrhu puta. da sad ovde ne širim priču, evo linka pa koga ne mrzi može da pročita kad zaređa jedno 7 kišnih dana. Uglavnom, sad sam se nameračio da to isto provozam i razbijem maler. Ko zna zašto je dobro što mi se nije pružila ta prilika. Bukiranje karata za trajekt ide ovako, ulazak u luku i odmah te šalju na parking ispred šaltera. 15 minuta besplatno nakon toga 2evra sat. Nema gužve, kontamo za 15 min možeš kupiti dva puta karte. Jedino što smo zaboravili gde smo. Pa oni su izmislili mafiju svake vrste, usporena šalteruša nas lera tačno 16 minuta. Verovatno ima procenat. Dolazim na rampu, Meda je već izašao, parkirao, zauzeo mesto sa pogledom i čeka. Ubacujem karticu, crvena lampa, parla onaj automat a ja psujem sve po redu. izlazi gospoja iz kućice, objašnjava mi da sam prekoračio vreme, i dalje psujem, ne prestajem, psujem i pesak, i graničnu policiju, sve redom, parking je bio samo okidač. uzima karticu i traži mi dva evra. Imam sitno u džepu ali sadovako besan vadim iz šteka 100evra za ne daj bože i dajem joj. Pita imam li sitnije? Rekoh samo 200. Popizdela sad ona, ali ne psuje, vraća mi onih 100evra, i otvara rampu. Nije do 2 evra, do principa je. Muvtam Medu pošto ima net da na brodu izgugla pizzeriju u Napulju koja otvara u 8 ujutru. A to je već posebna priča.

Sad se na trajektu osećamo i ponašamo kao domaći. Polazak u neko nedoba oko 2 ujutru a ukrcavanje završeno do 20h, u maniru iskusnih pečalbara zauzimamo pilotska sedišta koja koristimo kao ležaje. Ujutru se prebacujemo u restoran kako bi se i ostatak sale naspavao. Objašnjavam Medi da ću u Palermu imati odbor za doček i da je najbolje da on ode na Arančine, da mi pošalje lokaciju pa kad završim sa policijom da se nađemo. Meda je ubeđen da neće biti problema pošto imam ulaz i izlaz u prethodne dve nedelje. Kako se rampa trajekta spustila, Meda izlazi prvi a dva policajca skaču na njega, on im daje pasoš, na sreću ne Kaćin, oni gledaju : Nicolo nam ne treba, treba nam onaj drugi, nailazim im na penal a Meda kralj pokazuje prstom na mene, u fazonu evo vam onaj drugi. Kontam kao i u Bariju odvešću se do stanice pa da rešavamo, oni imaju druge planove, ostavljam motor kod kućice za pasošku kontrolu i idemo policijskim kolima u stanicu. dolazim do pandurskog Grande punta, otvaram suvozačka vrata a karabinjeri me gledaju belo, pitaju me: Šta radiš to? Ulazim u auto, zar niste to hteli? Da ali moraš pozadi. Stvarno ne znam zašto ga zovu Grande kada nema tu ništa veliko, u opremi i sa onom rešetkom jedva sam se spakovao, vrata su zalupili iz trećeg pokušaja. Pitao sam ih zašto se auto ne zove Pikolo punto. Smejali se do stanice. Uzimanje otisaka, fotografisanje, mislim da sam jedini nasmejan na tim fotkama od kad su počeli da slikaju. Merač visine zaglavljen na 1,62m izgleda da im je to standard. Obavili smo sve u par minuta i sad čekamo potvrdu iz Rima koja me deli od arančina. Znam iz predhodnog boravka na Siciliji da je blizu luke lokal sa najboljim arančinama u Palermu, policajac na prvu konta na šta mislim. Prosleđujem poruku Medi sa adresom da me čeka tamo. Nakon dvadesetak minuta mi stiže poruka od Mede. Sad vidim da izgleda nije do Navigacije nego do njega. Ok, već sam se parkirao ispred bara čiju sam adresu uredno poslao ali šta mi teško da odem do dupeta Tiranije (Tirenija kompanija koja se bavi brodskim prevozom. prim.autora) izbijem na lokal koji je na 30m nema Mede, nema motora. pošto sam dosta prošao sa njim znam dasu daljine i pravci kod njega jako fleksibilni. Prelazim preko trga, lokal je naravno na drugom kraju, Motor mu je parkiran u sporednoj ulici pored motora dva karabinjera, majstor iz parking servisa, dvoje civila, svađa i dernjava u krug, svi se deru niko ne sluša i Meda koji stoji par metara sa strane gleda kako da izvuče motor. Nisam se dalje udubljivao u situaciju, rakoh ako će sad da mas hapse, mene ponovo, daj barem da pojedem arančine i kanelone pa neka rade šta hoće. nisu nas hapsili pa sam stigao da popijem i dve kafe. Zbog kašnjenja trajekta i mog zadržavanja u Graničnoj policiji shvatamo da bi nam prvobitni plan da vozimo Siciliju i Kalabriju do Barija uzeo još jedan dan a Meda očajnički hoće da stigne na posao što pre .

Vekovi ropstva su ostavili traga, kako se drugačije vezuje Afrika nego lancima.

Zahvaljujemo se čuvarki groblja, koja je strpljivo čekala na kiši da završimo posetu, nije nas požurivala ili pokazala bilo kojim gestom da joj teško pada. Groblje je uređeno pod konac, vidi se da je uloženo dosta truda i brige. Pada dogovor da konačno popijemo taj čaj i da napuštamo Tunis. Čaj smo popili ali ne u Menzel Burgibi pošto je sve u tom gradiću bilo po principu toplo-hladno a sad bi definitivno opet bio red na hladno. Kiša nam je danas veran saputnik a i temperatura nas podseća da je januar, malo smo u Sahari smetnuli sa uma koje je godišnje doba. Luka i gomila majfrendova ispred šaltera, sad smo već verzirani i mi i oni, ne gubimo vreme, odmah startuju Medu. Meda se ne brani, počinje priču sa njima, ne da im da se razmašu, kada mu nude nešto što mu ne treba on im objasni strplivo da mu to ne treba tako da se još na kraju skoro izvinjavaju što su nudili. Karte čekirali i sad pravac pumpa da natočimo do vrha. Pumpa je ista ona na kojoj smo sipali čim smo došli u Tunis. Tu je pumpadžija zaokruživao na karticu. Meda kao da ima šesto čulo ili demenciju, pita primate li kartice? Odgovor je: Ne primamo kartice, samo dinare. Već sam sipao i sad pošto nema načina da vratim gorivo nazad dajem mu dinere koji su bili namenjeni za otpadanje dok čekamo trajekt i za vodu. Meda nije ni sipao, probao je da im objasni da je na istoj pumpi platio karticom ali ga radnici ubeđuju da nemaju aparat za kartice. Kontam da je onaj kralj iz noćne skontao da mu dolazi gomila sa trajekta u zlo doba bez diinara pa je nabavio svoj aparat, zaračunava proviziju, svima dobro. Budući ministar privrede u najavi. Ulazimo u lokal da se ugrejemo, imamo para za skoro jedan čaj. dobijamo dva čaja uz osmeh, šifru za WI FI čak su se pravili da ne vide da se prezuvamo u lokalu. Počinje ukrcavanje u trajekt, napuštamo Tunis ali to nije kraj našim dogodovštinama. U polasku nam je trebalo tri dana da izađemo iz srbije, zašto bi povratak bio drugačiji.

Definitivno je neka sila bila sa nama na putu. Svaka od nebrojenih situacija u koje smo upadali je mogla da nam napravi ozbiljne probleme. Dobra volja i upornost su se ovog puta isplatili, kako zračiš tako i privlačiš. Poslednji dan u Tunisu. Hladno, kiša malo pada malo stane. Plan je da obiđemo Srpsko vojničko groblje u Menzel Burgibi i nakon toga da se čekiramo na trajekt. Stižemo u Menzel Burgibu kiša i mi. Baš čudan gradić, kratak boravak u njemu je mala retrospektiva našeg putovanja, od sjaja do očaja i nazad. Stajemo na pumpu, gledaju nas kao da smo s' Marsa pali komuniciraju baš kad ne mogu više da nas kuliraju, na pomen groblja nas iz prve šalju u Bizertu. Na istoj toj pumpi izlazi momak sa osmehom od uva do uva, prilazi nam, javlja se, miluje motore, briše žmigavce, jeste da se mnogo više obradovao motorima nego nama ali to je normalno. Medina čuvena navigacija nas dovodi do neke livade, nije groblje, idemo do sledeće livade. Stajemo pred neki kafić, ulazimo da se ugrejemo i da popijemo čaj, kao da smo sa Yodom ušli u lokal pun Stormtrupera a u šanku niko drugi do Dart Vejder. Mi blenemo u google maps, oni blenu u nas i tako 10 minuta, Dart ne napušta šank, ok, idemo da ne kvarimo žurku, tog momenta Dart vejder pogledom reda radi upita šta ćemo? Poručujemo čaj. Dart reče, nemamo čaj. Htedoh da pitam a šta to onda piju svi Stormtruperi u kafani što izgleda kao čaj, miriše kao čaj a nije čaj. Meda je bio brži i pametniji. zahvalio se na gostoprimstvu i et nas nazad na kiši. Još malo lutanja, ispred druge kafane nailazimo na lika, pitamo ga za groblje, ne zna šta tražimo. Ne pomažu Medine lingvističke sposobnosti. Pita čovek odakle ste? Iz srbije odgovaramo. Aaaaa Srbija, a da ne tražite vi možda Srpsko vojničko groblje? Objašnjava nam kako da dođemo do tamo, zahvaljujemo mu se i on odlazi a mi planiramo da popijemo čaj pre nastavka traženja groblja. Onako mokri gledamo gde da sednemo a da napravimo najmanje štete kada istovremeno sa namrgođenim likovima koji iz kafane kreću prema nama dolazi i naš malopređasnji sagovornik, kada su ga ovi iz kafane videli zastali su a naš spasilac se nudi da nas svojim automobilom odveze do groblja i da nas vrati. Ne ostavljaju nam se motori u neprijateljskom okruženju pa se dogovaramo da ga pratimo na motorima. da nije bilo njega nikad ne bi našli groblje. Htedosmo da ga zamolimo da nas sačeka da ga vodimo na piće da se zahvalimo ali u momentu kada nas je najavio ženi koja čuva groblje ona nas je užurbano zamolila du uđemo motorima unutar kapije i za to vreme je naš spasilac već otišao. malo nam je bilo čudno što insistira da uđemo u groblje vozilima, kako smo ušli zaključala je kapiju i parkirali su auto ispred. Potpuno nadrealna scena, moram da napomenem da se ni u jednom momentu nismo osećali ugroženo da je bilo čudno, jeste. Kad kažem spasilac mislim na to da nas je spasio lutanja po kiši pošto realno, sa Medinom navigacijom ne bi našli groblje ni u naredna dva dana. Jednog dana oreš svoju njivu, pečeš rakiju, praviš kolevku za prvorođeno dete. Sledećeg dana te vode u rat, otadžbina se braniti mora i ne stigneš ni da shvatiš šta ti se dešava a već se rastaješ sa dušom u stranoj zemlji na drugom kontinentu. Loši smo učenici, ne izvlačimo pouke. Na kraju nije bitno ko je prvi počeo, nije bitno ko misli da je pobedio, u ratu nema pobednika, svi gubimo.